Bijemo bitku da do Evrope stignemo, kao da u njoj nismo.
Izgleda da nismo.
Znojimo se da se Evropi približimo u bar po nečemu, kao da tamo nismo.
Izgleda da nismo.
Upiremo se da udovoljimo svim zahtevima Evrope, kako bi je oraspoložili.
Kao da ne udovoljavamo.
Pokušavamo da je ne naljtimo, a kao da to uvek iznova činimo, ma šta zapravo činili.
Ovo je malo teže shvatiti, od nas samih, naravno.
Ako su fudbaleri postigli, što jesu, ako su se odbojkaši, naravno i odbojkasšice vinuli gde već jesu, ako su plivači i vaterpolisti zaplivali, teniseri eheheeeeeeeeeej i svi prihvaćeni u Evropi, ako muzičari uzdignutog gudala nastupaju istom tom Evropom, ako se sve više naših književnika prevodi po Evropi (nikako žedni preko vode), ako naši slikari nose vodeći evropski barjak, u Parizu pogotovo, kako to da mi nismo u Evropi?
Jednostavno, i sve drugo bi trebalo da bude bar kao što je sport i kultura.
Ali, to nije.
Zato, hajde da se još malo poradujemo što su i naši Golubovi poleteli put Evrope, pa makar i brzo sleteli.
Pustimo golubove, nek ima je, pardon, neka nam je sa srećom.
aleandro minore
