Unosi za: Arhiva za 2012/11

Nova godina i Božićni praznici su pred nama. Još samo mesec dana do opšte trke, gužve i jurnjave....
Nekome se jako svidjela Pixarova svjetiljka pa je odlučio napraviti i sebi jednu, nazvavši je Pinokio. Arduino kontoler i procesor, nekoliko servo motora, nešto programiranja i stolna svjetiljka, kako je još zovemo i lampa, je gotova. Doduše izgubila je sve sposobnosti lampe, a to je rasvjeta, ali svejedno prepoznaje lice, znatiželjna je, voli se igrati, a što je najbolje, ali i najstrašnije od svega ne voli kad se je ugasi.


Danas slušamo ekstravagancu: Ian Anderson gostuje na sceni uz legendarni italijanski prog rock sastav Premiata Forneria Marconi. Život je džudo... uh, čudo. Nastavite sa čitanjem >>
Mnoge države, uključujući i Hrvatsku, državnu blagajnu prvenstveno pune represivnim financijskim metodama i porezima – umjesto zdravim investicijama. Europska unija je tako zajedno sa SAD-om rekla ne prijedlogu ITU (Međunarodna telekomunikacijska unija) da se oporezuju strani dobavljači/provideri sadržaja, to znači da bi se maksimalno kontrolirao promet ulaznih informacija u određenu državu. Sastanak svih 193 zemalja članica ITU će se održati u Dubaiu slijedećeg mjeseca. Zemlje poput Rusije, jednog dijela Afrike, Azije i... Čitaj dalje »


 

Nikada nisam dozvoljavao da se školovanje utiče na moje obrazovanje.

Markt Tven

Sećam se kao juče svog prvog razreda. Bila sam opijena mirisom knjiga, oduševljena šarenim nalepnicama na kojima sam pored imena crtala leptiriće i cvetiće, domaći se radio odmah po dolasku kući. Volela sam školu. A još više da učim. Taj osećaj me nije napustio ni danas, kada se uveliko pitam da li sam mudro izabrala profesiju, i da li sam možda mogla da se krećem u drugom pravcu.  Nekada sam učila zato što u meni čuči „mali štreber“, danas jer shvatam da je to neophodno.

Svet je odavno usred eksplozije informacija, ali i znanja, i važno je da znamo kako da učimo.

 „Dvadeset prvi vek je označen kao vek znanja u kome se sposobnost društva da proizvodi, selektuje, prilagođava, komercijalizuje i koristi znanje pokazuje kao kritični faktor rasta jednog društva i poboljšanja kvaliteta života“

Foto

A gde smo mi? Naša tranzicija je previše duga, previše bolna i kao društvo smo previše zaglibili.  Naša petooktobarska očekivanja su gotovo potpuno izneverena, i danas imam mnogo razloga da se pitam: da li sam gubila vreme? Možda treba da se osećam srećnom što imam posao, što nisam jedna od  762.576 ljudi koliko njih u ovoj zemlji nema posao,  a to su samo oni koji su evidentirani na birou, ili još nisu. Mnogo? Previše. Od toga, više od 52.000 onih koji „čekaju posao“ ima završen fakultet!

Floskula  – završi školu, čekaj posao (po mogućstvu državni) i čekaj penziju, odavno više ne važi. One koji čekaju da im se to desi pregazilo je vreme, za nas ostale je krajnje vreme da se probudimo iz sna o sigurnom poslu, tavorenju i mirnom čekanju penzije. Ali, ovde nema posla, nema perspektive, lako je pričati iz pozicije nekog ko već deceniju radi, nekome ko je isto toliko na birou, reći ćete, Možda. Ali, tu se možda i krije odgovor na pitanje – zašto smo tu gde jesmo?

A šta će da nas spasi? Rad. Krvav, naporan rad.  I stalno učenje. Nema garantovanog posla, bogomdanih pozicija,  nema pomaka od tapkanja u mestu  bez učenja. Ovde ne pričam o diplomama. Rasprava o privatnim i državnim fakutetima je besmislena. Znanje se ne daje, ono se uzima!

Veoma su indikativni podaci do kojih sam došla zahvaljući Link Group-u, da  78 odsto polaznika koje upiše  Biznis akademija i IT akademija ima od 26 – 40 godina! Dakle, daleko posle srednje škole i fakulteta. Šta to govori? Da nam fakulteti daju neadekvatno i neprimenjivo znanje? Da nekada ni fakultet nije dovoljan, da mora da se dalje radi i uči, ne samo da bi se napredovalo u poslu , već da bi se i održao posao( oko trećine polaznika već ima završen fakultet)? Da uprkos svim problemima koje kao društvo imamo, i dalje određen broj ljudi ne želi da se zadovolji postojećim stanjem, da žele da prošire svoje znanje i (p)ostanu konkurentni na kakvom – takvom tržištu, znajući da će pre ili kasnije to tržište postati bolje? Po meni, sve po malo od ovoga.

Znam da ako bih sutra tražila ljude za zajednički posao, ili imala priliku da ja zapošljavam, tražila bi ih među takvima. Onima koji završavaju posao i guraju dalje, bez da ih neko/nešto tera.  Ako si dočekao da četiri ili pet godina potrošiš negde i tvoje znanje nije bitno veće nego kada si počeo, to je onda tvoj problem, a ne problem fakulteta. Ne svidja ti se to što si upisao?  Onda se motiviši nečim drugim osim ljubavlju, znanjem, platom, nije bitno čime. Stisni zube, završi započeto, dokaži da si čovek od reči, danas ionako diploma jednog fakulteta nema najčešće nikakve veze sa onim što radiš. I dalje si nesrećan? Onda završi nešto drugo, samo ne ostavljaj započeto. Pregrmi i idi dalje.

Ja sam fakultet upisala 1996. godine. Tada je masovni internet bio pusta želja (koristio se uglavnom samo u akademskoj mreži, a krajem ove godine su se tek pojavili provajderi)  u redakcijama su još opstajale pisaće mašine! Ispiti su se zakazivali lično,  faks je bio  primaran način slanja pošte.  a Mark Zukenberg je bio dvanaestogodišnji musavi klinac koji je drndao  tatin računar i nije ni sanjao da će napraviti Fejsbuk. Koliko bi ja kao radnik vredela da od tada nisam naučila ništa?

Čak i ona znanja koja pokupimo usput, slučajno, mogu da nam zatrebaju kada se najmanje nadamo.  Zar sam ja ikada razmišljala da ću kao diplomirani novinar koji godinama radi taj posao, da se bavim prodajom? U mnogim poslovima, pa ni u mom, novinarskom, diploma nije garant dobrog obavljanja posla. Zna da bude potreban, ali ne i dovoljan uslov. Kako lepo kaže Ivan Minić, diplome i nagrade mogu da se okače na zid ili o rep, ako ne pokažete da znate da radite.

Ne mislim da je fakultet nepotreban, naprotiv, on je nivoom znanja i veština ono što je nekada bila srednja škola. Hoću da kažem da je previše diplomiranih koji nemaju pojma. I što je najgore, niti su toga svesni, niti ih to brine.

O.k. deo krivice može da se prebaci na potpuno neadekvatni obrazovni sistem, kakav vučemo već godinama. A deo rešenja je u nama – nikada više kurseva, škola, obuka, sjajnih programa koji vam nude znanje. Opet, od vas zavisi koliko ćete zaista naučiti i da li ćete naučeno znati da upotrebite. Nemate novca? Priznajem da taj „mali faktor“ može da sveže ruke. Ali nikada u istoriji nije bilo više besplatnog znanja, uglavnom na internetu. Nikada u našoj istoriji  učenje nije bilo demokratskije. Nikada se od radnika nije tražilo više ne samo znanja, već i raznih veština, potrebnih za poslove kojima se bavimo.

Dok je raniji cilj obrazovanja bio da čovek ovlada postojećim znanjem, danas, pored ovladavanja znanjem, on mora da nauči i kako da stalno usvaja nova znanja. U današnje vreme se traže nove veštine: pronalaženje informacija, kritičko razmišljanje, upravljanje vremenom, efikasno pregovaranje, upravljanje stresom, veština komuniciranja, veština prodaje, rad u timovima, upravljanje projektima…

Nedavno sam dopunjavala svoj CV, i u njemu najveći procenat znanja i veština koje imam stekla sam POSLE FAKULTETA, uglavnom volontirajući, i samostalno učeći. FPN –u sam zahvalna što je od mene napravio „intelektualca opšte prakse“ (credits to Siniša Kovačević), nekog sa solidnim opštim obrazovanjem, ko se u duhu „bednog piskarala“ razume po malo u razne društvene oblasti.

Sve ostalo, bilo je plod moje inicijative, zanimanja, želje, spleta okolnosti. Onoliko koliko sam uz posao, životne okolnosti i porodicu mogla. I žao mi je što nisam više. I ne planiram da tako ostane. Jer, nikad se ne zna ko će te pitati: umeš li, možeš li, smeš li?

 

NAPOMENA: Ovaj tekst je sponzorisan, i nastao je u okviru projekta Podrške blogerima, koji sprovodi Link group.


zakucan
časovnikUkočen kao svaka strvina
skriva svoje brojke iza krhotina staklaTi nisi vreme
nego zatvor!
I zaista
zaista vam kažem
vreme beži kroz rupu od čavlaKrešimir i ja smo se dogovorili:
skrivaćemo begunce
Kad se spoje kreativnost, ideja i realizacija u marketingu i promociji onda je dovoljno samo kazati da je krajnje rješenje TabletMan. Maskota je to koju je osmislila tvrtka Toshiba, odnosno kreativci zaduženi za marketing proizvoda, a kako bi se probili/otvorili na zasićenom tržištu tableta. Radi se o maskoti koja je doslovno obučena i nekoliko tableta, potpuno funkcionalnih i koja je provodila vrijeme na ulicama Singapura. No umjesto, kako to kod... Čitaj dalje »


Kako biste reagirali da pročitate u medijima kako je Adolf Hitler bio predsjednik Brazila, kompoziciju Für Elise napisao Bill Clinton, a romane Proces i Preobrazbu Wolfgang Amadeus Mozart? Sve su to stvari koje spadaju pod onim što nazivamo opća kultura, a pogreške istih izazivaju podsmijeh i medijsku senzaciju. No što se dogodi kada dođe do slične …

Continue reading »

Vremenska prognoza za ljude u pokretu

Vremenska prognoza za ljude u pokretuU davna vremena, predviđanje vremena nije bio baš lak zadatak. Od kako su naši preci prestali da žive nomadskim životom i sele se iz mesta u mesto, počeli su da se kultivišu u svakom pogledu, pa se prirodno javila potreba da saznaju kakvo ih vreme očekuje. Osnovni razlog za njihovu znatiželju je vezan za očuvanje useva i stoke. Takođe, morali su da znaju kakvo ih vrem očekuje, kako bi zaštitili sebe na prvom mestu. Tako je bilo nekad. A danas je dovoljno da uključimo televizor, pogledamo na kompjuteru ili pročitamo u dnevnim novinama kakvo nas vreme očekuje: danas, sutra ili narednih dana, pa čak i meseci. Informativni televizijski kanali i dnevni listovi informacije o vremenskoj prognozi uglavnom dobijaju iz lokalnih meteoroloških stanica, što sa internetom uglavnom nije slučaj. Lokalne meteorološke stanice su obično glomazne, jer sadrže mnogo različitih mernih uređaja, od kojih neki moraju biti postavljenu unutar, a neki van meteorološke stanice. Svaki od tih uređaja meri različitu komponentu. Reč je o uređajima za merenje: temperature, vlažnosti vazduha, brzine vetra i još nekih komponenti. Sve ove komponente zajedno, odnosno njihove vrednosti se dalje daju meteorologu, koji pomoću njih daje vremensku prognozu za određenu lokaciju. Iako su ovi izvori danas prilično pouzdani, ne smatraju se odgovarajućim za ljude koji su uvek u pokretu ili, pak često putuju iz jednog mesta u drugo ili čak iz jedne države u drugu. Jer pojedinci ili porodice koje često putuju, naravno ne nose televizor uvek uz sebe ili, pak nisu uvek u mogućnosti da kupe lokalne novine ili. A da nose sopstvenu meteorološku stanicu uz sebe, definitivno nije opcija. Tako da je moralo biti pronađeno rešenje za ovakve slučajeve. Zato je tim naučnika i inženjera konstruisao proizvode koji pomažu ovakvim ljudima. Ti proizvodi se nazivaju „vremenskim prognozerima“ (ili prognostičariama) i ima ih različitih veličina. Neki
Dalje

Bašta Balkana - Natural. Life. Style. Blog. Web internet magazin i portal za zdravlje, život, ljubav, hranu, duhovnost, turizam

Poručujem Hrvatskoj neka se jebe a pojma nemam tko ili što je “Hrvatska”. Tko je “Hrvatska” koja nije poduprla Palestinu u borbi za status države promatrača u Ujedinjenim nacijama?

Dvije trećine Glavne skupštine UN to je učinilo. Fašistička Amerika je prije glasanja svijetu utjerivala strah u kosti. Njenim saveznicima nije bilo lako reći “ne” najvećoj svjetskoj fašističkoj sili. Ipak su to učinili.

Na Izrael ne treba trošiti riječi. Siroti Židovi koje je Hitler poslao u nebo i na nebo prevrću se u grobovima, oni koji imaju grobove, zgroženi bezdušnošću svojih potomaka. Umlaćeni su i spaljeni još jedanput.

A “Hrvatska”…Jebena Hrvatska koja nisam ja ponaša se prema Palestincima danas onako kako su se ustaše ponašale prema Židovima u prošlom vijeku. Ipak, nije sve baš isto. Nekad smo u NDH imali i partizane. Danas, sudeći po muku koji hara ovom zemljom, ovdje, šćućureni od straha, žive samo ustaše dvadeset i prvog vijeka.

Usrali smo se. Uvalili se do peta u američku i izraelsku guzicu. “Intelektualci” šute. Studenti šute. “Obični građani” šute. Jebote! Da li je moguće da su Amerika i Izrael danas strašniji od Hitlera onda?

Naravno. Imaju atomsku bombu, imaju bespilotne letjelice, pametne otrove, ucjenjuju lovom, ubijaju djecu diljem svijeta, utorkom Obama nakon što pojede jogurt kreće u lov na “teroriste”, osobno ih bira, Država Izrael priprema se za “konačno rješenje” na području Gaze i ne samo Gaze…

A mi “Hrvati”, mi jebeni Hrvati sad već i u svijetu poznati po svojoj “hrvatskoj šutnji” šutimo opet. Hrvatska teve će o tome objaviti kratku vijest, EPH će pozvati jednog od hrvatskih Goldsteina koji su sve što imaju stekli analizirajući zločine ustaša da nam objasne kako su “antisemiti” svi koji Palestince ne drže štakorima.

Ponavljam, pojma nemam što je “Hrvatska” ali ono što je glasalo za ovo sigurno nije moja domovina. Sramim se zemlje u kojoj živim. Odvratno je što naša djeca u školama već od malih nogu moraju učiti što je holokaust, da se ne bi ponovio, a američke sluge koje formalno vladaju ovom zemljom danas glasaju za države kojima je holokaust način ratovanja.

Raduje me da je danas sve jasnije da Židovi nisu država Izrael. U toj zemlji odgovorni, hrabri i dobronamjerni građani s gnušanjem gledaju na politiku svojih vođa.I prosvjeduju.

Građani Hrvatske stalno su doma. Za guzicu našeg Gospodara spremni.

blogodak blog

Blogodak?

Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.

O projektu

Podrška

MyCity.rs

DevProTalk

Duhovi iz Palmotićeve 37