Svi postovi sa bloga: Bistriji ili tuplji čovek biva kad...




Izgleda da ću sa razočaranjem morati da prihvatim činjenicu da ove godine neće biti slonskog gripa. Ja sam se iskreno nadao da će posle ptičijeg i svinjskog, izbor pasti na baš krupnu divljač, ali sam ipak morao da se zadovoljim tigrastim komarcima. Kako su došli, tako će se na zimu i vratiti u toplije krajeve, a ja ću moći normalno da odem na doček Nove godine, a da pre toga ne kupujem hiruršku masku i da ne eskiviram ljude koji kašlju po prevozu. Prilično dobar razvoj događaja... Osim činjenice da je taj tigrasti grip, ili kako se već zove, već odneo tri života.

I eto, pravo niotkuda sam došao do stvari kojom sam inače hteo da započnem današnji tekst. Sažaljenje. To je jedino što osećam prema ljudima koji su nastradali od tih tigrastih komaraca. Jednostavno mi je žao. Jedino to me sprečilo da na ovaj pasus pređem tek tako, sa pričom da su tih istih troje mogli umreti od bilo čega drugog, što bi se na kraju sasvim sigurno i desilo. Mislim da je to sasvim uredu sa moje strane.

Ono što svakako nije uredu je to da ljudi sažaljevaju mene, zdravog i pravog, samo zato što sam dete razvedenih roditelja. Pa dobro, je l' to znači da sam bolestan, šta li?! Znači li to da mi se uskoro sprema parcela?! Već zovete lekara?! Ne shvatam...

Isto tako ne shvatam ljude koji sa šapatom na usnama izgovaraju za nekoga ko ima karcinom: "Joj, ma ono najgore, ćuti..." Bukvalno mi to stoji u istoj ravni. To što ćeš ti u mene da pogledaš sa sažaljenjem i da ti u oku zasjaji suzica neće promeniti činjenicu da moji roditelji ne žive zajedno, niti ću se ja bolje osećati, kao što ni onaj sa karcinomom koji metastazira neće ozdraviti zato što ti ne želiš naglas da izgovoriš da čovek: "Ima rak!" Samo pogoršavaš stvar. Siguran sam da taj koji leži na samrtničkoj postelji ima isti takav poriv da te mlatne kao i ja kad me pogledaš tako tim setnim pogledom punim sažaljenja i tiho izgovoriš: "Jao, pa baš mi je žao što su se tvoji razveli."

Između mene i bolesnika u postelji ipak postoji jedna vrlo bitna razlika. Ja nisam bolestan i to što sam dete razvedenih roditelja nije bolest. To je samo najnormalnija pojava današnjeg društva na koju se svi, gle čuda, zgražavaju kao da je u najmanju ruku infekcija HIV- om ili sifilisom.

Problem ne bi bio da se sve završi na zgražavanju i da nas ti neki koji su "odrasli u srećnoj porodici" ne posmatraju kao neku nižu vrstu ne shvatajući da smo mnogo mentalno stabilni od njih. Pre svega jer nas roditelji nisu lagali. Nisu od nas pokušali da naprave debile. Jer dete odlično vidi i nesrećnu majku i zamišljenog oca. Vidi i trpi, a roditelji ostaju slepi i gluvi na sve to. To su isti oni roditelji koji svoju slabost da se suoče sa istinom i razvedu se pravdaju čuvenim "ostajem zbog dece". Ostaješ ti jer si pička i ne smeš da stisneš onu stvar pa da prelomiš, baš zbog te dece!

Ostaješ, trpiš i misliš da si dobio. Omah da znaš da si izgubio. Kako rekoh, dete vidi sve. I sve sazna, čak i ono što mislite da znate samo vas dvoje. Sve i da prođe ta doza foliranja i da mu tu ideju kako ste svi jedna velika srećna porodica usadite u glavu, naći će se neko, ko je ne znam kako, od koga i kada saznao, ko će mu, na tvrdnju da se njegovi roditelji nikad nisu posvađali reći: "Znam. A ti da znaš da roditelji isto tako lažu decu. I da Deda Mraz ne postoji.", a tada već može da bude kasno. Na kraju krajeva, u razvodu se ta deca najmanje pitaju i baš zato treba roditelji da znaju jednu stvar: Ako niste zaista srećni, razvedite se.

I bure za vino od pedeset litara se može napuniti kapima, samo je potrebno mnogo više vremena nego da se napuni čaša. A kada kap stigne do vrha i kada počne da preliva, tada može biti kasno, a onda vi razmislite da li su svi ti sitni problemi koji su se gomilali u buretu godinama bili vredni vašeg kukavičluka više nego sudbina vašeg deteta.

Vi, roditelji, vi ste najodgovorniji za sve, pa čak i za ono što se dešava posle razvoda. Verujte mi, ja znam to. I morate čak i tada da podnesete žrtvu za svoju decu, čak i veću nego dok ste bili u braku, ali je to druga vrsta žrtve. Samo vaša, ne i vaše dece, a opet je samo za vašu decu. Teže je izgurati, ali će vaša deca sigurno biti srećnija, ili bar nasmejanija. I znaće da cene to. Ja bar znam.

Mama će sigurno jednom ovo pročitati, možda i ćale jednog dana kad ga naučim da koristi internet. Neka znaju da sam im zahvalan, što su mene i sestru rešili svojih sranja i svojih gluposti i što su maksimalno pomogli da mi živimo bolje. Hvala im što smo i dalje svi velika porodica, iako ne živimo pod istim krovom. Hvala im što imamo familiju i sa mamine i sa tatine strane. Hvala im što su uradili ono što je najbolje za njihovu decu, a ne što je najbolje za njih.

U naslovu sam napisao da se ponosim što sam dete razvedenih roditeljima, ali sam shvatio nešto drugo. Ponosim se ustvari što imam takve roditelje, sa svim njihovim manama i vrlinama. Ponosim se što su "bolje dobar razvod nego loš brak" primenili u praksi. Ponosim se što su mene i sestru izveli na pravi put, što oboje učimo školu i što oboje postajemo pravi ljudi, a najviše se ponosim time što svakome ko me sažaljivo pogleda kada mu kažem da sam dete razvedenih roditelja mogu sa puno prava da puknem šamarčnu, jer znam da je to jedino ispravno što u tom trenutku mogu da uradim!





Hajde da priznamo: Srbi su narod koji samo ždere. Uvek i svuda. Svadba. Ždranje. Slava. Ždranje. Diplomski. Ždranje. Rođendan. Ždranje. Ispraćaj. Ždranje. Sahrana. Ždranje. Četresnica. Ždranje. Godišnjica. Ždranje. Subota na groblju. Ždranje.

"Subotom na groblju?", gledala je koleginica u mene kao da je pred nju ispao profesor sa kombinacijama pitanja dok je ona uredno imala seks sa svojim dečkom.

U trenutku sam poželeo da budem na njenom mestu, sa njenim dečkom u krevetu i da izvučem od profesora kombinaciju koju najlošije znam. Toliko mi je bilo teško da razumem da neko nikad ništa nije smazao na groblju subotom.

I na kraju se stvarno ispostavilo da ona kao rođena Beograđanka stvarno nikad ništa ni okusila nije na groblju i da nije čula da to iko radi. I nije jedina. Druga koleginica mi je otkrila kako se ni u njenom kraju, tamo negde na istoku valjda, ne praktikuje da se ždere nad najmilijima.

Situaciju da ne ispadnem jedini frik koji je sa dede svake subote jeo princes krofne je spasila koleginica iz okoline Kladova koja je potvrdila moju priču, ali i otišla korak dalje i proširila nam svima vidike u smeru robne razmene na groblju. Ideja je otprilike da svako spremi ono što onaj njegov pod zemljom najviše voli, ili je voleo, pa da se međusobno menjaju.



To je već postalo bizarno, pa sam, pošto sam Beograđanku sprečio da povrati i da se mrtva od dehidratacije stropošta na plato ispred faxa, naterao sebe da se preispitam da li sam ja to u prvom stadijumu do nekrofilije ili samo imam jako čudan odnos prema hrani.

I stvarno... Više je nego odvratno krkati na groblju.

Mislim, sećati se nekoga kroz hranu i piće? Pusti me, molim te. Sećanje je za foto albume, video trake, porodične skupove i trenutke kada ležiš sam u prostoriji i gledaš u plafon. Sećanje nije za ručak. Sećanje se ne jede. Niti se pije. Niti se posle rakije sećaš bilo čega.

A i poprilično je da kažem nekako... Pa u najmanju ruku odvratno. U principu ti sa tvog najmilijeg jedeš njegovu omiljenu hranu. Stvarno odvratno zvuči. Ako mene pitate, ljudi koji jedu na groblju su ništa manje odvratni od ljudi koji imaju fetiš na prste na nogama. Ili koji na automobil od dvadeset hiljada evra stave ratkapne.

Objektivno, odvratno je jesti na groblju. Hrana i piće. To mi je nekako više za svadbu nego za groblje. Više za veselje nego za tugovanje. Subjektivno, ja sam mnogo voleo moga dedu. Zvuči nelogično, ali poslušajte...

Ljubav prema dedi i krkanje na groblju imaju mnogo više veze nego što sam mogao i da pomislim.

Još kao klinac sam, sećam se, na sasvim novoj Ladi Rivi koju je deda dao mojim roditeljima na korišćenje pokidao antenu. Posle sat vremena divljanja po mozgovima mojih roditelja, proklinjanja dana kada im je pozajmio auto i verovatno zakletve da im nikad više neće dati ni ovce nacrtane na zidu na čuvanje jer su neodgovorni, nesposobni i ne znaju ništa da čuvaju, konačno su uspeli da mu objasne da sam antenu pokidao ja. Na to se on samo osmehnuo uz jedno lagano: "Ma igralo se dete.", okrenuo se i otišao dalje svojim poslom, verovatno da sedeći podignutih nogu na fotelju čita Politiku.



A ja sam za te automobile bio prosto taličan kao klinac. Uspeo sam tako da na Vektri koja je u tom trenutku bila tek dve godine star auto sjebem prekidač za sva četiri žmigavca i pikslu između zadnjih sedišta. Auto je i dan danas okrnjen za ta dva moja umetnička dela, a ja ni povišen glas od dede za to nisam dobio. Nekad čak pomislim da on namerno nije sredio ta dva moja nestašluka da bi ga to podsećalo na mene kada je na poslovnom putu.

Deda je umro 1998. godine. Od tada sam ja subotom sa bakom odlazio na groblje jer sam mnogo voleo svog dedu, kao što ga i danas mnogo volim, ali i zato što je moj deda voleo mnogo dobru hranu koju je moja baka još bolje spremala.

Princes krofne, pita sa višnjama, a pre toga gibanica i obavezno pohovano meso. To je bio standard, dok je o većim praznicima i na Zadušnice, koje su bile nekako vrhunac očekivanja što se tiče krkanluka na groblju, bilo još svega i svačega, od piletine do palačinaka. Znao je deda šta valja, bez sumnje. I hvala mu na tome.

Ne mogu da zamislim šta bi bilo da je na primer moj deda voleo ribu pa da sam svaki vikend morao bezuspešno da se davim sitnim koščicama i da sebe već vidim u jednoj od rupa sa spomenikom na kome piše: "Stefan Simić, sleeps with the fishes."

Pošto sam dobrim ukusom mog dede uspeo da izbegnem scenario iz prvog dela Kuma i da ne prođem kao Luka Brazi mogao sam tu biti i svaki sledeći vikend sve dok nije umrla i baka šest godina kasnije.

Od tada se sve promenilo. Nisam više jeo na groblju, ali sam shvatio šta mi je činiti. Biću najbolji deda na svetu, čak i kada umrem!

Dok budem živ tačno znam šta ću i kako uraditi. Prvo ću se oženiti bar nekoliko godina mlađom devojkom, napraviti decu, a onda ih tući po ušima sve dok mi ne naprave unuka. Onda ću da mu dozvolim sve!

Od drndanja automobila, preko rušenja domina drugim penzionerima po parkovima sve do skakanja po mojoj lobanji. Kičmena moždina za tebe unuče? Može, samo da deda skokne do lekara i kunem vam se za pola sata bih se vratio noseći svoju kičmenu moždinu u rukama. Igračke, čitanje nardonih junačkih pesama, drndanje na sve četiri po kući dok unuk zamišlja da je kauboj... Ne biram. On neka izabere, a ja ću i da njištim kao konj, samo ako zatreba.



A onda ću se potruditi da umrem pre svoje žene. Doduše, neki dodatni trud neću ni morati da uložim. Dovoljno će biti da budem ja. S obzirom na to da volim lepo da živim ne sumnjam da ću se potruditi da tako nešto i ostvarim. E sad... To u Srbiji znači da ću ili drndati od jutra do mraka, ili se baviti nekim zanimljivim poslovima, ili biti u politici. Sve to mi garantuje visok krvni pritisak, malo sna i puno nerviranja. Dakle, predviđam infarkt negde tamo oko sedamdeset pete. U snu, da ne boli.

Tu na scenu stupa moja ženica, baka mog unuka. Pošto se nije izmaltretirala tokom života jer sam sav stresan posao preuzeo na sebe, a kako će biti bar par godina mlađa, moraće u narednih nekoliko godina da bude moja produžena ruka sa onog sveta. A moraće i da bude dobra kuvarica, jer princes krofne u rangu moje bake i onakve kakvim ih ja pamtim ne može da napravi svako. Posledica svega toga bi trebalo da bude da mene moj unuk voli nesmanjenim žarom bar još deset godina nakon što umrem. Tačnije, da voli sve ono što sam ja nekad voleo.

Samo da ne bude jedan od onih koji vole ribu... Ne znam kako bih to podneo.




Ispostavilo se, gledanjem masnih i neurednih rokera tokom godina i čačkanjem po internet sajtovima za prodaju majica, da postoje samo tri rokenrol benda. Ajron Mejden, Ganz end rouzis i Metalika. Da... I Nirvana. To za mene lično predstavlja ogroman problem.

Evo o čemu se radi...

Ko čita moje tekstove redovno zna da sam veliki fan britanskog sastava Hu (The Who). Štaviše, mislim da je Hu najveći rokenrol bend svih vremena, ali o tome nekom drugom prilikom, prvo jer ne želim da se udaljavam od teme današnjeg teksta, a drugo, jer je apsolutno nemoguće raspraviti koji je najveći rokenrol bend ikada.

Dakle, veliki fan sam Hu. To znači da bih, ako ništa drugo, trebao da imam njihov disk. To je uredu, jer je altimejt kolekšn kupljen. Sledeća na redu bi bila majica. Tu već nastaje problem. 

Kako rekoh, gotovo je nemoguće u zemlji Srbiji kupiti takvu majicu, a Bog zna da sam probao. Na kraju se ispostavilo da sam imao fantastično loš tajming za tako nešto ili može se reći premalo sreće, jer sam na Tviteru video lika koji ima Hu majicu koja je, naravno, kupljena u Springfildu pre dve godine.



Viđao sam Hu majice i na drugim ljudima na ulici. Moj ortak ima jednu koju mu je neko, ne sećam se ko jer sam bio prilično nacirkan u parkiću na studentskom trgu kada smo o tome razgovarali, doneo iz Engleske. Jednom sam video na ulici lika koji, obe ruke kojima ovo kucam do lakata dajem, nema apsolutno veze sa tim ko je Kit Mun, niti da je Hu napisao prvu rok operu Tomi, ali sigurno zna kako se zove najnovija knjiga Sanje Marinković.

U takvim situacijama sam dolazio u iskušenje da te ljude na sred ulice isprebijam, oduzmem im majicu i pobegnem, ali mi se ne leži na hladnom betonu zbog jedne majice, pa makar se na njoj nalazio Hu logo.

Naravno da sam znao rešenje za moj problem. Konektuješ se na internet, odeš na Hu zvanični sajt i kupiš majicu. Ali to onda znači da Pej Pal mora da bude omogućen da bi nešto mogao da kupiš. To naravno u zemlji seljačina na brdovitom Balkanu ne funkcioniše. Stvarno sam se trudio da pohvatam ovih dana sve što Torbica vrti preko Tvitera oko tog Pej Pala i moram priznati da nisam sve razumeo kako treba. U suštini, država ne želi da dozvoli da iznosimo devize iz zemlje, valjda. Pitam se samo od kada to Kipar nije inostranstvo?



Dakle, majicu je sasvim jednostavno kupiti ukoliko živiš u normalnoj zemlji. Mi, da vas podsetim, još uvek živimo u Srbiji tako da, sve i da postoji Pej Pal ne verujem da bih ja kao student imao da izdvojim tričavih trideset dolara za jednu takvu majicu. O tome koliko bi me dodatno koštalo da stigne do mene ne želim ni da razmišljam.

Stigli smo do sledećeg... Ukoliko niste fan Metalike, Nirvane, Ganz end rouzis ili Ajron Mejdena, ne možete u  Srbiji kupiti originalnu majicu svog omiljenog benda, ili ja bar nisam našao način za to. Postoji alternativa. Falsifikat originala.

Negde na Bulevaru Kralja Aleksandra postoji jedna, kako sam kasnije saznao od mnogih, prodavnica u koju donesete jednu najobičniju "Made in China" jednobojnu majicu, sliku na flešu u malo većoj rezoluciji, to je bitno zbog kvaliteta slike, i za hiljadu dinara baja vam uradi majicu sa logoom vašeg omiljenog benda.

To me dovodi do jednog drugog zaključka.

Hteli mi to da priznamo ili ne, mi smo za velike sile jedna velika igračka i zajebancija. 

Mislim ustvari da smo mi način da se funkcioner neke države propisno kazni zato što je na primer uhvaćen kako u svojoj kancelariji polno opšti sa sekretaricom ili kako pije viski sa nogama podignutim na sto koji pripada državi. "Kako bismo mogli da ga kaznimo? Hm... Vešanje? Ne... Spaljivanje na lomači? Ne... Bičevanje? Ne... Treba nam nešto što će ga osakatiti za čitav život. Znam! Poslaćemo ga kod ludih Srba da se nateže sa njihovim političarima!" I tako on stigne kao visoki izaslanik komesara za proširenje kokošinjaca na teritoriji EU.

Gde poslati Šona zato što ne spušta dasku kada ide u toalet?! Hm...
Drugim rečima, svetski moćnici nemaju pojma gde je Srbija, šta se sa nama dešava i ko su Šiptari. Sve dok ne nagaziš na njihov sopstveni žulj. Onda su u stanju da se lično zauzmu da tvoja reprezentacija koja u fudbalskom svetu igra bitnu ulogu koliko Iva Štrljić na glumačkom nebu, bude suspendovana jer imaš balvane u publici, kao što je uradio Dejvid Kameron, britanski premijer.

Sve dok im ne staneš na žulj oni se neće baviti tobom i svoj utisak o tebi će formirati prema onome što su videli na televiziji.

Zašto to onda ne bismo iskoristili i uradili nešto konkretno kako bismo povratili Kosovo?

Sećate se kako su Čaviću oduzeli medalju zato što se pojavio u majici "Kosovo je Srbija!"?



Hajde da onda naštampamo hiljade, ma milione majica "Kosovo je Albanija!". Kladim se u uslov za budžet da bismo za manje od godinu dana dobili status kandidata za članstvo u EU i uspeli da se domognemo nje, a da se ona ne raspadne onog dana kada bismo ušli u nju. Ušli bismo u EU dok trepneš, sa sve Kosovom u sastavu Srbije. I to za samo hiljadu dinara po glavi stanovnika... Morate priznati da je to jeftino!

Odlično. Rešio sam državni problem broj jedan. Ali molim vas, gde da nađem originalnu Hu majicu?





Muško sam. Ako izuzmemo pomisao na seks sedamnaest hiljada puta u danu, bezuslovni refleks opipavanja međunožja i težnju da se ponašamo kao da u našem organizmu ne postoje suzne žlezde, nemogućnost izvođenja dve ranje istovremeno i mogućnost selektivnog slušanja, naročito ako zvuk dolazi iz pravca osobe suprotnog pola, gotovo da ne ostane stvar koja bi se mogla smatrati klasičnim ponašanjem klasičnog muškarca.

U tom ubeđenju sam ustao i prošlog četvrtka, spremio se za fakultet i otišao. Vežbe su tekle standardno kao i uvek. Ja sam zverao okolo, buljio u plafon i načuljio uši ukoliko mi je nešto bilo baš interesantno. Prvi sam naravno pobegao na pauzu, zadnji sam se vratio. Sve u svemu jedan najobičniji dan na fakultetu.

A onda je asistentkinja napustila laboratoriju i otišla. Pet, deset, petnaest minuta. Dva puta sam otišao do toaleta, tri puta sam tvitnuo neke gluposti, a onda sam, ni sam ne znajući kako i kada, zatekao sebe kako se vozim u stolici sa točkićima.

Odmah posle vežbi sam naručio jedan komad da više na fax ne idem prevozom

Nisam se samo puko vozikao. Ne. Ja sam menjao brzine, škripao gumama i zanosio u krivinama! Čak sam i u rikverc vozio prebacivši ruku preko sedišta, da ne bih udario u nekoga od kolega pozadi. Onda mi je to dosadilo pa sam pronašao novi vid zabave na stolici.

Zaletim se preko cele laboratorije, a onda kada prođem pored koleginica napravim figuru, a one moraju da aplaudiraju i da pokažu koju sam ocenu dobio. I mislim da sam dobro uvežbao. Još koji termin vežbi i siguran sam da bih mogao u holu fakulteta da izvodim premijerno "Labudovo jezero".

Na kraju me i to smorilo pa sam odlučio da ipak odložim koncert i da malo sednem da odmorim. A onda sam se zamislio...

Čekaj, zar ti uvek moraš da glumiš budalu? Zar moraš uvek da budeš klovn? Sećaš se da je Kit Mun isto tako, pa je umro sa trideset dve godine? Hoćeš i ti tako da završiš? Što ti to treba?

Pitanja je milion, a odgovor je samo jedan. Ja nisam muškarac, ja sam dečak.

Desni klik, rifreš. Nisu meni vežbe prvi put gde su mi budalaste ideje padale na pamet i gde sam se ponašao kao dete sa svoje 22 godine.




Mislio sam ja prelazeći Plavi most kako bi bilo kul da se preko njega trkaju autobusi GSP- a. Razmišljao sam o tome kako bi bilo dobro da imam cveće za kućnog ljubimca pa da ga šetam na povodcu po stanu. Padalo mi je na pamet da bi bilo super da se u kraju sad na leto organizujemo i da igramo žmurke. Komšijama sam u sred prošle zime palio rafale patardi ispred vrata. Otimao sam od klinaca sanke i spuštao se, a onda im se krvnički unosio u facu i pobednički paradirao po snegu, jer sam bio najbrži. Igrao sam sa klincima fudbal i najstvarnije se svađao da li je stativa ili ne, a na "mautu" sam čak vikao "prvu žeđ".

Ali mi na primer nikad nije pala ideja da skočim sa ivice svemira. To prevazilazi pojam biti detinjast i prelazi u biti lud. Jednom rečju, tačnije rečenicom, sve što imam da kažem za Feliksa Baumgartnera je: "To nije dete, to je kreten."

S njim u vezi, stvarno ne znam da li je skakao, dokle je stigao i da li će preživeti. Ja se nadam da hoće, jer svetu treba ludaka. Njemu dečku svaka čast, ali to što on radi meni ne govori da on ima muda, već da nema mozga. Sve što ja njemu mogu da kažem je: "Ostavi se sine skakanja sa ivice svemira. Lep si dečko. Skači po nekoj ribi."

Ako mu manjka zdrav razum, sigurno mu ne manjka adrenalin. Ja vrlo dobro znam šta je to adrenalin, na koje receptore deluje i kojim mehanizmima povećava krvni pritisak, stavlja organizam u stanje stresa i priprema ga za borbu. Ali ni to mi ne pomaže da shvatim šta se dešava u njegovoj glavi, jer je adrenalin supstanca koja te pripremi na borbu, ali te ne tera da skačeš sa ivice svemira.

Kako je tebe ovo nateralo da se popneš na ivicu svemira?

Možda ja preterujem. Možda više i nisam dete jer je svakako vrlo kul skakati sa ivice svemira, mnogo više nego o tome čvakati po tastaturi. Sigurno je više kul biti ekstremtni sportista ili čak vatrogasac nego biti farmaceut.

Ustvari, ja sam ljubomoran. Da. To je ono što me i nateralo da ishejtujem čoveka koji pokušava ono što niko do sada nije smeo niti imao hrabrosti da uradi. Verovatno ispunjava svoj dečački san i ne mogu da ga krivim zbog toga. Kao ni zbog toga što sam jebeno ljubomoran. Ne zato što ja nikad neću skočiti sa ivice svemira, nego zato što ja nikad neću leteti brže od brzine zvuka, jer je Konkord povučen iz upotrebe.



A to se nikad ne bi dogodilo da se za to pitao neko ko je kao Feliks. Neko ko je čvrsto rešen da uradi nemoguće, po svaku cenu. Neko kome probijanje zvučnog zida u tamo nekom odelu predstavlja dečački san, a ne kao meni budalaštinu i besmislicu. Da je do njega, siguran sam da bih ja i danas mogao da odletim u SAD iz Londona za samo dvesta deset minuta. Treba nam ljudi kao Feliks, oni pokreću svet!

Evo, vidim da je Feliks bezbedno probio zvučni zid. Svaka čast momče. A kada sletiš, dođi u Srbiju... Da vidimo da li je tvoj nivo adrenalina dovoljno visok!




Trideset drugi minut. "I evo, počinju zvižduci za Vladimira Stojkovića." U sebi sam pomislio: "Ne znam, ali ja Mustafi zviždim od prvog minuta, tačno od osam!" I zviždao bih punih pluća, samo da sam bio na stadionu. I bio bih na stadionu verovatno svaku utakmicu u Beogradu, možda čak i sinoć, da nije na golu.

Jednostavno, ne mogu da navijam za reprezentaciju istim žarom kada vidim njega na golu. Sramota me da priznam, ali ja se sinoć golovima gotovo nisam radovao, a na poluvremenu sam već otišao da čitam knjigu iako smo posle dugo, dugo vremena odigrali odličnu utakmicu.

Možda je razlog za sve to navijačka opredeljenost.

Svako ko me zna zna i koliko volim Crvenu zvezdu. Zato svi i misle da to što ja Mustafu ne mogu da trpim ima veze sa Zvezdom. Priznajem, ima. Taman toliko da se ne zaustavim na tome: "Dobro, prešao je iz jednog u drugi klub i šta sad?!" A kada se ne zaustaviš i kada nastaviš sa kopanjem po "ružnoj prošlosti" malo dublje onda se setiš izjave: "U Partizan ne bih prešao ni za sto miliona... To ti je ono, kad nešto mrziš... Ne mrziš, nego... Kad ti je krv crveno- bela, ne možeš da igraš za Partizan!" Na kraju se ispostavilo da je krv boje novčanica, ali hajde to ovde nije ni bitno... Kada nemaš morala i kada ne znaš težinu reči koje izgovaraš boja krvi je nebitna.

Kako za neke boja krvi nije bitna i mogu da je promene u trenutku, tako za mene boja dresova apsolutno ne igra nikakvu ulogu. Nemam nikakav problem ni sa Markovićem, ni sa Nastasićem, pa ni sa standardno iritantnim sebičnjakom Tošićem iako svi znamo sa koje strane Topčidera su "igrali lopte". Naravno da bih više voleo da na terenu vidim Lazovića, Vidića i Boška Jankovića. To je sve normalno, jer srce i mozak nikad ne možeš u potpunosti da odvojiš. Nemam problem ni sa time što je Antić vodio reprezentaciju, iako je čovek osvedočeni Partizanovac. Možda sam tada i najfanatičnije bodrio naše momke još od 1998. godine i Francuske.

Problem imam sa tim što reprezentacija treba da bude skup najboljih koje imamo i to u svakom smislu. Najhrabrijih, najsrčanijih, najkvalitetnijih. Reprezentacija Srbije treba da bude ekipa časnih i poštenih ljudi, sa moralnim načelima i principima kojih se drže. To je pravi Srpski duh, a ne podizanje tri prsta i busanje u srce kada se odbrani težak šut. To je ono što reprezentacija treba da predstavlja. To je ono što je pravi patriotizam. Ja ga tako vidim. Možda neko drugi gleda to na drugačiji način i kaže da sam ja samo slepi Zvezdaš koji od mržnje ništa ne vidi.

Glupost. Ne mrzim, već osuđujem one koji su mu upali u autobus da ga isprebijaju u Đenovi, kao i one koji na derbiju diraju u Mustafinu porodicu. To su stvari preko kojih ne mogu da pređem i preko kojih ne bi trebalo da prelazi niko od nas. Isto tako se divim momcima koji su u centru Loznice, grada koji je dotični zavio u crno i naterao me da se osećam kao poslednji bednik, napisali grafit: "Stojković Vlada, bruka ovog grada!"

Momcima svaka čast, mada bi grafit bio prikladan u svakom gradu u Srbiji, jer je Stojković bruka ne samo Loznice, nego i čitave Srbije, Srba i svega što pravi Srbin jeste. Moralni patuljak. Mustafa. Lepo su mu momci sa severa skrojili ime. Želim mu da ga još dugo godina nosi, da doživi duboku starost u kojoj će shvatiti kakvo je sebi sranje od života napravio. Želim mu još i da se nikad ne vrati u svoju "ružnu prošlost". I na kraju... Želim mu najviše od svega, da nikada više ne priđe ni blizu linije gola srpske reprezentacije!

Đorđe Marjanoviću, izvini za naslov, nisi ti zaslužio da te trpam u isti koš sa jednim Mustafom.





U trenucima kada shvatim da sam zastranio na Tviteru i da sam bar na trenutak postao nešto što nisam stvarno ja, ja lepo nađem link i po ko zna koji put pročitam Sir Oliverov tekst o uticajnim tviterašima. Da se razumemo, ovo nije šlihtanje Saletu već samo apel na jedan odličan tekst koji bi svaki tviteraš trebalo da propoveda kao Očenaš. Ne zbog pitanja uticaja koje se razmatra, već zbog onoga što se provlači između redova: "Nemojte biti kreten. Ni na Tviteru, ni u životu."

Nego dosta promocije Saletovog bloga (ti i ja ćemo se raskusurati za onu gajbu piva što si mi obećao ako te spomenem). Da se mi vratimo na ono oko čega bi trebalo da se vrti ovaj tekst.

Kako ja nemam Dolorean, plutonijum i fluks kondenzatora, a nisam bio ni u planu kad se snimao "Povratak u budućnost", taj povratak neće biti jednostavan, ali mislim da ću se snaći jer sve to i nije bilo tako davno. U maju ove godine me uhvatilo Tviter ludilo i evo, traje još uvek.

Prvi tvit, drugi tvit, folover, peti folover, prvi RT, prvih pet fejvova... A onda te povuče kao drinska matica i kreneš da psuješ, korištiš glupe kliše Tviter fore, serdariš se i vojvodariš sa svima, a da ni sam nisi primetio da to više nisi ti. Ne mogu ja da objasnim na koji način to funkcioniše, koja je to fizička ili hemijska sila i po kojim zakonima se ja pretvorih u kočijaša i čoveka koji se utopio u more istih, iako sam se čitav život rukovodio time da "Hoću da znam" od Partibrejkersa treba da mi bude svojevrsna himna. "Biti samo svoj!"

Nači, nemoj da budeš šaban jea!

A onda me otpratila draga osoba i naterala me da se zamislim. "Nemoj da se ljutiš, znaš da ja tebe gotivim, ali to nisi ti. Postao si kreten, a ja kretene ne pratim." Ljutio sam se, priznajem, a znao sam od prvog trenutka da je upravu.

Pravdao sam se sebi da svi tako rade, da je to jednostavno tako, da je to Twitter, a onda sam zapratio neke stvarno kvalitetne ljude, koje gle čuda, nađoh skroz slučajno! Niko mi ih nije preporučio, #FF- ovao ili me kumio i molio da ih pratim. Ljudi kroz svoj fazon stigli do par hiljada folovera. To je za poštovanje. To je za divljenje. To je meni znak da sam bio majmun što sam u nekim situacijama broj folovera stavio ispred svog karaktera i time se sam sebi posrao u usta i dobro utabao petom.

100% je bila u pravu kada me otpratila, hvala joj na tome i ja joj se ovim putem zahvaljujem što mi je otvorila oči. Pokazala put. Taj put nije lak, ali može da se pređe...

Dosta dugo sam se kobeljao iz sveg tog živog blata klišea, psovki, nepotrebnih i prevulgarnih tvitova o seksu i mislim da sam uspeo. Nekako se poklopilo da sam u to vreme skupio neke folovere, upoznao neke ljude i konačno postao ja. Ove dve poslednje reči toliko smešno zvuče, ali tako je. Kao da sam se ponovo rodio.Krenuo sam pravim putem i sa tog puta skrenuti neću.

Naravno da se ni jedna istorija, a naročito ova internet ne da sakriti i u potpunosti izbrisati, pa makar prečešljao sve tvitove i izbrisao one nečiste, a ni Dunav ni Sava neće uspeti da speru sve one gluposti koje sam pisao kao u tuđe ime.



Neću ni brisati istoriju. Neka me istorija uči!

A šta je sa ostalima? Iskreno, mislim da je Tviter pun foliranata. Prava maskarada. Nisu to maske u smislu alter ega ili Betmena na avataru, već prave. One koje skrivaju čitavu ličnost. I koliko god ja voleo Džima Kerija, ne mogu nikome da savetujem da stavi takvu masku. Kul je biti Maska, ali treba biti Stenli Ipkis. Ono što si kada izađeš na ulicu.

Foliranje. To je definitivno prava paralela za masku na Tviteru. Foliranti, to su definitivno ljudi koji su na Tviteru nažalost u većini. Nisam imao priliku da ih upoznam, ali sam siguran da će jednom da zakucaju na vrata mog stana obučeni kao da je Noć veštica i zagrajati uglas: "Trick or tweet!"

Juče sam upoznao uživo i treću osobu sa Tvitera. Sva tri puta sreća. Isti onakvi kakvi su im tvitovi, a mene su naterali da shvatim da sam konačno bacio masku koju sam nekad verovatno nesvesno navukao jer su me povukli foloveri, ritvitovi i fejvovi. Neću da vam kažem na koji način, ali verujte da jesu. U ponedeljak je četvrti put, a tvitap ostavljam za tamo neki vikend...

I da znate da ću se pojaviti!




Srednja škola je period kada treba da se iživiš. Period kada treba da se izdivljaš. Uvek sam tako mislio. Kako sam mislio, tako sam i radio.

Znao sam koliko mi je trebalo da budem odličan, učio sam verovatno mnogo manje nego što je stvarno bilo potrebno, ali sam zato izlazio u grad, pio i jurio za devojkama mnogo više nego što je trebalo. Verovatno zato nisam stizao da pročitam baš sve od lektire što je nastavni program propisao.

Završila se i srednja škola, upisao sam fakultet, a onda sam shvatio da sam na samom pragu postanka akademskog građanina ostao seljačina. Nisam pročitao "Na Drini ćuprija" do kraja. Našao sam knjigu na polici, otvorio i pročitao u dahu, a istog mi je poprilično ponestalo kada sam počeo da razmišljam o tome koliko je ustvari knjiga dobra. Toliko istorije na par stotina stranica. Toliko toga o nama Balkancima je Andrić fino ispričao, taj veliki majstor priče i pričanja. Nobel iz 1961. godine govori o tome, a ljudi iz Gugla su se potrudili da se i danas, sto dvadeset godina po rođenju velikog pripovedača adekvatno obeleži delo velikog pisca, i to tako što će čitav dan logo poznatog pretraživača biti ukrašen siluetom starog mosta.

A čitavu snagu tog mosta, njegovu lepotu i postojanost je upravo Andrić predstavio samo onako kako on zna, kroz pričanje.

A tako je lepo znao da priča, da pronađe način da te zainteresuje, zagreje i da ti proključa krv baš onda kada treba, a da isto tako uspešno preskoči nešto što ne bi bilo toliko interesantno i bitno. Tako on, govoreći o mostu, preskače čitav vek u samo jednom pasusu:

"Prošla je prva stotina godina, vreme dugo i smrtonosno za ljude i mnoga njihova dela, ali neosetno za velike građevine, dobro smišljene i tvrdo zasnovane, a most sa kapijom i karavan- seraj pored njega stajali su i služili kao i prvog dana."
I stvarno, u to vreme moglo je proći čitava stotina godina, a da se ništa pod nebeskim svodom ne promeni.

A danas?

Danas je već sutra. Svuda se žuri i sve je ubrzano. Od prevoza u gradu do završavanja škole. Ni sam ne shvatiš kada je prošao dan, a ti se nisi ni u mestu okrenuo, ni kafu nisi popio. Naročito ako živiš u Beogradu,  u gunguli i gužvi. O ljudima u Njujorku ne smem ni da mislim, jer njima dan traje sigurno još kraće. Verovatno zato Njujork nikad i ne spava.

A i kako da spava od tolikih svetala, bljesaka reklama i graje, buke automobila i telefona koji nas jednostavno ne ostavljaju na miru?

Oni mi najviše i smetaju. Ti telefoni. Mada, kada bismo bolje pogledali to više i nisu telefoni. Više su muzički plejeri, kamere, mašine za socijalno umrežavanje i krstarenje internetom, a sa pojavom androida su postali još i štimeri za gitaru, lampe, uređaji za navigaciju, koncentrati igrica i ko zna još šta što moj buđavi android na svu sreću ne može da podrži.

Sve je to lepo i ja priznajem da ne bih mogao bez svega toga, ali nas neizbežno vodi u propast. Danas je već sutra kao što rekoh. Kupio si mobilni danas, a sutra je već izašao bolji i ta trka ne namerava da stane, nikad, sve dok valjda ne budemo bili brži sami od sebe pa uspeli da se vrteći u krug ugrizemo za guzicu kao buvljivo kuče.

A u tom vrtlogu, sve više zaboravljamo što smo mi na prvom mestu kupili mobilni telefon i prihvatili svu tu novu tehnologiju. Da se javimo roditeljima, da se brže dogovorimo sa društvom gde ćemo da izađemo, ili da se dopisujemo sa nekom slatkom devojkom, to su neki normalni razlozi, ali to možemo i sa Nokijom 3310. Zar ne?! Naravno da je tako! To niko neće ni osporiti, ali niko neće ni pokušati da izađe iz vrzinog kola, baci svoj android, odrekne se Tvitera i Fejsbuka i ostane na SMS- u. Evo ja prvi to neću uraditi.

Dokle će to da me dovede, ne znam... Verovatno do toga da će mi u momentu kada mi se dete bude rađalo biti važnije to da sam ga Instagramovao i da sam se forskverovao iz GAK "Narodni front" nego to što žena u bolovima donosi moje dete na svet.

To mi se nimalo ne dopada, kao i ovo sa ćurpijom na Guglu.



Lep je to gest. Hvala stvarno ljudima koji su zaduženi za tavke stvari. Hvala im što brinu o književnosti i pravim vrednostima, što su se setili, a nisu kao neki koji sebe u ovoj zemlji nazivaju novinarima pisali o glupostima čitav dan ne obrativši pažnju na jubilej velikog pisca.

Hvala im, ali neka prestanu, ili neka ukoče bar malo, na prvom mestu zato što je mesto ćuprije na Drini, a ne na Guglu, a na drugom i još važnijem mestu zato što mosta, velelepnog, čvstog i stabilnog, postojanog, svevremenskog i nobelovskog ne bi ni bilo da je po njima i njima slični tehnološkim manijacima.

Pre svega jer bi se most skrkao u reku posle par godina kao što moj android i Tviter na njemu riknjavaju svaki dan, a onda i jer bi Mehmed Paša sigurno čuo preko Tvitera da u Sokoloviće dolaze Turci, Andrić ne bi pisao o svemu tome, već bi čitao jednu od sedamsto hiljada knjiga na ajbuku, a cigli za gradnju mosta sigurno ne bi bilo, jer bi Nokija 3310 i tada, kao što je i danas, otišla u prevremenu nezasluženu penziju.
blogodak blog

Blogodak?

Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.

O projektu

Podrška

MyCity.rs

DevProTalk

Duhovi iz Palmotićeve 37