Razveli su se.. On je moj prijatelj od noše i peska, ona je postala moja prijateljica tako što se udala za njega. Odmah mi je prirasla za srce i volela sam ih oboje isto jer su oboje divni ljudi. Iz nekog razloga posle samo godinu dana braka nisu više mogli zajedno. Razlog nepoznat njoj, njemu a ni meni nisu uspeli da objasne pokušavajući pričom da dodju do otkrivanja tajne. Na smenu sam se viđala sa njom, pa sa njim, pa sa njom… i nismo uspeli da odgonetnemo šta se dešava. Uznemiravala me je njihova razočaranost i davala nadu njihova uporna borba da ostanu zajedno, da pokušaju da spasu šest godina zabavljanja i tu jednu godinu… Jedno o drugom su pričali sve najlepše. Čudno ali dalje nije moglo i oboje su bili svesni toga i oboje neopisivo tužni. Na dan kad su se razveli on me pozvao i rekao mi da mu je teško, da mu nikada nije bilo teže ali da odem i da budem sa njom, da se plaši da je njoj još teže. Mislim da se samo nisu snašli u istoj kući, u istom krevetu, za istim stolom i sa istim prezimenom, tih nekoliko stvari koje za mnoge čine brak, zajednički život i očuvanje one zakletve. A to je samo deo…
O tome sam htela nešto da kažem. Šta kad se ne može? Kad se nikako više ne može? Da li treba čuvati iluziju jer to tako treba? I za koga treba čuvati tu iluziju? Da li su trebali da ostanu zajedno do onog trenutka kad se već desilo toliko stvari zbog kojih će im biti teško da prekinu, da dele decu, kumove, prijatelje i kad bi jedno u drugom samo dobili krvica za izgubljene godine, nezadovoljstvo, pogrešan izbor, bez obzira što su i jedno i drugo divni ljudi? Na žalost nisu bili i idealna kombinacija. I tako divni, oboje su dozvolili tom saznanju da nadvlada sve borbe.
Nedostajalo im je ono TO.
TO je ono što ponekad nedostaje, za šta ne znate šta je ali za šta negde, u dubinu duše, osećate da nedostaje kao onaj poslednji komadić, negde izgubljen, koji fali da bi slagalica bila kompletna.
TO koje mnogi zanemaruju i stavljaju ispod istog prezimena, važno je buditi se pored nekoga a ne ko je taj, sigurnosti, istog stola, toplog tanjira supe, društva za svadbe i sahrane, statusa… TO zaboravljeno i zanemareno kao da imamo po tri života pa nema veze, jednom ćemo ga imati.
Mogli su da ostanu zajedno, imali su slične snove snove i težili sličnim ciljevima. Samo da nije bilo onog TO. Mogli su da zanemare nepostojanje tog TO i da glume sreću od koje bi bili srećni svi ostali. Mogli su da nisu, kao što rekoh, tako divni oboje, i tako pametni.
Divim im se na hrabrosti, nepristajanju na čuvanje iluzija, na moranja, takotrebanja, nepristajanju pravljenja slike za svet.
Divim im se što ni jedno nije pristalo da ”proda dušu vragu svome” i uporno peva onu – Pristao sam, biću sve što hoćeš, samo nemoj da odeš…
I iskreno se nadam da će oboje pronaći onu drugu polovinu koja nosi to čudesno TO, da će biti srećni.
Pod ovim istim nebom pod kojim zajedno nisu umeli da se snađu.
Napomena – ovo je tekst iz moje arhive. Jutros sam se probudila, pijem kafu, čitam vesti, povremeno bacim pogled na ljubimca koji još uvek spava i osetim kako mi TO zaigra u dnu stomaka – a on će se sad probuditi…
I to pobedi gomilu nevažnih stvari, neke napade iz mraka i na kvarno, neke ljude koji misle da smo nespojiva kombinacija i da treba da živimo misleći na sutra a propuštajući danas pa da nas sutra gledaju stare, izborane i nesrećne sa osmehom na licu jer smo bili poslušni nauštrb sebe i na zadovoljstvo njima koji ne znaju kako oni treba da žive ali znaju kako treba da živimo mi.
Nemamo ništa što nas neraskidivo vezuje.
Ali imamo TO.
Dobro vam jutro.
Slika preuzeta odavde.
Rating: 0.0/10 (0 glasova cast)
Poseta Kolašinu i Biogradskom jezeru je otvorila sva naša čula ka lepom i životnom. Poseta Manastiru Morača vas je susrelo sa pretcima, karakterom i duhom crnogoraca.
Imam nekako utisak da sam se vraćanjem u Crnu Goru i medju njene prirodne lepote, vratio ne samo u prošlost i mladost, već i u budućnost, jer imam utisak da sam neke životne krugove zatvorio i otvorio nove početke ali na višem nivou poimanja sveta i života.
