O kurtoaziji...
Kada se sa nekim voliš a posle toga se interesujete šta vam se dešava u životima, onako, bez treperenja, to mi je...hm, nekako mi priliči drugovima iz gimnazije. Kurtoazija je način da se ponizi nešto što je bilo bitno, najbitnije. Ta devojka sa kojom sam bio, verovatno je drugačija, nju bi stvarno interesovalo šta mi se dešava u životu posle nje, da mi bude dobro i sve to. Ja nisam takav, bar kada je ona u pitanju. Sve što sam želeo bilo je da je zagrlim pre spavanja i da je volim. I da sedimo, ona nešto crta, ja nešto pišem. Ćutimo, putujemo, sve.
Bunila se...
Uvek bi se iznenadila kada bi joj nešto poklonio. Za knjigu o Veneciji sam je neuspešno lagao da je uzimam nekom drugom i nagovorio da sama napiše posvetu. Obećao sam joj da ću tamo ići sa njom. Mi smo nekako mistično voleli staro Sredozemlje.
A ona je volela i sve što svetluca, sve što je kitnjasto i ornamentisano. Kao svraka, govorila je. Volela je i parfem Sensi. Na njoj je ležao kao maj na lipama. Slatko i obećavajuće.
Svaki put kada bi raskinuli, kada bi želela da mi ništa ne duguje, tražila bi od mene da joj više ništa ne poklanjam. Nikada. Onda bi joj ja govorio o smislu davanja.
Jednog dana, sada kada stvarno budemo jedno bez drugog, daleko, nosiće neke od tih stvari i osmehivaće se. Znam.
