Ili – I onda sam ja popizdela
Popizdelost je moje permanentno stanje.
A zašto?
Zato što sam ja kao Buda, sto godina sam napunila i sve mislim svet je divan a ljudi još divniji. Dok ne izadjem iz svoje palate. Budu je poremetila spoznaja o prolaznosti, mene ispizdi spoznaja o foliranju, gluposti, konstantnom udarničkom radu da sputamo a ne da oslobodimo i razvijamo.
Buda bio pametan, seo rešen da ne mrdne dok ne reši stvar sam sa sobom i posle nekol’ko dana ustao prosvetljen, lako bilo njemu kad je živeo u šestom veku pre nove ere.
Ja živim u novoj eri i to u dva’es’ prvom veku, nemam vremena da sedim a i glupa sam. Najviše pizdim kad sedim, kad trčim mislim da l’ ću da stignem, kako bi bilo lepo da umem da letim i mislim samo o vremenu. Čim se umirim mozak počne da mi ključa jer sam, kako rekoh, glupa da prihvatim stvari kakve jesu.
Ono kako jeste je dva minuta pred kraj sveta. Doteralo cara do duvara, il’ će se stanje promeniti, il’ ću ja kao Buda, čim ugledam drvo da sednem ispod njega i da ne progovaram samo što će moje sedenje da bude mnogo duže nego njegovo. I neću da ustanem prosvetljena nego opamećena, samo ću da kažem – mr’š svi u pizdu lepu materinu, ’oću da crknem medju vama. Neću više ništa da objašnjavam.
Nego da ispričam što sam pizdela zadnjih dana. Vama to možda bude blesavo i ja možda jesam blesava al’ tak’a sam.
Pričice iz života Mahlat –
Merim neke breskve u Idei i jedna što je starija od mene pa ja kao treba da se sklonim u stranu al’ onda bi mi prošao život sklanjajući se svima koji su sa starenjem postali nevaspitani prošao život, pokušava pored onih mojih breskvi da spusti paradajz. Upitah je šta radi, kaže žuri a i starija je. Jelte? I ne umeš lepo da pitaš, e sad ne može. Na to odnekud iskoči neki njen ’ispisnik’ i reče joj da me pusti jer sam nervozna. Odma’ sam proključala, koji si bre ti i koja si ti. Zaklonim ledjima onu vagu i u tri rečenice im objasnim da njihove godine nisu pokriće za bahatost i drskost, da uopšte nisam nervozna i da čekaju red, bre! I da se nadam da ću u njihovim godinama znati šta je red i ako baš žurim da ću pitati! I da uopšte nije čudo kakva su deca, ona deca na koju takvi kukaju, na koga da se ugledaju! I sad svi dva metra od mene dok ne završim. Toliko sam pobesnela da sam polovinu planiranog zaboravila al’ sam kupila neku fudbalsku loptu na akciji, ljubimac me sve gledao kao da nisam njegova.
Sedim u prevozu i ugledam nešto, reklama li je, lekcija li je, ne ukapirah al’ nešto kao da ne sedim zaludna nego da proverim svoje opšte znanje i koliko sam opštekulturna. I medju pitanjima sledeće – kojoj poznatoj ličnosti je omiljen parfem neki tamo. U trenutku sam održala unutrašnji monolog – jebemvammaterdavamjebem! – je l’ mi to treba u životu, šta me briga kojoj je glumici, pevaljki, porno zvezdi, ovo omiljen parfem, boli me dupe! Ljudi, 2,3 odsto dece na prijemnom za srednju školu imali 0 poena – i slovima – nula! – što da imaju više kad to ne spada u opštu kulturu. A i neće sa društvom da razgovaraju o piramidama, nije moderno, nego o boji gaća tamo neke.
Razgovor o filmovima. Sa nadčovekom. To su oni što hoće da budu različiti i iznad a mi ne možemo, kao, da ukapiramo i dostignemo njihove visine. Ne gleda i ne voli domaće filmove. Evo, još jednom priznajem da sam glupa jer ne kapiram kako se ne voli nešto što nisam probala. Zašto, ljubazno upitah ja, kao da sam na prijemu. Eeee, to je komplikovano da objasni, dugo bi trajalo. Je li? Kaži ti meni u dve rečenice, razumeću. Ma ne, ne mogu da razumem te njegove visine. Normalno, zato što sereš, bre! Ja sam , bre, velika da mi tu tupiš o komplikovanosti svog plitkog uma. Ne palim se!
Silom prilika vidjam ženu koja obožava drugima da upada u reč, kao da nisu tu. Ko pala s Marsa. Priznajem, mi oko nje smo gori, pristojno ćutimo i molimo boga da završi pa da nastavimo sa razgovorom ako ne zaboravimo o čemu smo pričali umesto da joj kažemo da je nevaspitana. U njenoj blizini sam neprekidno izmedju smeha i plača. I na ivici ludila. Nosi kristale, oni joj nešto rade, ne kapiram šta, rekoh da sam glupa. I mantra. Ko god kaže da mu nešto fali, da l’ vreme, da l’ zdravlje, da l’ pare, ona savetuje mantranje. Aj’ posavetuj me, ’leba ti! Pa tako idem ulicom i mantram – imam pare, ne boli me ništa, nisam luda… Jebem ti mantru! Da ti jebem! I mene što te slušam!
Mužu moje drugarice cirkular, gurao se tamo gde mu nije mesto, odsekao dva prsta. U bolnici je. Ona uznemirena, isprepadana, usplahirena, nesrećna, ne možeš da pohvataš šta joj je. Ali ne što je on ostao bez prstiju nego – Miki, znaš kako sam ja uvek mrzela te ljude što nemaju prste! Ja pojma nemam, da sam znala ne bi imala priliku da me sad pozove, zanemeh i ostadoh bez teksta pa kad uhvatih dah rekoh joj da ga ostavi, najbolje bi bilo za njega. Koliko sam samu sebe mrzela da vam ne pričam.
I još jedna priča – odvukla me ljubimica u subotu u onaj kinesti tržni centar, aj’ i to čudo da vidim. I nisam bogznašta videla sem Kineza. I gomile onih što na televiziji trube o markama, hiljadama eura za toalete, fake stvarima, koja je to sramota, jebote – rovare po nekim kutijama, cenkaju se i kriju ispod kačketa i naočara za sunce. Silno sam se zabavila zblanutošću moje mile ljubimice koja mi ništa ne veruje dok ne vidi svojim očima što joj ne zameram, i treba tako. Ništa ne kupismo što sam znala unapred al’, kao što rekoh, sama mora da vidi. Ko se sprema da ode da zna da sve košta 1 200 dinara ili 100. I tamo nevidjeno smrdi, što na plastiku, što na gumu, što na iznutrice. Ja spala s nogu i pameti. Ne umem da kupujem po tim centrima i buvljacima, ja kad nešto vidim to koša najmanje 25 000 pa ga sašijem sama.
I na kraju – ona što mantra i što joj kristali sredjuju unutrašnje biće sva srećna uletela medju nas nekoliko i saopštila kako se prethodne noći ’’jebala do četiri ujutru’’ u svim nama poznatim a naročito nepoznatim pozama. M se uzmuvasmo, počesmo jedni drugima da se izvinjavamo ni za šta, da brojimo zvezde usred bela dana, otresamo jedni drugima perut, pitamo kakvo će vreme da bude do kraja meseca, napravi u sekundi od nas gomilu budala. Jedna joj reče – Dobro, bre, šta nas briga al’ ako baš moraš da kažeš je l’ ne možeš da kažeš da ste vodili ljubav?! Ne može, kaže, nije vodila ljubav nego se jebala.
I šta da vam kažem sem da sam ja nevidjena budala. Vama sigurno natrčavaju ovakve budale samo što ih ne registrujete, ja obraćam pažnju. I pizdim.
Ljubimica prošle nedelje položila dva ispita, sa desetkom i osmicom. Sve mi je žao i sve mislim ništa joj ne vredi. Šta sa tim da radi sutra medju budalama. Ne umem da se obradujem, samo se sekiram šta će biti kad bude istrčala na ulicu kao Buda. Biće ludak kao ja.
Ono +18 u naslovu je zbog toga što sam mnogo psovala i nisam bila politički korektna.
A nije moderno.
