Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Gostujuća priča
Neke ljubavi su kao šumski požar u leto. Iznenada izbiju, od vazduha se zapale, čini se. Brzo se razgore, bukte jakim plamenom i brzo izgore da od njih ništa ne ostane, ni kao trag u pepelu. Teško ih je obuzdati ili se protiv njih boriti i niko ne zna kojim će pravcem krenuti. Najpametnije je glavom bez obzira bežati ali teško je vatrenoj stihiji uteći. Jedina im je prepreka kakva velika voda, jezero ili reka i gole čistine preko kojih je i ptici teško preleteti. Posle takvih ljubavi spaljena pustoš ostaje ali već posle prvih kiša osećamo cvetanje u vazduhu i plodovi neki zeleni opet niču, kao da ništa bivalo nije. S godinama se ožiljak taj tanji i jednom se ne da poznati ni traga vatri ali ni predelu pre požara.
U nekim ljubavima toliko vatre i snage ima, da oganj njin sažiže gvožđe i kamen strahovitom jarom, poput vulkana što Zemljinu utrobu bljuje. Takve ljubavi se porađaju strahovitim praskom i eksplozijama i niko nije siguran pored njih, niti se zna kad mogu izbiti. Kao i zemljotrese mnogi znaci ih najavljuju ali nijedan ne mora biti pravi.
Ima ljubavi kojima kao i zimskim vatrama treba vremena, pa isprva tinjaju dugo, a kad se razgore retka su uteha u hladnim danima i časovima i ljudi se nerado odmiču od njih, težeći da ne odu daleko i da im se što pre vrate. Kad ih napušta, čovek to čini stoga što mora nastaviti put i sa sobom ih nosi u džepovima kaputa i često mu se priviđaju u mrklim noćima. To su ljubavi i vatre na koje proleće i toplota nikad sasvim uspomenu ne izbrišu.
S jeseni, kad vreme ovlaži i ljubav i vatru teško je pripaliti. I kao što se nevičan zna mučiti sa mokrim drvima tako i za ljubav treba znati odabrati mesto, zaštititi ga spočetka od kiše i vetra svojim telom, i dodavati po malo na plamen, duvati dok se ne zažari i ne sklanjati oči od dima. Od takvih vatri često kreću suze, a ne sklanja nam se od njih, jer obuzima nas želja da ih vidimo kako plamsaju. Jesenje vatre, kao i ljubavi dugo tinjaju i teško se gase jer se rađaju kao potreba za toplinom i ako igda u ljubavi ima razuma i kompromisa ima ih u ovim ljubavima. Ne znači to da one nisu strasne jer vatra se eto, da načiniti od vlažnih i satrulih drva, od piljevine i otpada, pa ako joj dodamo nešto veliko i zdravo što će goreti dugo, lako joj se prepustimo uživajući i zaboravljajući od čega je krenula. Ima ljubavi koje vidimo daleko u tamnim noćima, koje pucketaju jako i bacaju iskrace u širokom luku od sebe. To su vatre na kojima se greju mnogi i koje privlače ljude oko sebe da sede i ćuteći zure u plamen.
Ima plamenova varljivih, kao sa slike, na kojima se ne može jelo zgotoviti ni ruka na njima opeći i niko se na njima ogrejao nije.
Neke ljubavi ne možete primetiti dok na njih ne nabasate u tmini, kao malu vatricu koja postojano gori i posle se čudite kako je ranije niste zapazili gde u daljini žmirka kao prijateljska zvezda putnicima namernicima.
Od nekih ljubavi bi najradije pobegli kao od vatre koja vas ujeda za oči i obraze, pali vam odeću ako ste joj stopu bliže, a stopu dalje samo ne može razbiti mrazne okove koje zima stegne i dugo se čovek muči premišljajući se da li da ide od jalovog ognjišta ili se zavarava sigurnišću i ostaje dok se ne opeče.
I kao i ljubavi što nisu iste tako se i vatre razlikuju. Drugačije miriše vatra od jelovine ili borovine, jer jedna je ženska a druga muška.
I kao što ima vatri za različita pečenja i nije ista kad ćemo bika ili ovna peći, tako su i ljubavi razne za ljude. Za neku je divljač vatra od cerovih i hrastovih glavnji kao gradovi kad se opsađuju a neka se mesa suše na šljivovoj i javorovoj vatri.
Rakije se peku kad plamsa trešnjevak i jabuka, a heroji i brodovi gore kao sandalovina.
Neke vatre i neke ljubavi je greh paliti kao palmovu ili maslinovu a neke su blagoslovene kao dim tamjana.
Tamo gde mnogo ljudi ima i dolazi i odlazi, kao u krčmama i svratištima, u pristaništima i tamo gde je pesma i igra ni vatra ni ljubav nisu samo za jednog čoveka.
Tamo gde je natecanje i pir, i vatri i ljubavi nešto se žrtvovati mora.
Kao i vatra i ljubav od žrtve samo pepeo ostavi.
I ljubav može kao i žar u pepelu zapretena počivati da je tek vetar docnije rasplamsa, dugo pošto je vatra zažarena ili da se slučajnom varnicom razgori.
Ni u ljubavi neke kao ni u ognjišta ne možete udarati a da vatrenom kišom ne odgovore.
I kao uz vatru i uz ljubav ide vino i piće i muzika i mnoge priče što se šapuću i one što se kazuju zvonkim glasom.
I uz vatru i uz ljubav se sanja, nekad i otvorenih očiju i mnoga intriga, spletka i svaka laž je moguća.
I uvek ima ljudi što zavide na vatri kao i na ljubavi.
I skitnice i moreplovci sanjaju o njoj. I pesnici i mudri ispričaše mnogo ali ne rekoše više od neukih što željno uživaju u njoj.
I jednako je rad gost u pećini pustinjaka ili kakvoj izbi siromaha kao i u kraljevskoj gozbenoj dvorani.
I niko ne zna kad je prva planula pod nebom ali osećamo da nam je saputnik vazda i da pre nje nešto ako je bilo to beše mračno i studeno do bola i tužno.
I dok nas je jedna ogrejala znamo da i druga postoji i da nas čeka negde. I slutimo negda da kao i bez vatre i bez ljubavi života za nas nema i nema nas.

Šetajući kroz grad, pronašli smo knjižaru... ne sasvim običnu. Knjižara čajdžinica, tu odmah iza „Pevca“. Oduvek sam volela da čitam knjige koje bi mi preporučio. Pogledao bi me onako malo sa strane, stisnuo usne a onda rekao: „Ovo bi baš trebalo da pročitaš.“ Tako je bilo i sa Pavićem. Doneo mi je „Poslednju ljubav u Carigradu“, malo Deretino izdanje sa kartama i ja sam je pročitala za jednu noć. Voleli smo ga zajedno. Jednom smo ga upoznali. Ponekad mi je čitao. Voleli smo i Kotor, stalno se vraćali tamo. Kao da smo nekada davno, u nekom drugom vremenu živeli tu i voleli se kao sada. Sedeli bismo na Trgu od salate i gledali kuću preko puta. Na najvišem zidu, nekada davno bila je terasa. Zamišljali smo dvorište iza tog zida i jutarnje sunce na česmi. Hodali smo kroz noć, kroz kišu, kroz sneg, preko mostova, pored reke, pored mora, svuda. Volela dam da putujem s njim. Volela sam taj poseban osećaj sigurnosti, kao kad si mali i ideš sa mamom i tatom na more. Otvoriš oči, rano je jutro i ti prvi put ugledaš veliku plavu vodu. Taj, baš taj najlepši trenutak sreće, tako sam se osećala svaki put kad bih videla njega. Voleli smo film " Do kraja sveta", stalno ga gledali. Volela sam belo vino pomešano sa njegovim kratkim pričama. Volela sam buđenje ujutru i miris tople posteljine. Otvorim oči i tu je. Gelda me i ja gledam njega i znamo, to je trenutak u kom se volimo najviše.

Probudila sam se potpuno sama u kući svojih roditelja. Ne znam gde su svi otišli, niko nije ostavio nikakvu cedulju, poruku, bilo šta. TV je uključen, vatra u peći dobro podložena i to je to. Doručkovala sam i skuvala kafu. Trebalo mi je malo vremena da se snađem u maminoj kuhinji. Kad porastemo i odemo od kuće napravimo neki svoj sistem življenja i raspored stvari, tako da se onda osećamo pomalo izgubljeno u nekom drugom okruženju. Iako sam ovde odrasla, sve mi je nekako drugačije. Šta drugo raditi u kući svog detinjstva nego istraživati i skupljati deliće neke davne prošlosti. Najdivnije mesto za to je tavan. Sva blaga ovog sveta zatrpana su tamo. Čitavo moje sećanje je spakovano u kutije, pohranjeno po ćoškovima i čeka da ponovo bude otkriveno. Cipele. Iz nekog specijalnog razloga, jako volim obuću. Vreme teče kroz nju. Sve se vidi po njoj, koliko je nošena, koliko je i kuda hodala, sve. Najviše volim male, dečije cipelice. One koje smo brat i ja nosili i nasleđivali jedno od drugog. Mogu da čujem kako se smeju.

Jutros mi je u sobu uleteo golub. Bilo je rano nedeljno jutro i ptica je prosto ušetala. Nisam ga isprva primetila kroz san. Verovatno je hodao po tepihu. Kada sam se promeškoljila, on je poleteo ka plafonu i ja sam tek tada shvatila da je zalutao. Nestvaran mi je bio jučerašnji dan. Nešto kao da sam ga sanjala i kao da nisam. Neverovatno smirujuć osećaj držati opet ruku u ruci, gledati u oči i tonuti u njim. Kao da je prošlo milion godina između. Kao da se vraćam kući sa dalekog puta... A zapravo još uvek gazimo po tankom ledu.

“Jao Bože…“, bilo je sve što sam uspela da izgovorim i zaplakala se, ali suze su odjednom stale. Telo je utrnulo i više se ništa nije čulo oko mene. Neki ljudi su stajali u hodniku, nešto pričali, nisam mogla da razaznam šta. Osvestila sam se u toaletu, gledajući sebe u ogledalu. „Ok sam. Sve je u redu. Ništa se nije desilo. Idemo po kafu“, rekla sam. Neka čudna praznina i stopala prikovana za pod. Znam da od tog trenutka vreme drugačije teče i da više ništa nije isto, ali kako to da objasnim sebi? Kako da ubedim sebe da od sutra više ničeg nema? Nema poruka, telefon ne zvoni, ja nemam kome da pošaljem jedno „Dobro jutro ljubavi“...nema ga...od pre pola sata ga više nema. Prestao je da diše i postoji na ovom svetu. Znam da smo mnogo puta pričali o tome, ali nije trebalo sada da se desi, ovo nije taj trenutak. Znam i da sam sanjala u noćnim morama o kojima nisam želela da pričam, ali ipak... to nije taj trenutak. Nedelja. Ko još umire nedeljom? Trebalo je da kupimo tepih, trebalo je da odemo u Veneciju, Provansu... Trebalo je da napišemo knjige... Trebalo je da nastavimo kao do sada, samo bolje. Trebalo je...
Danas je petnaesti dan... ja i dalje čekam, a ne znam šta. Ponekad mi bljesne slika hladne, ozidane rake, kovčega u njoj, nekoliko ruža i mnogo sveta oko mene. Dok ovo pišem, dvoje na ulici se svađaju. Ona sedi na trotoaru i plače, on nervozno hoda okolo i izbacuje bujicu oštrih reči. Mladi su... malđi od mene. Kad bi samo znali koliko je ljubav lepa u dvoje.

Stajala sam na prozoru i posmatrala ulicu. Komšinica sa prvog sprata, neverovatno stara žena, izašla je napolje da prošeta. To je radila svaki dan. Ovaj put su je Cigančići gađali kamenjem, jer je ružna i stara. Pomislila sam kako može da umre za dan dva i da joj poslednji događaj u životu ostane to kamenovanje i psovanje. Strašno. Onda sam se setila neke druge situacije … Kada smo bili mali, jedna žena je svaki dan prolazila našom ulicom. Bila je poprilično ružna i naš deda nas je plašio rečenicom: “Evo ide Babaroga!” Mi smo bežali u kuću kad je vidimo i verovatno vikali “Babaroga, Babaroga!”, a ona bi samo rekla “Dobar dan.”
Komšinica sa prvog sprata umrla je nekoliko dana posle. Nikada do sada nisam pomislila kako se osećala Babaroga.