Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Tekst pred vama će vam pomoći da podesite vaš Firefox browser kako biste osigurali bezbednost svog računara i zaštitili svoju privatnost. Neke opcije iz menija mogu se razlikovati zavisno od browser-a, te vam savetujemo da prilagodite korake koji slede svojoj verziji Firefox-a. Ceo tekst na sledecem linku:  http://www.informacija.rs/Clanci/Mozilla-Firefox-podesavanja-za-bezbedniji-surfing.html

Zaštita dece !
Imajući u vidu kakvih sve vrsta prevaranata i nepoštenih ljudi ima, nije ni čudo što su roditelji postali paranoični po pitanju toga šta njihova deca rade online. Većina softverskih rešenja fokusira se na zaštitu dece tako što vrši filtriranje neprikladnih sadržaja, blokiranje sadržaja u okviru kojih su pronađene određene ključne reči ili određene fotografije te sprečava deljenje određenih informacija u okviru email-a ili instant poruka. Međutim, problem je u tome što nijedan od dostupnih softvera ne vrši filtriranje onih informacija koje sama deca unose o sebi niti pružaju podešavanje opcije ko sve može videti te informacije.

Izvor: Poslovni forum Jugoimport-SDPR

ODGOVOR:

Već neko vreme misli me vode ka ovoj temi i ne mogu se „čudom načuditi“ šta nama sve pada na pamet, samo da bi smo opravdali sebe, svoje postupke, greške...

Moja supruga mi uvek prigovara da ja to „gledam na filozofski način“ i da „samo filozofiram“. Pokušavao sam da shvatim njena prigovaranja i možda je žena u pravu. Ipak, hajde da se vratim na temu zaštite dece na internetu (da ne bih ja morao sebe da štitim u kući ).

Prvo moram da kažem da mi u kući nemamo računar. Ja radim na svom notebook-u, supruga ima svoj notebook koji takođe koristi u poslovne svrhe, tako da smo praktično u kući bez računara. Dobro, u ovoj konstalaciji to i ne zvuči tako tragično i loše. Ali ako Vam kažem da u kući nemamo stacionarni računar zbog svoje ćerke i sina koji su sada na početku svoje školske karijere, onda me većina prijatelja pogleda sa čuđenjem i prekorom pa smo već postali „trač atrakcija“ u određenim krugovima poznanika i prijatelja: „E, pazi ovog freak-a, ima IT firmu a nema računar kod kuće...“

Zašto smo se opredelili na ovaj korak ?

Odgovor je jednostavan, ne želimo da deca provode vreme ispred kompjutera i „budu mirna“, kako bi smo mi bili mirni od dece.
Ipak, njima računar nije uskraćen. Vrlo često ih odvedem kod sebe u kancelariju da bi se tamo igrali na kompjuteru.
Kada mi je supruga prvi put predložila da ih povedem sa sobom na posao, kosa mi se naježila. Ali onda sam ostao zatečen njihovim ponašanjem. Deca sela za kompjutere, igraju razne Lego, Winx, Barbie igrice i prosto ih ne primećujem, kao da nisu prisutni.
Nisam mogao da verujem ! Da li su to moja deca !?
Da, da, baš ona ista deca koja u kući sve okreću naglavačke sada sede hipnotisano ispred ekrana kompjutera. „Nit' govore, nit' romore“
Šta da Vam kažem ? Tada sam skapirao šta roditelji rade. Kupuju računare deci da bi deca bila mirna kako bi i roditelji bili mirni od dece.

Međutim, ne, ne, ne, nikako !!!

- „Znate, morali smo da mu kupimo računar, treba mu za školu.“

Upravo na ovu rečenicu meni se svet okrene naglavačke. Da li roditelji lažu decu ili deca lažu roditelje ? Koja škola !? U kojoj školi su to računari obavezno nastavno sredstvo ?
Situacija u našem školstvu je sledeća: u prvom razredu osnovne škole, jedan od nekoliko izbornih predmeta je i informatika (ili kako se već precizno zove). Ako dete izabere neki od tih predmeta, učiće ga od prvog do četvrtog razreda osnovne škole. Ono što sam ja u praksi video (ne znači da je to opšta situacija, samo moje iskustvo sa mojom decom i nekolicinom prijatelja čija su deca sličnih godina kao i moja) jeste da roditelji ne biraju informatiku kao izborni predmet. Razlog je gotovo uvek isti, deca već u prvom razredu osnovne škole znaju više o računarima nego njihov učitelj/ca a i kabineti za informatiku nisu baš prigodni za neko učenje.

Hajde sada da se vratim na pozitivno razmišljanje.

Upišete dete u prvi razred osnovne škole i za izborni predmet izaberete informatiku. Ako ne u prvom razredu ili drugom onda budite sigurni da će u četvrtom deca učiti učitelje.

No, rekoh pozitivno razmišljanje.

Završi dete četvrti razred i upiše peti. Kad' tamo, čekaj, stani, pazi... dočeka ih predmet „Tehničko i informatičko obrazovanje“. Do skora, ni to nije bio slučaj već su deca imali jedan „vakum“ između petog i sedmog razreda (ali da se ne vraćam na skoriju prošlost, ipak je prošlost).
Šta deca uče na tom predmetu ?
Ako ste imali prilike da vidite udžbenike za informatiku u osnovnoj školi, videćete savršeno prevedena uputstva za rad u Microsoft Office paketu.
A gde je predavanje o privatnosti o kojem toliko puno javnost bruji !?

Dobro, dobro !!! Rekoh pozitivno razmišljanje

Hajdemo na malo apsurda i paradoksa.

Izvor: jedne od domaćih dnevnih novina (prim. aut.)
„Ministarka za telekomunikacije Jasna Matić predstavila je u Parizu, u organizaciji Uneska, projekat o upotrebi Facebooka u obrazovne svrhe.
“Ovaj pilot projekat najpre je primenjen u Petoj beogradskoj gimnaziji, u nastavi književnosti, tako što su napravljeni profili naših pesnika romantičara, čija se dela uče u drugom razredu u nastavi Srpskog jezika i književnosti za gimnazije i srednje stručne škole”, rekla je Matićeva. Prema njenim rečima, profili pesnika osim osnovnih informacija, sadržao i opis njihovog života, dela i dostignuća.
Napravljeni su profili Vuka Karadžić, Petra Petrović Njegoša , Branka Radičević, Jovana Jovanović Zmaja, Živorada Jakšić i Laze Kostić.
“Projekat je naišao na veliko interesovanje predstavnika za mlade u Unesku zato što nema nikakvih dodatnih troškova, a učenike motiviše da slobodno vreme, koje i onako provode na internetu, upotrebe u nastavnom procesu”, istakla je Matićeva.
Ministarka je dodala da je Unesko zainteresovan da taj projekat predloži zemljama članicama, a isti stav su izneli i brojni predstavnici zemalja koji će ga, kako su najavili, preporučiti svojim nastavnicima i profesorima.
“Zajedno sa Uneskom napravićemo kratak opis, kao svojevrsno uputstvo, kako se Facebook može koristiti u nastavi, pre svega društvenih predmeta kao što su književnost, filozofija, sociologija ili istorija“, objasnila je ona. "Ovaj projekat će svakako biti preporučen i nastavnicima i profesorima širom Srbije, Unesko će sličnu preporuku staviti na svoj sajt i preporučiti svojim članicama" , kazala je Matićeva.
Prezentaciji u Unesku prisustvovao je i ministar prosvete Žarko Obradović, Ambasador Srbije pri Unesku, Zorica Tomić, Ambasador Rusije pri Unesku, Eleonora Mitrofanova, zamenik pomoćnika Generalne Direktorke Uneska, Mogens Šmit, mnogi drugi Ambasadori pri Unesku kao i predstavnici vlade Francuske.“

Normalno, kao što je i za očekivati posle ovakvo eminentnih autora ili prezentera projekta, pa još na eminentnom mestu, polako kreće talas „Facebook-a u obrazovne svrhe“ u Srbiji.
Već imamo seminarske, „naučne“ i diplomske radove na ovu temu. Za učenike i studente, veoma je popularno pisati o aktuelnim temama, samo me interesuje da li baš svi mentori tih radova razumeju samu srž i suštinu istih.

Ha !!! Uhvatili ste me u laži !

- „Vidiš da deci treba kompjuter za školu ?“

Poštovani čitaoci i roditelji, nemojte me pogrešno shvatiti. Informatika je moja profesija i veliki sam pobornik razvoja informatičkog društva u Srbiji. Smatram da ne treba škola ili neko drugi da nam nameće posedovanje i korišćenje računara. Naročito to pravo (na informatičko znanje) nikako ne treba uskratiti našoj deci kojima je život već usmeren na moderne tehnologije (računari, mobilni telefoni, razni hi-tech gadget-i...). A pred njima je tek život u kojem neće moći da rade ni najobičnije poslove ukoliko nemaju „znanje rada na računaru“ (šta god to da znači !?).

U temi na koju odgovaram, „Zaštita dece“ piše: „Međutim, problem je u tome što nijedan od dostupnih softvera ne vrši filtriranje onih informacija koje sama deca unose o sebi niti pružaju podešavanje opcije ko sve može videti te informacije.“

Dragi roditelji, ne očekujete valjda da Vam software edukuje decu ili „ne daj Bože“ da ih software vaspitava ???
Ako ih software vaspitava i edukuje, „a gde sam tu ja ?“

Mislite o tome !

Ili nam je možda lakše da se, kao u primeru borbe protiv pušenja, bavimo posledicama a ne uzrokom.

Neću otkriti toplu vodu ali sigurno neću ni pogrešiti kada konstatujem da deca od prvog razreda osnovne škole treba da imaju obavezan predmet koji će se baviti informatikom, gde će oni učiti o pozitivnim i negativnim stranama informatike, interneta, socijalnih mreža, pojmom privatnosti... Ako bi smo decu naučili kako da koriste računar i internet i ako bi smo im objasnili zašto je potrebno da vode računa kome i zbog čega daju informacije o sebi i svojim bližnjima, sada ne bi smo bili u poziciji da rešenje problema tražimo u tehnologiji i software-u.

Ovim bi smo rešili uzrok a posledica će uvek biti, samo što to onda neće biti opšti problem već problem pojedinaca.

I još jedan osvrt na ove „naučnike“.
Na internetu dolazimo do apsurdnih podataka: „23% korisnika Facebook-a ovo, 42% ono, 26% odraslih to, 17% baš to i to...“

Odakle njima sve te informacije ???

Zar to nije direktno zadiranje u privatnost korisnika interneta, facebook-a i ostalih socijalnih mreža ??? Ili je to sve „u ime nauke“ ???
Mene lično, apsolutno ne interesuje da li moj komšija ima švalerku a njegova žena švalera. Samim tim oni se ne mogu žaliti da ja zadirem u njihovu privatnost. A i zašto bih se ja borio za „njihova prava“ „ne-švalerisanja“ ? Neka se time bave ljudi kojima je to direktan interes. Samim tim i čitava stvar ostaje izolovan slučaj a ne društveno pogodan teren za osnivanje raznih NVO/NGO koje će se u naše ime boriti za naše dobro, dok ćemo mi biti podložni njihovim „internet portalima“ na kojima ćemo izlagati svoju privatnost širokom auditorijumu.

I za kraj, da se vratim deci.

Nema te tehnologije koja će zameniti porodično vaspitanje i ne postoji ta škola koja će decu vaspitati bolje od samih roditelja.
Dvadeset godina naših života su „bačene“ u vetar.

„Pametan čovek uči na tuđim greškama, budala na svojim !“

Svako može da bira u koju kategoriju će se svrstati !

Saša Milašinović  ...

Slobodni festival 4 traje četiri dana i slobodan je za sve zainteresirane korisnike koji se odluče registrirati. Ipak, ove godine ponuđen je i dodatni paket po cijeni od simboličnih 150 kuna, a u sklopu čete dobiti ručak oba dana te prigodnu majicu…

Ovogodišnji Slobodni festival u organizaciji Autonomnog centra i Hrvatske udruge Linux korisnika održat će se u Čakovcu, 2. i 3. srpnja. Ove godine je obavezna registracija za posjetitelje, pa vas molimo da se prijavite na web stranicama festivala slobodnifestival.info gdje je objavljen i program od 23 predavanja i 6 radionica.

Festival otvorenih tehnologija i ovo ljeto okuplja predavače iz cijele Hrvatske koji će podijeliti svoja iskustva i vještine korištenja otvorenih tehnologija u različitim područjima kao što su Internet i društvene mreže, multimedija, poslovanje, obrazovanje, umjetnost, “uradi sam”, sigurnost i privatnost, kartografija, razvoj softvera, operacijski sustavi.

Specifičnost Slobodnog festivala je samoinicijativna prijava svih predavača pozivu, tako da iz godine u godinu Festival pokazuje stanje hrvatske scene koja je, u skladu s principima proizašlim iz etike slobodnog sofvera, voljna podijeliti svoja znanja i surađivati. Po formatu, Festival je uvijek negdje između neformalnog okupljanja razmjene vještina i konferencije.

Uz predavanja i radionice, svako okupljanje ovakvog tipa je odlična prilika za sklapanje novih partnerstava i suradnji. Požurite s vašom prijavom jer iako su prijave otvorene do 27. lipnja, broj sudionika na nekim radionicama je ograničen.

Ovogodišnji Slobodni festival u organizaciji Autonomnog centra i Hrvatske udruge Linux korisnika održaće se u Čakovcu, 2. i 3. jula. Ove godine je obavezna registracija za posetioce, pa vas molimo da se prijavite na web stranicama festivala gdje je objavljen i program od 23 predavanja i 6 radionica.

Festival otvorenih tehnologija i ovo leto okuplja predavače iz cele Hrvatske koji će podeliti svoja iskustva i veštine korištenja otvorenih tehnologija u različitim područjima kao što su Internet i društvene mreže, multimedija, poslovanje, obrazovanje, umetnost, “uradi sam”, sigurnost i privatnost, kartografija, razvoj softvera, operativni sistemi.

Specifičnost Slobodnog festivala je samoinicijativna prijava svih predavača pozivu, tako da iz godine u godinu Festival pokazuje stanje hrvatske scene koja je, u skladu s principima proizašlim iz etike slobodnog softvera, voljna podeliti svoja znanja i sarađivati. Po formatu, Festival je uvek negde između neformalnog okupljanja razmene veština i konferencije.

Uz predavanja i radionice, svako okupljanje ovakvog tipa je odlična prilika za sklapanje novih partnerstava i saradnju. Požurite s vašom prijavom jer iako su prijave otvorene do 27. juna, broj učesnika na nekim radionicama je ograničen.

Izvor: Slobodni festival

Evo sta sam dobio od FB povodom novih podesavanja privatnosti na ovom servisu:

Starting today, Facebook will: 
* Provide an easy-to-use "master" control that enables users to set who can see the content they share through Facebook. This enables users to choose, with just one click, the overall privacy level they're comfortable with for the content they share on Facebook. Of course, users can still use all of the granular controls we've always offered, if they wish.
* Significantly reduce the amount of information that must be visible to everyone on Facebook. Facebook will no longer require that users' friends and connections are visible to everyone. Only Name, Profile Picture, Networks and Gender must be publicly available. Users can opt to make all other connections private.

*Make it simple to control whether other applications and websites access any user information. While a majority of our users love Facebook apps and Facebook-enhanced websites, some may prefer not to share their information outside of Facebook. Users can now opt out with just one click.
I encourage you to take a moment to read our CEO Mark Zuckerberg's blog post and check out the new Facebook Privacy Page.

(Footer: Pogledajte: - projekat "Mreza Kreativnih Ljudi": http://www.creemaginet.com - Fotografije Srbije: http://fotografijesrbije.blogspot.com - Planinarske akcije: http://planinarskeakcije.blogspot.com - 2Black - moj aleterego blog: http://www.2black.wordpress.com Kontakt: mrezakreativnihljudi (SADA IDE ZNAK at i nastavak)gmail.com i telefon 381/63/82-44-873

[fbshare]

Dobro je kolega Jasmin neki dan rekao na Twitteru – ‘zaboravite na privatnost onog trena kada ste nešto objavili na internetu’. Jednaka je stvar s najvećom društvenom mrežom Facebook. Iskreno, ne zabrinjavam se previše oko privatnosti na internetu jer se u potpunosti slažem s ranije izrečenom tvrdnjom, no borci za zaštitu privatnosti stvarno su se okomili na Facebook.

Na internetima je jučer osvanuo FacebookSearch, pretraživač koji omogućuje pristup statusnim porukama korisnika ovog servisa. Nabolje od svega kako bi ih se pregledavalo uopće nije potrebno biti korisnik Facebooka.

Vlasnici servisa, Will Moffat, Peter Burns i James Home, podigli su FacebookSearch kako bi upozorili javnost na ovu činjenicu. Trojac se nije služio nekakvim hakerskim metodama i upadima u baze podataka Facebooka, nego su na servis jednostavno implementirali javno dostupan Facebookov API koji to omogućuje.

Facebook stalno izmjenjuje postavke privatnosti svojim korisnicima, a u posljednje vrijeme doveo ih je u takvo stanje da se među morem opcija vrlo vjerojatno ne mogu snaći ni sami administratori servisa. Trenutno je dostupno 50 različitih postavki s ukupno nešto više od 170 različitih opcija, pa se ti snađi.

Kako bilo i sami možete isprobati FacebookSearch.

...da nastavim jučerašnji digresiju o mobilnim operaterima i lokacijama. Prvo i osnovno, točno je da su podaci o lokaciji korisnika nešto na što je korisnik implicitno pristao. Međutim, isto je tako točno da država ograničava prikupljanje, čuvanje i korištenje nekih podataka. Na primjer, osiguravajuća kuća ne smije analizirati Vaš DNA iz kose koja Vam je ispala u njihovom uredu i na osnovu podataka zaključiti da postoji sklonost nekoj nasljednoj bolesti i zatražiti veću premiju osiguranja. (Danas je tehnologija dosta primitivna, ali jednog dana - kad bi to i učinili - nikad ne biste znali da su zaista analizirali Vaš DNA.)

E sad, državne institucije definitivno imaju pristup podacima mobilnih operatera pod određenim okolnostima. U slučaju nestalih ljudi, uredno se koriste lokacije dobijene od mobilnih operatera. Kad sam prije par godina bio na planinarenju u Italiji, na susjednom brdu je zaglavio planinar. Tražili su ga talijanskih GSS-ovci na osnovu zadnjeg registriranog signala mobitela. Znam za slične situacije u Hrvatskoj. I to je, po mom mišljenju, opravdano.

Teorijski bi se ti isti podaci mogli koristiti i za kažnjavanje prebrze vožnje. Oni nisu dovoljno precizni da bi se znala brzina u nekom određenom trenutku. No, s njima bi se mogla izračunati prosječna brzina na autocesti između Rijeke i Zagreba. Što da se policija odluči koristiti te podatke. Svi bi se pitali: Gdje je ta klauzula koju sam potpisao mobilnom operateru koja mu omogućuje da policiji da moju lokaciju?

E sad, ako je netko "nestao" na planinarenju pa ga traže i postoji opasnost da je negdje gadno zaglavio - vjerojatno jest opravdano da se po nekom hitnom postupku od mobilnih operatera zatraži njegova zadnja registrirana lokacija. Jer, to bi čovjeku moglo spasiti život.

Negdje između takve situacije i one u kojoj policija ima iste podatke za kažnjavanje prebrze vožnje, neprijavljenog boravišta ili ulaska u nacionalni park bez plaćanja ulaznice - leži "crta" koju javnost percipira kao granica koju državne institucije ne bi smjele preći.

Međutim, država ima svoju, malo drukčiju percepciju o tome koje podatke smije dobiti, a koje ne. Da nije tako, ne bi tražili od prepaid korisnika ime i prezime. Država ne bi tražila nešto što kasnije ne može iskoristiti.

Ta zamišljena granica o tome do kuda seže pravo na anonimnost/privatnost i u kojim slučajevima se može prekoračiti će se sigurno mijenjati kako se mijenja tehnologija. Ali, bilo bi zanimljivo znati gdje je u ovom trenutku postavljena. Dakle, gdje je točno ta granica za javnost, gdje za policiju, gdje za sudstvo, gdje za poreznu upravu, a gdje za turističku zajednicu, ...

Meni nije niko nikad predložio instituciju, ali da jeste popio bi prijavu apsolutno sam sigurna.

Prenosim tekst iz Politike. Zaista je potresan i vredan čitanja.

Kako zaštititi prava osoba lišenih slobode – Dragana Ćirić-Milovanović

Prednost životu u porodici

Oko 1.200 dece sa teškoćama u razvoju smešteno je u pet ustanova dok se oko 800 dece bez roditeljskog staranja nalazi u 17 domova

Jedan od osnovnih razloga za smeštaj dece sa teškoćama u razvoju u ustanove socijalne zaštite jeste taj što praktično ne postoje službe podrške za ovu decu, niti postoji sistemska podrška porodicama koje žele da ihzadrže uz sebe. Uprkos zvaničnoj politici zabrane novih prijema, deca se i dalje odvajaju od roditelja i smeštaju u institucije. Od roditelja saznajemo da ih lekari podstiču da decu rođenu sa razvojnim teškoćama odmah smeste u neku ustanovu. Ovakvo stanje proizlazi iz predrasuda koje iskazuju čak i stručnjaci. Sama činjenica da je oko 1.200 dece sa teškoćama u razvoju smešteno u pet ustanova, dok se oko 800 dece bez roditeljskog staranja nalazi u 17 domova, govori o odnosu države i društva prema prvoj pomenutoj grupi.

Smeštajem u instituciju deca bivaju lišena mnogih prava: na privatnost, na život u porodici, na održavanje kontakata sa bliskim osobama, na sigurnost i na druga prava koja su im zagarantovana brojnim domaćim i međunarodnim propisima.

U mnogim institucijama s malobrojnim osobljem nije neobično zateći jednog zaposlenog koji brine o desetoro do dvadesetero dece. Posebno zabrinjava socijalno lišavanje kojem su ova deca izložena. Budući da je mnogo godina provelo u instituciji, kod deteta je praktično nemoguće utvrditi da li je rođeno s teškoćama ili su one rezultat boravka u instituciji. S tim što je dugotrajno ležanje u krevetu, bez mogućnosti kretanja, svakako produbilo i pogoršalo smetnje koje dete– odrasla osoba ima. U pojedinim institucijama za decu sa težim i teškim smetnjama u razvoju, mnoga deca, ali i odrasli, dugo vremena provode živeći u svojim krevetima, a neki ostaju u njima celog života.

Deca u institucijama, naročito ukoliko su smeštena zajedno sa odraslima, pod visokim su rizikom od zlostavljanja. Iako postoje slučajevi zlostavljanja od strane osoblja, mnogo češće su zlostavljači starija i jača deca. Deca pa i odrasli sa problemima u komunikaciji i kretanju posebno su podložni zlostavljanju. Budući da je ovakvo stanje i tretman uobičajen u celoj zemlji, odgovornost za to mora snositi država. Zato zabrinjava pokušaj predstavnika vlasti da odgovornost za zanemarivanje i zlostavljanje prebace na osoblje ustanova. U izveštaju Evropskog komiteta za prevenciju torture iz 2009. godine jasno je rečeno da je loš tretman ove dece kombinacija prevelikog broja korisnika, malobrojnog osoblja i nedostatka odgovarajuće stimulacije za rad. Sve to dovodi do toga da se životni uslovi u ovim institucijama mogu smatrati nečovečnim i ponižavajućim. Nedostatak finansijskih i profesionalnih resursa ne može biti izgovor države za to.

Kad bi postojala odgovarajuća podrška, većina dece sa teškoćama u razvoju mogla bi da živi u porodici, što i jeste njihovo pravo. Mnoga deca koja se nalaze u institucijama mogla bi se vratiti kućama ukoliko bi se roditeljima pružila dodatna podrška, a deci omogućio ravnopravan pristup zdravstvenoj zaštiti, obrazovanju, zapošljavanju, i svim drugim aspektima života u zajednici. Ovo pitanje mora se postaviti kao prioritet s obzirom na to da su deca s teškoćama u razvoju u institucijama posebno ranjiva i podložna zlostavljanju. Država ih, međutim, i dalje drži na marginama reformi, imitirajući „deinstitucionalizaciju” izgradnjom novih institucija pod drugim imenom (stacionari i dnevni boravak) u kojima se nastavlja segregacija i isključivanje dece iz svih redovnih tokova života.

Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom Srbije – MDRI

Izvor: Politika

Tweet This Post Facebook

Related posts:

Takmičenje dece ometene u razvoju

Vikend servis za čuvanje dece

Dnevni boravak u kući Šapčanke

Evropska unija razmatra uvođenje novih mera kojima bi se zaštitila privatnost korisnika interneta, posebno na sajtovima kao što su Facebook i YouTube.

Zakonodavci u EU do sada su primili brojne pritužbe korisnika interneta koji su, bez njihovog znanja, označeni na brojnim fotografijama i video zapisima, koje su na internet postavljala treća lica. Debata je dodatno pojačana kada je sud u Italiji presudio da su trojica visokih službenika u kompaniji Google odgovorni za sadržaj video materijala koji je postavio jedan korisnik. Ukoliko EU odluči da u tu oblast uvede nove, pooštrene zakone, to će imati velike posledice po sajtove kao što su Facebook i YouTube.

PRVI UTISCI O KINI

Jiangyin. Nalazi se na jugoistoku Kine. Jiangyin pripada provinciji Jiangsu na reci Jangcekjang. To sam saznala od svog dečka koji je već tri meseca radio u ovom gradu. Pošto u Srbiji nisam imala posao, postojala je mogućnost da sledeći put krenem sa njim na tri meseca. On da radi, a ja kao turista. Sama pomisao da idem zajedno sa njim toliko daleko od kuće je bila fantastična. Pomislila sam, to je jedno prelepo životno iskustvo. Bila sam potpuno upoznata pričama o Kini i životu u njoj, ali sam trebala to i da doživim. 26. septembra smo krenuli iz našeg malog grada Bora do Beograda, a zatim na relaciji Beograd-Pariz-Šangaj stigli u Kinu. Bila sam pripremljena na drugi svet.

Sleteli smo na međunarodni, veoma uredan i čist aerodrom u Šangaju. Lokalni vozač, kojeg su nam poslali iz firme u kojoj će raditi moj dečko, nas je sačekao sa našim imenima na papiru, velikim smeškom i u pristojnom odelu. Poželeo nam je dobrodošlicu i izgovorio svoje ime koje naravno nismo razumeli. U Kini, svaki Kinez ima i englesko ime, zbog lakše komunikacije. Obično se dobija u ranim godinama, i Kinezi ga koriste kao katolici drugo ime. Vozeći se od aerodroma do hotela videli smo uredne ulice i nebo ispunjeno kranovima. Kao i svuda u Kini, mnogo se gradi. Nismo mogli puno da saznamo koji je glavni izvor bogatstva ove provincije, jer je vozač slabo govorio engleski. Nebo je redovno sivo i vazduh zagađen, tesko se diše. Bili smo jako umorni i nismo puno govorili. Nakon 2časa i 30minuta vožnje kolima, stigli smo u hotel. Na ulazu u hotel nas je dočekao batler koji je odmah uzeo kofere i odneo do recepcije. Već smo imali rezervisanu sobu, samo je trebalo da unapred platimo za ceo mesec boravka u njemu. Na recepciji, devojke su slabo govorile engleski, ali kada smo pokazali karticu sve je bilo mnogo lakše. Prvi utisak pri samom ulasku u hotel je bio vrlo iznenađujuć. Sve je jako lepo, svetlucavo i luksuzno, sa čini se najkvalitetnijim podovima od mermera. Odmah sam na sred hola zapazila prelepu fontanu i jedan crni dobro očuvan klavir. Dobili smo sobu sa brojem 1006, što znači da ćemo boraviti na 10 spratu. Otišli smo i smestili se. Soba je pristojno izgledala mada sam očekivala više shodno raskošnom holu hotela. Nismo puno razgledali već smo želeli da se odmorimo od jako napornog i dugog puta Beograd-Jiangyin.

Kada smo se odmorili, krenuli smo do najbližeg restorana da nešto pojedemo. Usput smo imali priliku da vidimo predstavu koja je bila održana na platou trga ovog grada. Videli smo tradicionalnu izvedbu nekog tragično-jubavnog komada sa dosta muzike. Glumci su bili obučeni u kimonima od kineske svile sa dosta zlatastih detalja.

Pošto smo pogledali predstavu, nastavili smo put do restorana. Bilo je to nezaboravno prvo iskustvo sa kineskom kuhinjom. Raznovrsni mirisi raznih začina širili su se po celom restoranu. Naručili smo neko meso sa povrćem, supu i salatu, a kao prilog smo naravno dobili obaren pirinač. Moj prvi susret sa tom poruđžbinom je bio katastrofalan. Nisam uspela da pojedem ništa jer mi se nije dopalo. Bio je to obrok pomešanih slatko-slano-kiselih ukusa, meso nedovoljno ispečeno, a salata od lubenice i jabuke prelivena majonezom. Za prostore odakle mi dolazimo potpuno nepoznato. Mogla sam da primetim da je sve to bilo jako lepo dekorisano, u raznim bojama i sa bezbroj malih posuda. Tu su naravno i štapići bez kojih ne bi ste mogli ništa da pojedete, ukoliko znate da ih koristite. Ja sam već kod kuće vežbala ali sam ipak ostala gladna i pomalo ispala smešna. Zaposleni u tom restoranu su nas lepo primili sa oduševljenjem pazeći da ispadnu profesionalni u svom poslu. Mi smo bili zadovoljni njihovom uslugom. Ipak treba se navići i čini mi se da sam donekle i uspela. U naredna 3 dana jedino gde sam se hranila bio je Mac Donalds.

PRVA DVA MESECA OBILASKA I ŽIVOTA U JIANGYNU

Osvanulo je i naše prvo jutro u Kini. Prvo na šta sam trebala da se naviknem jeste vremenska razlika u odnosu na Evropu. U Kini je ta razlika iznosila 7 sati unapred u odnosu na Srbiju. Spremili smo se i krenuli da upoznamo grad. Kada smo izašli na ulicu i pogledali oko sebe, videla sam da se totalno razlikujemo od tog naroda. Mi smo toliko bili primećeni da su prolaznici gledali u nas, smeškali se, a oni mlađi čak i dobacivali: „Welcome to China”. Simpatično za početak.

Moj momak je već boravio u ovom gradu te je tako i poznavao neke delove grada koje sam za početak ja trebala da vidim. Otišli smo do prelepog parka u samom centru grada gde je vladala potpuna tišina. Ovaj park je napravljen tako da se ne naruše flora i fauna u njemu. Opkoljen je građevinama u kineskom stilu sa dosta raznolikog drveća gde najviše preovladava bambus drvo, tipično za ove krajeve. Ceo park je ispresecan vodenim kanalima, malim vodopadima koji žubore i ribnjakom u njemu.

 

 

 

Ono što nas je impresioniralo, a što smo u ovom parku mogli da vidimo na svakom koraku je veliki broj starijih muškaraca i žena koji se opuštaju uz tzv. Kineku jogu, tradicionalnu metodu kultivacije duha i tela, jedna od mnogih vrsta či gonga, kako se na Zapadu popularno nazivaju metode poput tai či čuana, jan šina i drugih. Inače ove vežbe su za energiju i vitalnost, pomažu u oslobađanju stresa, masaže za cirkulaciju, probavu i opuštanje. U narednom periodu našeg boravka u ovom gradu, vrlo često smo posećivali ovo mesto.

Sledeće što smo morali da posetimo jeste da dođemo do Jangcekjang reke. Jancekjang, Jangce ili Čanđang (kineski- Chang Jiang, Velika reka ili Dugačka reka) je reka u središnjoj Kini. To je najveća reka u Aziji i treća po veličini na Zemlji (posle Amazona i Nila). Dugačka je 6.380 km. Površina sliva se prostire na oko 1/5 površine Kine i plovna je za morske brodove. Inace tu se nalazi i pompezni most tzv. Jiangyin Yangtze River Bridge.

Nikada u životu nisam videla ovako veliku reku i osećaj je bio predivan i neopisiv. Ostaće mi dugo u sećanju kao hladna, tajanstvena i nemirna reka sa koje neprekidno dopiru sirene brodova. I tako svakog vikenda, kada je moj momak odmarao, ostajali smo bez daha jer je ovaj grad skrivao sve svoje lepote a trebalo ih je pronaći.

Kako bi se lakše snašli i obišli sve što smo želeli, u našem hotelu smo kupili kartu grada koja je bila ispisana na kineskom, ali smo na osnovu oznaka mogli da pretpostavimo mesta koja treba videti. Destinacija koju smo naumili da vidimo bila je isuviše daleko tako da nismo mogli ići pešice. Morali smo da uzmemo taxi. Taksista nije govorio engleski tako da smo mu na karti pokazali gde želimo da nas odveze. Bila je luda vožnja. Inače u Kini vozači ne poštuju pravila u saobraćaju. Pretiču koliko god mogu i jako je nezgodno voziti se sa njima. Jednostavno smo stalno bili napeti i plašili se kako će se završiti. Malo preznojeni od lude vožnje stigli smo do Jiangyin jezera.

Neverovatno kako je ovo jezero lepo uređeno. Napravljena je plaža sa kamenjem u obliku stene i peskom koji su verovatno morali da donose kako bi veštački kopirali prirodu. Jezero je veštačko, a na svakom koraku je stajao znak da plivanje nije dozvoljeno. Nasađeno je dosta palmi i raznog drveća i puno stazica od kamena. Sve je toliko uredno. Da ne poveruješ. Pomislili smo “toliko zagađen i bučan grad od auotomobila i previše ljudi, a ustvari tajna njihovog opstanka je što postoje ovakva mesta u gradu gde je mir potpuno zagarantovan.” I onda smo naišli na pedalino. 50 juana (500din) za sat vremena. Moj momak je bio oduševljen što ćemo da se vozimo, ali ja nisam davala povratnu reakciju. Pa ne znam, jednostavno nisam verovala u sigurnost tog vozila, pošto je naše izgledalo poprilično oronulo i zarđalo. Ali deca uživaju pa što ne bih i ja. Dobro smo prošli.

Obišli smo i jednu planinu oko grada. Shvatili smo da Kinezi jako vode računa o ono malo prirode što imaju. Kroz planinu su se račvali putevi na sve strane. Uredno je na kineskom, a i na engleskom obeleženo šta se sve može videti. Prvo na šta smo naišli bili su golf tereni.

Razni vojni objekti i kasarna. Kroz šumu planine čula se klasična muzika iz zvučnika skrivenih u maketama stena ili drveta. Savršeno smišljeno. A onda smo ogladneli i hteli nešto da pojedemo. Tu na planini zapazili smo jedan miran restoran. Pošto smo saznali od devojaka koje su tu radile da se na vrhu restorana nalazi vidikovac, odmah smo izrazili želju da se popnemo.

Devojka nas je uvela u jedan zastakljeni lift odakle se mogao videti ceo grad. Pogled je bio prelep. Sada nam je most preko reke izgledao mnogo bliže.

Za sledeći vikend, na ovom istom mestu, ostavili smo da vidimo toranj. Videli smo ga a i vozili se na njemu. Cena je bila negde oko 200dinara po osobi. I ponovo je izgledalo nesigurno ali vredelo je. Nije bilo puno posetilaca, samo par Kineza i mi. Ušli smo u jedan kružni lift koji se kretao naviše i tada smo imali ceo grad kao na dlanu, kao iz aviona. Maksimalna visina do koje je ovaj rotirajuci lift išao bila je 50 metara.

U gradu smo se hranili redovno po italijanskom i nemačkom restoranu. Postojali su i kineski restorani sa zapadnom kuhinjom. Bilo me je sramota što sam isključivo zahtevala evropsku hranu, tako da sam poželela da pokušam sa kineskom. Izbegavala sam jela sa kombinovanim slatko-slanim ukusom, ali sam zato probala najlepše salate sa tunjevinom i maslinama, kuvana jaja u nekom od njihovih čajeva, žablje batake i puževe u kari sosu, kao i pačeće meso u sosu od pomoranđže. Najzanimljivije posluženje je bilo parče mesa sa povrćem i jajetom na oko, posluženo u jednom dobro užarenom masivnom metalnom tanjiru, u kojem se hrana još uvek pekla. I sve to ispred vas. Postoji i tzv. Hot pot obrok, a to znači da možete sami da kuvate po želji. Veoma zanimljivo. Uz sve ovo najviše nam je nedostajao hleb, ali je zamena za to bio pirinač i uvek pirinač.

Pošto sam već jel te, navikla na kinesku kuhinju, jedne večeri otišli smo da probamo i Koreansku kuhinju. Zaista sam bila oduševljena. Prvo što je neobično je to da je restoran podeljen na male sobe sa stolovima koji su bukvalno tek nešto iznad poda. Izaberete koja vam soba odgovara i svako društvo ima i privatnost dok uživa u hrani. Bili smo sa kolegama mog dečka, tako da je tu bilo Italijana, jedan Rus, Hrvat, jedna Kineskinja i nas dvoje. Jedno od pravila u Koreanskom restoranu je što svi gosti moraju da sede izuveni. Na sredini stola stoji roštilj na plin i gosti mogu sami da okreću meso. Bilo je tu raznolikog mesa, pite sa morskim plodovima, pirinač na razne načine, salate, voće, pečeni kikiriki i još mnogo malih činija sa začinima i prelivima.

Probali smo i najčudnije voće, koje smo kupovali u marketu, ali nismo saznali kako se zove. Svako veče se završavalo uz šolju kineskog čaja i neko hladno pivo, koje smo voleli da popijemo sa drustvom u baru hotela.

Naši obilasci se nisu privodili kraju. Saznali smo da oko 80km od našeg grada postoji jedan manji grad u kojem često dolaze turisti iz celog Sveta i kojeg popularno zovu Venecija Istoka. Naravno reč je o gradu na vodi. Nismo želeli da idemo preko agencije, pošto je skupo,pa smo uz dosta muke angažovali gradski taksi. Puno smo pregovarali sa taksistom o ceni i najzad došli do razumne. Pokazali smo mu papirić na kome je pisalo ime grada na kineskom, bilo je to stvarno interesantno putovanje, inače sa nama je krenuo i kolega mog momka iz Hrvatske. Naravno, taksista nije znao ni reč engleskog te nije mogao da nam kaže da u cenu puta nije uračunata i naplata putarine. Kada smo stigli do naplatne rampe, taksista je samo govorio “money, money” i tada smo morali da doplatimo te troškove. Posle duge vožnje, stigli smo. Ostavio nas je na nekom čudnom mestu, u nekakvoj staroj ulici. Oko nas su bile veoma siromašne kućice, pa smo pomislili da je nemoguće da ovo turisti vole da posećuju. Nekako smo uspeli da od prlaznika doznamo gde treba da idemo kako bi smo videli drugu i nadali se lepšu stranu ovog mesta. Kada smo prešli jedan mostić onda smo ugledali puno turista i jako zanimljivu arhihekturu. Krenuli smo u dalje razgledanje,međutim,odmah su nas spazili jedna žena i čovek, i ponudili nam vožnju u tradicionalnom kineskom prevozu tzv. Rikšama. Govorili su o nekakvim cenama na sat vremena koje su bile ok, i dogovorili smo se da će nam stajati na svakom mestu kako bi se slikali. I tako je trebalo da izgleda naše razgledanje grada. Bilo je veoma uzbudljivo voziti se rikšama, a ujedno nam je vožnja u njemu bila prvo iskustvo. Kasnije smo probali da potražimo neki restoran. Naišli smo na jako lep kafić koji je bio u Zapadnom stilu. Inače u Kini skoro da ne postoje kafići u kojima možete popiti samo piće, već se sve bazira na restorane. Kafić je bio prazan, mi smo sedeli u bašti i pitali konobaricu da li govori engleski, ona nam je dovela gazdu kafića. Bio je to mladi momak po imenu Stiv koji nam je jako ljubazno govorio o ovom mestu i šta sve možemo da vidimo u njemu. Ponudio se da nas odveze do centra,i mi smo pristali. Predložili smo mu da večera sa nama. U jednoj dugačkoj ulici sa pregršt crvenih fenjera i rečicom kojom plove čamci sa turistima, bilo je poređano bezbroj stolova gde smo mogli da poručimo neko jelo. Stiv nam je preporučio svinjsko pečenje u sosu od čaja, prelepu zelenu salatu i škampe. Bilo je ukusno. Ovo nam je bio prvi susret sa nekom kineskom mlađom osobom sa kojom smo mogli da pričamo o svemu. Pričali smo mu o našoj Srbiji i našoj kulturi, o hrani koju jedemo i kako mi ustvari živimo. On nije znao gde je Srbija, ali je znao za Jugoslaviju i bilo nam je drago da malo nešto zna i o tome, a posebno o najgledanijem filmu Valter brani Sarajevo sa Batom Živoinovićem u glavnoj ulozi. Rekli smo mu i da smo ovakvu ulicu u kojoj večeramo jedino videli u kineskim filmovima, i on nam je rekao da otprilike ovako izgleda Kina i da smo je upravo doživeli, bez luksuza ali sa puno pesme i veselih Kineza. Čuli su se razni glasovi starijih kineskinja koje su pevale tradicionalne pesme uz razne duvačke instrumente i udaraljke. Siao (xiao) je flauta koja se svira vertikalno i zvuči fantastično, kao i udarajke-gongovi, činele i zvona. Pitali smo i o čemu pevaju, rekao nam je da pevaju uglavnom o ljubavi, sreći i životu. Uživali smo u svakom trenutku te večeri. Nakon večere, pozdravili smo se sa Stivom, zahvalili se na srdačnom dočeku i krenuli u dalje razgledanje grada. Kasno u noć, vratili smo se u „naš“ grad Jiangyin.

Najčudniju Zemlju, najčudniji narod i način njihovog života, sam, nadam se, uspela da vam dočaram i podelim sa vama. Znate ono kada voljenoj osobi kažete “Vodiću te na kraj Sveta”, e baš sam ja to doživela sa mojim J.