Unosi za: Arhiva za 2010/08

Jeste tu bilo nekih postova od mene i slika i svašta nešto u zadnje vreme, ali nisam zadovoljna. Prestala sam da odgovaram na komentare, to mi smeta, ali jednostavno ne postižem. Uglavnom sam prestala i sama da komentarišem vaše postove, ali čitam ih kad god mogu. Toliko o tome.

Uglavnom većina ovo zahlađenje i kišu vidi kao prolazno i pripremu za jesen, a meni je već zima na pragu. Imam potrebu da obujem čarape, a to nikako ne valja. E baš neću. Kada obujem čarape to znači da je letu definitivno kraj. Toliko i o tome.

Postoji jedan problem na mom blogu koji ni 16 nekih “stručnjaka” nije uspelo ili nije htelo da reši, tako da ću morati sa tim da se pozabavim prvom prilikom. Ne kažem da sam stručnjak, pa čak ni “stručnjak”, ali jebi ga bre brate, nervira me opasno, a svoje probleme jedino sama rešavam, pa ma kakve prirode da su. Slike prvo moram da kačim na photobucket ili preko nekih plugina, pa tek onda da se vide na blogu. Neki problem sa WP 100%. Bolje da ništa ne čačkam dok ne
“dohvatim” malo mira od svih i svega. Dobro je i ovako. Kao što rekoh ide mi zima, ima dana.

Bliži se BlogOpen nekako ne vidim svoje mesto tamo. Verovatno zato što sam do sada jako želela na prethodne da odem, a nisam mogla od obaveza, sada me već prošla volja. Možda baš odem. Nikad se ne zna. Pokušavam egoistično da pročačkam neki dobar tekst za Blogopediju, ali koliko god da prija mom egu, iskreno ništa ne mogu da pronađem što bi bilo vredno pažnje. Ipak sam i malo objektivna. Možda nešto i pronađem, opet ima dana.

Slede nam pregledi i iskreno se nadamo još jedna operacija. Treba se osloboditi ove stome na Ivanovom stomaku. Nije mi svejedno. U septembru imamo neko prvo merenje, pa ćemo znati šta i kako dalje nas čeka. Neka toga sada.

Trenutno se u Nikšiću održava svetsko prvenstvo u padobranstvu. Nema nas tamo. Žao mi je, ali mi je žalije što su svi problemi koji su nas strefili prouzrokovali da ove sezone ne skočim ni jedan skok. Najradije bih plakala zbog toga, ali kada nisam plakala zbog važnijih stvari neću ni zbog toga. Nismo otišli u Rijeku, na Krk, Lošinj. Jebi ga, proveli smo lepe dane na moru, u selu, jednom, drugom, na splavu…kompenzacija za skakanje, ali vrlo mala uteha.

Neko nas je debelo ispalio za kintu, ne znamo ko, ne znamo zašto, ali nije ni važno, umemo mi da živimo i bez para, a sa druge strane para nikad dosta, a i mi ne umemo sa parama. Koliko god da zaradimo, dovoljno nam je samo za nedelju dana. Ni malo utešno, ali nama ume da bude dobro i sa vrlo malo, a tek kada imamo malo više, e onda mu jebemo kevu od zajebancije. Ma…to su samo pare, a sa druge strane smo se i uverili da možemo da preživimo i bez žutog dinara. Nije ni to loše. Uvideli smo da i bez žutog dinara ima da nas ima sutra.

Deca su zdrava, srećna i zadovoljna, a to je najvažnije. Sutra krećemo u peti i u drugi razred. Mališani se dooobro zezaju. Rastu, smeju se, igramo se, putujemo, na svašta su navikli i svašta su naučili. Marko ume da pokaže srednji prst kad treba, Ana je progovorila engleski “Fanta d sok”, devojke skaču na glavu i plivaju bez pomagala, spremaju se za nove školske pobede i poraze. Jebi ga…baš mi je žao što mora u školu da se ide, ali to vama kažem. Deca treba da idu u školu samo onda kada sama to požele i da uče samo ono što ih zanima, sve ostalo je gubljenje dragocenog vremena i krađa od životnih radosti.

Edi je pas kakvog niko nema. Nije što je naš, ali je stvarno duša od čoveka. Zove me “teta Ivana” i ja sam mu najveća enigma, kao i deci uostalom. Neko ko ih sve skupa najviše voli, a koga najviše i treba da slušaju i ko se najviše smeje i igra i viče i lupeta i glumata i priča i psuje i pokušava da ostane normalan, koliko toliko. A slušaju, svi do jednog, pa kad sam se prva setila. I to nam je jedna od dečijih uzrečica, koju su čuli od “teta Ivane”. “Prvi sam se setio!”

Verovatno ću sada stan okrenuti naglavačke. Kada ne znam šta ću sa sobom, onda generalno sređujem stan. Doduše nije nas ni bilo kući preko mesec dana, sem u kratkim navratima tako da i ima tu svašta nešto da se uradi.

“Mama je luda nacisto”…i to nije ništa  ružno, već moja lična izjava koju su deca prihvatila i često je Ana kaže, a deca su uvek u pravu.

Malo sličica sa jednog od naših uživanja.

Ulogujete se na fejs, odete da vidite obavertenja i predloge za grupe i/ili stranice kad ono meću tim se naće grupa sa imenom “Dobijaj obavestenja kad te neko obrise iz prijatelja ili ignorise” ili “Novo! Nevolim post!“, šta bi ste uradili prihvatili bi ste stranicu ili ignorisali? Korisnici facebooka najčešće prihvate takve stranice nerazmišljajuci dali

Meni se samo čini ili Facebook ima ozbiljnih problema i trenutno ne radi? )

Snimljeno par minuta pre 14h…

© Milan Milošević for Svet nauke, 2010. | Permalink | 0 komentara

Za ovaj post će nam trebati verižnjača. Ili nešto sa uzemljenjem.

Da je meni palo nešto slično ovome na pamet do sada bih mirisao travu odozdo, ili bih ličio na zgužvanu spavaćicu ako bih imao sreće. Ali hvala Bogu nije. Nikada nisam ni mislio o tome da napon ima svoj zvuk, da različiti naponi imaju različite tonalitete, i da se od njih može praviti muzika. Od čistog, neobradjenog napona na čuvenom Teslinom izumu.

Ono što mene fascinira je da se ovde ne radi o stotinama ili čak hiljadama volti, ovde su u pitanju milioni. Ljudi propuštaju kroz sebe milione volti, i od toga prave umetnost. Ako se neko seti nečeg ludjeg od ovoga, a da spada u domen muzike, neka me obavesti -) Evo malog uvoda:

www.youtube.com/watch?v=pJqoRaphiEk

Naravno, nije se završilo na ovome, slavu su dostigli putem američke emisije Amerca’s got talent, gde su za njihove potrebe morali da prave posebnu binu izvan studija, kako ne bi popalili instalacije -)

www.youtube.com/watch?v=pBx2wkg9nhk

Ne znam šta još da kažem na sve ovo, ljudska kreativnost očigledno nema granice, ili je granica jako visoka, toliko visoka da se približava smrti. Ljudi su kao pandorina kutija, nikada ne možemo znati šta će se izroditi iz razmišljanja u toku jela, ili šetanja deteta po parku. Mnoge velike ideje su nastale iz nečeg bezazlenog i dostigle astronomski uspeh. Ovo je pravi dragulj umetnosti, tako da neću pokušavati da ga svrstam u odredjeni žanr i da ocenjujem neke njene kvalitete. ArcAttack  govori sam za sebe mnogo više nego što bih ja ikada mogao reći.

www.youtube.com/watch?v=KuV4fL4Yqvw

Ponekad vozim kao kamiondžija. Trubim, svađam se, pušim(samo kad se jako iznerviram), puštam glasnu muziku, lupkam se prstom u čelo ( i druge znakove pokazujem) dok dileja likuje što mi preseca put, parkiram se brzinom munje u prostor manji od mog auta, ne dam taksistima da mi uđu u traku dok ne daju žmigavac, (samo) ženama dajem prvenstvo, čak i ako mi ne dolaze s desne strane (s njima se nikad ne zna...) Kad imam suvozača, vozim propisanom brzinom, a inače se malo opustim...U nezgodnim situacijama obično budem u pravu, iako me od toga deli samo tanka linija.
Parkirala sam se na samom uglu koji čine dve ulice. Kad sam htela da izađem sa tog mesta, morala sam malo unazad, zbog auta koji je u međuvremenu uspeo da se ugura ispred mog. Pogledala sam u retrovizor, videla čist prostor za taj manevar i pošla. Nisam se ni pola metra pomerila, kad shvatih da sam udarila u nešto, što do malopre nije bilo tu. Zvučalo je ozbiljno. Samo sekundu nakon što sam skrenula pogled s retrovizora vozač crnog audija krenuo je da izlazi iz uličice, pa smo se našli u tački preseka. Vidim, nema druge, moram da se raspravim. Kad sam videla s kim sam htela da se rapravljam, nije mi bilo dobro; Kockasti je jednom rukom još uvek držao volan, a drugom sendvič, od kog je upravo otkinuo ogromno parče , mirno žvačući; U isto vreme je počeo da izlazi. I da izlazi; Kad je izašao, onda je počeo da se ispravlja...Kad se ispravio, ja sam se, momentalno, smanjila. Naizmenično je od gore gledao u mene, pa u lim iznad desnog točka, koji samo što nisam počela da glancam dahom i rukavom, nakon što sam mu sagledala gabarit.
Bez reči je saslušao piskutavo izvinjenje koje je dolazilo negde sa dna moje inferiorne pozicije, video da je sa limom sve ok, vratio se u svoj skupoceni, šljašteći kokpit, a da nije prestao da žvaće sendvič, i mirno se odvezao dalje.
Bože, hvala ti, i ovaj put sam jeftino prošla.

MySpace Facebook

Iako predstavnici društvene MySpace već neko vrijeme ‘drve’ da im Facebook nije konkurencija to definitivno nije tako. Pa čak i sam slogan MySpacea to govori – ‘a place for friends’. Prema tvrdnjama predstavnika ove društvene mreže MySpace je fokusiran na promociju glazbenika i glazbenih entuzijasta.


Uglavnom, MySpace je napokon uveo intergraciju svojih konkurenata Facebooka i Twittera tako da je korisnicima od sada omogućeno dijeljenje statusnih poruka i na ove dvije mreže.

Uglavnom, MySpace je nekada bila najveća društvena mreža na svijetu, točnije internetima, a koja je harala i vladala dok Facebook nije bio ni približno u nastanku. Danas MySpace broji nešto iznad 60 milijuna korisnika dok je brojka korisnika Facebooka probila granicu od 500 milijuna.

Izvor…

Kolega Dragan (Vuković) je pre par dana išo do Bajmaka, di je održan Festival bunjevački ila, peti po redu.

Bilo i nošnji, tušta kojekaki ila, a naišo (skoknio) je i nekaki ministarski pridnjak, da koješta (kao “svečano”) nadivani narodu, posli da se valjano potkoži, pa da zgrajsa natrag u Beograd, di mu je i misto (otkaleg nije moro ni dolazit).

Jevo šta je lega upeco svojim objektivom, a kolege Coca i Bahatnik bi , kontam, mogli bolje znat i lipče objasnit o kakoj se rani ode radi:

krompir

Ovo mu dođe ko nika ‘ladnjača, kako bi kazli mi, pobunjevčeni Banaćani.

krompiraca

Jevo i krumpirače. Sa divenicama, naravno, kaki je i adet.

paprikas

Paprikaš, sa knedlama. Odavde izgleda ko da je pilećiji, al moždar i grešim.

nasuvoOvo ne kontam šta bi moglo bit. Liči na kako nasuvo, jesapim, pa el pečeno u masti (mošti) el kuvano, pa ošećereno. Kogod nađe pojma, nek prijavi.

makosSledi jedan lip makoš. Što više maka, što manje testa, ako mene pitate, to je recept za zdravo dobar makoš.

krofneKrofne, il fanci, pečeni u masti. O tom sam kandar jedared, dvared već piso.

Nemojte zamerit ako sam štogod nakrivo napiso, ni mi je Bunjevački ni maternji ni očinji jezik.

(fotke: Dragan vuković, subotica.info)

::

Post to Twitter Tweet This Post

neću danas čuvati riječi
budi im ti vitez
a ja ću se odmoriti
u svojoj sjeni
hladit se lepezom zaborava
i trgati perje iz šešira
nepostojanja

čuvaj ih
ja ću zaploviti lađom misli
do kraja svijeta
nekad su Gibraltar
tako zvali
raščerečena usta
ponora

preslano je često
moje more
a nebo na kratko
plavo kao oči
koje me gledaju
sa toplinom brižnom
kako bih rado plivala u njima

zapiši ponešto
vrijedno što nađeš
ostalo odmakni
od ruku svojih
nije baš sve za dijeliti
nije sve ni za odbaciti
prosij sitnice do krupnog da dođeš

pričuvaj mi niti
zategni ih ponekad
na ove labave
teško se navikavam
zategni kao svoje
zaboliti neće
zaboliti ne može

Tanja Zupčević Alečković

Share and Enjoy: Facebook email StumbleUpon Technorati

Postoji jedno pravilo u advertajzingu koje kaže da u komunikaciji ne treba pominjati konkurenciju, jer time (nepotrebno) primaoca poruke podsećate na nju, a postoji i opasnost da on vašu poruku veže za pogrešan brend.

Naravno, gde postoje pravila, postoje i izuzeci. Kad to rade zaista velike kompanije, onda to rade na takav način da gledalac (čitalac, slušalac…) nikako ne može da ostane “u komunikacionom problemu”. ;) Konkurencija se pominje taman toliko koliko treba da se napravi razlika i prenese vrlo jasna poruka.

Kad smo već kod toga, čuven je “rat brendova” između Pepsi i Coca Cole, u kom je Pepsi na vrlo kreativan i često vrlo duhovit način pravila poređenje između svog i konkurentskog brenda. ;) Na primer, ovako:

Ovako:

Ili ovako (jedna od mojih omiljenih):

 

Postoji i jedno pravilo u advertajzingu koje kaže da treba komunicirati samo jednu poruku, da bi ona bila zapamćena. To pravilo se može “rastegnuti” i na, recimo, tri poruke, ali u današnje vreme, kad su svi preplavljeni svim mogućim željenim i neželjenim informacijama, jako je teško okupirati nečiju pažnju i preneti mu i tu jednu poruku, a kamoli više od toga. Međutim, i tu postoje izuzeci. ;)

Ako želite da saopštite da vaš automobil poseduje i dizajn… i udobnost… i bezbednost… i sportski duh… sve četiri poruke odjednom… I pri tom želite da “napadnete” ne jednog, već četiri konkurenta istovremeno… kako bi uopšte izgledala takva reklama?!? 8O A da vrši funkciju…

Pa… recimo ovako:

Eto kako malo “out of box” razmišljanja i natprosečna doza kreativnosti mogu efikasno da ispričaju i vrlo kompleksnu priču… D

 

blogodak blog

Blogodak?

Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.

O projektu

Podrška

MyCity.rs

DevProTalk

Duhovi iz Palmotićeve 37