Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Jedan telefonski poziv, a potom odlazak na nezaobilaznu kafu bili su dovoljni da Srbija izbegne da sebi natovari na vrat slučaj „a la Salman Ruždi”. Sporazumno, bez ikakvih sudskih zabrana, uprkos protivljenju kulturne javnosti, „Beobuk” je povukao knjigu koja vređa verska osećanja muslimana. Obe islamske zajednice u Srbiji osudile su pojavu romana Šeri Džons „Dragulj iz Medine” u našim knjižarama. Do izliva gneva muslimana viđenog ranije u sličnim slučajevima po gradovima Evrope nije došlo, jer su i Rijaset i Mešihat prihvatili izvinjenje izdavača i obećali da će se angažovati na stišavanju emocija vernika.

Tačno je da je cenzura, ne samo nepopularna, već i nepoželjna u demokratskim društvima, pošto direktno pogađa slobodu govora i guši umetničko stvaralaštvo, ali slučaj „dogovorne zabrane” jedne knjige bez sudskih naloga zapravo na posredan način svedoči o poštovanju verskih osećanja 550.000 muslimana koji žive u Srbiji. Zato i čude pojedine ocene u tekstu koji je tim povodom objavio „Njujork tajms”. Rojtersov izveštač ne propušta priliku da u napisu o kontroverznoj knjizi, čije je izlaženje u Americi stopirao i „Random haus”, proturi i falsifikovane stereotipe o Srbima kao glavnim krivcima za ratove na prostoru bivše Jugoslavije.

„Mržnja prema muslimanima bila je glavni uzrok rata u Bosni od 1992. do 1995. godine i odnosi između muslimana i pravoslavnih Srba su često napeti”, piše Rojtersov izveštač iz Beograda u tekstu „Srbija: Izdavač je povukao roman o Proroku”.

Tajne o rasturanju Jugoslavije polako ali sigurno izlaze na svetlost dana i teško je poverovati da danas u svetu iko ozbiljan veruje da je krvavi rat u Bosni započeo zato što su pravoslavni Srbi mrzeli muslimane. Zaboravne treba podsetiti da je patrijarh Pavle više puta tokom rata pozivao na mir i pravoslavne i muslimanske vernike, govoreći im da su upućeni jedni na druge i da nemaju nikog bližeg, jer žive na istom prostoru. Tačno je da su zločini počinjeni. Ali, istinski vernici to nisu mogli uraditi. Nijedna vera ih ne uči da mrze svoje komšije bez obzira na versku i nacionalnu pripadnost.

Kada su danske novine 2006. godine objavile spornu karikaturu o proroku Muhamedu koja je ražestila muslimane u celom svetu, poglavar SPC je ustao u odbranu verskih osećanja muslimanskih vernika. Islamska zajednica Srbije je uzvratila „hrišćanima” osudom knjige „Da Vinčijev kod” Dena Brauna koja je karikirala lik Isusa Hrista koga muslimani takođe poštuju kao svog proroka.

Da muslimani u Srbiji neometano ostvaruju, ne samo sva svoja verska prava, već i politička, dokazuje i to što su se dva Bošnjaka iz međusobno suprotstavljenih partija našla skupa u izvršnoj vlasti. Da u Srbiji nema ni traga netrpeljivosti prema muslimanima priznao je pre nekoliko godina i jedan sandžački političar. I to ne u Beogradu, već usred Ankare. Na javnom predavanju poručio je kako Srbija (misleći na onu posle demokratskih promena 5. oktobra) može služiti kao primer svima na Balkanu kako se treba odnositi prema muslimanima i Bošnjacima.

Milenko Pešić / Politika ONLINE

DANAS (09.08.) bi mogao biti veliki dan za sve poštovaoce državnog suvereniteta širom zemaljske kugle, dan u kome bi se u gotovo svim većim svetskim gradovima razvijenih demokratskih zemalja mogli održavati mitinzi podrške gruzijskoj državi i njenom predsedniku Mihailu Sakašviliju.

Centralni miting podrške u Vašingtonu, a pod međunarodno prihvaćenim sloganom “Osetija je Gruzija”, mesto je na kome će, tokom brojnih govora vatrenih pristalica suvereniteta Gruzije, možda biti upućen poziv međunarodnoj zajednici, a posebno ruskim zvaničnicima, da se samo poštovanjem međunarodnog prava može očuvati stabilan poredak i mir u svetu. Američki predsednik Džordž Buš će poseban akcenat u svom govoru staviti na osudu ruske podrške lažnoj državi Južnoj Osetiji, dok će državni sekretar Kondoliza Rajs ukazati na rusko kršenje svih relevantnih rezolucija Ujedinjenih nacija, a koje je nastalo kada su dosadašnje mirovne trupe zamenjene nelegitimnim i nelegalnim jedinicama ruske armije.

NEKADAŠNJI zamenik državnog sekretara SAD za spoljne poslove i specijalni izaslanik za Balkan Ričard Holbruk će, u svom obraćanju demonstrantima na ovom mitingu, posebno osuditi separatističke pobunjenike iz Južne Osetije i tražiti da se njihove vođe, zbog etničkog čišćenja i zločina nad ne-osetijskim stanovništvom, predaju u ruke međunarodnoj pravdi. Miting u Vašingtonu, na kome će govoriti još i Vesli Klark, Vilijam Voker i Medlin Olbrajt, završiće se incidentom u kome će grupa razbesnelih navijača Vašington Vizardsa zapaliti rusku ambasadu. U akciji američke policije protiv huligana biće povređena i novinarka Kristijana Amanpur, kao i američki predsednički kandidat Barak Obama, koga će policija tući pendrekom po leđima dok bude smirivao navijače Vizardsa. Snimak će se moći videti na JuTjubu.
Miting podrške gruzijskoj državi, narodu i predsedniku Sakašviliju biće održan i u Briselu. Glavni govornik na ovom skupu, Havijer Solana, visoki predstavnik Evropske unije za zajedničku spoljnu politiku i bezbednost, pojaviće se sa bedžom na kome je nacrtana meta, a u znak solidarnosti sa gruzijskim narodom koji je, kako će istaći u Solaninom govoru, “izložen divljačkim i od UN neautorizovanim vazdušnim napadima ruskih oružanih snaga”.

HAVIJER Solana će apelovati na ruske vlasti da prekinu sa ovim nelegalnim bombardovanjem jedne suverene države, sa nepotrebnim i necivilizovanim uništavanjem mostova, bolnica, fabrika i televizijskih tornjeva. Na kraju svog govora na briselskom mitingu “Osetija je srce Gruzije” Havijer Solana će pozvati prisutne demonstrante
da minutom ćutanja odaju poštu civilnim žrtvama ruskog bombardovanja Gruzije, te da time izraze zgražavanje nad izjavama ruskih zvaničnika - koji ubijene nedužne ljude cinično nazivaju “kolateralnom štetom”. U nastavku mitinga prisutnima će se obratiti i finski diplomata Marti Ahtisari, sa osudom ruskog plana za Južnu Osetiju, kao i komesar za proširenje EU Oli Ren, koji će posebno osuditi ruske vlastodršce i njihove tajne službe zbog finansiranja i podržavanja gruzijskih opozicionih partija, a zarad smene predsednika Sakašvilija. Ren će posebno ukazati na bahato rusko mešanje u unutrašnju politiku Gruzije, ispoljeno pretećim porukama Moskve da će prekinuti procese približavanja, kao i eventualnu ekonomsku pomoć Tbilisiju, a ukoliko predsednik Sakašvili i dalje bude na vlasti.
Pred demonstrantima na briselskom mitingu govoriće i slovenački ministar spoljnih poslova Dimitrij Rupel, koji će oštro osuditi svaku nameru Južne Osetije da proglasi nezavisnost. Rupel će upozoriti i sve one zemlje, koje imaju nameru da priznaju nezavisnost te nepostojeće države, da time krše međunarodno pravni poredak i da će na taj čin mnoge zemlje EU, predvođene Slovenijom, odgovoriti povlačenjem svojih ambasadora.
Miting, na kome će govoriti i Bernar Kušner, Toni Bler i Gerhard Šreder, završiće se incidentom u kome će navijači briselskog Anderlehta kamenovati prostorije nekih evropskih pro-ruskih partija, a i takođe zapaliti rusku ambasadu, dodatno iznervirani vešću da centralnom mitingu EU nije prisustvovao predsednik Rumunije, koji je otišao u posetu Srbiji.

RUSKI predsednik Dmitrij Medvedev i premijer Vladimir Putin osudiće paljenje diplomatskih predstavništava u Vašingtonu i Briselu i pozvati zapadne političare na realističan pristup u rešavanju osetijske krize. U zvaničnom saopštenju ruske vlade ponovo će biti upozorene sve one zemlje koje osuđuju intervenciju ruskih snaga da time, zapravo, samo podržavaju golu vlast kavkaskog kasapina, nacionaliste Sakašvilija, koji je nastavkom svoje pogubne politike stvaranja Velike Gruzije izazvao destabilizaciju celog kavkaskog regiona, stradanje osetijskog naroda i humanitarnu katastrofu nesagledivih razmera.
Većina zemalja članica Ujedinjenih nacija reagovaće danas na uznemirujuće vesti sa južnog Kavkaza, osudom ili podrškom, a u odnosu na to u kakvim su relacijama sa Rusijom ili Gruzijom. Reakcija na ovaj sukob, još neko vreme, neće biti iz Beograda i Prištine, dok se ne usaglasi zajedničko saopštenje.

(Vašington, Brisel, Moskva…
od našeg dopisnika
Alberta Ajnštajna)

19.08.2008
Јулиански (стари) календар:
06.08.2008

Треће године Своје проповеди на земљи Господ Исус чешће говораше ученицима Својим о блиском страдању Своме, но уједно и о слави Својој после страдања на крсту. Да не би предстојеће страдање Његово сасвим раслабило ученике те да не би отпали од Њега, Он Премудри, хтеде им пре страдања показати делимично славу Своју божанску. Зато узевши собом Петра, Јакова и Јована изиђе с њима ноћу на гору Тавор, и ту се преобрази пред њима. „И засија се лице његово као сунце, а хаљине његове постадоше бијеле као свјетлост” (Мт 17, 2). И појавише се покрај Њега Мојсеј и Илија, велики старозаветни пророци. И видеше ученици и удивише се. И рече Петар: „Господе, добро нам је овдје бити; ако хоћеш да начинимо овдје три сјенице (колибе): Теби једну, и Мојсију једну, и једну Илији” (Мт 17, 4). Но док још Петар говораше, удаљише се Мојсеј и Илија, и сјајан облак окружи Господа и ученике, и дође глас из облака: „Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи; њега слушајте” (Мт 17, 5). Чувши овај глас, ученици падоше ничице на земљу као мртви и осташе тако лежећи у страху докле им Господ не приђе и не рече им: „Устаните и не бојте се” (Мт 17). Зашто Господ узе само тројицу ученика на Тавор а не све? Јер Јуда не беше достојан да види божанску славу Учитеља, кога ће он издати, а њега самог Господ не хте оставити под гором, да не би тиме издајник правдао своје издајство. Зашто се преобрази на гори а не у долини? Да би нас научио двема врлинама: трудољубљу и богомислију. Јер пењање на висину захтева труд, а висина представља висину мисли наших, тј. богомислије. Зашто се преобрази ноћу? Јер је ноћ подеснија за молитву и богомислије него дан, и јер ноћ закрива тамом сву земаљску красоту, а открива красоту звезданог неба. Зашто се појавише Мојсеј и Илија? Да се разбије заблуда јеврејска, као да је Христос неки од пророка, Илија, Јеремија или неки други - зато се Он јавља као Цар над пророцима, и зато се Мојсеј и Илија јављају као слуге Његове. Дотле је Господ много пута показао ученицима божанску моћ Своју, а на Тавору им је показао божанску природу Своју. То виђење Божанства Његовог и слишање небеског сведочанства о Њему као Сину Божјем требало је да послужи ученицима у дане страдања Господњег на укрепљење непоколебљиве вере у Њега и Његову крајњу победу.

Preobraženje gospodnje

U Vujaklijinom leksikonu nalazimo da rec “preobrazenje” znaci transfiguraciju, promenu oblika - stanja. Na danasnji dan Gospod Hristos se preobrazio pred svoja tri apostola: Petrom, Jakovom i Jovanom ovako: “I zasja se lice njegovo kao sunce i haljine njegove postadose bele kao sneg i ukazase im se Mojsije i Ilija, koji s njim govorahu”. (Mt. 17, 2-4).

Krstenje kojim se postaje clan Crkve Hristove, takodje predstavlja duhovni preobrazaj novokrstenoga, jer se njime oslobadja i praroditeljskog i svih grehova koje je ucinio do trenutka krstenja (ukoliko je u pitanju odrasla osoba). Dakle, svi mi krsteni doziveli smo preobrazenje, transfiguraciju.

Ima ljudi koji od samog rodjenja nose u sebi nesto izrazito plemenito i dobro, to sto su poneli sa svoga krstenja i ostali u tome. Nazalost, mnogi to ne uspeju, pa se ponovo preobraze, ali ovoga puta na gore a ne na bolje. Tako onda mnogi od nas samo glume svoju “dobrotu” a u sustini su negativni. Medjutim, pre ili kasnije, uoci se razlika izmedju istinski dobrog i izvestacenog coveka.

Kazu da je carica Savska, kada je ono bila dosla da iskusa mudrost Solomonovu, donela, izmedju mnogo dragocenosti, i saksije sa prirodnim i vestackim cvecem, trazeci od Solomona da pogodi koje je pravo. Solomon nije hteo da rizikuje jer je vestacko zista bilo majstorski napravljeno, nego je jednostavno naredio da se donese kosnica sa pcelama i da se stavi pored cveca. Pcele su samo omirisale vestacko ali su se zadrzale na prirodnom cvecu. Tako se relativno brzo uoci razlika izmedju vestacki i istinski dobrog coveka.

No sama cinjenica da se mi obicno pravimo boljim nego sto jesmo, svedoci da mi zaista i zelimo da budemo bolji ali da nam to cesto ne polazi za rukom. Maksim Gorki u svojoj drami “Na dnu” govori kako je u jednom podrumu zivelo nekoliko propalih ljudi, odatih alkoholu i neradu. Svi su se uzajamno mrzeli, svadajli, tukli i tako moralno tonuli. Jednoga dana dosao je medju njih da zivi neki starac-hadzija, koji je u tu atmosferu mrznje i greha uneo svezinu dborote, cestitosti i gotovosti da im svima pomogne. Za svakog od njih imao je reci utehe i ohrabrenja, i ovi ljudi su ga slusali i trazili njegovo drustvo. Kada je starac otisao, govorili su o njemu sa simpatijama i zeleli da postanu makar slicni njemu, ali… Sve je ostalo samo na recima i zeljama. Nastavili su po starom i nije doslo do transfiguracije, do preobrazenja, do preporoda.

Nije to slucaj samo sa propalim ljudima. Tesko je coveku uopste da se malo izdigne iznad sebe i da pocne da zivi jednim besprekornim zivotom. Jevandjelje tvrdi da je bez Bozije pomoci to uglavnom nemoguce: “Niko ne moze doci k meni, ako mu ne bude dano od Oca moga” (Jn. 6, 65). Potrebno je da nam Bog pomogne da dozivimo neposredni dodir s Njim, da dozivimo izvestan prelom u zivotu, preporod; da se, kako kaze Jevandjelje “nanovo rodimo” (Jn. 3, 3).

Kako to biva? Obicno se covek pred tim muci sa sobom. Uvidja da njegov zivot nije onakav kakav bi trebalo da bude. Tesko mu je, trazi put, i obicno kad te dusevne muke dodju do vrhunca, Bog dolazi u pomoc, ozari dusu, razagna sav mrak i covek se radja za jedan novi zivot, zivot u duhu, zivot u Bogu.

U zitiju starca Siluana citamo kako je on kao mladic dosao na Svetu Goru u manastir Sv. Pantelejmona, gde je otpoceo teski iskusenicki i monaski zivot ispunjen postom, molitvom, bogosluzenjem, bdenijem, citanje, radom, nespavanjem… Bio mu je odredjen tezak rad u vodenici. Prolazili su meseci a napretka u duhovnom zivotu nije bilo. Dusevne sile su malaksavale a raslo ocajanje. Jedne veceri je sedeo u svojoj celiji i razmisljajuci dosao do zakljucka da je Boga nemoguce umoliti. I kad je te veceri, u tom strasnom raspolozenju usao u crkvu, doziveo je ono isto sto i apostol Pavle pred Damaskom. Odjednom je osetio da je Bog tu prisutan i da se Duh Sveti uselio u njegovu dusu. Osetio je da mu je Bog sve oprostio i dozivljavao je veliku radost i veliki mir od tog pomirenja sa Bogom. Zapisao je sledece: “Sve je sada bilo lepo: i svet velicanstven, i ljudi prijatni, i priroda prekrasna, i telo nekako lakse. Dosao je nekako priliv snage, rec je Bozija radovala dusu, nocna bdenja u svetom hramu i duge molitve u celiji postale su sladosne. Od preobilja radosti dusa je zalila sve koji ne osecaju i ne dozivljavaju to isto i molila se za sav svet”.

Nesto se slicno dogodilo i francuskom velikom filozofu i piscu Paskalu. Umro mu je otac, sestra otisla u manastir, i on je ostao potpuno usamljen. Da bi se razonodio posecivao je salone u kojima se okupljalo sumnjivo drustvo, zabavljao se, slusao muziku… Brzo se zasitio svega i poceo je osecati gotovo nepodnosljivu odvratnost prema celom svetu. U dusi je osecao strahovitu prazninu, mucio se skoro godinu dana, molio se Bogu da ga izbavi, ali pomoci niotkuda i cinilo mu se da ga je i Bog zaboravio. I jedne novembarske noci, dok je citao Jevandjelje po Jovanu, dusu mu je iznenada ozarila bozanska blagodat i sva tama je odmah bila nestala. Drhtavom rukom, kratkim recenicama, belezio je staje tom prilikom osetio. Zapisao je: “Sigurnost… Osecanje. Radost. Mir… Zaborav sveta i svega, sem Boga… Radost, radost, radost, plac od radosti…. Potpuno i slatko odricanje…”.

Hartiju na kojoj je zapisao ove reci Paskal je usio u svoj kaput i uvek nosio sa sobom da bi se na tu noc ozarenja stalno podsecao. Naravno, sve to nije bilo vise potrebno. Sam taj dozivljaj je bio tako snazan da je potisnuo sve i stao u prvi plan u njegovoj dusi. Proziveo je izvesno vreme u manastiru, gde je ustajao na rana bogosluzenja, molio se, postio i osecao se kao da je na nebu. Zatim se vratio svom knjizevnom i naucnom radu i ceo zivot proziveo za Boga i za bliznje, kao neki svetitelj. Pisao je: “Zelim svima da osecaju ono sto ja osecam… U sve dane svoga zivota blagosiljam Iskupitelja koji mi je podario ove dane…”.

Nesto se slicno dogodilo i sa svetim apostolima prilikom Preobrazenja, zatim na dan Pedesetnice, sa sv. apostolom Pavlom pred Damaskom i sa tolikim drugim svetiteljima. Nesto je sasvim novo i neobicno, snazno i sveto, sislo u jednom trenutku na njihove duse i oni su se osetili preporodjeni za jedan novi zivot. Taj je sveti trenutak, taj je dodir sa Bogom, skrenuo citav njihov zivot jednim drugim putem; putem dobra, pravde, herojstva, duhovne radosti. To blagodatno rodjenje je neophodno za duhovni zivot. Od njega sve pocinje i bez njega se u toj oblasti skoro nista ne postize. Gospod Hristos je svojim Preobrazenjem hteo da pokaze ucenicima svoju slavu kao odsjaj Bozije slave. Takodje je zeleo da ih ohrabri, da ne bi klonuli verom dok ga budu gledali raspetog na krstu vec da se tada sete njegove preobrazenjske slave.

protojerej-stavrofor Lazar Vukojev,
paroh zapadnohamiltonski

Када су Америка и већина земаља Европске уније признале Косово као независну државу и погазиле међународно право, одузимајући део територије једној сувереној земљи, наши политичари и аналитичари изговорили су много оштрих речи. У знак протеста повучени су амбасадори из европских и других земаља, јасно је стављено до знања да Србија никада неће одустати од Космета и, што је било важно, упозорено је како ће примером Косова поћи многи сепаратистички покрети.

Покушај Грузије да блицкригом поново успостави суверенитет над Јужном Осетијом изазвао је Русију да војно интервенише и порази Сакашвилија који се надао да ће му помоћи амерички пријатељи који су га можда и подстакли да баци рукавицу Москви. Руси су реаговали изузетно оштро, показавши да су спремни да бране своје, и интересе Осетина. Свет није толико забринуо пораз Грузије, већ одлучност Русије.

Руси су годинама, бранећи Србију, њен суверенитет и територијални интегритет, упозоравали да нема „јединствених случајева“ у међународној политици и да ни Космет неће остати усамљен случај. Искористили су све што су Америка и друге западне земље протеклих деценија радиле и говориле о Југославији и поводом Југославије, подсетили су на бомбардовање СРЈ 1999. године, на то да су тада њихове снаге користиле несразмерну силу и гађале цивилне циљеве, убијајући при томе и жене и децу, те да су у фебруару ове године Србији одузеле део њене територије. Када су се западне силе почеле позивати на међународно право и правду и заштиту суверенитета и територијалног интегритета Грузије, Русија их је подсетила и на Ирак и Авганистан и на кршење међународног права.

За све то време, званични Београд (са изузетком Оливера Ивановића) ћути. Тренутак јесте деликатан, а све што би могао да каже, Београд је већ рекао у фебруару ове године поводом самопроглашења Косова – да је реч о опасном преседану који се неће ту зауставити, као и да једностране одлуке подстичу сепаратизам у свету.

Русија вероватно и не тражи директну подршку од Србије, али би овој великој земљи, која наш суверенитет и интегритет брани, понекад више него ми сами, и те како пријало да је неко на власти у Београду јавно рекао „да је Србија упозоравала САД и ЕУ на све последице кршења међународног права”.

Но, и дела говоре. Француски министар Кушнер нам је јасно дао до знања да жели да нас одврати од намере да тражимо мишљење о легалности признавања Косова од Генералне скупштине УН, односно Међународног суда правде. Нисмо одустали.

Зејнел Зејнели / Политика / Погледи
[објављено: 15/08/2008]

Kostolac — Naučno-istraživački centar Viminacijum, čija je ukupna površina 4.000 kvadrata, do kraja avgusta biće pokriven.

Trenutno su pri kraju radovi na pokrivanju centra ovog istorijskog spomenika. Kada objekat bude završen biće u funkciji naučno-istraživačkog rada, razvoja turizma i daljih iskopavanja na ovom lokalitetu.
Po rečima direktora projekta Viniminacijum i pomoćnika republičkog ministra kulture Miomira Koraća, objekat ima kongresnu salu visoku 5,5 metara potpuno uređenju u rimskom stilu sa najboljim mozaicima naših ali i italijanskih slikara, prostor od 1.000 kvadrata za muzej, baviće se i istraživačkim radom, imaće 110 ležajeva, otvorenu školu za edukaciju kadrova pre svih arheologa, istoričara, istoričara umetnosti ali i iz drugih oblasti.
Po rečima Koraća, biće otvoren i savremeni SPA centar uklopljen u ambijent kakav je bio u III i IV veku, u vremenu kada je Viminacijum bio sedište rimskih legionara, vojni logor i glavni grad Gornje Mezije.

Viminacijum će vrlo brzo biti osposobljen za ekonomsko poslovanje, odnosno sam sebe će izdržavati. Upošljavaće više hiljada ljudi, a sa turističkog aspekta postaće jedinstven srpski brend.
U viminacijumski naučno-istraživački centar uloženo je 1,2 miliona evra, a pored NIP-a deo sredstava obezbedilo je Ministarstvo kulture Republike Srbije. Tu su i donacije američke i nemačke vlade i Elektroprivrede Srbije.

Već naredne godine biće postupno otkriven i sređen veliki amfiteatar sa 12.000 mesta, potpuno isti kao u vreme kada su u njemu boravili rimski imperatori.
Na ovom objektu isključivo će se služiti u rimskim togama, junaci rimske priče biće svakodnevica, a ovakav način turističke prezentacije jedinstven je u Evropi, rekao je Korać.

Na propagandi Viminacijuma učestvuju mnogi poznati umetnici. Tako će 30. avgusta u viminacijumskom parku pevati najkoloritniji sopran današnjice francuska primadona Ema Šaplen.
Dolazak na donatorski koncert svetske dive najavilo je 18 ambasadora, državno rukovodstvo Srbije, ali i 300 tzv. VIP posetilaca, odnosno velikih donatora.

Izvor: Tanjug

Пустите овај народ да, макар на Олимпијади, осети национални понос. То није ни „национализам”, нити „милитаризам”. То је патриотизам. И ако је тај осећај некоме стран, не мора да га квари другоме

Олимпијске игре су увек време појачаног патриотизма. Шта се, међутим, дешава у земљи у којој један део елите мисли да је сваки патриотизам национализам, а сваки национализам фашизам? Олимпијада је у таквој земљи прилика за обнову напада на националне симболе – од химне до начина поздрављања.

Најпре је нападнута химна. Израчунато је да се у њој петнаест пута помиње реч „српски”. То је, наводно, неприхватљиво за земљу у којој мањине чине петину становништва. Такође, речено је да је то била химна Караџића и Аркана. Она је „у многим главама повезана са идејом ВеликеСрбије”. Коначно, и њен текст је неприхватљив због,,религиозно-милитантно-националистичког садржаја”.

Овде налазимо све елементе специфичног крајњаштва, названог „грађанизам”. По том становишту, ако је држава добила име по већинској нацији, придев из тог имена не сме се користити само зато да се националне мањине не осете запостављеним. Занимљиво је да овакве идеје постоје једино у Србији. Нисам чуо да ико, рецимо, у Румунији тражи избацивање из употребе придева „румунски” зато што у њој живи 1,4 милиона Мађара. Такође нисам чуо да се тамо захтева да се почетак химне „Дижи се, Румуну”, замени са „Дижи се грађанине Румуније”, или, што би било још политички коректније: „Дижи се грађанко и грађанине Румуније”.

Тој параноји, у вези придева „српски”, изгледада нема краја. Можемо се само питати шта је следеће? Промена и самог имена државе? Јер, зашто би се ова земља звала Србија? Што је не бисмо лепо назвали „Грађанија”, па да све буде савршено „политички коректно”?

Аргумент да је наша химна „упрљана”, такође, јединствено је српски. Нисам чуо да је ико, после Вијетнама или Алжира, предложио промену америчке или француске химне. Нисам, такође, чуо да је ико тражио да Марсељеза престане да буде француска химна, само зато што ју је користио вишијевски режим. Уосталом, чак и немачка химна је, после свега што се десило 1939–1945, остала иста. Само је скраћена за две строфе.

Коначно ,,религиозно-милитантно-националистички садржај” свакако је најлепши аргументнаших грађаниста. Ако погледамо химнеглавних европских нација – Немачке, Британије, Француске, Шпаније или Италије, видећемо да се Бог, оружје, крв или нација не спомињу једино у химни Шпаније. Али, не зато што је она политички најкоректнија. То је само зато што шпанска химна уопште и нема речи.

Слична галама дигла се и због навијачке песме која је направљена за ову Олимпијаду. Њеној естетици се вероватно има шта приговорити. Али, грађанистички напад је ишао, опет, на превише придева „српски” у њеним речима и на превише „милитаризма” у њеној мелодији. Али забога, ипак је то навијачка песма! Колико патриотизма и колико борбености је у српским навијачким песмама дозвољено, а да то не буде „национализам” и „милитаризам”? Када се „друга Србија” пита, изгледа да је одговор – нула!

Најзад, поздрав са три прста, Бориса Тадића, изазвао је лавину критика. Опет је избачен аргумент да су „тај поздрав користили Караџић и Аркан”. Затим је, из нафталина, извађена и стара прича како поздрав са три прста није изворно српски, већ су тако полагале заклетву неке фашистичке јединице. Закључено је да је у питању знак који су, током деведесетих, користили српски националисти и да га зато треба послати на сметлиште историје.

Али, тај поздрав није измислио „националистички Милошевићев режим”. Њега је, као што се сви добро сећамо, измислила „демократска опозиција”. На хиљаде антимилошевићевских, опозиционих демонстраната, током деветомартовских (1991), видовданских (1992), зимских (1996/7) и петооктобарских (2000) протеста дизало је увис три прста. Можда је, преко Дрине, и неки злочинац исто показивао. Али, за огромну већину Срба три прста су била знак патриотизма. Зашто би га одбацили због неколицине криминалаца?

Тачно је да поздрав има сличности са неким другим поздравима из историје. Али, у овом тренутку он јеједино српски знак. Шта мари ако је и преузет? (Мада, пре ће бити да је реч само о подударности). И многи други национални симболи су преузети. Шајкача је, рецимо, дошла из Аустроугарске, са униформама које је за народну војску набавио краљ Милан. Али, та капа је, након тога, у Србији имала свој особен историјски живот. Зато је и постала национални симбол. Једнако, и поздрав са три прста има своју, „српску” историју. Та историја га је учинила националним симболом, И то се сада може променитисамо репресијом.

Зато, пустите овај народ да, макар на Олимпијади, осети национални понос. То није ни „национализам”, нити „милитаризам”. То је патриотизам. И ако је тај осећај некоме стран, не мора да га квари другоме. Већина наших људи радује се да види српску тробојку у Пекингу. И радује се да чује „Боже правде”. Можда и зато што је правда, спољна и унутарња, управо оно за шта Србија највише и моли.

Слободан Антонић, политички аналитичар

Kroz taj deo grada odavno ne prolazim. Trudim se i kada  moram da proletim, bez osvrtanja jer se svega i svačega tuda prolezeći setim, ali tog jutra sam baš “zaglavio”.

Već dugo nisam u gradu a i sve se nekako promenilo. Lica koja obično srećem u zaista retkim šetnjama mi ne znače ništa osim kad sretnem retke školske drugove koji su odlučili da tu ostanu ili kada u liku nekog “deteta” naslutim čije bi moglo biti, pa se prisetim lepih ili manje lepih ljudi i dogadjaja i vratim u prošlost koja ponekad zna da pošalje odvratne poruke i signale. Sve to ipak nekako prodje već posle par koraka ali ovog puta tako nije bilo .

Park je tog  jutra bilo prepun sveta,  i poželeh da prodjem tuda. Hiljadu i jedan razlog zbog kojeg već toliko godina izbegavam ovaj prilaz nije bio dovoljno jak i krenuo sam- hrabro a kao da sam znao.  Sunce je tek preskočilo  zgradu “distribucije” pa je jutro bilo prijatno u mom “zabranjenom” delu grada mada je gore prema selištu  po ulicama već peklo sa svih strana.

Primetio sam da je puno zelenila, ne baš zelene boje - ali ‘ajde. Primetio sam i da se počelo voditi računa o tom delu grada kao i pokušaj da se od parka napravi muzej rudarskih mašina. Lepo.
Posle sms poruke koja mi je na tren skrenula pažnju sa prizora oko sebe digao pogled i nastavio dalje ali … Ugledao sam šokiran devojku koja me je zauvek oterala iz parka osvrnuo se oko sebe ali sam ubrzo primetio da za njom ide jadan par  okičćen kesama i tobicama, prepunih pijačnim potrebštinama. Bio sam zbunjem i priznajem pomalo uplašen dok je prolazila pored mene ali nekim čudom sam ostao miran.  Iza nje su očigledno išli njeni roditelji i tada sam shvatio.

Moja velika i dugo neprežaljena  ljubav iz gimnazijskih dana se lagano približavala mada to verovatno nikad ne bih shvatio da pred njom ne videh njenu njenu sliku i priliku iz gimnazijskih dana. A to je on- sad sam ga video prvi a voleo bih i polednji put.

Prošli su- odglumila je da me nije prepoznala … a nisam ni ja nju mada je još uvek lepa. Ne znam kako bih vam dočarao tok svojih misli u tom trenutku jer sam se našao usred bujice nedefinisanih osećanja ali setih se pesme Djordja Balaševića koja je bila aktuelna pre mnogo godina kada smo raskinuli i kada sam bio neutešno tužan i razočaran.

Mladost - ludost.
Neverovatno je koliko par stihova ove pesme poklapaju sa onim što sam video.

Borsky

Premijera drame “Ogovaranje” Nebojše Romčevića, u režiji Ljubiše Ristića, u Budvi

Treću ovogodišnju koprodukciju festivala “Grad teatar city Budva - Prva banka Crne Gore” (ovog puta sa NP iz Sombora), dramu “Ogovaranje” Nebojše Romčevića, u režiji Ljubiše Ristića, budvanska publika videla je nakon “Kaligule”, po motivima romana Albera Kamija, u režiji Tomaža Pandura, koju je 22. festival realizovao sa šest pozorišta iz regiona i italijanskim Mitelfestom (sudeći po reakcijama pozorišne javnosti ona je bila i najbolja), te “Kadmopolisa”, u režiji Matjaža Bergera (saradnja sa Anton Podbevšek Teatrom iz Novog Mesta). Predstava koja je oživela legendu o čuvenom budvanskom glumcu Bogoboju Rucoviću, nepravedno zaboravljenom velikanu glumišta koji je na beogradsku scenu još krajem 19. i početkom 20. veka doneo avangardu, premijerno je izvedena preksinoć u prostoru stare Fabrike keramike u Buljaricama. Priča o kratkom, ali izuzetno uzbudljivom profesionalnom i ličnom životu umetnika, koji je išao ispred svog vremena, i kao i svi ljudi velikog dara i integriteta sa usudom da žive na ovim prostorima, ostao neshvaćen i doživio mnoge nepravde (pa i to da ne uđe u pozorišne antologije), kao poentu mogla je da ponudi i tvrdnju da se od tog vremena do danas, nije mnogo toga promenilo.
Rucović koga smo videli, satkan od tračeva, poluistina, od nagađanja, tuđe mašte i tuđih strahova, od autentičnih podataka - propuštenih kroz spisateljsku prizmu, dakle, na specifičan način krivotvorenih, kako je zapisao dramaturg Aleksandar Milosavljević, svedočeći o svojoj epohi i savremenicima, teatru svoga doba, iako nije prisutan, svedoči i o sebi. Budvanina rođenog u svešteničkoj porodici 1869. (otac prota Gavrilo), koji je završio Gimnaziju u Kotoru, studirao prava u Beču, radio na Cetinju kao profesor, bio prvak Narodnog pozorišta u Beogradu, osnovač sopstvenog, Drugog pozorišta, glumac koji je u to vreme odigrao najznačajniji repertoar - od Šekspira do Ibzena, a bavio se i režijom i prevođenjem, čoveka koga su volele najlepše glumice i žene toga doba (Katarina Petrović, Olga Ilić, Marija Taborska… a šaptalo se po beogradskim kuloarima i o njegovoj vezi sa Dragom Mašin), odigrao je glumac Miodrag Brik Krivokapić.
“O Bogoboju Rucoviću u svojim uspomenama pisao je Dušan Životić, upravnik pozorišta, genijalan reditelj i glumac između dva rata, koji ga je pominjao u vrlo lijepom svijetlu, iako je o većini pozorišnih ljudi toga vremena imao prilično ružna sjećanja. Zbog toga sam imao želju da saznam ko je taj čovjek, iako je od tih mojih prvih saznanja o Bogoboju Rucoviću do danas prošlo prilično vremena”, kaže Krivokapić, koga pamtimo iz velikih budvanskih produkcija, poput “Tita Andronika”, “Don Žuana”, “Banović Strahinje”, “Karoline Nojber”… koje su dobile najznačajnije nagrade. “Očito je da je Bogoboj Rucović bio izuzetan, i da je u mnogo čemu išao ispred svog vremena, a kao takav, morao je da uđe u konflikt sa sredinom kao što je naša, pogotovu ako se tome dodaju i njegov neobuzdan karakter i strast sa kojom je sve živio. Ako mi je išta drago iz ove predstave, onda je to što sam toliko toga saznao o njemu i imao privilegiju da igram jedan tako kompleksan karakter. Šteta što je tako rano otišao, i što je nailazio na tako nevjerovatno nerazumjevanje. Te okolnosti koje su ustajale u teatru, na koje Bogoboj Rucović nije pristajao i protiv kojih se borio, nažalost, ni danas nijesu ništa novo. Uvijek se stvari ponavljaju, ako pogledate društvene, političke, porodične odnose, vidljivo je da se njihova suština od antike do danas nije bitno promjenila, tako da se nije mijenjao ni ljudski karakter, pa ni okolnosti u pozorištu. Možemo tehnološki da napredujemo u teatru, da pronađemo neke nove načine izražavanja, ali suština se negdje ne mijenja, i ti ljudi koji prave iskorake, njima zaista nikada nije bilo jednostavno - ni juče, a nije ni danas”, smatra Krivokapić.
Zanimljivo je da je reditelj Ljubiša Ristić, inače nekada jedan od osnivača Grada teatra, bio izuzetno ljubazan prema predstavnicima medija, ali da nije bio preterano raspoložen za priče o svojoj političkoj karijeri. Činjenicu da već dugo godina nije prisutan u pozorišnom životu, kako je objasnio, ne smatra nikakvom pauzom jer se i tada, na svoj način, bavio pozorištem, a da ova predstava za njega ne znači nikakav “come back” na scenu. Ipak, oni koji su očekivali da u tročasovnoj priči o Bogoboju Rucoviću vide vrhunski teatar koji je često pratio Ljubišu Ristića, ostali su prilično razočarani.

M. Popović

Za zaboravne, nudim podsetnik o nastajanju i trajanju hranilice zla

Ko hoće da se gradi anđelom, postaje životinja, Blez Paskal (1623–1662)

Deo naših političara i deo srpske intelektualne „elite“ mudro je smislio novi srpski brend, hranilicu zla. Njome je nahranio anđelčiće kako bi imali snagu, a ne pamet, da razbiju viziju oplemenjenog prostora Beograda i zatru klicu kulture. Šta anđelčići znaju šta je kultura sopstvenog naroda. Hranilica zla, besa i nemoći prepunjena je sa tribine i slikala je finalnu sliku onih koji su vodili, koji vode i koji će voditi srpski narod. Praviti se nem, a u suštini to ne biti, razorno je delovanje politike kojoj je potrebna edukacija da shvati da naciju predstavljaju sport (zastava i himna) i kultura. Ali, duboki su koreni, kratko je pamćenje i neuništivi su recidivi u želji da ne budu uništeni. Za zaboravne, nudim podsetnik o nastajanju i trajanju hranilice zla.

Kada su, na kraju Drugog svetskog rata, „prosvećeni oslobodioci“ druga nam Tita pobili obrazovane i bogate Beograđane (ne tajkune), a beogradska mladež poslata da izgine na Sremskom frontu, bio je zarobljen fašistički general Ler. Prema svedočenju našeg prevodioca, „oslobodioci“ su mu postavili nesuvislo pitanje: „Zašto je bombardovana i uništena Narodna biblioteka Srbije“? Iznenađeni Ler je objasnio notornu istinu: „Da se zatre svaki, relevantni, podatak o srpskom narodu.“ Anđeli srpstva pod pojmom „biblioteka“ podrazumevaju izbor bejzbol palica.

Za svekoliku vlast vrlo je važna rampa koja predstavlja branik prema obrazovanju naroda. Rampa se spušta, i sa druge strane ostaje neobrazovani deo populacije kao geto za manipulaciju. To je „pejsaž“ u kome radikalizam uživa i nudi hranilicu zla kako bi se njen sadržaj progutao, bez žvakanja, kao nafora!

Kada su vidoviti muzičari u julu 1992. godine organizovali petnaestominutno klečanje da zamole Slobu da se mane vlasti, vojvoda je, kako se navodi u feljtonu Gradimira Nalića (list „Danas“ od 14. avgusta 2002), a pod naslovom „Lista izdajnika“, ispisao sledeću istinu: „Vojislav Šešelj, omiljeni opozicioni vođa predsednika Miloševića, izjavio je javno u republičkom parlamentu, kako, po njegovom mišljenju, beznačajne kompozitore koji su učestvovali na mitingu klečanja radi ostavke predsednika republike treba ostaviti bez plata i poslati na njive, a kada prođu ova burna vremena, mogu se vratiti na svoja radna mesta da sviraju, kako to već narod kaže, kome… Na ovu izjavu niko od poslanika, ni onih koji su predsedavali, nije reagovao.“

Besramno u svakom nastupu, a u ime naroda, radikalizam se krsti, neko im je dobacio kako se to radi, i uvlači crkvu u svoju korist. Osveštavaju svoja „carstva“, odlaze kod patrijarha, tobož, po njegovo mišljenje, uz obaveznu posetu Hilandaru.

Gospodo, vama očigledno nije jasno da nije moguće bit hrišćanin i zagriženi nacionalista, koliko god sam ubeđen da se samo tako predstavljate zbog prođe kod neprosvećenih koji vas slede. Između hrišćanina i nacionaliste zjapi ponor. Jedno je biti sin krvi i zla, a drugo je biti sin Duha svetog. Novi zavet u pogledu navedenog ne ostavlja nikakve nedoumice. Da li bina i anđelčići znaju šta je Novi zavet? Ne, radujete se ognju koji je zavet progutao, kako biste nesmetano držali mrtvu stražu nad hranilicom zla.

Zoran Hristić
[objavljeno: 08/08/2008] Politika online/ Pogledi