Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Autor: Aleksandar Vulin
[objavljeno: 25/07/2008 - Politika online / Pogledi sa strane]

Na stranu upadljiva sličnost Sadama Huseina i Radovana Karadžića: isto bradato izgubljeno lice. Na stranu nemušta saopštenja u kojima je Karadžić čas ludi starac, a čas vođa naoružanih ubica kojih, začudo, nije bilo u gradskom prevozu u kome je uhapšen. Na stranu tragovi stranih službi koje po mucavom Dačićevom priznanju hapse po Srbiji, u čemu on ne vidi razlog za ostavku ili priznanje da mu je Ustav zemlje kojom vlada nevažan i dalek, a prisustvo stranaca opravdanje za svaki kukavičluk i nemoral. Na stranu to što se „dvosmerna saradnja sa Hagom” tumači kao put u tamnicu ili grobnicu za one koji se ne prezivaju Orić ili Haradinaj; i to što, kada se nekim previdom tribunala dokaže nevinost, kao kod Šljivančanina, Srbija ćuti kao da se stidi svoje nevinosti, i ne protivi kada se u medijima smenjuju lica koja se slade njenom krivicom.

Sve to na stranu, ali zar niko nema hrabrosti da sudije upita odakle Vam pravo. Čak ni ja nisam toliko nepametan da se nadam da će pitanje išta promeniti, niti mislim da je velikima potrebno bolje opravdanje od sile koju poseduju, ali zbog pamćenja, zbog onih koji dolaze iza nas i koji bi po istorijskoj navici morali verovati da smo mi u ovom vremenu bili bolji i hrabriji nego što zaista jesmo – neko mora da pita odakle Vam pravo. Kad god je nestalo metaka i pušaka, Evropa koja nam sudi požurila je da doturi i baruta i čelika. Za svaku kap krvi koja je pala po bosanskim planinama Evropa je pisala pluseve i minuse i, ako posustanemo, gledala da nam razbukta mržnju i naoštri noževe, da nas uputi protiv koga i kada da ih potežemo. Oni koji su pisali mirovne planove za ratove koje su izazvali, oni koji su svoje ambasadore slali na tenkovima da se uvere u dobar postupak prema pobijenim i da izmere humanost i pravilnost nečije smrti – oni nemaju prava da nam sude. U razbacanim leševima po niškim pijacama, grdeličkim klisurama i metohijskim izbegličkim konvojima, Zapad je pokazao da nema tih jezičkih bravura, tehnoloških skokova i bankovnih računa koji će civilizaciju sile učiniti pravednijom i različitijom od bande masovnih ubica.

Nema opravdanja da se moj narod proglasi krivim uvek i zauvek, a da sudije na svojoj duši nose desetine hiljada pobijenih sa svih strana i Balkana i sveta. Oni što u imenu mog naroda nalaze predmet nekažnjene mržnje, oslobođeni licemerne maske političke korektnosti, nemaju prava da u nama traže opravdanje za svoje nasilje; i svako ko ga nalazi i traži u nama i samo u nama, svako ko tvrdi da smo sami sebe bombardovali i da smo u slepom besu napali celu planetu – gori je od onih koji su milosrdnim bombama proterali milione i pobili desetine hiljada. Krvavi balkanski ratovi nisu nastali iz naše želje i volje, i ako je naša slepa zaljubljenost u Zapad greh – neka nam sude, ako je naša vera da nam misle dobro i kada nas ubijaju greh, samo tada neka nam i sude. Ubice u ime milosrđa i u ime samo njima razumljivih vrednosti nemaju prava da nam sude, pa čak i ako to svojom silom mogu, mi nemamo prava da pristanemo na njihove presude, pa ma kakva naša slabost bila.

Au …. što sam se naslušao ovih dana svega i svečega. Naravno politika je u pitanju. Ubiše me patriotske priče, junaci, heroji, novinari bez dlake na jeziku i pogovo granica. Sloboda izražavanja, medija. Sloboda na sopstveno mišljenje i gledanje reprize od prve reprize.
Pametni su svuda oko nas, doduše neki nisu baš informisani o svemu, ali to nije problem u njihovoj borbi za dobrobit gradjana našeg napaćenog grada. Uz sve to, kao jagoda na šlagu, videli smo i jednu divnu bajku. Ja se bar ponadah da su oni buntovnici iz bajke stvarno tu negde medju nama, i da će uzeti stvar u svoje ruke, pa da večno živimo u miru i spokoju…

Oni koji nisu bili u bajci imali su svoje solo nastupe. Sve je super ali vruć krompir neka uzme neko drugi a mi ćemo, pošto smo mnogo pametni, da ga preuzmemo kad se dobro ohladi i kad budemo sigurni da nećemo izgoreti naše, teškim radom namučene ručice.

A nakon današnje „sednice“ (ako se to tako zove) mogu samo da zaključim:
“.. toliko o patriotskim udruženim, demokratskim snagama koje hoće da smene zlo koje nanosi štetu gradjanima Bora i da uzmu stvar u svoje ruke. Ovo je bila prilika ako su imali slogu, dogovor i većinu. A zašto nisu? Mogu samo da zaključim da nemaju “ono iz vokabulara” ili nisu sposobni..”
Odgovor na naslov je prost: Oni, nas, zato što ih bole djoka, svuda i nama samima!

I ne mogu a da ne primetim, da je ovaj naš „tata na opštinu“ jedina budala i nestretnik koji kako-tako nešto gura. Istina zna da „laje“ i „brkne tamo gde ne treba“, nekad i preterano, ali oće da „stane na crtu“. A ako je bitno šta ja mislim - Ja to više cenim nego ovu bezveznu filozofiju i foliranje.
Dzafer

Stiče se utisak da oni veruju da će sada stvarno da nam krene

M. Bobić-Mojsilović

[objavljeno: 23/07/2008 / Politika ONLINE / Pogledi sa strane ]

Tihi sused doktor Dragan Dabić, lekar alternativne medicine, uhapšen je dok je prelazio sa lokacije A na lokaciju Be. Hapšenje je obavljeno bez rizika za bilo čiju bezbednost, to jest ispostavilo se da ovaj sedi deka nije imao obezbeđenje. Ispod Dragana Dabića krio se, glavom i bradom, Radovan Karadžić, najveća zvezda haške potere.

Gotovo stripska i mitska figura, Duh koji hoda, Fantom srpske neuhvatljivosti, koji je bio toliko nevidljiv u poslednjih trinaest godina da mu se ime gotovo i nije pominjalo, iznenada je izvučen iz istorijske legende da bi se ponovo vratio u nju. Što bi rekao pesnik, „nekada je bilo – svi za jednoga, danas je i bukvalno – jedan za sve”.

Za mnoge Srbe, njegovo hapšenje je najtužnija vest, za sve ostale to je najlepši poklon koji je ova vlada mogla da da svetu. Uvezani Karadžić, kao najkurentniji izvozni proizvod Srbije, koja nema alternativu. Ali, u Srbiji niti ima trijumfalizma povodom ovog kapitalnog ulova niti ima reakcija besa i razočaranja, ako ne računamo nekolicinu članova „Obraza”, koji su izašli na ulice da psuju policiju.

„Srbija je veoma ozbiljna po pitanju svoje evropske budućnosti”, izjavio je ministar spoljni, pa se u tom kontekstu mogu „čitati” gotovo komemorativni izrazi lica onih koji su zaslužni za ovaj najveći podvig srpske vlade, kako su slučaj okarakterisali svetski političari. Ričard Holbruk, na primer, odjednom ponovo postaje zvezda Si-En-Ena i čestita predsedniku Tadiću na hrabrosti. To je onaj isti Holbruk koji je Radovanu Karadžiću pre trinaest godina predložio da se povuče iz politike, a da će ga za uzvrat čuvati od Haga. To je onaj političar koji je svojedobno izjavio i da je „Milošević arhitekta mira na Balkanu”.

Uzdržanost naših vlasti povodom hapšenja Radovana Karadžića skoro da je ravna diplomatskoj nadurenosti koju su pokazali prilikom oslobađajućih presuda Naseru Oriću i Ramušu Haradinaju. Tako to biva u savremenoj Evropi. Uzdržanost se vidi i u nedostatku ikakvih reakcija na izjavu Doris Pak, evropskog nadzornika za ovaj nesrećni deo sveta, da tokom predstojećeg procesa u Haškom tribunalu očekuje mnogo laži, ali i pokoju neprijatnu istinu, što takođe treba istražiti. Znači, i pre suđenja ona zna da će Karadžić da laže, to jest da ništa neće priznati.

A priznanje za ovaj ulov, kako se vidi, primiće, kolektivno, država Srbija. Iz izjava mnogih naših političara stiče se utisak da oni veruju da će sada stvarno da nam krene. Da smo sada postali evropski partneri za ozbiljan razgovor, te da imamo stvarnu evropsku budućnost. Još samo da uhapsite Mladića. Evropa je, međutim, brzometno poručila. A i Gorana Hadžića. Ali, imidž Srbije je posle ovoga daleko bolji, neko je primetio, mada je ostalo nejasno da li se misli na Srbiju sa, ili bez Kosova.

Hoće li Radovanov put u Hag ubrzati naš put u Evropu? Naravno da hoće, pod uslovom da se ispune još neki uslovi. O tome ćemo saznati kada bude bilo vreme.

A kiša lije.

Moj drug bankar tačno vidi – narod razmišlja o šamponima sa volumenom, o otplati keš kredita, o letovanju i ceni paradajza na pijacama, o skoku cena nekretnina. I to je to, to je Evropa. Život ne može da čeka. Velike teme više nisu za male ljude. Tako, uostalom, živi sav normalan svet.

Srpska epika morala je da ustukne pred mogućnostima tranzicije i potrebom da se živi bolje. Više vrsta majoneza u samoposlugama, otplata kredita za auto, patike za decu, mogućnost školovanja u inostranstvu daleko je opipljivije od priča o „srpskoj verziji”, kažnjavanju Srbije, nepravdi i dvostrukim standardima.

Pošto je haška ruka kucnula po ramenu najslavnijeg haškog optuženika, da li će blago stići u Srbiju? Investicije, krediti, milijarde dolara, kako bi Srbija bila evropski lepa i srećna?

Ali, zemlja u kojoj Dačić omogućuje formiranje vlade, koju hvali Holbruk, a Karadžićeva avionska karta za Hag – eventualni priliv keša, ne treba da sanja spektakularne snove.

www.mirjanabm.com

Od one tužne noći ne mogu da se smirim. Počelo je sa grmljavinom i tužno sam odložio pribor za „treću smenu“.

Ipak sam nešto čekao… čekao. i čekao. Nisam dočekao ono što sam hteo. Dočekao sam ono što nisam ni u snu mogao da zamislim. U’vatiše Radovana. Čim sam to video, moj sin Ramadan je (opet) dobio batine, zato što me je sve podsetilo na situaciju mene kada je nestao jedan vredan sat iz kuće.

Šta se desilo? Sat je nestao dok je Mladji sin Fazlija pravio brejk dens parti. Sutradan smo primetili da je sat nestao. Ramadan je „sve znao“ ali je ćutao k’o zaliven sve do skoro, kad sam mu obećao Mercedes sa sve vuferi i neonke. Kako bi me privoleo da ga što pre pazarim, priznao je kako je sve znao i u stvari izručio mi sat. Doduše, malo izbledeo (jer je ipak to bila kopija) i mutav – nije kuckao.

Nisam hteo ni da ga navijam ni da ga lupam da proradi. Valjda će sam od sebe. Sklonio sam ga da samo ja znam gde je a Ramadana sam izlupao, jer nije znao kao čovek ni funjara da bude, nego se prodade za mečku a koju sad baš neću nikad da mu kupim. E tako on u onoj noći grmljavine ponovo dobi batine. Za svaki slučaj.

Da se vratim opet na onu tužnu noć. Grmelo je i dalje i počelo je nebo da plače. Ja sam i dalje čekao. I opet nisam dočekao. Sutradan opet sve isto.
Radovan ne silazi s televizije, Ramadan ’s moje glave. Dosadan je kao oni naši što trčkaraju po belom svetu i traže pare i na sve pristaju samo da ih dobiju. Ja i dalje čekam evo već drugu noć. Računam juče frka oko Radovana, pa će puste danas. Ma jok. A lepo mi drugar javio da je na B92 Info, (to je onaj specijani kanal samo za privilegovani) 21.07.2008. bilo sučeljavanje – Rankić VS Mirković, i da će oko 5h ujutru (22.07.2008.) biti repriza.

Kažem te noći, bi ono što bi pa ih razumem, al’ zašto sledeće noći to nisu pustili kad sam uporno čekao. Ili je i onaj moj drugar uvatio beogradske fazone pa me zajebava kako bi okrivio Radovana što nema reprize.
Aaaaaaaa, Metuš, kad ti dodjem u taj Beograd ….

Dzafer

Voja Žanetić / Vecernje novosti 28.06.2008

Sa velikom radošću Vas pozivamo da svojim prisustvom uveličate stupanje u bračnu integraciju naših milih

Petog Oktobra
i
Osme Sednice

koje će se održati u prostorijama Narodne skupštine.
Posle zvanične ceremonije venčanja, mladenci pozivaju na bogatu evropsku trpezu i proslavu stupanja u bračnu zajednicu.

Muzički program: bez narodnjaka

Srdačno,
Sve mnogobrojniji Kumovi i sve malobrojnija rodbina

(Pozivnica za venčanje - važi jedan mandat)

* * * * * * * *

“I kako je bilo?”
“Lepo, baš! Mlada se pojavila u crvenoj venčanici i do lakata dugačkim crvenim rukavicama, mladoženja u malo fucnutom žućkastom kompletu…”
“Šareno to, malo?! Nisu valjda takvi išli u crkvu?”
“Pa, nije ni bilo venčanja tamo. Bili i neki nezgodni crkveni kumovi i popovi, pa su svatovi crkvu zaobišli. Kum Toma, pa Kum Voja iz Holandije, pa otac Koštunije i otac Bazenije… A i ta rodbina sto se tamo okupila, nekako je dalja i mladoj i mladoženji…”
“Pa, jes’ malo… A ko su bili kumovi u Skupštini?”
“Ih, pa ko nije. Kum Boris, Kum Ivica, Kum Mlađa, Kum Vuk bez Kuma Dane… Bilo i par inostranih Kumova, predvođenih Kumom Manterom, a on pa dovede kumića Čedu… Šuškalo se da je bio i poneki od TajKumova, al’ ja ih nisam video. Bila velika gužva i nervoza, ceremonija nije krenula na vreme. Matičar dolazio iz Brisela, pa kasnio.”
“E, U… Dobro, al’ posle je valjda brže išlo?”
“Ma nije,
kakvi… Glupi neki novi običaji su sve usporili. Neće mlada da kaže “da” dok ne vidi poklone.”
“E, svašta!”
“Svašta, vala, al’ svašta je i dobila! Kumovi Boris i Ivica joj zajedno dali pendrek, zamal’ mladoženja da ode s venčanja sa suzavcem u očima, kaže i ranije ga time tukla. Onaj siroti bolesni kum iz Jagodine, što ima proširene (Beto)vene, donese joj dve-tri palme, svaka u po kofi vode. Pita ga ona šta je to, a on kaže - vodeni park. Neki deda, isto valjda kum - blizak, al’ ga niko ne poznaje - doneo joj rešenje za povećanje penzije. Samo što ga nije umlatila onim pendrekom.”
“Pa, jes’ de ćeš mladoj penziju… A kum Mlađa? Šta on dade?”
“Prvo nije ‘teo ništa da pokloni, al’ ga pritis’o kum Boris, pa je Mlađa morao da da nameštaj, da se mladenci okuće: fotelju predsednika Skupštine.”
“Bogato… Pa, lepi pokloni.”
“Lepi, lepi, nego šta. I više nego što se mlada nadala. Rekla “da”, sve pevajući socijalističku Internacionalu.”
“A mladoženja? Šta su njemu dali?”
“Nismo stigli da vidimo. Kren’o mladoj porođaj, odveli je u bolnicu.”
“Ni venčali se nisu, a već dete?”
“Plod nezvaničnih pregovora. I bogami lepo dete, žensko. Vlada se zove. I velika je, baš, dvaes’ osam resora žive vage.”
“Kakvog je zdravlja?”
“Pregledali je u bolnici profesor Ren i primarijus Solana. Ako preživi sto dana i prve reči joj ne budu na ruskom jeziku, kažu, ima šanse, minimum do četiri godine.”
“Pu-pu, da ne ureknemo.”
“Pu, vala baš.”

(Transkript tajno snimljenog razgovora u stanu neopreznog rođaka mlade)

Ja nisam političar, … ne mogu ja to - nemam “toliko” škole. Nisam ni psihijatar a Bogu hvala nemam nikakve veze sa ikim iz Vlade republike Srbij - daleko bilo …

Poštujem medjunarodno pravo i kajem se zbog svega što sam pomislio o bilo kome ukoliko se to pokazalo kao neistinito i nanelo nekome bilo kakvu štetu. Verovatno sam imao ” i nekih drugih grešnih misli” ali i to “malo” me previše opterećuje pa o nečem “snažnijem” ne mogu da razišljam. Kako li je njemu i šta se u “njemu sad dešava”. Ipak je ljudi on NAŠ - ili nije? Kako li je “onome” koji ga je prodao  i ko nam ga je poslao ne - znam ali sigurno je njegov miran san zauvek “potrošen”.

Pitam se gledajući ovu fotografiju kolika je uopšte verovatnoća da je ovaj čovek “pobio” toliko ljudi pa je zbog toga jedan od najtraženijih zločinaca na Planeti.  Šta se to sa nama Srbima desilo i šta mi to radimo? Kako će nas ikada iko ikada više poštovati ili uvažavati kao partnera na bilo kom polju kada je svaki belosvetski probisvet u stanju “da nas same sa sobom zavadi”.

Ne pričam ja o krivici (ako je uopšte ima) ali ne videh da je ikome od optuženih  tamo gore u Hagu išta dokazano. Ne pričam ni o onima koji su “pobednički napustili taj tribunal” a ubijali su pred kamerama i gomilom svedoka - ne ,  ja pričam o nama … Ko smo mi i imamo li pravo da se ikada više požalimo nad svojom subinom.

Šta ćemo prodati kad nam ne ostane ni jedna fabrika, i kada sve Radovane izrčimo nekome tamo … ne znam, ali verovatno i o tome postoji nekekav sporazum - plan ili strategija …

Dame i gospodo ovo je kraj priče o a simbolu srpstva i četiri slova “S” …. to više nema nikakvog smisla.

Naravno reći će neko da je zaslužio, da  nije trebalo da se krije ukoliko nije kriv, ali ostaje mi da “verujem” da to ipak nije “onaj” Radovan nego Radovan IV - glumac nove kultne predstve koju će svakako uskoro biti postavljena na pozorišne daske i filmsko platno …

Borsky

Tako je. Iz straha se pravi buka. U buci je čovjek nekako zaštićen od druge eventualne buke. Od buke sopstvenih duhova koji ga gone

Piše: Rambo Amadeus / Politika ONLINE, Polgledi sa strane

Prije nego krenemo dalje, za Tuluz, još nekoliko riječi o Nici. Dugo mi je trebalo da shvatim u čemu je ta suštinska razlika u atmosferi između ovog turističkog centra i ovih balkanskih , na koje sam navikao. Dobro, arhitektura je iz druge epohe, to je jasno, sve je veće, velelepnije, svaka bašta i balkon su puni cvijeća, čak se vidi da oni koji imaju ravne krovove, takođe, gore imaju ogromne bašte.

Ipak, glavna razlika je što nema buke. Muzika iz kafića emituje se tiho, nema neurotičnog takmičenja između zatupastih gazda ko će jače da odvrne svoje ozvučenje, prosto, buka se smatra nečim nepristojnim.

Zašto Balkanac voli buku? Sjetih se nekog isječka iz, mislim da je knjiga „Bosonogo djetinjstvo” od Branka Ćopića, ili nešto slično, gdje je neki dječak, da bi došao do škole, morao da prođe dijelom puta kroz neku vrlo gustu i mračnu šumu.

Onda bi dječak, kada bi zašao u šumu, da bi odagnao strah, pjevao koliko ga grlo nosi.

Tako je. Iz straha se pravi buka. U buci je čovjek nekako zaštićen od druge eventualne buke. Od buke sopstvenih duhova koji ga gone.

Kad dođe ljeto, pola Balkana ječi do zore u bukama svih vrsta muzike koje se miješaju.

Ječi i zimi, ali u zatvorenim prostorima, pa nije tako strašno.

Ko tu uživa? Sadomazohisti, koji svoje afinitete još nisu osvijestili.

Ima naravno i u Nici bolida koji vole buku, ali oni prolaze gradom zamandaljeni u svojim autima, prepušteni umilnim zvucima pneumatskih čekića koji biju iz zvučnika.

Međutim, napolju se tek kad auto prođe blizu, čuje neka blaga oscilacija. Očigledno da ih zakon prisiljava da tačno onoliko para koliko daju na gargantuovsko ozvučenje, toliko moraju da daju i na zvučnu izolaciju. Zakonodavac je ovdje vješto doskočio primitivcima.

Ne treba mnogo pameti da su protagonisti u dotičnim autima uglavnom dođoši.

Iz grada smo se izvukli lako, zakačivši pauzu ispred nekog univerziteta; buljuk mladih „Ničana” i „Ničanki” motao se ispred nas, dok smo poslednji put provjeravali na planu grada kako dalje.

I tu sam nešto primjetio: omladina, naročito djevojke, mnogo su relaksiranije obučeni, ni jedna djevojka nije našminkana, o šminki, štiklama i golim pupkovima nema ni govora.

Ovdje je pomenuti stajling prepušten prostitutkama.

Na prvi pogled može se vidjeti da im je umjesto kilo šminke koja se topi na suncu i utegnute guzice iz koje kipi pupak i ostali djelovi abdominalnog trakta, osmjeh i radoznao pogled taj koji ih krasi.

Na ovom mjestu čovjek ne može da se ne sjeti na koji način su se kod nas razvile medijske imperije, šireći prigradski ukus svojih gazda po etru kao smrad ispod pazuha po autobusu, prenoseći kamenjarski stajling iz mračnih djelova kaldrme direktno pod televizijske reflektore.

Omladina Balkana nije kriva što misli da je to kul.

Ali, skrećem s teme.

Pogled na kartu ne može da dočara koliko je Francuska velika zemlja. Uz obalu , do Marseja, ima još 300 km, odakle se odvajamo od Mediterana prema Tuluzu, još 300 km. Ovdje smo već blizu Španiji, što se osjeća po arhitekturi, suvom tlu i nižem rastinju. Jako sunce diktira i da je boja crepa na kućama blijedožuta, nisu ljudi budale da stavljaju onaj tamnobordo, za koji ti treba dva megavata struje dnevno da se ispod njega ljeti ohladiš.

Naravno, tu su i desetine modernih, ogromnih vetrenjača koje prave struju.

Vjetar kod njih duva potpuno besplatno, pa su to ljudi iskoristili. Duva i kod nas mislim se, ali samo zbog šaljive erotske pjesme koju ću, zbog uredničke politike „Politike”, ipak samo djelimično citirati.

„Vjetar duva …. mi se klate,
dajte …..(struju) ako Boga znate!”

Put nas dalje vodi pored nekog zamka, koji izgleda kao da je iz stripa „Princ Valijant”. Objašnjavam samouvjereno kolegama da je u stvari princ Valijant rodom odatle. Do danas sam mislio kako je zamak princ Valijanta bio plod crtačeve mašte, pa sam malkice kao i razočaran u crtača, taman koliko da ugasim ljubomoru pred činjenicom što taj zamak nije negdje u okolini moje rodne grude.

Okolina se opet slabo vidi, čim smo se odmakli od španske granice opet je sve zeleno, opet su drvoredi oko autoputa, pa zapravo odmaramo oči na ovom beskrajnom zelenilu.

U kasno sunčano po podne, ulazimo u univerzitetski centar, Tuluz.

Tu ćemo , kao što se pretpostavlja, i svirati.

(Kraj)

Јутрос сам  на неки необјашњив начин успео да убедим себе и истрчао једну од стаза које користим  у намери да “здраво живим” (барем једном недељно). Наравно већ дуже “случајно” трчим ону најкраћу, али боље ишта него ….Читајући борске блогове ових дана као и коментаре по њима набасах на кључне речи међу којима је и и реч “гојазност” па му мало дадох по фискултури и јутарнјем вежбању. Нећу вам ни реч рећи о томе шта сам помислио о својој фигури када сам  у повратку притрчавао улазу у зграду чије је приземље застакљено оним смешним (огледало) стаклом, -боље да не знате. Свакако једна од кључних речи је и “политика” која је достигла врхунац популарности на територији драге нам домовине, ….. ма све живо се сад разуме у политику, куварице, чистачице, ватрогасци воћари, свињари, вариоци па чак и полуписмени естрадни менаџери.

Тај се “врхунац” некако ненаметљиво и наизглед сасвим природно са републичког “спустио” на локални ниво па се сад сви свађамо и комбинујемо, формирамо нове већина и постављамо нове градске и остале органе власти а то је свакако била и намера организатора и спонзора свега што нам се дешава. Организатор је сасвим разложно предвидео да ће док се народ бави препиркама око интерпретације новонастале ситуације у врху државе лако протурити неке ствари и одлуке или шта ти га већ знам. Ту нема наравно ничег чудног -осим да је “сиротиња раја” по ко зна који пут прихватила и укључила се у општенародно препуцаванје и филозофирање.

Овај пут није ни борски атар мимо света, мада има обичај, па се наш драги председник општине нашао у небраном грожђу. Човек победио на изборима, формирао све орагане управљања али на крају се изгледа росно зајеб’о , да не кажем какву ружнију …
Није он ништа урадио на своју руку, не- једноставно је именовао координатора за боље односе са Владом Републике Србије, који је после само два дана осетивши сласт и моћ која му се смешка пожелео да постане”калиф уместо калифа” што се наравно самом калифу никако није свидело. И онда класична српска прича- не треба нама нико јер се ми сами међусобно “покољемо”. О чему се заправо ради видећете на постављеним линковима  да не препричавам али свакако је интересантно још једном се подестити одакле је ово клупко почело да се размотава. Погледајте и не чудите се превише.

Све ово би било мање интересантно да не знамо да је новоизабрани “координатор” дугогодишњи естрадни менаџер и човек који одлично барата медијима (добро, мало му слабије иде сатављање реченица али нико није савршен), и има велико искуство у раду са људима. Због тога је помало зачуђујуће понашање које баш и не одаје то велико искуство и медијску рутину у наступима и свакодневном раду.

На крају ћу, не желећи да икога браним или нападам рећи  да је поразно то да председника Општине Бор није успео да угрози нијдеан политички противник него најближи сарадник а то довољно говори само за себе о начину његове владавине и схватању ћуди око себе.  Фотеља му се опасно пољуљала а шта ће се десити као и епилог приче могли би сазнати већ у четвртак када би требало да се одржи следећа седница СО Бор која 18.07. није одржана због недостатка кворума.

Дотле ћемо сигурно имати још пуно материјала за коментарисање и прегршт прилика да још боље упознамо још понеку пикантерију из односа тренутно најутицајнијих људи у граду.

П.С. “Тренутно опозиционе” странке се не оглашавају - ваљда им то није потребно. Неће људи да се бакћу а и шта је њих па брига шта се дешава у граду. Они знају шта неће а то што не знају шта хоће је питање за нека боља времена која никако да дођу. У ствари боље им је овако, јер док је неко дуги крив за све лако је мутити већ поприлично мутну политичку сцену …

Синиша Лађевић

Čuo sam da je onaj ugroženi (što su onomad teli da ga utepaju) radio kampanju za radikali. Pa ako jeste, ne znam koji efekat je hteo da napravi. I on je neki bitan šraf u ŠRIF i ne vidim kako dozvoljava da toliko blati onoga za koga je tako naporno radio. Vidim samo da se obratio kako mu neko preti i da je javio nekoliko strašno bitnih vesti za naš grad iz bratske nam susedne zemlje, a sve to kao logičan sled dogadjaja.

Upade mi u oči, i pored ovolikih „tegli“, da tri dana zaredom emituju izjave onog  nadriekonomiste, za koga opet, iz poverljivih – vrlo poverljivih izvora (ali ne iz televizije), znam da nije uopšte toliko omiljen. Koji antrak rade s njim i šta se tu kuva – ne znam. Za sada.

“Kaj dža” bre televizijo? Koliko znam u ozbiljnim emisijama nema mesta za naručeno-montirane izjave, bez mogućnosti da subjekat čije se izjave prikazuju, ne može odmah da ih demantuje ili komentariše. Takodje , u ozbiljnim televizijama se poštuje reprizni termin – Što nije bio slučaj kada je gost bio onaj nesretni predsednik, zajedno sa onom doktoricom, koja je “najšukar” osoba koja se pojavila na ekranu u zadnjih mesec dana.

Ali zato noćas, dok sam pauzirao i odmarao ruke od kablova i dok sam ispravljao kičmu od napornog provlačenja kroz razne ograde,  upalim Tv. Opa, “dikele”!  Vidim reprizu emisije od pre tri sata.I verovatno će biti danas u terminu za reprize. A izjave!?!?! Ni ovaj moj nepismeni ciganski mozak to nije mogao da podnese. Onaj što se sad obukao u sako i navukao cipelice, kaže ovako „… neću da se bavim Rankićem…“ – a celo veče mu radi kampanju i reklamira ga. (Valjda zato onaj ugroženi ćuti iako mi je logično da on nastavi da radi na reklami pomenutog.) Dalje, kaže još neke stvari kao „… Rankić ništa nikad nije radio …“ , „…Rankić ne zna da misli…“ (pa kako toliko ljudi glasalo za njega, ’bem li ga) još kaže   „… Razgovara po celu noć sa onom cicom što mulja finansije …“ itd, itd,itd.

V’r brate je bio kada pominje samar, citiram “….. to je kao kad im stavite samar…“ (valjda je mislio na ono drveno sedlo) a pokazuje rukama kako „to“ stoji konjima sa strane očiju da gledaju samo pravo.

Ovo je suviše za mene. Odoh ja da se bavim kablovima, gvoždjurijom, kartonima (dok ono ne ode u privatne ruke) a ti dragi grade moj neka ti je sa srećom.

Dzafer

Da Hendriks nije umro, da ista sudbina nije zadesila Dženis Džoplin, Džima Morisona, da su Cepelini nastavili da snimaju i posle Bonama… da Bitlsi nisu izgubili pesmu “Rubber Soul”?

Oko ovog naziva albima isplela se čitava legenda: na putu za studio izgubio se tekst pesme. Ostao je samo naslov, što su ovi iskoristili za naziv ploče. Čitave armije “analitičara” su nagađale zašto se album zove tako kako se zove, kad to sa snimljenim pesmama nema nikakve veze. Postojao je, naime, manir da se albumi nazivaju po pesmi za koju se pretpostavljalo da će biti glavni hit. Lepo kao priča, ali samo toliko. Tačnije, bilo je to samo toliko, dok…

Nebojša Ignjatović se još osamdesetih upustio u avanturu tipa “šta bi bilo…” pa snimio neke rane pesme Bitlsa onako kako bi oni to učinili u zrelim godinama.
Rastko Ćirić je devedesetih otišao korak dalje: kada već nisu uspeli Bitsli, oni će uspeti. I šta je bilo logičnije do da u pomoć pozove Nebojšu, uz njega još i Gorana Skrobonju i Miroslava Cvetkovića, alijas Cveleta. Bilo je to doba kada su rokenroleri bili van mode. Turbo-folk u režiji familije s Dedinja harao je, a oni su u studiju pravili svoje pesme Bitlsa posle Bitlsa.

Familija sa Dedinja, pak, sve se više razigravala. Valjda je vrhunac bio 1999. Zar je onda čudno što je i “Rubber Soul projekt” doživeo vrhunac u filmu Dinka Tucakovića, gde u senci bombi što pogađaju Beograd, leti jedan stari “kosmaj” radio aparat. Animiran, naravno, opet po uzoru na četvorku i “Žutu podmornicu”, iz pera koga drugog do Rastka Ćirića.

Eto nama fine zabave!
Ako među čitaocima ovih beležaka ima onih što su se krajem osamdesetih u duelu Ante Marković v.s. Slobodan Milošević opredeljivali za potonjeg pobednika, da li nekad pomisle “Šta bi bilo da tako nije bilo?”

malikuvar@sezampro.yu