Unosi za: Arhiva za 2011/01

Braon džemper neće doživeti tužnu sudbinu ! Niti ću morati da param PoplarCowl ! Jer, zahvaljujući ljubaznosti vlasnika „Marti Pozamanterije“, imala sam u rukama jos 2 klupka nedostajuće vunice !! :) Jej ! Zato, punom parom napred … stigla sam do dela gde odvajam prednji i zadnji deo … A napolju, kao da je sve [...]
Svi dobro znamo da je zdravo jesti voće, ali isto tako znamo da mališani nekada znaju da kažu ne prirodnim i korisnim vitaminima. Zato hajde da napravimo igru! Porebni rekviziti su kalendar i voće sa nalepnicama. Kalendar može biti bilo koji, ali ja predlažem kalendar An Apple a day, koji ima polja za celu godinu [...]
U jednom postu, Mara piše o tome kako ju je lik startovao u busu, pa mi je dalo ideju da opišem i jedno slično startovanje moje malenkosti pre par godina.

U povratku s najgoreg letovanja u istoriji, iako je to bilo na Azurnoj obali, sedoh u bus koji vozi sa aerodroma, nataknem svoje sluške na uši i kofere, tašne, sve posadim ispred mene. Ono, jeste, bez lažne skromnosti, bila sam crna ko ciganka, što je jedina pozitivna stvar koja je ostala od letovanja, pored razgledanja St. Tropeza i Nizze.

U bus je ubrzo ušao lik i snimio mene-crnče. Crnčetu je bilo neprijatno, i ono nije skidalo sluške, nije mu padalo na pamet. No prijala mu je pažnja. Ubrzo me lepo vaspitan i naočit muškarac, ne jebući živu kevu, što ja sad slušam neke numere, a ovamo proždirem ga pogledom i mislim u sebi: "Priđi, pitaj me, nešto, jebote, neću te pojesti" pitao odakle sam došla s letovanja.

Pomislila sam kako je lepo da se usudio MENE nešto da pita, jer, generalno, slušala sam muziku, a, ono, ko još sme da bude tako drzak da napadne curu u toj radnji. Elem, lepo sam se nasmešila i kao nisam dobro čula: "Izvini, nešto si pitao?"

Dečko je uljudno ponovio svoje pitanjce, osmeškujući se i ne skidajući pogled s crnčeta koje se kezilo. "Gde si bila na letovanju?". "Ah, to, na Azurnoj obali."

I raspričasmo se mi tu ko pravi. On o sebi, gde radi, ja šta studiram, malo smo se gledili, malo se smeškali, sve u svemu, baš nam je bilo ful tih nekih 45 min koliko traje put od aerodroma do odredišta. Ljudi su nas posmatrali kako smo se tako brzo skontali. On je neki PR, kuracpalac kod neke Aviokompanije, ne znam ni ja više.

Došao je momenat kad on mora da izađe iz busa, i brže bolje se snašao u roku od 0.5 sec. da ostavi svoju vizit kartu, što je, je l', bio jedini logičan potez. Pa, pošto je on meni uvalio vizitku, moje je bilo da se javim.

Naravno, da sam mu se javila. Nedelju dana kasnije. Imala sam neke obaveze. I dogovorismo se da se nađemo. On će da me čeka.

Fino, sastanak je bio negde oko 18.00 i čekao je tačno na mene. Bila je neka bzvz glupa magluština, a on se preseravao oko toga kako su boje živopisne i kako je sve puno boja, iako, što bi rekli Bosanci :"NIĐE VEZE".

Zatim je lipota od dečka mene pitao, šta da radimo i kuda treba da idemo? Ej, ej. Malo sam ostala bez komentara, jer ipak je muško taj koji treba ženi da predloži- ne obrnuto. Mislim, ako se njoj ne svidi, uvek može i da bude po njenom.

No, nema veze. Uđosmo u neku kafe prčvaru. I sednemo ko dva debila pored prozora, ne sećam se, iskreno ni šta smo pili, samo se sećam da još nije bio poručio, ali se odšepurio do toaleta u kojem se, ono, brat bratu zadržao oko 10 min. E, sad, očito mu se prikenjalo. Nisam ja neka veštica, bre, neka je šta, sad, ali kako onda da svako sebi plaća piće, keve mu ga? Uopšte nisam pristalica toga, dvopolnog plaćanja, ok je to, kad su dvoje u vezi, ali kad se muvaju, pa ON treba da plati. A, ONA, treba da se oseti počašćeno i počastvovano. Tu sam konzervativna.

Počeli smo neke razgovore o tome gde on radi i kakav mu je posao, i kako je bio na Tajlandu, i baš je euforično pričao o sebi. Alo, lipoto, a, di san ja tu? Valjda, meni treba da posvetiš pažnju, sunce mu jebem? Biflao je on o tome, o njegovoj karijeri, o pizdincima gde je sve putovao, i pokušavao da mene zadivi na taj način. Eh, falš.

Nekako uspemo da promenimo lokaciju, da se došetamo do hotelskog restorana, gde je neki tip baš žvalio nešto na klaviru. I, ja lepo, elegantno, naručim pivo, jer mi je baš bilo odmah jasno, da od lipote neće biti ič. Fino smo mi tu pričali, da se razumemo, ama, gde ćeš da mi pominješ bivšu?? Nemaš takta ni malo. Nije bitno, već sam krenula da ga savetujem ko psihijatar neki, zapravo, sve se pretvorilo u neko prisno pričanje, koje meni, elementarno, nije odgovaralo. Jer, nisam osetila ni leptire, ni prskalice, a ni varnice. Odjednom mi je taj divni neznanac delovao tako provaljeno i tako pun sebe. A, sa trijest godina nema položen vozački. Eeee, neće da može. Kao, ne voli da vozi.

Pitala sam sebe da li sam ja debil. Zašto meni smeta ako je lipota bio fin i kulturan i nije me napadao i nije me skidao pogledom? Da li sam ja normalna? Mislim da nisam. Ili, jesam. Možda sam samo s Balkana, gde su muškarci malo drugačiji. Malo siroviji. Jeste, da. Smetalo mi je sve na njemu.

Rastali smo se ko dva debila. Aj, ćao! Videćemo se "sigurno".

I pisao je on meni još nekoliko puta posle toga. Bila sam mnogo zauzeta. Jednostavno me bolelo dupe za njim. Znam da sam đubre, ali što sam đubre? Pa što on nije bio dovoljno muško. ETO!
Google regrutuje programere za rad od kuće na mobilnim aplikacijama za njihov Android operativni sistem. Kako izveštaji ističu, ovo je još jedan korak napred za Google koji nastavlja svoju borbu za primat na tržištu sa Apple iOS i popularnim uređajima koji ga koriste. Benjamin Ling, Google product-management direktor, zadužen je za nadgledanje operacije koja treba [...]
Ovih dana vidimo kako mnoge zemlje organizuju letove za evakuaciju svojih građana koji su se zaetkli u Egiptu ili prethodno u Tunisu. Ko plaća ove letove? U Srbiji nesumnjivo poreski obveznici. Pre par godina je vlada platila let turistima kojima neka lokalna turistička agencija nije obezbedila povratne karte iz Turske, pa je gotovo nepristojno i pomisliti da država ne odrešuje kesu u slučaju događanja naroda.

Braća amerikanci su veće stipse. I oni šalju avione ali ne besplatno. Svi američki državljani se evakuišu ali sami snose troškve evakuacije. Tako je, kažu, propisano zakonom a valjda je i logično. Vlada može da plati samo troškove evakuacije svojim službenicima i njihovim porodicama.

android mobiteli

Ekipa analitičke kuće Canalys objavila je svoje najnovije podatke na tržištu pametnih telefona u četvrtom kvartalu 2010. godine. Ono što će razveseliti ljubitelje Androida je podatak da je tijekom četvrtog kvartala 2010. godine ova mobilna platforma postala najzastupljenija na svijetu.


U četvrtom kvartalu prošle godine Google je tržištu isporučio 33,3 milijuna uređaja na Androidu dok ih je Nokia isporučila 31 milijun. Ovim podacima udio Androida na tržištu pametnih telefona iznosi 32,9 dok udio Symbiana 30,6 posto.

Treće mjesto sada već tradicionalno drži Apple koji je tijekom četvrtog kvartala 2010. isporučio 16,2 milijuna uređaja (udio od 16 posto); četvrto RIM koji je isporučio 14,6 BlackBerryja (udio od 14,4 posto), a peto Microsoft koji je diljem svijeta isporučio 3,1 milijun svojih mobitela na mobilnoj platformi Windows Phone 7 (udio od 3,1 posto).

Što kažete, očekivano?

Izvor…

Svoje profesionalno bavljenje menadžmentom započeo je u školi, koju je pohađao sredinom 80-tih godina, kada su radna mesta u državnim preduzećima izgledala kao jedino mesto sa stabilnom platom, iako je njegova firma već drugi put ulazila u stečaj. Čak i njegovo iskustvo partijskog sekretara mu nije pomagalo da vidi bolje dane u budućnosti.

Formalno obrazovanje tehničke škole i vođenje transporta velikog državnog giganta mu nisu mogli pomoći u nekom napredovanju. Svoj put je morao da pronađe sam.

Škole za menadžment su tih godina počinjale da rade i zaista su edukovale prve generacije ljudi spremnih da se uhvate u koštac sa okoštalim državnim aparatom, ne efikasnim procesima i problemima koji su došli 90-tih.

Kao pripadnik nekog novog talasa, našao se između socijalizma i ranog stadijuma kapitalizma. Mesto u kome se našao je bio sportski klub sa mnoštvom dece željne sporta i mnogo problema zaostalih iz prošlosti. Tokom prvih nekoliko godina sa entuzijazmom osobe koja je pronašla svoj put i strast u poslu, klub je oživeo i počeo da donosi rezultate.

Imao sam privilegiju da radim sa njim na mnogobrojnim takmičenjima – kako za honorar tako i volonterski. Sama strast za kvalitetnim takmičenjem i pravičnošću koju sam sport kojim se bavio donosi, činili su posao vrednim. Pored mene su i drugi bili zaraženi istim virusom koji je širio. Pored njega smo naučili da vrednujemo svoj rad. Ali i da ga poklanjamo i biramo gde ćemo ga poklanjati.

U svom klubu, čiji je generalni sekretar bio, na prvom mestu su bila deca, kao osnovna jedinica kluba, koja su uvek bila u pravu. Treneri i roditelji su bili tu da deci pomognu da pravilno hodaju, dišu, igraju se i takmiče. Cilj koji je postavio je bio razvoj dece u svakom pogledu. Iz godine u godinu je tražio ljude koji mogu da isprate tu viziju i pomognu – kako profesore, trenere tako i roditelje.

U mladosti je već sa 15 godina napustio rodno mesto Trbunje na jugu Srbije i završio u Zrenjaninu gde je završio srednju tehničku školu. Prvu lekciju iz gladi naučio je igrajući pogrešnu igru sa pogrešnim ljudima na pogrešnom mestu, gubeći mesečnu stipendiju sa šibicarima u vozu. Ovo bi bio njegov način učenja, verujući ljudima bez rezerve da bi se nakon toga uverio u to kakvi zaista jesu. Mnogo puta bi se razočarao ali bi se i mnogo puta iskreno i prijatno iznenadio.

Tokom svoje karijere se trudio da obezbedi najbolje uslove za trening, “kako se deca ne bi mučila”, jer su uglavnom trenirala na šljaci pod zaista teškim uslovima. Sport koji je voleo je bio atletika. I svaki drugi zahtev bio bi čist luksuz. Poslednji korak u više decenijskoj karijeri ka boljim uslovima je bila izgradnja hale za zimske treninge svih atletičara. Ovaj projekat još uvek nije realizovan i pored angažovanja svih potrebnih ljudi.

Mnogi treneri ga nisu voleli, zbog uvođenja jednostavnih stvari kao što su: red, rad, disciplina i deca na prvom mestu. Veoma rano je shvatio da atletika iako individualni sport, zahteva mnogo elemenata u razvoju pojedinaca koje ne može da iznese samo trener. Klub u kome je radio je među prvima uključio testiranja kao i angažovanje stručnjaka iz raznih oblasti za mlađe kategorije.

Jedna od strategija kluba bio je razvoj dece do određenog uzrasta kada bi postala spremna da odu dalje i budu deo starije ekipe – jer klub nije tu da bi imao zvezde već da bi se bavio razvojem.

Svo znanje i iskustvo, prepoznato je sredinom 90-tih godina, kada je pozvan od strane tadašnjeg Atletskog saveza Jugoslavije da budu komesar za takmičenja. Tu funkciju je vodio predano do trenutka kada se ustalilo elektronsko merenje vremena, merenje staza i obeležavanje atletskih borilišta.

Kako je tehnika uvek bila deo njega, pomagao sam mu da usvoji nova znanja i pored ograničenja u jeziku i novim, često čudnim, rečima. Provodili smo noći nad knjigama i pravilima, dolazeći do rešenja u merenju atletskih staza i trka na putu. Njegovo znanje se potvrdilo na IAAF-ovom seminaru za merenje staza. Nakon ovog trenutka, svaka staza koja je napravljena na ovim prostorima je na ovaj ili onaj način prošla kroz njegove ruke.

Izgledalo je kao da dan nije dovoljno dug da ugosti sve njegove želje i planove. Odmor u smislu nerada nikada nije bila opcija. Od njega ste mogli da naučite da nije dobro stajati jer ste već mogli biti negde da ste bili u pokretu. Mnogi su tako naučili da rade, a mnogi ga nisu voleli.

Kada je era računara kompletno ušla u atletiku, prvo mesto koje se modernizovalo 1998 godine je bio foto finiš. Želeo je da pruži ljudima pravičan odnos, neopterećen klubskom pripadnošću. Tako je i sudio na takmičenjima i kao komesar i kao atletski sudija. Od njega ste mogli da očekujete i da vam se izvini ako nije bio u pravu, ali i da čujete koliko ste nevaspitani ili drski. I da dobijete žuti karton.

Mnogima je pomagao, i tokom sportske karijere ali i tokom klubske. Mnogi ljudi ga daleko bolje poznaju kao svog šefa vozača u transportu, gde se njegov odnos prema ljudima uopšte nije razlikovao od atletskog.

Od njega sam naučio da se dobre stvari ne moraju uvek vratiti dobrim ali da je osećaj fantastičan. Jednostavno, kada se čovek dobro oseća ne treba mu potvrda drugog.

Atletski sport, je put pravila ali i dalje veoma jednostavan. U pitanju je sport koji ceni požrtvovan rad, dobru pripremu, poverenje između trenera i sportiste i dosta vremena. Mnoga pravila su tu da zaštite i pojednostave komunikaciju između sportiste i sudija, i postave uslove iste za sve. Upravo je taj “ni po babu ni po stričevima” odnos privukao nazad u atletiku ovog sjajnog čoveka.

Svoju sportsku karijeru započeo je u Zrenjaninu, tokom školovanja, na srednjim prugama, da bi se nakom više promena adrese zaustavio u Beogradu, gde se ubrzo nakon dolaska zapošljava i polako prestaje da se bavi ovim sportom, kada je i zasnovao porodicu.

Kako je s’ početka XXI veka položio i dobio sertifikat za elektronsko merenje, opseg posla mu se proširio i na ovo polje. Nije postojalo takmičenje na koje nije stigao. Shvatio je da jedini način napredka jeste jasno i čisto merenje rezultata na svim takmičenjima kako bi postojala referenta tačka na osnovu koje se može vršiti poređenje.

Kroz godine provedene u atletskom klubu, broj dece iz godine u godinu je rastao, dolazili su novi treneri, stari atletičari su dolazili i pomagali i unapređivali proces treninga. Iz mnogobrojnih kroseva Novog Beograda u klub su došla mnoga deca koja su danas uspešni sportisti i poslovni ljudi.

Uslovi pod kojima su deca trenirala nisu se mnogo promenila tokom više decenija, kako zbog ekonomske situacije u društvu tako i zbog ne prihvatanja kompromisa i čudnih igara moćnika. Trening dece se i dalje primarno obavlja na šljakastim stazama Novog Beograda i oko bazena sportskog centra “11 april”. Povremeni izleti do stadiona sa tartan stazom nalikuju nagradi za trud tokom sportske nedelje.

Svaki dan mu je trajao dugo, od mnogobrojnih obaveza koje je prihvatao. Od toliko obaveza nije uspevao da misli na sebe. Pre njega, postojala je obaveza prema deci.

On je bio moj prvi poslodavac. Često smo imali kreativna razmimoilaženja sa razlogom. Uvek bi to bilo pitanje posvećivanja vremena nekim detaljima. U takvim situacijama naučite da birate između zaista bitnog i manje bitnog – za klijenta.

Milorad Rečević (1950-2011)

Želeo sam da vam približim svog oca – Milorada Rečevića, velikog čoveka i diskretnog heroja.

Naprasno je umro u 61.godini od infarkta 27.januara 2011.godine na putu ka Tašmajdanu i testiranju dece. Bolovao je od dijabetesa i povišenog pritiska.

Kao da je ovo bio jedini način da se odmori.

Iza njega ostaju porodica, prijatelji i neispunjeni snovi. Mi znamo kako da čuvamo uspomenu na njega. Njegovi snovi su za vas i ne dopustite da nestanu.

Svi koji su ga poznavali i koji imaju reč ili sliku o njemu mogu je ostaviti na servisu “1000 sećanja” na adresi http://1000memories.com/milorad-recevic/.

Hvala.Slični članci


A vi kako te? addthis_url = 'http%3A%2F%2Fwww.dedabor.com%2Fhumor%2Fdeda-i-unuci%2F'; addthis_title = 'Deda+i+unuci'; addthis_pub = '';

Ljubim te u levo oko!

Ali samo ako pre toga uspem da nadjem odgovarajući administrativni postupak da to opravdam.

Uobičajena igra sa psom – ja držim štap a on skače da ga dohvati i oduzme završila je po onoj narodnoj – igračka-plačka!

Pas je omašio štap, ja trgnula ruku i na nadlanici ostade jedva vidljiv trag zuba.

Malo alkohola za dezinfekciju i sve će biti u redu.

Mislim ja.

Pogrešno.

Bezazlena povreda rezultirala je infekcijom.

Do večeri ruka je bila otečena i crvena skoro do lakta.

Jača polovina me spakova i odveze u Urgentni centar.

Hirurg pogleda, opipa, zavrte glavom.

- Morate ići na Infektivnu kliniku, ovo je slučaj za njih.

Njegov mladji kolega-specijalizant odigra ulogu GPS-a, jer:

- Znate, oni su dežurni 24 časa, ali kapija nije!

Na infektivnoj klinici uzeše sve podatke, izbockaše me, prepisaše lekove i uputiše da se obavezno ujutru javim svom lekaru u Domu zdravlja radi daljeg lečenja.

*

Predajem knjižicu na šalteru i strpljivo čekam da sestra pronadje moj karton.

- Vašeg kartona nema... jeste li potpisali ugovor?

- !?

- Vidim, niste dugo dolazili ( učini mi se da me prekoreva).

- Treba li da se stidim što sam bila zdrava?

- Ovaj put ćemo Vas primiti kao hitan slučaj, ali obavezno morate doći da regulišete vaš status!

Posramljeno potvrdih da ću poslušati i nekako završih sve što je bilo neophodno.

*

Nedugo po povratku kući zazvoni telefon.

- Dobar dan da li je to stan...

- Da, izvolite

- Ovde veterinarski inspektor opštine Novi Beograd. Iz Infektivne klinike smo dobili prijavu da je nekog ujeo pas.

- Da, mene, a što je to vama bitno?

- Da li znate čiji je pas?

- Pripada mojoj porodici.

- A na koga je registrovan?

- Na mog supruga.

- A jeste li u srodstvu?

- Sa psom ili sa suprugom?

- Dobro, nema veze, da li je pas vakcinisan?

- Jeste, i čipovan i ima pasoš i ličnog veterinara. Još nešto?

- A da li vaša ulica pripada opštini Zemun ili Novom Beogradu?

- Zavisi koga pitate Infostan ili Elektrodistribuciju. Mi smo na granici.

- Dobro, onda ću predmet predati u nadležnost kolegi iz Zemuna.

*

Da ne dužim dalje, najbolje je poslušati savet prijatelja veterinara:

- Kad te ujede pas, pitaj za savet veterinara a ne lekara!

A da razne vrste boljki predupredite ili bar ublažite, pomoći će

ŽIV(K)O – ZDRAV(K)A SALATA

Potreban materijal

Cvekla 2 komada (oko 200 gr)

Šargarepa 2 komada ( oko 200 gr)

Jabuka-kisela (ajdared, melroze, šifra) 1 veća

Zelena salata 1 manja glavica

Sirće-mešano voćno 2 kašike

Ulje-maslinovo 2 kašike

Peršun-list 1 kašičica seckanog

Beli luk 2 čena

So po ukusu

Način pripremeZelenu salatu iseći na rezance, jabuku i povrćke narendati i izmešati. Beli luk ispasirati i pomešati sa solju, sirćetom i uljem. Preliti preko povrća, izmešati, posuti peršunom i rashladiti.

Poslužiti uz sir i itegralno pecivo.

- Pazi ovo, matori! Prodamo ovu našu bednu firmu, i uzmemo neku lovu… - Ali sine! Ostaćemo bez posla, na ulici – i šta ćemo onda? - Nemaš ti pojma ćale! Daće nam živu kintu, na ruke, mnogo više nego … Nastavite sa čitanjem →
blogodak blog

Blogodak?

Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.

O projektu

Podrška

MyCity.rs

DevProTalk

Duhovi iz Palmotićeve 37