Blogodak - domaći blogovi na jednom mestu

Babaroga

Senchy - 17.05.2007, 23:16:44

Stajala sam na prozoru i posmatrala ulicu. Komšinica sa prvog sprata, neverovatno stara žena, izašla je napolje da prošeta. To je radila svaki dan. Ovaj put su je Cigančići gađali kamenjem, jer je ružna i stara. Pomislila sam kako može da umre za dan dva i da joj poslednji događaj u životu ostane to kamenovanje i psovanje. Strašno. Onda sam se setila neke druge situacije … Kada smo bili mali, jedna žena je svaki dan prolazila našom ulicom. Bila je poprilično ružna i naš deda nas je plašio rečenicom: “Evo ide Babaroga!” Mi smo bežali u kuću kad je vidimo i verovatno vikali “Babaroga, Babaroga!”, a ona bi samo rekla “Dobar dan.”
Komšinica sa prvog sprata umrla je nekoliko dana posle. Nikada do sada nisam pomislila kako se osećala Babaroga.

Umor

Senchy - 28.02.2007, 22:49:20

Nikada nisam sigurna gde prvo počinje, u duši ili u telu. Taman kad pomislim da me noge ne drže, shvatim da je to saznanje došlo umotano u jezivu malodušnost. Kod mene to tako ide. Onda stepenice. Kao da beskonačno rastu ispred mene i nikad kraja, a početak je već na početku bio daleko. Vremenom sam se naučila da treba da preturam džepove dok se penjem, jer nema goreg poraza od trenutka kad ugledam vrata stana, a ključa nigde. Šta će ćoveku toliki džepovi? Kao da sila gravitacije nije dovoljna! Onda glad koja se stvori odjednom i ono podmuklo krčanje u crevima. A zatim sudovi, noćna mora svakog ko živi sam. Kad konačno osetim krevet celom dužinom svoga tela i pomislim u sebi jedno dugačko i teško:”Mmmmm!”, kao da čitav svet potone u dušek. Slatki osećaj oduzimanja u rukama i nogama, kapci teški kao vrata zamka i …nepomeranje. Malodušnost počinje da čili iz mene kroz prste na rukama i stopalima. I taman kad pomislim da nema uzvišenijeg osećaja počinje da zvoni telefon. I gde sam sad zaturila onu malodušnost?!

Glad u tri slike

Senchy - 21.02.2007, 13:10:32

Otvorilo se nebo

Senchy - 21.02.2007, 12:48:23

Untitled

Senchy - 06.09.2006, 14:41:30

Vatromet

Senchy - 05.03.2006, 15:50:05

Bila je noć i bilo je more. Bila je zima i Nova godina, ona 2004. Bio je vatromet i bio je Kotor i ono nebo nekako nisko iznad glave. Činilo mi se da vatromet kao kiša pada svuda po meni. Kao da ću svakog trenutka osetiti neku toplinu na kapcima kad zatvorim oči. Spustila sam pogled i susrela se sa malenim poklonom na najmekanijem dlanu koji postoji. Tišina u glavi i tišina oko mene. Ona kratka, lažna, kad vam se čini da je sve stalo a u stvari samo ne čujete. „Šta je to?“, pitala sam kao i svaki put ne razmišljajući. Kao da će mi reći šta je i tako odati tajnu dugo spremanog iznenađenja. Mala, providna kutija. U njoj crveni pliš. Na plišu prsten. Tišina je postala nekako teška i vrela. „To je nešto, što bi svaka žena trebalo da je dobila do svoje 29. godine“, čula sam kroz buku koja se polako pojačavala. Nisam bila sigurna šta to znači. Sećam se samo slike kutijice koja tone na dno mora i za sobom ostavlja titrajuću svetlost ali nekako kroz moje oči, iz prvog lica... Ili sam to ja tonula...i sve je bilo zeleno i plavo... i oči su me pekle od slane vode...ili od onog pavićevskog bola ispod srca.

Potop

Senchy - 18.01.2006, 22:48:52

Pljusti nad Beogradom. Jedna od onih veceri kada niko ne zeli da bude napolju. Gledam kapljice kako odskacu po asvaltu dok cekam zeleno na semaforu. Ne mogu da saberem misli ispod kapuljace. Previse je toplo za januar. Neki gorak ukus u ustima...Onaj sto ostaje posle lose vesti, teskih reci ili nove plombe. Stojim na kisi, ona pada po meni, ja ne osecam nista. Kapi padaju sa moje kapuljace kao sa nekog starog krova. Cini mi se, mogla bih ovako vecno da stojim, jer mozda i vreme stoji...U stvari samo prebrzo curi kroz prste, a ja ne osecam.

Memljivost zivota ili prijatelji

Senchy - 20.12.2005, 20:49:18

Kao da su prosle godine i nista se nije desilo. Nije me bilo, ne znam gde sam lutala… Ne znam ni sta sam ocekivala, ali nesto jesam…Medjutim, nista. Sve je ostalo isto, kao da smo juce sedeli poslednji put. Imala sam osecaj da se na meni hvata paucina, raste lisce I dize se pesak…I opet nista. Pokusala sam da zacutim da vidim da li ce to ista promeniti i opet nista. Ustala sam i otisla… niko nista nije primetio.

Kifla

Senchy - 22.11.2005, 11:50:03

- Izvolite komsinice.
- Dve kifle.
- Sa susamom, kimom ili prazne?
- Prazne.
- Velike, male?
- Velike.
- Prave ili krive?
- Svejedno.
- Pa nije svejedno komsinice, otkud ja znam da li cete vi da pravite sendvic ili ne!?
...a ja sam samo zelela obicnu kiflu za dorucak.

Jutro

Senchy - 26.10.2005, 11:42:31

je pocelo nekako ovako:
...
nije vazno odakle
sam sve dok znades kuda putujem
deralo me sedam mora
gorka kora ljute nevolje
to sto brodi ne mogu da prevale
covjek umije
meni se duso od tebe ne rastaje
tamo gdje se vali lome
ostavljaju prostor otvoren
ispada se vrlo lako
no se zato tesko uspinje
moj se napor
odbija od stijene
hridi kamene
meni se duso od tebe ne rastaje
I wouldn't have beleived it
you move me to poetry you do
speaking freely anyone who
studies us from various points of wiew
will find that we resemble mildew
in everything we do
sorry babe it's the way how you
treat me too...

za trenutak sam osetila neku setu... ipak, danas je novi dan...novi veliki dan, jedan od poslednjih u oktobru.

Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Prijavi se na Blogodak

Svi postovi sa bloga: Senchy