Unosi za: Arhiva za 2010/09

















Ok, leto samo što se nije završilo...Malo kasnim...Ipak, radi ilustracije...
Enterijer: GM Rankova radna soba, noć GM Ranko sedi za radnim stolom. Pepeljara je prepuna, prst prašine prekriva štampač, diskove, ukrasne slonove od kamena, zvučnike i monitor. Svud po stolu su razbacane beleške i papirići. Kamera je zakačena štipaljkom za kriglu punu koka-kole s rumom. Kudravo pseto iz roda haskija leži ispod stola i izigrava grejač za stopala. Iskače prozoričić IM-a. Walker:
Autor: Pаjo Ilić Poglаvljе knjigе Sеrgей Kаrа-Murzа: Эksport rеvolюcii Poglаvljе 5. Srbijа-2000: svrgаvаnjе Milošеvićа Do krаjа 1980-ih godinа SFRJ zеmlju od šеst odvojеnih rеpublikа i dvе аutonomnе pokrаjinе, u kojimа jе živеlo 25 еtničkih grupа, kojе su ispovеdаlе mnogo rеligijа – bilа jе primеr stаbilnog ustrojstvа mеđunаcionаlnе zаjеdnicе. Njеnа privrеdа jе sistеm koji jе postаo [...]

Besplatno, ali isključivo unutar bonbon mreže, a koju ćete prepoznati po predbroju 097. I to mjesečno 1.000 minuta, ako svakog mjeseca na svoj račun nadoplate 40 kuna. Kako bilo, tijekom današnjeg dana napokon su osvanuli svi detalji vezani uz novog/starog mobilnog operatera naziva bonbon.


Novog s obzirom da se radi o novom brandu, no itekako starog s obzirom da iza ove mobilne mreže stoji Hrvatski Telekom.

Kako bilo i da ja ne duljim bezveze pročitajte službenu objavu za medije, a kako su nam danas objavili ljudi koji stoje iza bonbona, stvari su upravo ovakve kakve jesu. Nema nikakvih pravila napisanih sitnim slovima, začkoljica i sličnih igrica kojima se uobičajeno služe domaći telekom operateri.

Od 1. listopada 2010. godine korisnici mobilne telefonije u Hrvatskoj moći će iskusiti prednosti novog mobilnog branda bonbon namijenjenog onima koji visoko vrednuju kvalitetu, a istovremeno su vrlo osjetljivi na cijenu.

Bonbon će koristiti predbroj 097, a usmjeren je na segment tržišta koji do sada nije pokrio niti jedan mobilni operator. To se prije svega odnosi na korisnike koji uživaju u brzom i dinamičnom životu, puno izlaze i skloni su korištenju naprednih tehnologija te dobar dio svojeg vremena provode online, odnosno na društvenim mrežama. Takvi korisnici žele imati povoljnu cijenu uz visoku kvalitetu usluge, a Bonbon im nudi upravo uslugu s takvom kombinacijom.

Bonbon je brand koji je pokrenuo Hrvatski Telekom te će za rad koristiti T-Mobile mrežu vrhunske kvalitete i pouzdanosti koja pokriva gotovo 100 posto teritorija Republike Hrvatske.

Svi korisnici koji aktiviraju bonbon broj do 31.12.2010. godine ulaze u promociju u kojoj će dobivati 1000 minuta više u svakom mjesecu u kojem se nadoplate s minimalno 40 kn sve do 2020. godine. Dakle, korisnici cijelo desetljeće imaju na raspolaganju 1000 minuta razgovora for free prema svim bonbon korisnicima.

Osnovna tarifa bonbona je vrlo pristupačna i jednostavna te cijene nisu uvjetovane nadoplatama. Bonbon nudi jednu cijenu prema svim mrežama, nema naknade za uspostavu poziva, ima najpovoljnije cijene razgovora, SMS-a, MMS-a i internetskog prometa u osnovnoj tarifi na tržištu te besplatan pristup facebook zero stranicama.

Dodatno, bonbon korisnicima nudi i jedinstvenu opciju na tržištu gdje korisnici za samo 7 kn dnevno dobivaju sve što im za taj dan treba od telekomunikacijskih usluga.
Broj minuta razgovora, SMS poruka i internetskog prometa uključen u dnevnu opciju:

Dnevna cijena opcije 7 HRK

Razgovori unutar mreže: 300 min
SMS unutar mreže: 300 SMS
Internetski promet: 300 MB
Razgovori prema drugim mrežama: 10 min
SMS prema drugim mrežama: 10 SMS

Aktivacija opcije vrlo je jednostavna, korisnik opciju aktivira slanjem hocu na broj 097, a deaktivira sa slanjem necu na isti broj.

Cijena bonbon paketa iznosi 20 kuna, a bonbon korisnicima nudi najmanje iznose bonova na tržištu; korisnici već sa 10 kn mogu obnoviti svoj račun.

Iznos bona i vrijeme aktivnosti:

Iznos bona (kn) Vrijeme aktivnosti (u danima)
10 10
20 20
40 40
80 80
160 360

Jedna od glavnih odlika bonbona je drugačiji i inovativan pristup korisniku koji uključuje i originalne sitnice za svakodnevnu mobilnu komunikaciju. Komunikacija s korisnicima će se većinom odvijati putem online kanala što znači da je tijekom 24 sata dnevno u svakom trenutku moguće dobiti korisničku podršku na webu (www.bonbon.com.hr) te putem bonbon Facebook i Twitter profila kao i saznati sve potrebne informacije te chatati.

U ponudi bonbona će se uskoro naći i mobilni telefoni, te će bonbon korisnicima nuditi samo za njih pomno odabrane uređaje i neće ići na širinu ponude.

Budući da korisnici bonbona teže originalnosti te općenito svaki svoj slobodan trenutak žele kvalitetno iskoristiti, prodaja bonbona odvija se uglavnom putem webshopa uz besplatnu dostavu te na preko 2.000 prodajnih mjesta gdje potencijalni korisnici često odlaze – kafići, knjižare, sportski centri, dućani s odjećom i obućom itd.

Od prodajnih mjesta bonbona uz brojne barove i klubove izdvajamo i Algoritam, Shoe be doo, Tisak, iNovine, Slobodna Dalmacija, Konzum, Tifon, Mercator, Glas Istre te brojne druge.

Ili još bolje čega se pametan stidi tim se....

Ono što je najžalosnije je da je u Srbiji prisutna poplava rešenja iz vremena Mirka Marjanovića. Umesto da prestanu da se bave unakažavanjem privrede kroz administrativno nasilje jedna greška se popravlja novom i tako u krug. Možda bi vlada trebala i da nam kaže koliko putera je dobro za zdravlje i da li margarin nelojno konkuriše. S druge strane, možda bi trebalo ograničiti proizvodnju margarina jer to smanjuje interes za proizvodnjom ulja. Ideja ima mnogo, verovatno je najkonzistentnije da vlada lepo svima propiše šta treba da proizvode i po kojoj ceni, uz jasno definisanje politike raspodele.
Kada sam prvi put čuo za UNOOSA (United Nations Office for Outer Space Affairs), mislio sam da me zezaju. Sada sam se setio da guglujem i na svoje zaprepašćenje našao sam da ta agencija ne samo da postoji, već ima i svoj sajt, sve sa opisom posla.

Naravno, kada malo pogledate čime se oni bave, shvatite da sve to nema veze sa vanzemaljcima, već prosto sa sprovođenjem "svemirskog prava", odnosno raznoraznih međunarodnih konvencija koje se tiču upotrebe svemira (ne znam, sateliti i slično).

Ali, zamislite da sutra dođu neki vanzemaljci. Ko će da ih primi, ko će sa njima da pregovara? Nekako se UNOOSA prirodno nameće, pa zato neke novine pišu da će šefica UNOOSA biti imenovana za "ambasadora za vanzemaljce".

Problem je u tome što već postoji Post Detection Taskgroup pri SETI projektu.

Treba lepo da sednu i da se dogovore, a ne da se sutra svađamo i brukamo pred vanzemaljcima....
Sajt Kickstarter je posvećen prikupljanju para za raznorazne umetničke i slične projekte. Mehanizam je vrlo zanimljiv.

Recimo da želite da napišete knjigu o romskoj muzici, ili film o životu Bogoljuba Karića. To možete da finansirate od svojih para, a možete i da napravite "stranicu" na Kickstarteru, gde bi ste objasnili šta želite da uradite, koliko para vam za to treba i u kom roku, kao i kako ćete da nagradite one koji vam daju pare. Recimo, možete da napišete nešto tipa "svako ko uplati 50$ dobije primerak knjige, a ko uplati 500$ dobije štampanu zahvalnost u samoj knjizi, plus ga vodim na večeru". Zanimljiv deo je u tome što, ako ne uspete da skupite para koliko ste rekli da vam treba u roku koji ste naveli, ništa od para. Pare dobijate jedino ako ispunite cilj. Time se, pretpostavljam, bore protiv mogućih prevaranata - moraš da prevariš previše ljudi odjednom, što je teško.

Spisak projekata koji se smartaju najuspešnijim možete videti ovde.
Kolega bloger Marko sa bloga Idealno & pragmatično me je u komentaru na prethodni post upitao šta ja, kao samoproklamovani liberal, mislim o ovom tekstu Aleksandra Radovića, bivšeg Đinđić-Đelićevog direktora Poreske uprave, u kome on daje svoje viđenje nastanka poslednje velike ekonomske krize i nudi neka rešenja koja bi po njegovom mišljenju trebalo da spreče pojavu sličnih stvari u budućnosti.

Pre svega, izvinjavam se što ovako kasno odgovaram, ali prethodna dva meseca su mi bila tako zgužvana da sam smatrao da je bolje da odgovor odložim nego da u komentarima jednostavno napišem da se sa skoro ničim u Radovićevom tekstu ne slažem. Drugo, pošto će ovaj napis biti nepristojno dug za stavljanje u komentare, odlučio sam da ga pretvorim u novi blog post, pa neka ga komentarišu sva ona deca koja to žele...

Počećemo, što bi svaki dobar poznavalac tautoloških definicija rekao, od početka... U Radovićevom tekstu sam uspeo da pročitam tri sloja priče kojih ću i ja da se držim.


1. Uzroci

Radović se slaže sa većinom ekonomista koji se opet uglavnom među sobom slažu da se pre može govoriti o krizi koja je izazvana sinergijom više uzroka, nego o jednom konačnom uzroku krize. S druge strane, čini se da on ipak malo preteruje i otkriva sopstvenu pojmovnu konfuziju kada spominje neke od uzroka. Kroz ceo tekst npr. provejava mantra o deregulaciji da bi onda ex nihilo izbila rečenica:
Ipаk, morа sе primеtiti dа vеć imа mnogo rеgulаcijе. Čаk, nаjrеgulisаnijа sfеrа еkonomijе jе bаnkаrski sistеm, а uprаvo odаtlе jе potеklа krizа!
Dalje, bujica pravedničkog gneva prema pohlepnim bankarima nije zaobišla ni ovaj tekst, zaboravljajući pritom da ta teza sa logičke strane nije plauzabilna. Prvo, pohlepa nije nikakva analitička kategorija koja se može koristiti u ekonomskoj analizi. Ekonomska analiza može da kaže da je neki čovek bankrotirao zato što je kupio dva piva više od onoga što su mu finansijske moći dozvoljavale, ali ne može da utvrdi da li je opštevažeći razlog bankrota među pivopijama to što su u poslednje vreme pohlepniji, žedniji ili što se snažnije trude da zaborave staru ljubav. Kraće rečeno, naučna analiza traži kauzalnosti, a ne korelacije, a jedno od najvećih zala domaće analitike (i ekonomske, i politikološke, i sociološke) je što se ad nauseam oslanja na samorazumljivosti i podrazumevanja koja se prodaju kao ozbiljna analiza. Radovićevo pominjanje “slepe trke za zaradom” među bankarima kao jednog od uzroka finansijskog kolapsa je isto kao kada bi rekao da je slepa trka za što većom proizvodnjom gumenih čizama uzrok kolapsa na tržištu gumenih čizama. Jednostavno, jurenje zarade je konstanta u privredi i finansijama, pa bilo krize ili je ne bilo. To nije nešto što se pojavi pred krizu pa je prouzrokuje, a pre toga ga nije bilo. Zato objašnjenje jednog pojma uz pomoć drugog koji ne znači ništa (ili sve) može da se upotrebljava na konverzacijskom nivou npr. na slavi, dok sa parčetom jagnjetine nabodenim na viljušku mašemo ka sagovorniku, ali ne i u ozbiljnoj analizi.

Radović pominje i pitanja geopolitičke ekonomije (Amerikanac ovo, Kinez ono), ali pošto se ja u tu tematiku ne razumem, ostaviću je po strani.

No, da se osvrnemo na ono što su, po autoru teksta, glavni uzroci krize. Radović kaže:
“Subprаjmovi” su izаzvаli krizu. Oni su poslеdicа bitnog smаnjеnjа bаnkаrskе disciplinе i slеpе trkе zа zаrаdom.
A onda:
Mеđutim, svе mаnjе ćе sе voditi rаčunа o kvаlitеtu krеditа. Oni sе nudе i onimа koji nеmаju mogućnosti dа sе zаdužuju. Tаkvi krеditi koji sе dodеljuju osobаmа sа plаtеžno nеizvеsnim pokrićеm su - subprаjmovi.
Jedna od glavnih lekcija mikroekonomije je da ljudi u svom delanju slede podsticaje koji dolaze iz socijalno-ekonomskog okruženja kao beskonačnog polja interakcije svih drugih pojedinaca. Npr. ako cena jednog dobra prevazilazi cenu drugog (koje može da glumi supstitut) onda to podstiče ekonomske aktere da se preorijentišu na drugo. Ili, ako se troškovi veštački čine manjim (npr. subvencijama) onda se ekonomski akteri podstiču da idu ka tim sektorima. Ili, ako klijenti određenog makroa dođu do informacije da su neke njegove radnice zaražene sifilisom, onda njegov promet opada itd. Podsticaji dakle mogu biti svakojaki, mogu dolaziti od potrošača, mogu se nametati državnom regulativom ili jednostavno mogu biti plod prirodnih sila, a za analizu je potpuno nevažno da li akteri reaguju na te podsticaje racionalno ili iracionalno. To da će promena u strukturi podsticaja izazvati promenu u ponašanju aktera je iskaz koji važi a priori. Ako sad prihvatimo Radovićevu premisu da su subprajmovi posledica slepe trke za zaradom, onda je vrlo važno odgovoriti na dva pitanja. Prvo, kako to da je početak naduvavanja tržišta nekretnina (odnosna sekjuritizovanih subprajm kredita) jasno vremenski omeđen na početak ove decenije (vidi grafikon)? Kako je moguće da jedni isti bankari budu prvo jako oprezni sa novcem, a onda odjednom krenu nekontrolisano da ga dele? Da li su nekakvu ulogu u tome igrali Klintonovo oživljavanje Community Reinvestment Act-a i Bušov “ownership society”? Drugo, ako je bankare vodila slepa trka za zaradom, zašto su stali na subprajmovima? Zašto nisu šakom i kapom delili svakakve moguće kredite svima kojima je novac bio potreban po svim mogućim kamatnim stopama? Portfolio bi im bio deblji, a oni na papiru bogatiji. Da li su u distorziranju percepcije rizika ulogu igrale rejting agencije i kvazi-državne investicione kompanije, Fannie Mae i Freddie Mac?


Ako bih mogao da povučem još jednu uprošćavajuću paralelu sa fudbalom, može se reći da se desilo to da je lokalni omladinski fudbalski klub igrao vrlo važnu utakmicu. Predsednik opštine je zamolio trenera tima da na mesto levog beka ubaci njegovog sina. Jeste da dečko nema pojma, ali ostala desetorica igrača su sasvim dobri i iščupaće situaciju. Na kraju krajeva, ako dođe do nekog većeg sranja, sudija je njegov čovek, svirnuće par penala i mahnuće sa par kartona i rešiće stvar. Rezultat je bio takav da je lokalni klub izgubio sa 12 - 0. Istragom se kasnije utvrdilo da gradonačelnik nije jedini koji je infiltrirao svog sina u ekipu. To je uradio i načelnik opštinske uprave čiji bi sin hteo da bude golman, šef policije je svog smestio na mesto centarfora, a direktor doma zdravlja na poziciju zadnjeg veznog itd. Na kraju smo dobili ekipu od 11 neznalica (NINJA-i) kojima su brižni očevi (političari) obezbedili mesto u ekipi tako što su namignuli treneru (bankaru) da je sve u redu jer sve može kad je sudija (zakon) u njihovim rukama, plus su tom istom treneru obećali napredak u karijeri. Sve je počelo tako što se na visokom opštinskom nivou odlučilo da i ćopavi mogu da igraju fudbal, da bi se na kraju utvrdilo da je za sve kriv trener koji je na toj utakmici pohlepno jurio pobedu sa ekipom ćopavaca kako bi sledeće sezone preuzeo Crvenu Zvezdu.

Da se razumemo, problem je znatno složeniji od pogrešno plasiranih kredita kojima se kasnije trgovalo i koji su urušili sistem. Leveridž banaka je takav da je rizik od kolapsa veliki. Međutim, to se ne da rešiti regulacijom iz prostog razloga što se prilikom regulisanja ekonomske sfere gađaju raznovrsni i međusobno suprotstavljeni indikatori. Tako imamo skorašnji Bazelski sporazum koji npr. dozvoljava leveridž veći nego što ga je imala Lehman Brothers banka kada ju je pojeo mrak. Zašto se onda regulativom taj odnos bančinog i pozajmljenog kapitala ne ujednači? Odgovor daje sam Radović govoreći o finansijskim instrumentima gde kaže da su sekjuritizacija i derivati OK dok su umereni (ne govori o tome kako može da utvrdi kada su neumereni), odnosno dok se tim novostečenim finasijskim injekcijama finansira privreda itd. Jednom rečju, proizvodnja novca ni iz čega je oportuna jer omogućava veći privredni rast. Jeste da je rizik da strmoglavost pada u doba recesije bude ekvivalentna takvom veštačkom rastu, ali je to politički prihvatljivije od sporog rasta na realnim osnovama. Zašto onda uopšte postoji regulisanje bankarskog leveridža? Razlozi su isti. Postavljanjem arbitrarne cifre kao “prirodne” i “adekvatne” stope leveridža se bankarima daje signal da su još uvek u bezbednoj zoni, stvara se iluzija bezbednosti, a sa njim i povezana pojava moralnog hazarda. Jednostavno, bolje sprečiti samoregulišuću škrtost bankara uslovljenu percepcijom rizika uz pomoć regulative koja će davati signale da rizika jednostavno nema.

I za kraj ovog segmenta – Karl Marks. Nije jasno zbog čega se Radović toliko mučio da secira krizu i brejnstormuje predloge za sprečavanje nove kada je na kraju teksta odlučio da “pojača” svoje argumente:
Tu sе vrаćаmo nа prеdviđаnjе Kаrlа Mаrksа o krаju kаpitаlističkog modеlа prouzrokovаnom cikličnim krizаmа: rаdijе užаsаn krаj nеgo užаs bеz krаjа.
Naime, zbog čega se autor teksta mučio kada je Marks svojim determinističkim učenjem jednostavno već rešio stvar. Ili, ako preokrenemo, zašto upošljavati Marksovu tezu o neminovnom kraju kapitalizma kad smo već dali predloge za njegovo spašavanje? Da je Radović malo više cinik, mogao bi ovu antinomiju da sroči u rečenicu poput ove: 'Kapitalizam jeste sigurno mrtav, ali mi možemo da zaradimo još malo para spašavajući ga narednih decenija.'

2. Krivci

Kao što već rekoh gore, Radović na neki način vara čitaoca uvlačeći u diskurs pojmove koje uopšte ni ne pokušava da definiše, ali su jako zgodno pojačanje za glavnu tezu teksta jer se njihov negativni vrednosni naboj podrazumeva. Analiza je tako zamorna i nepredvidiva, zašto prvo ne postaviti zaključak a onda naći pogodne termine, tzv. ideology-bashere kojima ćemo milovati svoje čitaoce i opravdati zasluženi aplauz? Ista taktika se da videti jednako kod onih koji sebi vole da tepaju da su Druga Srbija, kao i kod onih koji im taj naziv pežorativno lepe. Problem je jedino što su im polja političke korektnosti drugačije omeđena, te su i ideology-basheri drugačiji, ali ponekad se nađe i neki zajednički. Jedan od takvih je termin „neoliberalizam“ za koji ja, kao politikolog, niti znam šta znači, niti znam jednog teoretičara koji je zastupao taj pravac, a niti znam jednog političara koji nije protiv njega. Pravi slamnati čovek, taj „neoliberalizam“. Ili – kako glasi Radovićeva često korišćena apgrejdovana verzija kojom mlatara okolo – ultraliberalizam. Naime, u četiri njegova prethodna teksta koje je NSPM preneo iz NIN-a (ovde, ovde, ovde i ovde), on je uspeo da omraženi filozofski pravac sa dodatim prefiksima ultra-, neo-, hiper- i super- upotrebi skoro sto puta, bez da je jasno šta pod njima „smatra“ i „podrazumeva“. Da se kojim slučajem našao na nekoj tribini sa Noamom Čomskim i da je u tolikoj frekvenciji upotrebljavao date ideology-bashere, Radović bi od pocrvenelog profesora lingvistike dobio savet da publiku ne treba smatrati baš tolikim budalama.

Umetničko viđenje razgovora Noama Čomskog i Naomi Klajn o Aleksandru RadovićuDa se razumemo, kritikovanje ideologija je zanimljivo, barem dok ne dosadi, ali u ozbiljnoj analizi bi imalo smisla samo ako posedujemo poslovičnu arhimedovsku motku i oslonac van datog referentnog sistema. Svojevrsno reductio ad ideologiam samo zamagljuje problem koji je sadržan u činjenici da su ideologije jako normativno obojeni i zaokruženi sistemi, dok je realna politika u potpunosti pragmatična i otvorena za sve moguće interakcije. Realni socijalni, politički i ekonomski akteri su, kao što rekoh gore, vođeni podsticajima iz okoline na koje se u predominantnoj meri odgovara pragmatično, a ne ideološki-normativno. Roditelji koji svom detetu ne mogu da nađu mleko nisu mnogo zainteresovani da li je oslobađanje uvoza mleka neoliberalizam, a povećanje subvencija stočarima socijalizam. Iako obe mere proizvode dalje posledice po razne zainteresovane strane, većina će prihvatiti bilo koju od datih opcija jer, veberovskim rečnikom rečeno, preferiraju ciljno-racionalno nad vrednosno-racionalnim delanjem.

Da vidimo to na primeru iz Radovićevog teksta gde on pokušava da otkrije ideološku hipokriziju ekonomskih aktera, iako je objašnjenje mnogo prostije – ne radi se o ideološkoj neiskrenosti, već o vanideološkom pragmatizmu. Radović kaže:
Zаhvаljujući brzoj intеrvеnciji, nеutrаlisаnа jе finаnsijskа bombа kojа jе prеtilа dа rаznеsе čitаv svеtski bаnkаrski sistеm. Držаvе su plаtilе, tj. plаtili su porеski obvеznici i tаko su nеolibеrаlni finаnsijеri spаšеni. Dеlujе ironično kаdа sе imа nа umu do kojе mеrе bаš ti modеrni libеrаli mrzе držаvni intеrvеncionizаm i prеziru fiskаlni sistеm!
Dakle, jedna od odredbi neoliberalizma bi po ovome mogla da bude da se, za razliku od klasičnog liberalizma, tu radi o privatizaciji dobitaka i socijalizaciji gubitaka. No, onda se pola realsocijalističke ekonomije po ovoj odredbi može smatrati neoliberalnom! Ili, da nategnemo analogiju, ako je neoliberal onaj ko verbalno mrzi državnu intervenciju, a realno je usmerava u svoju korist, onda možemo reći da je razlika između starog naciste i neonaciste u tome što ovaj drugi ne samo da mrzi Jevreje na verbalnom nivou, već je to i praktično primenio tako što je iz sirotišta usvojio tri jevrejska deteta jer su mu se učinili mnogo slatki (ne u gastronomskom, već u prenesenom smislu). Možda ovakvo logičko izvrtanje pojmova dobro zvuči Slavoju Žižeku na esidu, ali meni ne. Ako Radović neoliberalima smatra Džordža Sorosa i Pola Krugmana, onda je ova njegova teza OK, ali koliko sam ja upućen u tzv. neoliberalni frame of mind i njihove napise, pravi “neoliberali” su svi od reda bili protiv bailouta bilo iz moralnih, bilo iz utilitarnih razloga.

Ako je autor teksta poverovao velikim finansijskim institucijama da su liberali, da li bi možda poverovao i velikim sindikatima koji tvrde da su socijalisti? Ili možda Majklu Džeksonu da je belac? 'Do what I say' nije isto što i 'Do what I do', a sociološka analiza se vrši na osnovu rezultata ljudskog delanja, a ne na osnovu verbalnih iskaza aktera o tome šta su hteli i šta su mislili. Percepcija onoga što mislimo da jesmo može da bude svetlosnim godinama daleko od percepcije onoga što naša dela pokazuju da jesmo. Te dve stvari se svakako ne mogu jasno i oštro razdvojiti, ali bi bilo lepo da se u analizi koja puca na to da bude stručna bar pokuša da se tom idealu što više približimo.

3. Rešenja

Radović nije ljubitelj monetarne politike kao anticikličnog instrumenta iz dva razloga. Prvo, zato što su njene mere privremene i stvaraju nove distorzije koje vode formiranju novih balona. Drugo, zato što su finansijski moćnici pupčanom vrpcom vezani za političke moćnike koji odlučuju o monetarnoj politici. Ali, iznenađujuće je da Radović smatra da mere fiskalne politike koje on predlaže ne bi bile pod uticajem zainteresovanih ekonomskih aktera. On se sa opravdanim gnušanjem osvrće na ljubavnu aferu ekonomskih i političkih elita, ali kao odgovor predlaže da se to međusobno mešanje pojača, po sistemu – mamurluk se leči šljivovicom.

Tu pre svega treba naći odgovor na pitanje zbog čega uopšte i dolazi do mešanja te dve sfere. Lakonski odgovor bi bio – jer to svim zainteresovanim stranama odgovara. Iako zvuči paradoksalno, kampanja za još više mešanja politike u ekonomski sektor će upravo najviše odgovarati onima protiv kojih je na prvom mestu i predložena. Naravno, možemo apstrahovati da su demokratski izabrani političari bolji, pametniji, moralniji i racionalniji od nas koji ispred prodavnice izuvamo pivo i klaker, ali iskustvo je nešto što nas iznova demantuje. Tako, Radović kaže da je zadatak političara
bаr u dеmokrаtskim zеmljаmа, jе dа učinе svе dа sе prihodi, kojе donosi privrеdni rаst, prаvično rаspodеlе svim društvеnim slojеvimа. Dа bi zаštitili jаvni intеrеs. Uostаlom, nаrod im uprаvo zаto dаjе mаndаt!
Sad, nećemo da ulazimo u debatu kako to nije zadatak političara, ali ćemo primetiti da je pretpostavka da će mere koje predlažemo funkcionisati AKO se akteri ponašaju onako kako mi mislimo da treba da se ponašaju jako neozbiljna. Kao što rekoh, davanje do znanja da posedujemo smisao za prepoznavanje onoga što je dobro i pravedno pokazuje da nam je srce na pravom mestu, ali nije od velike koristi pri predlaganju politika. Jer, jednostavno, ako političari imaju legalnu moć da “raspodele prihode, koje donosi privredni rast” iz toga ne sledi da će ta raspodela biti “pravična, svim društvenim slojevima”. Iskustvo nas upravo uči drugačije.

"Ne delji ražanj dok je zec još u šumi" je bila omiljena politička izreka Zagora Te-Neja, jednog od rodonačelnika paleolibertarijanizmaGlavne mere koje Radović predlaže su porezi. Oni bi, po njemu, ispunjavali dve funkcije – stabilizacionu i funkciju pravičnosti. Što se tiče prve funkcije, on kaže:
Postoji put koji jе proučаvаn, а to jе oporеzivаnjе finаnsijskih opеrаcijа. Idеjа jе dа sе ustаnovi tаksа nа finаnsijskе trаnsаkcijе, što bi trеbаlo dа obеshrаbrujе rаzvoj nаjšpеkulаtivnijih finаnsijskih аktivnosti.
On tu spominje neku vrstu Tobinove takse, samo za finansijske instrumente. Ako zanemarimo sad pitanje kako će se prepoznavati i ciljati ono što je rizično (za razliku od nerizičnog), gađanje međusobno suprotstavljenih indikatora se ovde jasno vidi. Ako je svrha stabilnost, odnosno, po Radoviću – ekonomska efikasnost – zašto onda jednostavno ne zabraniti finanijske operacije? Iz prostog razloga što su one jako korisne za ekonomiju. Tu se vrši transfer rizika sa realne na finansijsku sferu (za procenat, naravno) čime se omogućava veća likvidnost realne ekonomije i veći rast. Privredni rast je verovatno glavni cilj svakog političara, bez obzira na dugoročne efekte mogućih mehura. Radović tako zaključuje:
Ipаk, odustаlo sе, jеr еlitе to nisu žеlеlе.
To odustajanje nije samo plod kratkoročnih političkih interesa već i istraživanja koja pokazuju da se uvođenjem takvih taksi smanjuje likvidnost ekonomije, a ugrožava se jedan od bitnijih državnih prihoda, a to je izdavanje državnih obveznica čije se trgovanje oporezuje.

Što se tiče funkcije pravičnosti takvog poreza, meni je to mnogo zanimljivija tema koju opet možemo podeliti na dva dela. Prvi se tiče koristi po ekonomski poredak jer se time smanjuje pritisak na potrošače da se zadužuju kod banaka, a time i smanje šanse da banke kolabiraju. Naime, da su ljudi jednostavno imali veće plate, imali bi i svoje kuće i ne bi morali da se bakću sa hipotekarnim kreditima, a time ove krize ne bi ni bilo. Tu se prenebregava prosta stvar da banke kredite daju i privredi, i da tu takođe nastaju mehuri, te preraspodela bogatstva i nema neki antikrizni kapacitet. Tu dolazimo do drugog dela, preraspodela prihoda je dobra jer nejednakost nije moralna i pravedna. Radović govori o nekakvim odnosima u dohotku od 1000:1 između najbogatijih i najsiromašnijih. Sad, verovatno je da je ta diskrepanca između recimo najbogatijeg i najsiromašnijeg čoveka u Americi znatno veća, ali se postavlja pitanje dohotka u apsolutnom smislu. Iako recimo Gini koeficijent pokazuje da je ekonomska jednakost mnogo veća u Srbiji nego u Americi, u apsolutnom smislu možemo videti da su najsiromašniji Amerikanci znatno bogatiji od najsiromašnijih Srba.

S druge strane, postavlja se pitanje kada je raspodela bogatstva pravedna imajući u vidu prirodnu nejednakost ljudi i njihove različite životne izbore. Eto, uzmimo npr. gospodina Radovića i činjenicu da je on radeći kao državni poreznik i konsultant u raznim inostranim firmama zaradio neravnomerno više bogatstva u odnosu na mene. Jeste da ja brže okosim pola hektara livade od njega, ali on može brže da izračuna stepen zakrivljenja Laferove krive i time zaradi više od mene. Iz zaključka sledi da bi on trebalo da se javi u komentarima kako bi ugovorili način na koji bi mi nadoknadio tu nepravedno stečenu sumu. Ako to ne želi da uradi u prostoj dobrovoljnoj transakciji mene i njega kao konačnih ekonomskih subjekata ne vidim zbog čega bi se mučio da moralizuje na veliko i daje predloge da se to reši, štono se danas po evropski kaže, sistemski. Zbog čega bi direktori Goldman-Saksa davali drugima kad Radović neće da da meni? Jednostavno, želim da čujem šta je to pravedna i moralna raspodela bogatstva, ako taj ko je bogat nije nikog ubio za pare ili je te pare ukrao?
blogodak blog

Blogodak?

Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.

O projektu

Podrška

MyCity.rs

DevProTalk

Duhovi iz Palmotićeve 37