Unosi za: Arhiva za 2010/08
neću danas čuvati riječi
budi im ti vitez
a ja ću se odmoriti
u svojoj sjeni
hladit se lepezom zaborava
i trgati perje iz šešira
nepostojanja
čuvaj ih
ja ću zaploviti lađom misli
do kraja svijeta
nekad su Gibraltar
tako zvali
raščerečena usta
ponora
preslano je često
moje more
a nebo na kratko
plavo kao oči
koje me gledaju
sa toplinom brižnom
kako bih rado plivala u njima
zapiši ponešto
vrijedno što nađeš
ostalo odmakni
od ruku svojih
nije baš sve za dijeliti
nije sve ni za odbaciti
prosij sitnice do krupnog da dođeš
pričuvaj mi niti
zategni ih ponekad
na ove labave
teško se navikavam
zategni kao svoje
zaboliti neće
zaboliti ne može
Tanja Zupčević Alečković
Share and Enjoy:
Arhivski post izvučen zbog Moosheminog tvita.
U jesen proleće je onda kad vaš prvačić polazi u školu, znate ono ”poletarac poleteo iz gnezda”. Ovih dana viđam roditelje kako, sa puno ljubavi, svojim prvacima kupuju prvu školsku torbu. Poželela sam da napišem nešto lepo… setila sam se tog dana, našeg dana,,, i onog izraza lica moje ćerke. I radost, i strah, i širom raširene oči. A sve to što je trebalo mojoj ćerki da bude ”od kolevke pa do groba… ” meni se vrlo brzo ogadilo.
Prvi razred je nekako prošao. Drugi i treći razred je njen učitelj, sa kompletnom prosvetarskom postavom tadašnje zemlje (jebem li ga kako se zvala – za to moraš da budeš istoričar), štrajkovao, štrajkovao, štrajkovao. I tražio od nas, roditelja, da potpisujemo neke podrške, čemu – nije uspevao da nam objasni jer smo skoro svi mi (roditelji) bili na nekim prinudnim odmorima do ukidanja sankcija koje su trajale, trajale… Četvrti razred je protekao u skloništima, bilo je bombardovanje. Šesti, sedmi i osmi razred su protekli uglavnom u pretnjama. Dakle, prosvetari su pretili da će, ukoliko se ne ispune njihovi zahtevi, ponovo stupiti u štrajk.
Dragi, poštovani, roditelji, ovoseptembarskih prvaka, kao što vidite, prete i sada.
Nisam uopšte htela da se bavim njihovim ovogodišnjim zahtevima. Čekam kad će već jednom da traže povećanje plate i ukidanje đaka pa da svi, najzad, ‘danemo dušom.
Dragi roditelji, ovoseptembarskih prvaka, šta god da tražili, ispunili im zahteve ili ne, štrajkovaće ponovo a vas čeka sledeće:
Uvaljivaće vašem detetu raznorazne zbirke, didaktička sredstva, kasete koje je snimio jedan od profesora, šta god im padne na pamet a na čemu će moći da zarade, to jest gde će moći da se ugrade . Vaše dete će usplahireno utrčavati u kuću i vikati da to ”moooora” da se kupi, vi ćete ga ubeđivati da ne mora ali ćete pokleknuti i dati novac kad vam saopšti, kroz plač, da su svi ostali već kupili. I kad to jednom unese u kuću nikad ga više neće izneti – uspostaviće se da to što je ”moooralo” uopšte nije potrebno.
Posle jedno desetak dana moraćete da date školski dinar. Taj školski dinar nikad nije dinar, suma varira od-do, zavisno od škole i dogovora. U taj ”dinar” će biti uključeno i osiguranje. Ako pitate od čega, reći će vam od eventualnih povreda pre, za vreme i posle nastave što podrazumeva da to osiguranje pokriva eventualne povrede vašeg deteta i na času i na školskom odmoru. A ako vaše dete, ne daj Bože, bude povređeno ne nadajte se nikakvoj isplati pomenutog osiguranja. Učiteljica neće imati pojma, ona uvek pije kafu kad se deca guraju i biju, direktor/ka, kao po običaju, tek nema pojma ni o čemu. Danima će vas ubeđivati da vaše dete laže, ko zna gde se smucalo, uključiće psihologa i pedagoga posle čega ćete vi morati kod neuropsihijatra i ozbiljno ćete razmišljati da dete ispišete iz te škole i upišete ga u neku drugu.
Imajući to u vidu, dobro razmislite da li ćete pustiti dete da ide na Zlatibor, Taru ili Kopaonik (i ovo zavisi od škole). Sedam dana vašeg deteta na čistom vazduhu će vas koštati više nego da ste to sami uplatili preko neke agencije. Kad je školsko zimovanje u pitanju nema ono ”dete ima manje od 12 godina”. Ima da platite kao da ste poslali dete u hotel sa pet zvezdica. Tamo će od sedam dana, vaše dete, najmanje tri biti bolesno i ostavljeno samo u sobi, a iz tog ”hotela” će se, obavezno, vratiti ili sa nekom infekcijom ili sa vaškama. Može se desiti da vaše dete bude toliko bolesno da morate da odete po njega ali ćete, bez obzira na to, ako dođe do promene cene autobuskog prevoza morati da doplatite iako se dete tim autobusom nije vratilo. I nemoj da je neko rekao da je ovo nemoguće jer je moguće, mene su zvali i zvali, i zvali, sve dok nisam platila i to pod pretnjom da nećemo dobiti knjižicu. Pa vi vidite.
Da vas utešim – ova zimovanja moći ćete da plaćate na rate sa kojima nikako, ali nikako, ne smete da kasnite. Za to što vama možda kasni plata ili dečiji dodatak, ili koji god razlog da imate za kašnjenje prosvetni radnici, naročito oni kojima je mala plata i koji ne mlogu da idu na Sejšele, nemaju ni malo razumevanja. Zbog toga što ne platite onda kad oni kažu da mora prozivaće vaše dete i pred celim odeljenjem ga optuživati da je neodgovorno, zaboravno i glupo.
Ovo vam je ono osnovno i ponavlja se već godinama. Osećaćete se, sve dok vaše dete ne završi školu kao kompletan idiot, verujte mi na reč.
Ako imate bilo kakav porodični problem ne poveravajte se učitelju/ci svog deteta ni u ludilu. Majka jedne učenice četvrtog razreda (osnovne škole) rekla je učiteljici da je otac pomenute devojčice u zatvoru. Učiteljica je pažljivo saslušala a kad je majka otišla kući pozvala je devojčicu-predsednicu odeljenjske zajednice i sve ovo joj prepričala uz upozorenje da obavesti ostalu decu da se prema devojčici ponašaju pristojno. Kako je ovo dete prošlo možete misliti, zna se kako su deca u tom uzrastu surova. I dan-danas kad sretnem tu pametnu učiteljicu-pedagoga dođe mi da je sapletem, da padne i da sve zube polomi pa da, kad već ne zna šta i kome treba da kaže, ćuti po moranju.
I tako… videćete već. Ako imate mlađe dete ne nadajte se da će moći da nasledi knjige od starijeg brata ili sestre. Kol’ko sledeće godine plan i program će biti promenjeni tako da od ta posla nema ništa, moraćete da kupite nove. I tako svake godine. Mora još neko da zaradi lovu u ovoj zemlji. A zna se da ne možete da birate, to jest da morate da kupite. Knjige će biti apsolutno iste, biće promenjena samo boja korica. Eventualno može da se promeni gradivo iz istorije ali tome već moraju da prethode radikalne promene u ovoj zemlji čemu, takođe, ne treba da se nadate.
I nećete moći da birate.
I ne nadajte se ni razumevanju ni pristojnosti od strane prosvetnih radnika.
Da su pristojni ne bi bili tu gde jesu.
P.S.
Iskreno izvinjenje svim onim učiteljima/cama, nastavnicima/cama i profesorima/kama koji još uvek, bez obzira šta se dešava, znaju da su oni u učionici zbog dece a ne deca zbog njih. I da roditelji njihovih đaka nisu idioti.
To je vrsta u izumiranju.
Postoji jedno pravilo u advertajzingu koje kaže da u komunikaciji ne treba pominjati konkurenciju, jer time (nepotrebno) primaoca poruke podsećate na nju, a postoji i opasnost da on vašu poruku veže za pogrešan brend.
Naravno, gde postoje pravila, postoje i izuzeci. Kad to rade zaista velike kompanije, onda to rade na takav način da gledalac (čitalac, slušalac…) nikako ne može da ostane “u komunikacionom problemu”. 
Konkurencija se pominje taman toliko koliko treba da se napravi razlika i prenese vrlo jasna poruka.
Kad smo već kod toga, čuven je “rat brendova” između Pepsi i Coca Cole, u kom je Pepsi na vrlo kreativan i često vrlo duhovit način pravila poređenje između svog i konkurentskog brenda. Na primer, ovako:
Ovako:
Ili ovako (jedna od mojih omiljenih):
Postoji i jedno pravilo u advertajzingu koje kaže da treba komunicirati samo jednu poruku, da bi ona bila zapamćena. To pravilo se može “rastegnuti” i na, recimo, tri poruke, ali u današnje vreme, kad su svi preplavljeni svim mogućim željenim i neželjenim informacijama, jako je teško okupirati nečiju pažnju i preneti mu i tu jednu poruku, a kamoli više od toga. Međutim, i tu postoje izuzeci.
Ako želite da saopštite da vaš automobil poseduje i dizajn… i udobnost… i bezbednost… i sportski duh… sve četiri poruke odjednom… I pri tom želite da “napadnete” ne jednog, već četiri konkurenta istovremeno… kako bi uopšte izgledala takva reklama?!? 
A da vrši funkciju…
Pa… recimo ovako:
Eto kako malo “out of box” razmišljanja i natprosečna doza kreativnosti mogu efikasno da ispričaju i vrlo kompleksnu priču… 
You might be a chemistry major if… | Milan Milošević
O zivotu, Vaseljeni i svemu ostalom - 31.08.2010, 10:17:45
The Mercedes symbol looks like an eclipsed conformation.Pročitajte nastavak You might be a chemistry major if… (353 words)
© Milan Milošević for Svet nauke, 2010. | Permalink | 0 komentara
Welcome to WordPress. This is your first post. Edit or delete it, then start blogging!
Još jedna uspešna nedelja. Redovni obroci, bez preskakanja, svaki sa mesom u nekom obliku, moja draga zadužena za kuvani obrok po povratku kući i rezultati nisu izostali. Čak ni odlazak na venčanje i blago prepuštanje nepropisnim sastojcima u standardnom ritmu, nisu sprečili da ove nedelje konačno napravim pomak ka boljem… nešto više od dva kilograma posle tri nedelje pauze je svakako veliki uspeh.
U poslednje vreme me sve više pitaju za savet „Kako da smršam?“ jednom sam krenuo da postavim neko drugo pitanje Google-u i video da je to drugo pitanje po redu kada počnete da ukucavate bilo šta. Što verovatno znači da ljudi mnogo postavljaju to pitanje zar ne?
I tako sam ja eto rešio da vam otkrijem tu veliku tajnu. Ta tajna je toliko tajna da kada se kaže niko ne veruje da je zapravo istinita, jer je suviše jednostavna. Baš to je čini tajnovitom, i omogućava mnogima da manipulišu ljudima koji traže komplikovana rešenja za ovaj problem. Sve kompanije koje prodaju sredstva za mršavljenje i slične preparate upravo teže da ne kažu da je sve u ovoj tajni.
Dakle tajna se sastoji u potpunom razumevanju sledećeg:
„Moraš da pojedeš manje nego što trošiš“
Jednostavno? Da. To svi znamo? Da. Da li svi primenjujemo? Pa ne. Ovo sam često spominjao u odgovorima na pitanja? Jesam, između redova, ali nikada nisam ovako podvukao.
Sada možemo da pričamo o tri mehanizma korišćenja gornjeg tajnog saveta.
Prvi mehanizam je jednostavan i mnogi ga koriste, a to je da jedu šta god žele, što može prouzrokovati drugačije probleme, ali ako se baziramo samo na telesnu težinu, oni ovim samo zapravo povećavaju količinu trošenja (kalorija) i time omogućavaju sebi da jedu sve što žele. Zaključak ovoga je jednostavan – „ako želiš da više jedeš, moraš više da trošiš, da se krećeš i imaš fizičke aktivnosti, ako nemaš vremena za iste moraš manje da jedeš“
Prvi dodatni mehanizam je vezan za rad štitne žlezde i karakterišu ga ljudi „koji mogu da pojedu vola i da se ne ugoje“. Ovi ljudi su u velikoj opasnosti, jer nemaju signal koji bi im skrenuo pažnju kada nešto nije u redu, pa bi morali da povedu na neki način računa o rezultatima krvi i slično. Ne bih ulazio u ovaj segment jer ova grupacija obično ne čita ovaj blog.
Dolazimo do drugog mehanizma kod ljudi koji se slabo kreću, a žele da oslabe, oni moraju da unose manje nego što potroše i to je moguće samo unošenjem niskokalorične hrane. Potrebno je da se konsultuju sa dobrim nutricionistom i da naprave dnevni obrok kojim će:
- podmiriti svoje dnevne potrebe svih neophodnih sastojaka ishrane (šećer, proteini, vitamini, masti) a opet uspeti da se hrane niskokalorično – u tom balansu je caka
- biti siti dovoljnom količinom navedene hrane
Treći mehanizam je povezan sa metabolizmom i sistemom potršnje kalorija. Ovo je bitno, jer smo često naviknuti da stalno nešto grickamo. Bitno je da oformimo dnevni raspored ishrane sastavljen iz bar pet obroka, verovatno idealno 3 veća i 2 užine, sa jako bitnim pauzama između njih. Takođe bitno je da doručkujemo čim otvorimo oči kako bismo „pokrenuli sagorevanje“.
U prevodu, moramo da dopustimo organizmu da:
- svari prethodno unetu hranu
- samostalno troši energiju
- topi masne naslage (razliku između unete količine i neophodne)
Pauze koje treba praktikovati su: dva sata posle velikog obroka, dva sata pre spavanja, pola sata posle užine. Možete pronaći na Internetu tabele dužine varenja specifične hrane.
To je velika tajna. Sve ostalo je samo način da se sistem zaobiđe, premosti, zanemari i slično. Osim ovog sistema, sve ostalo je zavaravanje organizma, i samo ovakvom kontrolom i procesom možemo naučiti da se stvarno kvalitetnije hranimo.
Prošle nedelje sam na Facebook stranici sa tamošnjim fanovima podelio link gde Džejmi Oliver priča o tome kako moramo da decu još u školama naučimo o kvalitetu ishrane i kako da se hrane. Moramo da se promenimo, jer imamo šansu da živimo kraće od svojih predaka, po prvi put u istoriji.
Kako preživeti svadbu?Da se vratimo rubrici „moj dnevniče“… Ključni momenat ove nedelje bila je svadba Smokvicine tetke. Ne znate ko je Smokvica? Propustili ste da pročitate ceo blog. Možete obnoviti gradivo.
Elem svadba je, po običaju, bila u subotu, i naše pripreme su se svele na to šta mogu da obučem od dostupne garderobe za ovu priliku. Ko god kaže da su izazovi najveći problem tokom dijete, laže, jer je najveći problem zapravo garderoba, jer šta god da kupiš za dve nedelje do mesec dana ti je već veliko.
Prošlog vikenda smo bili u Vršcu i, verovali ili ne, uspeo sam da obučem svoje pantalone sa mature iz srednje škole. Kao bonus, bile su mi velike. Ranije sam pisao o tome kako se daleko drugačije mršavi nego što se goji i ovim se još jednom to dokazalo. Pantalone koje sam tada nosio su mi sada bile dobre u struku, ali širina u nogama i zadnjici (bile su šivene po meri za mene tada) je bila prevelika za moje današnje dimenzije. Ja sam se osećao predivno u njima. Generalno volim kada mi je nešto komotno. Po salvama smeha moje majke, moje drage i konačno krojačice kod koje sam otišao da je zamolim da mi suzi pantalone, shvatio sam da stvarno izgledaju velike. A tako sam hteo da idem u njima. Probala je da ih suzi, bezuspešno. Odneli smo joj i moje farmerke od pre par meseci i za njih je rekla da već može da ih sredi. Tako je i bilo i na kraju sam imao kežual kombinaciju farmerki, košulje i cipela što je izgledalo dobro.
U subotu smo konačno otišli na Kalemegdan, gde je, u crkvi Ružici, bilo zakazano venčanje. Konačno smo sreli posle par meseci Smokvicu sa našim kumovima i sve je prošlo prelepo. Onda smo otišli u restoran Kristal, sve preporuke za uslugu i ambijent, ne znam kakve su im cene u regularnoj ponudi. Slavlje je bilo divno, a ja sam razmišljao o tome šta i kako ću moći da jedem od ponuđenog. Stiglo je predjelo. Po mojoj oceni, polovina onoga što je bilo u tanjiru, je bilo koliko toliko u redu i pojeo sam. Od pića sam ipak odabrao belo vino, ali nisam preterivao. Posle toga je stigla čorba, krem, što nije baš na zelenoj listi, ali obzirom da je svima sipana po tri kutlače, ja sam tražio samo jednu. Trećina. Treće jelo su bile sarmice u zelju, dve u porciji, tražio sam jednu, i bez obzira na insistiranje konobarice, nisam uzeo drugu, tražio sam jednu i bez preliva od pavlake. Finalno jelo je bila kombinacija belog mesa na roštilju, jagnjećeg i prasećeg pečenja sa velikom količinom pekarskog krompira i sezonske salate. Ok ovde sam već bio na domaćem terenu i odabrao sam kombinaciju belog mesa i jagnjećeg čistog mesa od buta (merkao sam rebarce, ali sam odustao) uz paradajz i kupus salatu. Bilo je ok, jeo sam manje, sa merom, nisam mnogo otišao van svojih uobičajenih rasporeda i smatram da sam naučio da budem umeren. Stvarno, prvi put sam se na slavlju tog tipa osećao dobro, jer se obično osećam kao da ću da puknem jer se neprestano tovari. Takođe sam se osećao dobro jer sam shvatio da mogu bez obzira na sve, da pronađem dobar balans onoga što stvarno želim da pojedem.
Kada je stigla torta, uzeo sam samo jedan komadić, koliko stane na kašičicu od moje drage. To je bilo van plana, ali sam želeo da probam tortu, a opet da njima ne predstavlja problem što jedu ispred mene.
Konačno mršavijiRezultat je bio evidentan. Nisam išao danas na posao jer me je na Kalemegdanu udario poslednji talas prolećno letnjih groznica koje sam zahvatio još prošlog vikenda pa su mi jutros svi disajni putevi bili zapušeni. Međutim, to je omogućilo da danas odemo zajedno kod Doktorke. Kada je vaga pokazala više od dva kilograma napredka u odnosu na prošlu nedelju i procenat masti ponovo nešto preko 25%, bio sam stvarno srećan. Takođe sam izgubio po dva centimetra u grudima i struku. Ovog puta je Doktorka koristila plavu olovku…
p.s. A šta ste vi radili ove nedelje? Dajte komentar i podelite ovaj post sa prijateljima na Facebook-u
U jednoj od svojih odličnih knjiga, Brajan Trejsi (Brian Tracy) navodi jednostavnu formulu po kojoj može da se predstavi koliki će uspeh neko postići u životu. Brajan Trejsi je inače najzvučnije ime u oblasti popularne psihologije uspeha. Osim toga što je Tajna jedna od njegovih tema, piše i predaje i o ostalim neophodnim stvarima koje treba da se znaju ukoliko želite uspeh: postavljanje ciljeva, komunikacija, odlučivanje, upravljanje vremenom… Formula koju danas navodim nije ništa novo što ćete čuti ako ste i ranije upoznali zakon privlačenja, ali daje jedan slikovit i vrlo realan prikaz ključnih faktora uspeha. Jednačina glasi:
Stepen pojedinačne uspešnosti = (Urođene sposobnosti + Stečene sposobnosti) x Stav
Urođene sposobnosti su sve ono sa čime se rađamo. Tu spada koeficijent inteligencije, temperament, neke karakteristike ličnosti. Na njih tek neznatno možemo da utičemo. Velika je šteta što mnogi smatraju da uspeh isključivo zavisi od urođenih sposobnosti, pa se predaju još u startu govoreći kako nisu predodređeni za uspeh.
Stečene sposobnosti su sve ono što tokom života steknemo u obliku formalnog i neformalnog obrazovanja, čitanja, saznavanja, komunikacije sa porodicom, vršnjacima… Na ovaj faktor možete da utičete, ali to je spor i naporan proces, a njegovim poboljšanjem nećete neminovno postići uspeh. Na primer, neko može da provede godine i godine na školovanju, a da završi kao osrednji doktor koji je pored toga i u dugovima.
Iz jednačine se vidi da Stav ubedljivo najviše utiče na uspeh. Ako rangiramo sve karakteristike od 1 do 10, videćemo da će osoba koja je rođena sa veoma malim sposobnostima i nije stekla nikakvo obrazovanje, ali ima izuzetno pozitivan stav o životu (npr. (1 + 1) * 10 = 20) imati sličan uspeh kao i supertalentovana osoba sa vrhunskim obrazovanjem, ali izrazito negativnim stavom (npr. (10 + 10) * 1 = 20). Ipak, ako uzmemo prosečno talentovanu osobu sa prosečnim obrazovanjem (npr. da je zbir tih osobina 10), onda vidimo da njen uspeh može da varira od 10 do čak 100, a sve to zavisi od stava koji takva osoba ima prema životu.
Zato je veoma bitno da imamo pozitivan stav o sebi i svojoj ulozi na ovom svetu. Najbolja stvar je što pozitivan mentalni stav može da se poboljša u samo jednom momentu i to neograničeno. Stav se nalazi pod direktnom kontrolom naše volje. Zato samo treba da odlučimo da budemo pozitivni i to treba da sprovedemo u delo. Potrebno je da svesno promenimo svoja razmišljanja, da se nateramo da razmišljamo optimistično. Stav je način na koji pristupamo životu. Svakom problemu (bolje reći izazovu) možemo pristupiti tako što ćemo da gledamo njegove negativne strane i da ih povećavamo i dajemo na značaju, a možemo da zauzmemo optimističan stav i da odmah počnemo da tražimo kreativno rešenje.
E sad… Šta utiče na to kakav imamo stav prema životu? To su očekivanja! Stav je uslovljen očekivanjima. Sve što očekujemo od sebe i svog života je veoma moćno i u ogromnoj meri utiče na naš stav, a samim tim i na uspeh u životu. Pozitivna očekivanja su karakteristika superiornih ličnosti. Ako uvek očekujemo pozitivan ishod, to će nam se stalno i događati. Ako, na primer, krenete da izvadite pasoš sa stavom da ćete beskonačno čekati u redu i da će vam službenik sigurno pronaći neki dokument koji nemate i da sigurno nećete uspeti sve da završite za jedan dan, pogodite kakav vas ishod stvarno čeka.
A kako da znamo od čega zavise naša očekivanja i kako da ih promenimo? Očekivanja su uslovljena uverenjima u pogledu sopstvene ličnosti i sveta u kom živimo. Kakvo uverenje, odnosno sliku o sebi imamo, takva su nam očekivanja, takav nam je stav o životu i na kraju takav ćemo uspeh i imati. Dakle, ključna stvar u celoj ovoj priči i uzrok svega je slika o sebi.
Kako se ispostavlja, apsolutno ništa. Uranjanje dlana u tekući dušik, na gotovo -200 stupnjeva Celzijusa rezultira prilično zanimljivim efektom, a vlasnik dlana ostaje i dalje doživotno vezan uz svoj dio tijela. Naime, tekući dušik pri dodiru s ljudskom kožom stvara nekakvu zaštitnu ovojnicu koja štiti kožu od smrzavanja.
Ma uostalom pogledajte i sami:
U svakom slučaju ovo nemojte pokušavati u vlastitom aranžmanu.
Blogodak?
Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.
Podrška
