Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Svako jutro se budimo u novom svetu sa starim manama i neki put teško je odgovoriti na izazove novog, već se čovek nasloni na one trenutke iz prošlosti kada mu se činilo da je bio mudriji i moćniji ili na onaj istorijski događaj koji mu je prelamao sudbinu

Piše glavni urednik nedeljnika „Vreme”
Dragoljub Žarković
Izvor: Politika ONLINE / Pogledi

Može li bilo kakav dokaz nevinosti Radovana Karadžića, a pogotovo krunski dokaz, biti činjenica u koju su mnogi verovali oduvek, odnosno da je Ričard Holbruk obmanjivač, pa i lažov, ako treba.

Prvo pojavljivanje pred Haškim tribunalom, kao i prvi podnesak koji je Karadžić priložio sudu sa sve listom svedoka, govori o tome da je to postala Karadžićeva fiksacija. Ozbiljni advokati kažu da je to potpuno besmislena linija odbrane, ali, kako sada izgleda, Karadžiću je jedino do toga stalo. Na stranu sad što bi, kad bi terali mak na konac, postojanje takvog dogovora o negonjenju po cenu povlačenja iz javnog života podrazumevalo svest o sopstvenoj krivici, jer se dogovori bilo koje vrste ne prave bez interesa strana koje se dogovaraju.

Ali, mislim da je ta priča, i na ovim stranicama, odavno ispričana i da ona za znatiželjnu publiku ima istu vrednost kao i za sud – dakle, vrlo malu.

Ime i delo Radovana Karadžića već je dovoljno zloupotrebljeno, pa žrtvovanje njegovog preteklog dostojanstva, ako je nešto preteklo, radi dokazivanja licemerja novog svetskog poretka neće imati drugu svrhu nego da dodatno ubedi već ubeđene.

Ne bih da preterujem, ali to je slično zloupotrebi Karadžića na onom prestoničkom mitingu opozicije koji je traljavo trajao i tužno se završio, a da je prisutne većinom malo bilo briga za Karadžića, pretposlednju avet krvavih sukoba u Bosni, već im je bilo stalo do neke vrste reinstaliranja sopstvene političke pozicije.

Svako jutro se budimo u novom svetu sa starim manama i neki put je teško odgovoriti na izazove novog, već se čovek nasloni na one trenutke iz prošlosti kada mu se činilo da je bio mudriji i moćniji ili na onaj istorijski događaj koji mu je prelamao sudbinu.

Recimo, kada su radikali shvatili ujutro posle poslednjih parlamentarnih izbora da nisu osvojili vlast, pokušali su da obnove ono za šta, verovatno, veruju da je bilo njihovo herojsko doba, agresivni govor, pretnje i proročanske slutnje o kažnjavanju izdajica do sedmog kolena.

Ugledni sociolog, komentator društvenih zbivanja, vraća se temi koja ga je izbacila u javnost, „misionarskoj inteligenciji” ne želeći da prizna da je reč o „marginalizovanoj inteligenciji” i da se društveni poredak odmakao od starih vremena. Kao da je pao u zamku u kojoj su, jednim delom, i oni koje kritikuje i koji gube socijalni i politički značaj srazmerno upornosti s kojom tvrde da se ovde u poslednjih osam godina ništa nije promenilo.

I Radovanu Karadžiću se činilo da je uhvatio „boga za bradu” kad je sklapao pakt o nenapadanju s globalnom svetskom silom. To mu sigurno izgleda kao vrhunac njegove karijere, svedočanstvo o moći, oproštajnica koju je dobio od novog svetskog boga, pa mu se sada čini da je to ključ kojim se dešifrujumutna vremena i njegova uloga u tim vremenima.

Poneki put taj oblik racionalizacije sopstvenih frustracija ili nemogućnosti da se prihvati novi splet okolnosti i na njega adekvatno odgovori, dovodi do apsurda. Sećam se susreta s predstavnicima srpske emigracije u Sidneju, u Australiji, negde s početka 2000. godine, kada se u Srbiji lomilo pitanje suštinske demokratizacije društva i bio sam zapanjen činjenicom da ugledni i dobro obrazovani ljudi svaku stvarnost tumače preko frontovskih linija Tito – kralj i Draža – Pavelić.

Oni su, barem, dovoljno daleko da ne bi bili ni svesni arhaičnosti sopstvenih pogleda, ali oni koji se ovde bude svako jutro u novom svetu sa starim manama, ukoliko misle da budu efikasni morali bi da traže i nove odgovore na nove izazove, jer gotovo je poništena svaka vrednost starih dogovora, bilo društvenih bilo ličnih, kao u slučaju Holbruk – Karadžić.

Dobra, stara vremena uspona, slave ili moći ne vrede više ni pišljiva boba.

To je prokletstvo modernog doba – slava i moć moraju se sticati svakog dana iznova.

Na šta smo sve spremni kako bi došli do nekog poena, dinara - dolara više… ili makar do bolje, ubitačnije pa makar i lažne vesti?

Čitali ste ovih dana uglavnom sve vezano za prezentaciju kojom se koristio gospodin Karadžić u periodu svog “alternativnog” identiteta. Tamo možete što šta pročitatai i nije mali broj baš korisnih informacija. Očigledno da je Karadžić vreme skrivanja i tihovanja poklonio jednoj novoj dimenziji istraživanja koja ga je pripremila za nova iskušenja pred kojim se svakako nalazi u narednom periodu.

Slobodno kretanje i trud da se drugima pomogne su karakteristike samo onih koji umeju da iskažu svoju nesebičnost ili pokajanje, ali kako god da je bilo i kako god da će biti, nije zaslužio da se na konto njegove nesreće drugi promovišu ili čak bogate.

Naime pojavila se prezentacija www.dragandabic.com i predstavljena veoma nevešto kao njegova privatna prezentacija. Na njoj su slike koje smo mogli videti posle hapšenja ali to nije sve. Koristeći se servisom Who is? dolazimo do senzacionalne gluposti i bezobrazluka autora ove prevare jer tamo lepo piše da je domen registrovan 22. jula 2008 godine.

Braćo Srbi jadna nam majka, ima li našoj gluposti, alavosti i nekontrolisanom koristoljublju kraja?

A bre ne znam dal da plačem il’ da se smejem  … sam sebi, za svaki slučaj. Inače, brate bio sam malo na pro-putovanje.  Službeno. Zato se nisam javljao - jer ja sam bre k’o televizija Bor  -vidljiv  samo do Brezonik.
Opet moram da Vam kažem šta sve znam ili šta sam sve čuo - svejedno, pa makar opet otišao na službeni put.

Dok nisam otišao-(tamo na put), ovde je još uvek glavna tema bio onaj glavati što se pojavi  odjednom da nas spašava i otvara nam oči. E baš ti oči više da si nemam ako ovo nije istina. Tamo,  na službenom putu sam sedeo sa nekim macanima koji znaju sve o ovom našem novom samozvanom lokalnom šerifu.
Jedan od njih (milsim na ovi ljudi sa putovanjei koji su mi pričali) kaže da je jedan njegov drugar trenutno negde u EU a njegova sestra bila udata za našeg velikog šerifa, a njen matrori je bio neki opasan Džafer tamo u njihovu palanku. Kažu oterali ga i više neće ni da čuju za njega. E sad dal’ je to ono veza, mislim venčanje- s kojeg je pobegao dok je jadnica imala stomak do zubi – jebem li ga - ne znam i koliko decu imaju isto takođe ne znam.
Dal’ je tačno što mi čovek iz naših krajeva priča da i ovde ima dete al’ da se ponaša mnogo kvarno, i to ne znam. Znam samo da sam lično čuo kako ga proklinju. E sad o njegovoj mamici ne bih da pričam a čuo neke informacije vezane za Centroistok, medjutim ja sm kulturna ciganjski čovek pa ne čitam privatne sms poruke i ne pričam baš svakojake gluposti. Sve to nije toliko važno koliko to da su ovde pre 15-ak dana bili neki opasni momcovi koji traže svoje pare od našeg šerifa. Navodno treba neku firmu da napravi, nešto kao produkcijsku kuću pa sad će izgleda da je da za taj neki dug. Možda je to ovaj sad poslovni put sa kojieg se javio kažu moji cigani sa sve ti pregovori o kojima priča.  A možda ga našli ovi - ma nema pojma.

Čuo sam da ovi momci koji su došli stižu preko granice ali iz vrlo bliske države,  i kažu da su na sve spremni. Ono što sam još čuo da ga mnogi jure za pare ali ne verujem to baš previše, jer on baš dobro zaradjuje i mislim da ima dovoljno para pogotovo što je i ovde u Bor napravio dobar Pazar za kratko vreme, a to baš i bilo na tevelizor …

Međutim nije mi bilo smešno ni što su se oni prepucavali oko emisije na vlaškom jeziku - jok. I neka. Jer kad to usvoje, ja sa moju braću upadam i zaradićemo bar „Nedeljno popodne“ ako ne i više i to na čisti ciganjski jezik – pa čekaj bre nas još malo pa ima najviše.

Vrhunac je što oni evropski šabani kontriraju sami sebi. Onaj njihov iz Beograd im preporuči da usvoje neku odluku a ovi ne glasaju. Isto tako se obrukali i sa onim fondom „Sv. Đorđe“ - pričaju jedno, uradili drugačije.

E, bruka brate ako taj fond služi za ove njihove zajebancije ondak baš jebi ga. A ako su hteli ovog našeg glavnog Džafera da skenjaju, moram javno da im kažem. „E, šabani jedni to se ne radi tako. Čak i ja s moji cigani znam do bolje i kvalitetnije! Ako dobro platite ću vam pokažem!

Kad čovek oće da bude kalif umesto kalifa – svašta se dešava i to je moguće da se desi. Samo -  Džafer umesto Džafera, ne može nikako da bude. Jedini Džafer u gradu sam ja.

Dzafer

Економисти избегавају сваку прогнозу у погледу даље вредности националне валуте, али зато шпекуланти већ трљају руке, богатећи се на курсним разликама

Autori: Јелица Антељ - Слободан Костић

Високе августовске температуре као да су разгоропадиле динар. На курсним листама вредност му скаче као жива у термометрима. Јуче је порастао за 15, а већ данас, како се прогнозира, за додатних десет пара у односу на евро. По званичном курсу Народне банке Србије јуче се евро мењао, по средњем курсу, за 76,70 динара. Економисти већ за данас предвиђајукурс од око 76,60 динара за евро, чиме ће достићи највећу вредност у последње четири године. Да ли ће се ту зауставити?

Све које смо јуче питали – нису знали одговор или су се устезали од процена. Зашто? Вредност евра, односно динара, зависи од понуде и тражње. Са сваком већом понудом евра динар поскочи. Чим тих девиза буде нешто мање и динар се мало „сроза”. То су правила слободног, флуктуирајућег, курса домаће валуте. И све то без интервенција НБС. Докле? Вероватно све до оног часа до ког прилив евра буде знатно већи од тражње. Чим се уравнотеже понуда и тражња или скоче куповине евра, ево и пада вредности динара. И све тако у круг. Ко има динара, ваљало би да купује евро… и да чека, али шта ако опет падне? Време као поручено за шпекуланте и играче који се богате на курсним разликама.

Последњих недеља, стицајем разних околности, дошло је до пада курса, али и успоравања инфлације (у јулу је износила 0,1 одсто). Срећна подударност. Ништа више. Пре неколико месеци било је сасвим обрнуто – курс евра се крунио, а цене расле. Шта то говори?

Економисти које смо јуче о овоме питали кажу да се код нас не догађа ништа ново нити чудно. Водећи антиинфлациону политику НБС је курс „пустила низ воду”, односно понуду и тражњу, а определила се за очување ценовне стабилности не везујући је стриктно за курсну политику. Пошто су инфлаторни узроци системски много дубљи ни борба против њих није лака нити може да пружи очекиване ефекте на краћи рок. Зато нам се и догађало минулих месеци да курс пада, а инфлација расте. Да ли ће и докле овако повољан курс благотворно деловати на спорији раст инфлације остаје да се види. У сваком случају би ваљало, подсећају економисти, избећи нама добро познату „спиралу смрти” – инфлација, плате, курс… Редослед није битан.

Економисти такође овакав курс динара приписују политичкој стабилности и великом приливу страног капитала. У јуну су директне стране инвестиције достигле пола милијарде евра, а према неким проценама до краја године требало би да се увећају за још једну милијарду евра. На јачање динара утичу и комерцијални кредити, као и сезонски прилив девиза по основу мењачких послова. Последњих дана, како сведоче мењачи, код нас се у динаре промени бар 20 милиона евра за 24 сата. И то, сезонски, ништа није ново.

Курс динара према евру сваке године осетно јача у два наврата – током лета и уочи новогодишњих и божићних празника када наши грађани који живе у иностранству долазе у земљу са већим количинама новца. Како је пливајући курс заснован на понуди и тражњи јасно је да приливом веће количине девиза јача тражња за динарима, па тако и национална валута јача у односу на евро. Дијаспора сваке године у нашу земљу „упумпа” око четири милијарде долара. То су веома важне паре за Србију, јер се и на тај начин „пегла” наш висок трговински, односно платни дефицит са светом.Економисти, ипак, тежиште на актуелно кретање курса стављају на стране инвестиције и високе комерцијалне кредите из иностранства, а знатно мање на паре наших гастарбајтера.

Реално јачање динара према евру у протеклом делу године било је 6,8 одсто. До краја године, како процењују економисти, вероватно и свих десет процената. Поједини стручњаци предвиђају даље јачање домаће валуте. Чак и испод 75 динара за евро.Да ли ће НБС реаговати смањењем референтне каматне стопеи тиме ублажи притисак на јачање динара, поготово због нешто успореније инфлације, остаје да се види.

Овакав курс погодује увозницима, свим грађанима који имају кредите индексиране у еврима, као и онима који примају плате и пензије у динарима. Са друге стране јачи динар дестимулише извознике и оне који имају редовне девизне дознаке.

Гувернер НБС, Радован Јелашић је изјавио да ће динар остати стабилан и подсетио да само ниска инфлација дугорочно обезбеђује одрживи раст и амбијент за стране инвестиције. Иако стручна јавност сматра да би курс требало да подстиче извоз, а дестимулише увоз и да тиме одражава економску снагу привреде, гувернер је истакао да „динар заиста не плива сасвим слободно”, јер би курсева било онолико колико је сваком од нас потребно, али то никако не може да се припише превеликом интервенционизму НБС. Коначно, на исти начин се као и код нас формирају упоредне вредности валута у Прагу, Варшави, Будимпешти или Истанбулу.

Гувернер Јелашић је у изјави новосадском „Дневнику” рекао да НБС утиче на курс динара на исти начин на који Америчке федералне резерве делују на вредност долара, као и да је рестриктивна монетарна политика неопходна због инфлације и неспремности фискалне политике да потребном рестриктивношћу допринесу њеном смањењу.

Објављено: 05/08/2008. Политика

Zakon o dobrobiti životinja koji treba da bude usvojen, ako već nije, donosi niz revolucionarnih propisa i pravila za preradjivače mesa i nas konzumente. Kažu da životinja ne sme da pati, pa treba iz osnova promeniti sam proces ubijanja (eutanazije)  istih kao i da više nije dozvoljeno životinjama odsecati, rep, uši ili recimo izlagati životinje bolnom potkivanju kako je to do sada vekovima radjeno. Biće uvedena obavezna anestezija kako bi se eutanazija odvijala uz isključenu osetljivost životinja a i predvidjaju se posebni uslovi za čuvanje i tov istih.

Predvidjeno je da životinje kojima je veštačkim putem bilo šta oduzeto ili ne daj bože dodato, neće moći na izložbe i takmičenja kao do sada i isključivo će biti zabranjeno nanošenje bilo kakve patnje ili bola … podsticaj u rastu dodavanjem hormona rasta i drugih preparata, i korišćenje bolesne, povređene ili životinje s vidljivom manom u zaprezi ili pod sedlom.

Sve je to apsolutno humano i u skladu sa standardima EU, ali znači li to da će pripremanje pihtija preći sa one strane zakona? E to će oni nama malo teže objasniti a još teže zabraniti.

Možda bi ipak prvo trebalo dovršiti i usvojiti zakone za zaštitu ljudi pa tek potom preći na životinje, jer uslovi u kojima živi narod u pojedinim delovima Evrope su ipak, nadam se važniji od duševnog bola i patnji koje oseća jedna svinja, ovca ili govedo prilikom klanja.

Ne bi me začudilo da kad sve uslove ispunimo, isporučimo zlotvore i uvedemo i poslednji zakon, oni neće stati. Verovatno će nam tada  propisati visinu kuhinjskog stola, ugao i položaj jastuka ili čak možda debljinu djona na cipelama. Možda je ovo moje mudrovanje sarkastično i nazadno, ali ja pihtije ne dam ni za dve Evropslke Unije …

Али, онда се појавише „навијачи”, млади људи са вишком хормона

Зоран Ћирић [објављено: 31/07/2008 Политика / Погледи са стране]

Прексиноћ је Београд поново заличио на аутентичну српску (и балканску, јакако!) престоницу. За то су се побринули они који своје јавне радове обављају што даље од ,„круга двојке”, опевајући Раковицу као Нови Дорћол, Миљаковац као Горњи Врачар, а Церак као предграђе Пала. И наравно да су сви стамбено сконцентрисани на Новом Београду, тамо где се имена булевара одређују сваконоћним референдумима у виду плаката и постера.

Дакле, српски радикали су још једном доказали да су много више српски него што су радикали. Ненавикнути на уличне нереде, фронталне сусрете са полицијским кордонима у пуној опреми, на удисање сузавца кроз ракијом наквашена уста и ноздрве… показали су се као лењи и недаровити ђаци Вука и Чеде. Чак је и једна Весна Пешић за њих чиста урбана герила.

Нема сумње да је ЗЕС од ноћас постао ЗЕВС захваљујући калкулантској сујети радикалa који су одувек више били загледани у партијски врх него у национално дно.

И није ту најважнија провинцијска мегаломанија која олаком брзином најављује милион присталица и две хиљаде партијских безбедњака. На страну чињеница да једино Национална лутрија може да привуче милионче учесника у извлачењу Годоа. Него, мене чачка она друга бројка. Еј, па да они имају две хиљаде „бодигардова”, ладно су могли још откад да преузму власт у овој трајно дефлорисаној и тотално незаштићеној држави!

Елем, радикалски митинг би се завршио као тиховање испрекидано ту и тамо лелекавим мантрањем. Али, онда се појавише „навијачи”, млади људи са вишком хормона, онај специфични узраст у чијим главама се недостатак секса доживљава као патриотска патња. Од толике набубрелости полних жлезда мора доћи до праскавог пражњења. И тако је и било, ништа спектакуларно, уобичајени ритуал јалове деструкције, позерско јуначење праћено прилично сиромашном и немаштовитом сценографијом – која је више подсећала на Битеф него на врео београдски асфалт. Ипак, да ли је случајно да су улогу „реметилачког фактора”, који није произвео ни упола убојити ефекат као некада шерпе, варјаче и тигањи – преузели „навијачи”?

Одговор на ово питање открива голу, расколничку суштину радикалске организације изнутра. Наиме, подсетимо се мало како је текла митингашка предигра. Док се Тома склањао у хладовину свог дворишта спремајући се за ново печење надалеко чувене му ракије-мученице – дотле се запенушани Вучић са обе руке и ноге бацио у таласање медија и ширење фрустрирајућег електрицитета који је требало да запали „свети пламен отпора Борисовој тиранији”. И док су се и Тодоровић и Красић придружили Томи у питијском коментарисању наговештаваног догађаја, Вучић беше тај који је грмео о срамоти, издаји, достојанству и победи. Уместо о покраденим, „пожутелим” милионима, овог пута његове бројке су се односиле на живо људско месо. И то у време тик после окончаних избора! Ако се сећате, он је помињао милионску публику, али је такође цепао грло спомињући обезбеђење од две хиљаде њихових личних чувара, који ће бити гаранција за миран скуп са узвишеном атмосфером у којој ће нарочито моћи да уживају новинари, које је помињао као да су у питању панде из Сечуана. Испадоше новинари, у једном тренутку његове занетости пацификацијом будућег историјског скупа, угроженија врста и од Радована, и остале двојице хашких бегунаца. Добро, то се зове стратегија – већ неко време се говори о све израженијој „цивилизованости иначе природно неартикулисаних радикала”.

И шта се, после свих тих темељних „натоовских” припрема и бомбастичних најава, догодило?

Док је петнаестак хиљада људи слушало Тому како им се захваљује, као да је водитељ Евросонга, навијачи се самоиницијативно прегруписаше у хулигане и кренуше у „спонтани” дијалог са пословично некомуникативном жандармеријом. Тај недостатак комуникације се убрзо надоместио каменицама и бакљама, на шта су муркани одговорили сузавцем, гуменим мецима, топовским ударима и повременим јуришима који су завршавали у празно, јер су се наспрам њих налазиле врло спретне побегуље. Ноге су им биле брже од лајавих језика.

И, ето, то би било то. Али, где је ту поента? Чему ова јадна копија правих, жестоких демонстрација, какве можемо да видимо од Шпаније до Јужне Кореје? Наравно да је све ово некоме било потребно. Коме?

Одговор сте могли да видите у скисељеном Вучићевом лицу, згрченом на ивици плача, док кука како је добио пендреком по леђима. Такође, другу половину одговора могли сте да видите у смиреном, хладном, готово шмекерском држању Томе Николића.

Оне којима још није јасно шта се догодило, и ко иза кога стоји, само ћу подсетити да је Тома тихи али заклети „гробар”, а несташни му сарадник Вучић је врло транспарентни, радикално задрти ,„циганин”. А чији оно навијачи синоћ експресно повећаше буџет за урбанистичко уређење Београда, односно његовог пословног и културног језгра?

Ovogodišnji Blog Open održaće se u oktobru, Boru, gradu najuticajnijih blogera Srbije, a za sada se zna da će na njemu učestvovati dva najuticajnija blogera iz Nemačke: Robert Basic i Oliver Gassner, sa predavanjem pod radnim naslovom: “Blogs and the World Revolution”.

Blog Open 2008. organizuje Borska internet organizacija, a deo aktivnosti će se odvijati i u Brestovačkoj banji. Program još uvek nije definitivno utvrđen, a organizatori vas pozivaju da date predloge o tome koga biste voleli da čujete na ovom događaju.

Pored nemačkih blogera, učešće je potvrdio i Saša Radojčić koji će sa Banetom Dimitrijevićem govoriti o književnosti na blogu. Takođe, poziv je upućen i Bobby Voicu koji bi trebalo da govori na temu “Blogging and making money”, ali se još uvek nije javio da potvrdi učešće. Ukoliko imate predlog ko bi još mogao da govori na temu zarađivanja blogovanjem, slobodno ga podelite sa organizatorima, potpuno su otvoreni za sve predloge, sugestije i savete.

Do oktobra ima još vremena, a ITD će vas blagovremeno izveštavati o svim novostima u vezi sa ovom zanimljivom manifestacijom.

Zvanična prezentacija Blog Opena: http://blogopen.eu/

Izvor: IT dogadjaji

Od kada je sveta i veka bilo je a i biće nepravde, korupcije i koristoljublja. Kroz vekove su se ove pojave borile za opsatnak menjale agregatno stanje a mi obični mali i nebitni ljudi smo ostali kakvi smo i bili. Nikad i ništa nas neće dovesti u red. Nikad.

Ne govorim o prepametnim subobrazovanim i onima “od gore”, pričam o običnom čoveku- onom za svaki dan. Taj običan čovek je još uvek ubedjen da mu je ama baš u svemu potreban lider, da niša ne može sam (čak ni da razmišlja) a u krajnjem slučaju i da će mnogo bolje proći ako za sve što ga se tiče  ipak bude odgovoran neko drugi. I sve bi to bilo dobro i donekle razumljivo da u medjuvremenu nije došlo do opasne nestašice na to spremnih junaka.
Teško je danas naći dobrog lidera ili vodji- onog da umesto vas sve ono … pa su se oni koji su uvek bili u drugom i trećem planu dosetili i obznanili i promovisali pojam “lider p(l)aćenik”. Ponovo su po ko zna koji put najnesposobniji isplivali u prvi plan. Dokle?

Lider p(l)aćenik je spreman, sposoban, obavešten i uvek na vašoj strani. On će vas podržavati, zastupati i voditi kao niko do sada ali samo ukoliko uspete da postignete finansijski sporazum. Pored finansijskog sporazum sadrži još par stvari ali on nikad ne želi da o tome priča previše jer  ne ume da priča,
a većina njih nije pročitala u potpunosti ni uputstvo za pripremanje gotove supe. On se neretko upušta i u druge aktivnosti ali ga u prvilu najviše zanima lična promocija sa primesom  isceljenja urodjenih ili stečenih frustracija, komopleksa i nekih drugih anomalija.

Jedan takav slučaj imamo danas i u Boru. P(l)aćenik je došao i zakačio svoje zastave po gradu a ovaj naš je od najnovije sorte koja je u medjuvremenu mutirala pa je odmah za sobom doveo još nekoliko p(l)aćenika -zame(r)nika. Čoveka je angažovao klijent br. 1 ali se naš junak brzo prilagodio. Pošto mu je klijent br.1 pokazao put u nameri da mu malo pomogne on  je prvo “kaparisao” medije grada ali ubrzo zatim objavio tender za svoj transfer  prema kilentima br.2 i br.3 i sada vragolasto “baca oko” na sve ostalo što bi bilo sasvim u skladu sa njegovom ničim izazvanom popularnošću. Popularnost mu obradjuje i unapredjuje najtraženiji novinar svih vremena kome petnaest godina prete a on jadan još nije stigao ništa ni da napiše- o reportažama nećemo, jer verovatno čovek i ne zna šta je to.

Elem p(l)aćenik se pored svojih osnovnih delatnosti prihvatio i mukotrpnog posla spasioca svih borskih kotlova, kuturnog prosvetitelja i novinarskog mecene, a pošto su ga ubedili da je sve to odradio dobro pošao je čak i u obračun sa potencijalnim ljutim protivnicima na polju politike pa i sa samim svojim poslodavcem. Medjutim i tu dolazi povremeno do nekih problema i smetnji jer on još uvek ne zna kojoj stranci pripada a ovi ostali ili neće da mu kažu ili ne znaju ni oni. Malo je to teško objasniti ali nije ni lako biti p(l)aćenik.

Šta da Vam kažem na kraju. Čestitiam borskim novinarima koji su dozvolili da ih vodaju ovakava dva promašaja ali i evoropski orijentisanim demokraskim snagama grada koji su umesto da su same skidale Rankića sa vlasti, dozvolile da im na tome radi p(l)aćenik. Kako će i čime platiti radove na “amputiranju radikala” iz opštinske uprave ne znam ali mi se čini da će se i oni naći na spisku kaparisanih objekata i organizacija najveäeg lokalpatriote kojeg je Bor ikada imao. Tako sada postoji šansa da umesto jednog Rankića  dobijemo dva ili čak i tri p(l)aćenika a ceh plaćamo sami i to po najvišoj tarifi.

Borsky

Листа радикалских испада је неисцрпни инвентар једноличних, увежбаних, беспризорних увреда на рачун политичких противника. С малим одступањима, то је читава њихова политичка историја

Радикали су се вратили себи и својим дегутантним испадима. Тај повратак за њих није био тежак, будући да никуда нису ни одлазили. Тома Николић је бар покушао да се отресе неподношљивог Шешељевог доцирања и да сведе лудило на границе политичке уљудности. Није успео, слаб је за тако нешто. Прво га је поразио Тадић на изборима, а онда и војвода у странци.

Тамо сада владају Радете и Тодоровићи, а Николићу је само остало да активира свој раскошни јед, разумевајући да више не може да буде другачији, све и да хоће.

Зато је архивирао своју дуго тренирану уздржаност и кренуо с претњама. Рецимо, да ће „срушити диктатора“, зауставити РТС и све друго што иде насупрот свежим радикалским идејама. Неки аналитичари мисле да из Николића говоре фрустрације политичара који је више пута био на граници победе, а увек је поражен. Немоћ да се та граница савлада производи другу врсту немоћи: да се контролише бес, да се разуме стварност и признају важећи цивилизацијски оквири.

Листа радикалских испада је неисцрпни инвентар једноличних, увежбаних, беспризорних увреда на рачун политичких противника. С малим одступањима, то је читава њихова историја. Наслови Шешељевих књига су управо суморни сажетак такве хронике, трагикомични псовачки инвентар ненадмашног скрибоманског аса.

За новог манекена Шешељеве школе, који без контроле и цедила на језику сипа јавне увреде и претње, радикали су одредили извесну Вјерицу Радету. За свој премијерни наступ, дотична особа се увежбавала, где би другде, него у парламенту, идеалном месту за саопштавање творевина чистог ума.

У сваком свом говору она је „откривала” неколико тешких криминалаца и разбојника који се налазе у врху државе. Добро, то је већ опште место, једна досадна проза коју сви радикалски оратори знају напамет. Радета је ионако оскудни вокабулар својих партијских гуруа осиромашила све до муљевитог дна и заронила који лакат дубље.

За свој конференцијски деби, Вјерица се посебно припремила, водећи рачуна о сваком детаљу на себи. Видело се да поседује извесна знања из атентаторске историје Србије. Уосталом, такве су квалитете показали и војвода и Тома, тачно онда кад је требало.

Радета је подсетила јавност, а и „диктатора” Тадића, на Аписа и његове мете, краљевски пар Обреновић, секире сабље и бацање тела с балкона. А затим на кнеза сличне судбине, Михаила, па и на Ђинђића. „Тако пролазе издајници.”

Сад је тешко тражити сва издајства по архивама, али може бити да је Александар Обреновић издао Вјерицине патријархалне назоре тиме што се оженио лепом удовицом.

Што се кнеза Михаила тиче, он се некако у невреме окренуо континенту на коме је живео и тиме за сва времена изврдао Вјерицине (Вјеричине?) ретроактивне родољубне идеале. О Ђинђићу није ни морала да троши речи, све се зна.

Све то што се налазило у разгранатом вербалном апарату госпође Радете имало је смисла тек на крају, кад је излагачица занесена својом љубави према напаћеној отаџбини припретила Борису Тадићу. Ако га већ не можеш победити на изборима, зна се шта му ваља учинити. Таква организација могла би да буде једноставнија него организација победе. Радикали воле Србе па би се та љубав могла доказали елиминацијом шефа српске државе и рецимо изолацијом пет-шест милиона осталих издајника.

Ако је Вјерица била смушена у образлагању насушне националне потребе за једним финим атентатом, бар су јој клетве ишле добро. Свака би јој злослутна сплеткашица и црна пророчица могле позавидети, а магови, који кубуре с муштеријама, морали би код Радете на брзи летњи курс, на обуку и преобуку.

Она је проклела Тадића и њему сличне, „све до деветог, а чак и до једанаестог колена”. Може и бочно, и шире, и нагоре, и надоле, нико осим ђавола не зна кога све може закачити клетва намењена издајницима.

На крају се не може докучити шта се желело: да ствар заврши судбина или тврда радикалска завера, која је клеветничким женским језиком објављена пред читавим народом.

Бића која у својој глави имају уређаје за размишљање сличне Радети упућивали су своје поруке смрти Борису Тадићу. Остали су тукли новинаре.

Ако је хапшење Караџића повод за све ово, а одбрана Младића последња кота одбране српства, то само значи како радикали умеју и да праштају.

Младић је о њима мислио и говорио све најгоре, сматрао је Шешељеве трупе експедицијама свеопште пљачке и фактором карикатуралне сметње на бојишту.

Љ. Стојадиновић - Политика / Погледи

[објављено: 28/07/2008]

Autor: Aleksandar Vulin
[objavljeno: 25/07/2008 - Politika online / Pogledi sa strane]

Na stranu upadljiva sličnost Sadama Huseina i Radovana Karadžića: isto bradato izgubljeno lice. Na stranu nemušta saopštenja u kojima je Karadžić čas ludi starac, a čas vođa naoružanih ubica kojih, začudo, nije bilo u gradskom prevozu u kome je uhapšen. Na stranu tragovi stranih službi koje po mucavom Dačićevom priznanju hapse po Srbiji, u čemu on ne vidi razlog za ostavku ili priznanje da mu je Ustav zemlje kojom vlada nevažan i dalek, a prisustvo stranaca opravdanje za svaki kukavičluk i nemoral. Na stranu to što se „dvosmerna saradnja sa Hagom” tumači kao put u tamnicu ili grobnicu za one koji se ne prezivaju Orić ili Haradinaj; i to što, kada se nekim previdom tribunala dokaže nevinost, kao kod Šljivančanina, Srbija ćuti kao da se stidi svoje nevinosti, i ne protivi kada se u medijima smenjuju lica koja se slade njenom krivicom.

Sve to na stranu, ali zar niko nema hrabrosti da sudije upita odakle Vam pravo. Čak ni ja nisam toliko nepametan da se nadam da će pitanje išta promeniti, niti mislim da je velikima potrebno bolje opravdanje od sile koju poseduju, ali zbog pamćenja, zbog onih koji dolaze iza nas i koji bi po istorijskoj navici morali verovati da smo mi u ovom vremenu bili bolji i hrabriji nego što zaista jesmo – neko mora da pita odakle Vam pravo. Kad god je nestalo metaka i pušaka, Evropa koja nam sudi požurila je da doturi i baruta i čelika. Za svaku kap krvi koja je pala po bosanskim planinama Evropa je pisala pluseve i minuse i, ako posustanemo, gledala da nam razbukta mržnju i naoštri noževe, da nas uputi protiv koga i kada da ih potežemo. Oni koji su pisali mirovne planove za ratove koje su izazvali, oni koji su svoje ambasadore slali na tenkovima da se uvere u dobar postupak prema pobijenim i da izmere humanost i pravilnost nečije smrti – oni nemaju prava da nam sude. U razbacanim leševima po niškim pijacama, grdeličkim klisurama i metohijskim izbegličkim konvojima, Zapad je pokazao da nema tih jezičkih bravura, tehnoloških skokova i bankovnih računa koji će civilizaciju sile učiniti pravednijom i različitijom od bande masovnih ubica.

Nema opravdanja da se moj narod proglasi krivim uvek i zauvek, a da sudije na svojoj duši nose desetine hiljada pobijenih sa svih strana i Balkana i sveta. Oni što u imenu mog naroda nalaze predmet nekažnjene mržnje, oslobođeni licemerne maske političke korektnosti, nemaju prava da u nama traže opravdanje za svoje nasilje; i svako ko ga nalazi i traži u nama i samo u nama, svako ko tvrdi da smo sami sebe bombardovali i da smo u slepom besu napali celu planetu – gori je od onih koji su milosrdnim bombama proterali milione i pobili desetine hiljada. Krvavi balkanski ratovi nisu nastali iz naše želje i volje, i ako je naša slepa zaljubljenost u Zapad greh – neka nam sude, ako je naša vera da nam misle dobro i kada nas ubijaju greh, samo tada neka nam i sude. Ubice u ime milosrđa i u ime samo njima razumljivih vrednosti nemaju prava da nam sude, pa čak i ako to svojom silom mogu, mi nemamo prava da pristanemo na njihove presude, pa ma kakva naša slabost bila.