Unosi za: Arhiva za 2010/06
Vremena se menjaju...
Godinama smo se upinjali iz petnih žila da na našu referenc listu dodamo zvučna imena: Diners, Toyota, Roche, ABB, Cisco, Ballantine's, Mercedes... Gigantske firme i planetarni brendovi. Kako smo to uspevali? Iskreno - pre desetak godina sam bio spreman i da iz svog džepa platim - samo da "uknjižim" neko novo značajno ime. Srećom nisam morao suviše često da to ZAISTA i uradim. Jedno zvučno ime je ubrzo dovodilo neko drugo (a uz put i desetine "normalnih" klijenta). Ali slagao bih kada bih rekao da su motivi za ovu "filateliju" bili strogo poslovni, i hladno-proračunati.Sujeta je čudo...
U svakom slučaju - do dan-danas na našem sajtu (ali i na zidu u mojoj kancelariji) specijalno mesto zauzima npr. jedna kesa koju smo još sredinom 90-tih radili za "Ericsson". Čuveni brend je odavno kupio "Sony", a samo retki se danas sećaju onog vica iz tog vremena, o dva najveća Crnogorska plemena (Nokia i Ericsson). Nekoliko godina kasnije "uknjižili" smo i Nokiju, ali neke reference su zbog konkretnih okolnosti, pre svega "tajminga" - bile zaista važne, najviše za naše samopouzdanje, ali i kao ulaznica u odredjene "značajne krugove"... Posle su se stvari manje-više "odmotavale" same od sebe...
Ali, kao što rekoh na početku - vremena se menjaju...
Pre neki dan smo ostvarili novu vrstu reference. U jednom istom, kratkom telefonskom razgovoru uspeli smo da odbijemo svetski čuvenu agenciju "Leo Burnett", i njihovog klijenta koji se bavi proizvodnjom osvežavajućih napitaka (verovatno ste već čuli za "Coca-Cola" Company?) Zahtev je bio uobičajeno "nenormalan", sa rokom od 3 radna dana za posao koji se inače radi za bar 7 - skromnog obima (i budžeta) - ali sve je to već klasika, naročito u radu sa agencijama... Mi smo postavili samo jedan mali uslov - ako već treba da "tumbamo" celu organizaciju, i da obaramo olimpijske i svetske rekorde u brzini (a sve to za male pare) - neka bar posao bude avansno plaćen. Epilog već pogadjate - ali najbolja stvar u svemu je ljubazan odgovor menadžera (posle polusatne konsultacije u agenciji, možda i sa klijentom):
"Klijent će Agenciji platiti tek za 45 dana, a Agencija nije u mogućnosti da kreditira Klijenta..."
Za trenutak sam se osetio vrlo ponosnim (rekoh: sujeta je čudo) Jedna od najvećih svetskih agencija nema para, baš kao i jedan od najvećih svetskih klijenata... Ali se zato od male lokalne štamparije očekuje da nema tih banalanih problema u vezi cash-flow-a (!?!)
Gospodo, vaše poverenje obavezuje! Zato ćemo se i ubuduće starati da ga opravdamo. Pre svega - racionalnom, razumnom poslovnom politikom, koja kaže:
2010. godine, u Srbiji, dobar klijent, poželjan klijent od ugleda je - onaj koji plaća.
Sva sreća - ostao je još po koji...
.
.
Moj prilog, međutim, nije ništa revolucionarno, bar ne na prvi pogled.:) Jednostavno, napadam grešku koju su počinili po mom sudu Mises i Rothbard, a u tome su ih sledili Peter Klein, Nicholai Foss, Langlois i drugi, kada su pokušali da nakače austrijske argumente vezane za preduzetništvo i monetarnu kalkulaciju na sliku firme kao hijerarhije i centralno-planskog mehanizma koju je nametnuo Ronald Coase i njegovi učenici. Moj argument je da se austrijska teorija preduzetništva i kalkulacije mnogo bolje uklapa u jednu sasvim drugačiju teoriju firme, koju su ponudili Demsetz i Alachian, Jensen i Meckling, Fama, Cheung i drugi, koji firmu vide kao skup ugovora i dobrovoljnih aranžmana individualnih agenata - dakle u osnovi kao tržišni mehanizam. Cela galama oko razlike između "tržišta" i "firme", uloge transakcionih troškova u nastanku firme itd je stoga u osnovi bespredmetna. Ja pokušavam da pokažem se Misesovi i Rothbardovi opšti metodološki i teorijski postulati mnogo bolje uklapaju u ovakvu sliku firme. Ako bi firma bila hijerarhija i centrlano-planska ustanova ona bi onda bila deo problema, a ne deo rešenja, tj iz austrijske perspektive ne imala nikakav razlog da postoji (jer bi remetila ekonomsku kalkulaciju).
Koliko me je urednik obavestio, jedan od ovih citiranih Austrijanaca (najverovatnije Foss, rekao bih) je najavio da mu se moja inovacija uopšte ne sviđa, i da će da napiše kritiku, koja će da ide u istom broju.
Potreban materijal za 4 osobe:
8-10 manjih krompira
8-10 sušenih ili svežih listova lovora
100gr maslaca
beli luk u granulama ili glavica svežeg belog luka
100ml maslinovog ulja
krupna morska so
mleveni crni biber
1 kašičica aleve paprike
Priprema:
Krompir dobro operite, osušite i oštrim nožem zasecite skoro do kraja, na što tanje listiće. Najbolje je da se krompir pri dnu probode dužinom drvenim štapićem za ražnjiće, i onda se nožem taman zaseče do ražnjića, bez bojazni da se slučajno preseče skroz. Lovorov list izlomiti na dva dela i na krajevima sa obe strane zabosti u prorez krompira. Ovako pripremljene krompire ređati na pleh u kome ste sipali maslinovo ulje. Sveži beli luk izgnječiti i posuti po krompiru, ili posuti po ukusu belim lukom u granulama. Posoliti i posuti alevom paprikom, pa na svaki krompir staviti po komad maslaca. Rernu zagrejati na 200C. Pleh staviti u rernu i peći sat vremena. Služiti uz ribu ili različita pečenja.
Uglavnom sam nepoverljiv prema novoj muzici. Ne znam da li se plašim da džabe ne potrošim 3 minuta, na nešto što mi se neće svideti, a za to vreme sam mogao da čujem nešto provereno. Da, muzika je toliko važna. Ali, neko je rekao da moraš probati deset kiselih jabuka da bi našao slatku! Ili to važi samo za žene? 
Iron & Wine je nešto što se ne može porediti ni sa čim. Vrlo čudna vrsta mjuze. Da me pitate koji žanr je u pitanju ne bih znao da kažem. Ne, to nije ništa čudno, vidjali smo toga koliko hoćeš, ali oni su baš drugačiji.
Kao što sam rekao, muzika treba da izazove osećanja. Iron & Wine ih nekim čudom ne izaziva, već vas lišava istih. Postajete nekako smireni, kao posle noći bez sna. Niko ne zna šta se desilo, niti ikoga to zanima. Instrumenti ovde ne igraju veliku ulogu, koliko sam primetio. U prvom planu je akustična gitara koja ne umara uvo, naprotiv, mislim da imaju miksetu, bar sam je primetio u nekim pesmama, i ritam. To je sve. Zašto je onda Iron & Wine poseban? Zašto ga treba slušati, zašto ga ja slušam? Zbog glasa.
Ovo su moja osećanja prema muzici, ovo je ono što imam u glavi preneto na virtuelni papir, preneto u gomilu jedinica i nula. U ovom slučaju sve su nule. To je ono što me je fasciniralo!
Vaya Con Dios ima veoma sličan efekat, naravno bolji od ovog, ali ona diže, daje telu neki neponovljiv inpuls da se pokrene, podseća na lepe trenutke. Ovi to ne rade. Posle glasa Samuel-a ja lično sam ekstremno ravnodušan prema svemu, da me pitaš zašto pojma nemam. Inače oni su relativno nova grupa, nastala tek 2002. godine. Cenim da su se veoma lepo probili za tako kratko vreme. Da, mislim da je 8 godina kratko, ali kvalitet valjda uvek ispliva.
Ovo je svakako unikat, svakako nešto što treba čuti a nisam video da je nešto posebno popularno na našim prostorima. Boy with a coin mi je favorit, možda bude i vama:
www.youtube.com/watch?v=G_1Zz9ud83I
P.S. Još nešto što me je oduševilo kod njih je “stajling”, kako ga ljudi zovu, i tekstovi. Stvarno su super, malo manje razumljivi ali ih preporučujem…
Kad god čujem da neko izjavi kako su „cene školarina na državnim fakultetima previsoke“, uradim isto ono što je svojevremeno radio veliki Živojin Pavlović kad čuje reč narod. Uhvatim se, dakle, al’ ne za novčanik. Naprosto, nema razloga otvarati ga kad poodavno znam surovu istinu. Buđelar je prazan. Trebalo je svih ovih godina pokazati samilost prema pučini, dozirati narodno nezadovoljstvo i manipulisati. A svaka manipulacija se plaća. Parama poreskih obveznika. Gde i ja, nažalost, pripadam.
Tako je i ovih dana i nedelja. Još se ni ovosezonski ispitni rok nije završio a već čujemo kako treba pomoći „siromašnijem delu stanovništva“, smanjiti školarine na fakultetima i naći neko rešenje za tu „talentovanu decu“ čiji roditelji dižu kredite.
Naglašavajući da cene školarina ne treba povećavati (možda i ne treba) već da ih treba smanjivati, ministar prosvete je onomad poručio fakultetima “da se okrenu sadržajima programa, pitanjima sadržaja udžbenika, unapređenju nastave, odnosu sa studentima, kako bi zajednički prebrodili brigu koja se zove ekonomska kriza”.
Kakva bolećivost. Da čoveku dođe da zaplače. Kao kad je prošle godine u jeku neviđenog skandala
Pročitaj ceo tekst
Blogodak?
Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.
Podrška
