
Током поподнева сам сликао на тераси. Мада се крај те пустоловине није завршио, успео сам да оставим размештене по платну „још какве” флеке и мрље, а све испресецане изврсно разноврсним линијама. То се рачуна, добро дође, све. Заклоњен под терасом ослушкујем како тихо ромиња киша. У даљини једва разговетно чује се радио из комшијског дворишта. Није народњак, класична музика. Чудно, помислих, престао је да гаји свиње, то је сад чист губитак кажу.
Покушавам да дегустирам овај мир. Напуљско жута и смарагдно зелена, звуче као титуле. Смела комбинација почетка. Прецртавам ову композицију бекства из машине свакодневице и стихијских бујица обавеза. Без имало ината демонстрирам како владам ситуацијом. Кад се нагомилају обавезе, лиферујем их приоритетно. Ништа план и организацјиа. Чапнем после, од оног што остане, да се не убајати и тек да ствар не стоји у месту. Да не пусти корење, то је битно. Са времена на време, радне акције па на о-рук и мишиће.
Сам свој господар, покорава се слици. Слобода је изгледа једино у избору. Поента је у свежини поподнева и мирису терпентина. Масира хипофизу.
No related posts.



























