Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Rođendan izuma koji je promenio civilizaciju, a da joj pri tom nije (sasvim) zapretio

Jedan važan rođendan juče je protekao diskretno, bez torte, svećica, šampanjca i poklona, tek sa ponekim tekstom, mahom u stručnim publikacijama. Ali sa slavljenikom smo se družili svi, od jutra do sutra, nehajni da je prošlo tačno pola veka otkako je ugledao svet i počeo da menja naše živote da bi danas bio jedan od ključnih aktera uveliko promenjene civilizacije.

Slavljenik je – mikročip.

Autor: Milan Mišić

Pre ravno 50 godina, mladi inženjer Džek Kilbi, pripravnik u korporaciji „Teksas instruments”, novajlija u tolikoj meri da nije imao pravo ni na godišnji odmor, prikazao je svojim šefovima ono što je osmislio tokom jula i avgusta u uglavnom praznim laboratorijama dok su kolege bile na zasluženim raspustima.

Bilo je to parčence germanijuma, hemijskog elementa srebrnaste boje koji ima poluprovodničke karakteristike, veličine nokta, prilepljenog na staklo, iz kojeg su virile žice. Mladi istraživač je težice priključio na osciloskop, na čijem su se ekranu pojavile pulsirajuće sinusoide električnog napona.

Malo kome je to tada izgledalo kao početak jedne nove ere. Jedna anegdota kaže da je tom prilikom predstavnik velike korporacije koja se bavila tranzistorima rezignirano slegao ramenima, uz pitanje: „Dobro, a čemu to služi?”.

Ono što je Kilbi tom prilikom pokazao – i za šta će tek 42 godine kasnije (2000) dobiti Nobelovu nagradu za fiziku – bilo je prvo „integralno kolo”: tranzistor (koji je napravljen deset godina ranije) i prateće komponente (diode, kondenzatori i slično) bili suprvi put „ugravirani” u komad od istog materijala, umesto da, kao dotle, kao posebni delovi budu međusobno povezani žicama. Bilo je to novo rešenje za stari problem, a Kilbijeva zasluga je u tome što je prvi pokazao da je tako nešto praktično moguće.

„Integralno kolo”, koje je u međuvremenu dobilo ime „mikročip”, na silicijum, umesto na germanijum, ugraviraćegodinu dana kasnije jedan drugi inžinjer Robert Nojs. A kad je jednom pokazano da tranzistor i komponente mogu da se integrišu na jednostavan i ekonomičan način, ono što je usledilo bilo je nezaustavljivo. Do druge polovine šezdesetih na čipu je već bilo na stotine tranzistora. Pred kraj osamdesetih već na stotine hiljada. Intel, vodeći proizvođač čipova, ove godine je predstavio mikročip sa dve milijarde tranzistora.

„Murov zakon”, nazvan po Gordonu Muru, koosnivaču Intela, formulisan još 1965, koji veli da će se moć mikročipova udvostručavati svake dve godine – i kome su predviđali privremenu važnost, jer se verovalo da će se brzo stići do limita – validan je i danas, a procenjuje se da će to biti bar još jednu deceniju. Intel, uzgred, danas ima 15 fabrika mikročipova od kojih svaka koštaoko tri milijarde dolara. Hale u kojima se(uz pomoć robota, koje takođe kontrolišu mikročipovi) proizvode savremena integralna kola smatraju se najčistijim mestima na planeti.

Koliki je napredak u međuvremenu ostvaren, najbolje ilustruje metafora koja kaže da bi kuće da su umanjivane istim tempom kao i mikročipovi, danas mogle da budu viđene samo pod jakim mikroskopom.

Mikročip nam je doneo mnogo blagodeti – on je naš svakodnevni pratilac, bez njega ne bi, između ostalog, bilo ni Interneta pa ni globalizovane ekonomije. Za razliku od drugog velikog izuma 20. veka, atomske bombe, od njega ne preti opasnost da uništi svet, ali i on pokazuje da je tehnologija, samo po sebi, benigna: maligni su samo načini njene upotrebe. Uzmimo samo primer „pametnih” raketa sa čipovima u njihovim glavama, koje same pronalaze ciljeve, a u čiju smo se preciznost, nažalost, i neposredno uverili.

Mikročipovi su omogućili i razvoj sve više primenjivanih tehnologija „velikog brata”, globalne epidemije udara na privatnost uz pomoć uređajakoji su deo naše svakodnevice: mobilnih telefona, kreditnih kartica, uređaja za pozicioniranje, „čipovanih” identifikacionih dokumenata…

Za sve što dobijemo, izgleda treba nešto da damo: pitanje je samo kako uspostaviti pravu meru između koristi i (prateće) štete.

Ali pohod mikročipova je nezaustavljiv. Procena je da će ih ove godine biti proizvedeno oko 280 milijardi komada, raznih kapaciteta i namena.

Čovek zaslužan za njihovo postojanje umro je u junu 2005. Slava mu, inače, nije zavrtela mozak. Kad god su ga pitali o njegovoj o ulozi u svemu, Džek Kilbi bi citirao vic o dabru koji zecu, dok stoje u podnožju džinovske betonske brane, objašnjava: „Ne, nisam je ja napravio, ali izgrađena je po mojoj ideji”.

Izvor: Politika

Grad Bor je u svojoj kratkoj ali veoma burnoj istoriji preživeo sve i svašta. Građani su imali prilike da dožive poniženja, degradacije i maltretiranja i malo je reći da zaslužuju  priznanje za to. To što su svojim uvek optimističkim pogledom i tumačenjem radili je nešto što se ne može opisati a još manje adekvatno nagraditi.

Uvek smo (nažalost) bili poslušni umereni i nikada nismo dozvolili sebi da nekim neodmerenim potezom i reakcijom narušimo medjuljudske odnose pa čak i kada su odnosili naš mukom zaradjen novac naše proizvode i zlato ispred nosa, ili slali svakojake probisvete “da nas vode i uče u svetliju budućnost”. Sve se to godinama odvijalo  pod otrcanim i izlizanim sloganom “on je kadar koji neće biti pristrasan” ali treba li više uopšte komentarisati tu providnu i jadnu krilaticu koja je iz Bora isisala sve što je bilo vredno.
Čuvali smo svoje komšije a i oni su čuvali nas bez obzira na to ko je koje je veroispovesti i politčkog opredeljenja medjutim mnogo toga je pogrešno shvaćeno. Preko 30 nacionalnosti se sve ove godino održalo u miru i saradnji i onda je trebalo da dodje  “naš čovek” da nas dokrajči, … e pa neće moći.

Neko je pomislio da našem ćutanju nema kraja i na najbezobrazniji i najgrublji način nasrnuo na našu inteligenciju, obrazovanje i zdrav razum uveren da će to proći tek tako. Nama još uvek dim nije pojeo mozgove i postali smo otporni na sve moguće otrove ali i veoma netrpeljivi prema prevarantima- čak veoma netrpeljivi.

Gospodin čija slika je u vrhu je najveće i dosada nezabeleženo zlo koje je zadesilo ovaj grad i mi ćemo kao kulturni i odmereni gradjani svakako pokušati da peticijom i nizom aktivnosti sprečimo dalju “rasprodaju” Bora, čerupanje budžeta i oterati ga zajedno sa polupismenim stručnjacima sa kojima namerava da zauzme neka od veoma odgovornih funkcija.

Neko je rekao da treba ovo ili ono a moje je skromno mišljenje je da ga samo treba odvesti u Beograd i objaviti to na nekoliko važnih mesta ili  telefona. Tu će naša peticija biti pred smaim uspehom.

Isterajmo Sašu Mirkovića, jagodinski klan polupismenih stručnjaka a mi ćemo se već sami dogovoriti kako ćemo i šta dalje.

Još jednom apelujem na DS i ostale politikantske i vlasti željne grupacija u Boru da se prizovu pameti i raščiste svoje redove kako bi oni koji su Mirkoviću omogućili nesmetano čepurenje zauvek bili iskljčeni iz politikog i svih drugih društvenih dogadjanja našeg grada.

Juče sam rezervisao kartu (02.10) i raspitivao se o detaljima satnice BlogOPEN -a koji se ove godine održava u Boru na šta sam posebno ponosan. Zoran mi reče da je najveći deo posla odrađen i da  očekuju pun pogodak iako se ove godine sponzori baš i nisu posebno istakli. Interesovao sam se o mogučnostima i prvima nas posetilaca i mislim da ćemo ove godine imati bogatiji i za nijansu opušteniji (čitaj luđi) program i provod nego što su to prošle godine Bane, Deda sa ostalima iz borske delegacije imali u Novom sadu.

Bor, koji je u mnogočemu na samoj margini važnosti i interesovanja  prosečnog posmatrača ukoliko se ne bavi rudarstvom i metalurgijom ima savim drugačije lice kada su u pitanju blogeri kojisu pokazali zavidno znanje, upornost i kvalitet u rpoteklih nekoliko godina što se jasno može videti i na svim agregatima blogova u regionu ili šire. Naša organizacija BITNO je ove godine organizator skupa BlogOpen koji je prvenstveno zamišljen kao niz događaja na kojima se blogeri druže u prijatnoj i opuštenoj atmosferi, radi upoznavanja, razmene iskustava i ideja i uspostavljanja saradnje u više oblika.

Nešto zvaničniji ton ovim susretima daju predavanja o blogosferi, internetu, web-u, informatici uopšte, pa i društvu na čiji razvoj IT generalno utiče. Pored toga, organizacija okruglih stolova na teme bitne za samu blogosferu bi trebalo da postane prepoznatljivi elementi BlogOpen događaja, kao i zajedničke akcije od šireg društvenog značaja.

Poznato je da su blogeri sve uticajniji i da zahvaljujući razvoju i napredku ovog vida komunikacije mnoge stvari idu sasvi drugim tokom kako na globalnom tako i na  lokalnom nivou i da je mnogo primera da dobro konceptiran i kvalitetno vodjen blog može uticati na ekonomsko- privredne i političke prilike.

Pozivam Vas da dodjete u Bor, a pozivam još jednom i sponzore koji iz bilo kog razloga nisu kontaktirali sa organizatorima do sada da se jave i pomognu najveći skup blogera i IT stručnjka Jugoistočne Evrope i urade vrhunski marketing za svoju kompaniju ili preduzeće.

U sredu uveče (04.oktobar) sam pozvan da u sklopu jednog poslića odem u Francusku na par dana. Mom prijatelju je bila potrebna pomoć i sa zadovoljstvom sam prihvatio poziv i pripremio se za polazak. Mada živim  na samoj granici sa Francuskom i bezbroj puta bio tamo, ovog puta je to za mene bilo nešto sasvim novo.

Sledećeg jutra sam rano još oko 5 izašao na ulicu i čekajuči  taksi gledao svitanje iznad grada. Stvarno sam se neobjašnjivo primio na ovaj “izlet”. Našao sam se sa prijeteljem u tačno dogovoreno vreme pa smo njegovim luksuznim automobilom krenuli za Lozanu, Ženevu i na kraju i u samu Francusku. Pričali smo o njegovom doskorašnjem boravku u Saudijskoj Arabiji, još uvek je bio pod utiskom toga. Naravno pročešljali smo i aktuelna zbivanja ali nismo zalazili u detalje jer je njegov stav po nekim pitanjima nepromenjiv  a on je veoma razočaran dešavanjima na prostorima bivše SFRJ a posebno kivan na neke srpske lidere …

Jutro kao stvoreno za neki put,  iz razonode i mada nas je čekalo poprilično posla pričali smo o svemu i svačemu dok smo klizili niz dosadne švajcarske puteve, na kojima je sve tako po pravilu, do bola plastično, čisto i predvidjeno. Ne neću se žaliti na sve to, samo kažem da to ponekad zasmeta i da nam svima koji smo odrasli na teritoriji bivše Jugoslavije uglavnom s vremena na vreme to neodoljivo nedostaje.

Švajcarska je zemlja u kojoj je apsolutno sve predvidjeno, proračunato i iznenadjenja su retka a možda je upravo u tome svemu suština mog podsvesnog radovanja, odlasku iz nje.

Nisam se prevario. U Francuskoj, sam mada je reč granica izgubila svaki smisao, pa i ne znam kad sam i gde prešao, naišao na nešto što me je opustilo zaintersovalo i obradovalo … da da .. obradovalo. Sreo sam ljude sa staromodnim tetovažama na vidnim mestima, video sam opuške i razno sitno djubre po putu i oko njega. Video sam decu koja trče, plaču i deru se … video sam jedan (po meni) normalni svakodnevni život pun emocije i nepredvidivih dogadjanja. Ćuo sam ljude koji se zarazno smeju, i viču dok pričaju, gledao ih kako slasno mljackaju dok jedu , i video kako uživaju u svemu što rade. Naravno nisam prevideo ni predivne francuskinje kao ni gomilu momaka koji voze besne motore bez kaciga i zaštitne opreme . Jednostavno video sam i shvatio gde se nalazim sa nekom čudnom dozom tuge i nostalgije …

Dve noći smo proveli u jednom malom motelu kojem i ne znam ime. Obe večeri smo uz odlične riblje specijalitete slušali lokalni bend koji odlično svira i uopšte zabavlja prisutne. Upoznali smo predivnih francuskinja … o la la.

Povratak u Švajcarsku je bio malo “bolan” i razočaravajući. Francuska je zaista  divna zemlja… ili sam ja preterano opterćen načinom i stilom života koji sam eto nakako sam po sebi prihvatio …

Borsky (pisano 09. oktobra 2006.)

Izabrano je novo rukovodstvo Opštine Bor. Želim jasno i glasno da iskažem svoje neslaganje i pozovem gradjane Bora da svim mogućim dozvoljenim i civilizovanim sredstvima zaustave zlo koje nas je sve zajedno snašlo. Još uvek verujem da za to nije kasno.

Strilić, Mirković, Meilanović i ostali “iz senke” su već dogovorili šta će kome pripasti i kolike su provizije i nisu  ljudi koji zaslužuju ni trunku respekta a kamoli visoke funkcije na kojima su se našli “demokratskom odlukom” gradjana  borske opštine …

Ne želim i ne smem da poistovetim ostale članove Demokratske stranke sa zlom koje je zahvatio grad ali oni ipak uz dužno poštovanje snose najveći deo odgovornosti.

Ma nosite se u tri lepe zajedno sa vašim rukovodstvom…

Pre neki dan objavljen je članak Radoša Bajića o selima bez dece. Kako se od Beograda, kaže Bajić, krene ka unutrašnjosti, pored puta se vidi sve manje dece. A kad se već približite granici sa Kosovom, deca sasvim nestaju. No pređe li se granica, iskrsavaju „buljuci dece različitog uzrasta”, „kao mešoviti hor koji se razuđeno vraća sa probe”.

Samo dan pre toga, Željko Vasiljević, državni sekretar u Ministarstvu rada i socijalne politike, izneo je viđenje rešenja demografskog pitanja. „Imamo 250.000 muškaraca koji žive po selima i ne mogu da nađu žene za udaju”, zapaža Vasiljević. Međutim, „postoji mnogo zemalja u svetu koje imaju višak žena. (…) Rešenje je da dovodimo žene sa Dalekog istoka: Laos , Burma , Kambodža, Vijetnam. (…) Te žene imaju kult rađanja i kod njih nije nikakav problem da rode troje, četvoro, petoro dece. One dolaze iz sredina koje su ruralne, a to bi nam rešilo i nedostatak radne snage u poljoprivredi (…). Njima bi ovde bio ekonomski raj”. Što se tiče ispražnjenih područja, Vasiljević je izneo ideju kako da se popune: „Mislim da bi iz tih zemalja trebalo da dovodimo cele porodice koje su brojnije, koje imaju mlađu decu. Da od njih napravimo verne građane ove zemlje koji će dati puni ekonomski doprinos time što će gajiti stoku na tim napuštenim područjima”.

Od ove izjave odmah se ogradio Vasiljevićev šef, Rasim Ljajić. On je rekao da nije u pitanju projekat ministarstva, već pojedinačno mišljenje. Pošto je Vasiljević došao sa kadrovske liste SPS-a, ministar je najavio da će o svemu razgovarati sa svojim koalicionim partnerima. Više nevladinih organizacija, kao i ombudsman za Vojvodinu, zatražili su Vasiljevićevu ostavku.

Dva pitanja ovde zavređuju pažnju. Prvo je položaj samog Vasiljevića. Neki mediji su tvrdili da Vasiljević i nije državni sekretar, već da je samo predložen za tu dužnost. I zaista, na zvaničnoj „mrežnoj stranici” Ministarstva rada i socijalne politike, među državnim sekretarima nema Vasiljevića. Sa druge strane, neki mediji su objavili da postoji rešenje br. 24-119-3102/2008, doneseno na 10. sednici vlade (21. avgusta 2008), o postavljenju Vasiljevića za državnog sekretara. Zato bi trebalo videti kakav je njegov status. Je li on državni sekretar, ali tajni, pa ga zato nema na sajtu ministarstva? Ili je on već smenjen, samo što o tome javnost nije obaveštena?

Drugo je sadržinsko pitanje i tiče se Vasiljevićeve ideje. Ona je izazvala zanimljivu raspravu na internet-forumima. Srpski mladići su, uglavnom, podržali zamisao Vasiljevića. Oni su tvrdili da su srpske devojke razmažene, da nisu navikle da rade i da ne gledaju obične, skromne mladiće, već samo one sa džipovima i platnim karticama. Dolazak skromnih Azijatkinja koje poštuju muškarca i vole porodicu, vele oni, može konačno da napuni sela, ali i srpske gradove decom. A konkurencija će pomoći i srpskim devojkama da se „spuste na zemlju”.

Sa druge strane, devojke su, gotovo istim argumentima, optuživale mladiće da su krivci za retke brakove i manjak dece. Naše mladiće su, žale se devojke, razmazile njihove majke, puštajući ih da uživaju u produženom infantilizmu. Pre četrdesete razmaženi srpski mladići ne gledaju obične, skromne devojke, već samo silikonske lutke za zabavu i pokazivanje. A onda se iznenada, oko četrdesete, sete dece. Onda hoće samo žene koje su mašine za kuvanje i rađanje. Ideja sa uvozom i nije loša. Ali, ako bi se, uz Azijatkinje, mogli uvesti i Kubanci. Skromni su, radni, ne beže od odgovornosti, vole porodicu i izuzetno cene Evropljanke. Tako bi se, uz zdravu konkurenciju Kubanaca, i naši mladići „dozvali pameti”.

I u ovom, kao i mnogom drugom sporu, izgleda kao da su obe strane u pravu. Štošta nije u redu sa sistemom vrednosti kojem podučavamo našu decu. Naša elita je za ideal uzela kulturu hedonizma, materijalizma i konzumerizma. Socijalnim oponašanjem taj ideal je proširen do podnožja društva. Svi govorimo samo o pravima, ne i o dužnostima, samo o zabavi, ne i o radu, samo o novcu, ne i o požrtvovanosti. Društvo sa takvim sistemom vrednosti mora početi da nestaje. Ili da završi sa idejom o uvozu Azijatkinja i Kubanaca.

Naravno da se ništa ne rešava tihom smenom Vasiljevića. Još manje se rešava čekanjem na ulazak u EUtopiju, tu svojevrsnu „zemlju dembeliju” materijalizma i konzumerizma. Rešenje je, naravno, u drugačijem sistemu vrednosti. I u novoj eliti, koja će o tim vrednostima svedočiti. Neki muškarci i neke žene koji su to razumeli i koji bi i sami mogli pripadati eliti, već su tu, oko nas. Naše je samo da ih ugledamo. I da svoju decu naučimo da ih prepoznaju.

Slobodan Antonić / Nova srpska politiška misao
[objavljeno: 04/09/2008]

Alfred Jarry  (rodjen 8 September 1873 – umro 1 November 1907)  je bio francuski pisac rodjen u  Mayenne, nedaleko od granice sa Britanijom. Pisanjem  je poceo da se bavi jos kao dvanaestogodisnjak.
Godine 1888. prelazi u renski licej, a potom i u Pariz 1891. gde ce ostati do svoje smrti. Pisao je pesme (Trenuci nezaboravnog crnila), drame (Cezar Antihirist), romane (Dani i noci). Najznacajnije delo mu je Kralj Ibi (1895)u orginalu “Ubu Roi” za koje se smatra da predstavlja pocetak moderne drame.

4. septembra sam imao čast  i zadovoljstvo da prisustvujem predstavljanju specijalnog izdanja “Beležnice” u prostorijama Narodne biblioteke u Boru.  Zbirku odabranih blog tekstova veoma nadahnutom besedom predstavio  je gospodin Branislav Bane Dimitrijević, a specijalno izdanje “Beležnice” nam je iz svog ugla potom prokomentarisao i Milen Milivojević.  Anu Janković koja rekoše opravdano, nije mogla prisustvovati,  zamenila je  mlada dama kojoj zaista ne znam ime  i  koja nam je izmedju ostalog pročitala veoma lepu priču “Tiho”  Gorana Milenkovića.

Užasna vrućina i nekoliko snimatelja sa lokalnih medija koji  su više jedan drugom pokazivali kako se i kad šta radi, nego snimali vežne momente same prezentacioje, su mi kao i večini na trenutke odvlačili pažnju kao i moja kamera kojoj nisam isključio zvučne indikacije  što je uobičajeno prilikom poseta ovakvim skupovima alI sve je ipak bilo ukusno, sažeto i nenametljivo.

Nisam  redovan posetilac ovakvih skupova ali ovaj nisam želeo da propustim. Kao da sam znao da četvrti septembar dvehiljdeiosmegodine neće ostati zabeležen samo po datumu promocije specijalnog izdanja “Beležnice”.
Neposredno pre početka samog programa Bane  u dve  rečenice i dahu predstavio  Milenu ideju o reaktiviranju djačkog lista “Jasmin” koji su uredjivali borski učenici osnovnih i srednjih škola a koji je bio jedan od najboljih djačkih listova sedamdesetih na prostorima Jugoslavije. Milen kao čovek kojeg možemo nazvati tvorcem ovog legendarnog djačkog glasila  nije krio zadovoljstvo a ja sam gotovo u istom trenutku “uklizao” pravo na web prezentaciju svog  hosting-partnera i uz odobrenje svojih sagovornika registrovao domen www.jasmin-bor.com

Danas je 07. septembar  već sam par hiljada kilometara daleko a ideja koju je iz rukava istresao Bane već bruji gradom. Javljaju se nekadašnji urednici i saradnici koji su pre trideset i više godina radili tekstove, skice, crtali i učestvovali u stvaranju “Jasmin”-a. Sada su naravno ugledni gradjani, profesionalni novinari, doktori, inženjeri ili učiteljice i biće veoma lepo ponovo objaviti pesmicu ili test nekoga od njih postaviti fotografiju i mali komentar autora posle nekoliko decenija.

Sačekaćemo da ekipa u kojoj se nalazi većina budućih učesnika ovog projekta pa i sam Bane okonča organizaciju i realizaciju Blog OPEN-a pa  krenuti sa izradom internet prezentacije Jasmin-a gde će se pre svega naći sačuvani brojevi, koji će nam dočarati to davno vreme da bi potom nadam se krenuli dalje pod dirigentskom palicom  Milena Milivojevića i Baneta Dimitrijevića.

Jasmin će ipak zahvaljujući ovim divnim ljudima a i vama koji ste nekada učestvovali nastaviti da živi, mada  u drugačijem obliku ali ovaj put zauvek. Javite se da nastavimo sa “izdavanjem” Jasmina.

Nаš nаrod  kаžе “Trеslа sе gorа - rodio sе miš” а u grаdu kаkаv jе Bor tаkvе potrеsе ili nеkе drugе tеktonskе porеmеćаjе mi sаsvim slаbo - gotovo nikаko nе trеtirаmo. Odrаstаli smo uz еksplozijе sа površinskog kopа i pisаli domаćе zаdаtkе zа kuhinjskim stolovimа iznаd kojih su sе lustеri sаsvim ozbiljno i primеtno ljuljаli, i dok jе bilo tih еksplozijа i  lustеrа nijе bilo vеćih problеmа. Igrаli smo sе u pаrkovimа i nе znаjući zа еkologiju pod po svеmu sudеći аbnormаlnim zаgаđеnjеm, poudаvаli potom  i požеnili, izrodili zdrаvu i prаvu unučаd i ništа nаm sе hvаlа Bogu nijе lošе dеsilo. Dаnаs sа nа konto nеkih podаtаkа o zаgаđеnosti dеšаvаju tаkvе stvаri dа sе zаistа pitаm od čеgа smo sаzdаni kаdа smo svе to prеživеli аli i koliko jе istinе u svеmu što sе  potеncirа.
Problеmi su sе, rеkаo bih pojаvili mnogo kаsnijе i moždа smo nа svе o čеmu sаm pričаo oguglаli, moždа nаvikli nе znаm, аli ipаk brinеm. Brinеm ozbiljno.

Mišеvi i nisu imаli nеku bitniju ulogu u svеmu tomе kаo ni u sаmoj nаrodnoj izrеci, аli su nаrаvno uvеk bili tu i čеkаli svoju šаnsu. Nеki su sе umorili od čеkаnjа i zаuvеk otišli u drigе krаjеvе, nеki su ostаli аli kаko god nikаdа nisu zаborаvili svoj grаd- to jе sigurno, а ponаjvišе jе onih sа obе strаnе koji su u nеdoumici.

Činimi sе dа bi i onа nаrodnа pričа o čobаninu i vuku, moglа imаti vеzе sа mojim rаzmišljаnjimа i ovim nеvеštim knjižеvnim pokušаjеm, jеr bilo jе toliko pozivа, аpеlа, lаžnih i onih drugih sаopštеnjа а u moru svеgа togа pogubili smo i rеd i rаsporеd, zаborаvili nеkе osnovnе vrеdnosti i počеli bаviti nеvеrovаtnim glupostimа.

Mеđutim dа nе dužim jеdnostаvno sаm mišljеnjа dа sе mnogim nеbitnim, smеšnim, bеzvrеdnim i mаrginаlnim stvаrimа i ličnostimа, dаjе prеvišе mеdijаskе pаžnjе dа ih trеbа еliminisаti, okrеnuti sе pozitivnijеm rаzmišljаnju i koliko toliko sаčuvаti duh Borа i Borаnа koji jе slobodаn sаm rеći u mеđuvrеmеnu postаo i brеnd grаdа.

Sinoć sam uspeo da okupim stare drugare. Druženje je bilo zakazano u 20:00 u restoranu “Hajduk Veljko” u Boru. Ne sećam se kada sam se tako slatko i neprekidno smejao. Uživao sam u razgovoru i zezanju kao skoro nikad do sada. Ne vidjamo se često pa ovakvo druženje zna da bude i veoma zabavno a mimo svakog očekivanja naš susret je zabeležila i lokalna televizija “Sezam”.

Hvala Zoranu,(Rain Dog) Banetu,(Kišobran) Vladi, (Deda) Aci, Saši, (Maza) Zvonku, (Mazony) Vladanu,(Joe) Darku i Igoru (Lightman)  na divnoj večeri. Sve čestitke osoblju restorana na izvrsno pripremljenim mezetlucima i usluzi kao i gazada Miši.

Pogledajte neke od slika koje smo napravili sinoć a video zapise ću postaviti za nekoliko dana jer ih ima podosta pa treba izabrati, malo cenzurisati i složiti a to će tek biti svojevrsna poslastica. Na video snimcima moći ćete da čujete neke ekskluzivne izjave, dosada nepoznate istorijske i druge ćinjenice i uživati u neuništivoj duhpvitosti mojih Borana.