Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Dobro veče.

Samo da skinem paučinu sa bloga i provetrim.

Podignem roletne i otvorim prozore.

Prašinu ću posle.

Peglati neću uopšte.

Trebalo bi da zamenim neke pregorele sijalice.

Poduprem krov, zakrpim ogradu, napunim kišnicom kace i jaranije.

To je iz pesme.

Ostalo je iz pustoši ovog bloga.

Potrebno je veliko spremanje.

Ili da zatvaramo radnju.

Stvarnost nema alternativu.

Laku noć,

Babe kažu da nevolja nikad ne ide sama.  Valjda jer joj treba društvo. Ni gubitak nije ništa bolji. Te večeri mi se učinilo da gubitku treba žurka.

Vrednost jedne biljke

Veče kad smo se vratili iz Zagreba, prepuni utisaka i veselog čavrljanja, s osećajem uspeha i zadovoljstva. I pred vratima stana praznina: neko nam je ukrao bršljan sklonjen s vetra i hladnoće na terasi, prilično napredan što je manje važno i prilično pažen što se tiče mojih muškaraca, što je od ogromne važnosti. Razočaranje je bilo ogromno, čovek prosto oseti bol u stomaku kada ugleda prazan prostor na mestu koje je bilo ispunjeno, pa makar to bila i biljka. Sin je izjavio da je tužan, jer je voleo da gleda tatu dok ga zaliva. Muž je izjavio ono što nije za novine.

Vrednost jednog bića

Nekoliko minuta nakon tog saznanja, već sam raspakivala stvari i poklone, sin je razvrstavao knjige koje je doneo, pozvao me je moj otac, zadužen da čuva Hektora u vreme našeg odsustva:

- Ne znam to drugačije da ti kažem: Hektor je nestao.

Ja sam izjavila takođe nešto što nije za nežno uho i spustila slušalicu i stropoštala se na pod. Sin je pao do mene. Neko je morao da ostane gore, tu ulogu je izabrao muž. Zbog ravnoteže na svetu.

Malo buljooko, dlakavo srce sa vrckajućom guzom na čijem vrhu je raskošan rep i osobinama mačke i pamuka je nestalo, skoro dva dana ranije. Bol je bio nepodnošljiv. Kiša pada, valjda ga je neko prigrlio. Vetar duva, možda je ipak u nečijem stanu. Možda nije gladan, možda ga neko mazi, a možda… Svako novo možda nas je rušilo na pod, na tepih na kojem se tako vedro igrao. Igračke, mantilić za kišu i bundica za zimu, moje čarape koje sam mu poklonila za besomučno žvakanje i razvlačenje.

Noć koja je pala nije ni postojala. Samo se nešto crno sručilo na naše grudi i mi smo se trudili da ipak dišemo. Jutro je otpočelo rečenicom: Nema Hektora.

Ja nisam ni spavala.

Muž je ustao i rekao: Nema Hektora i vratio se u krevet.

Sin je ustao i rekao: Nema Hektora i odjurio u kupatilo.

Ja sam cele noći živela to saznanje, možda je i bolje što nisam spavala, jer znam da im je bilo teško kada su se susreli sa danom. U nekim situacijama je bolje kada treniraš srce, nego kada mu daš šansu da se odmori pa ga ponovo stegneš kad se setiš.

Vrednost jednog predmeta

- Stavi sat pre nego što kreneš u školu, kažem sinu i shvatimo da nema sata. Posejali smo ga već negde, po Zagrebu.

Treći gubitak, predmeta, ne tako jefitnog predmeta i ne tako bezvrednog iz perspektive emocinalne vrednosti, obično bi značio mnogo, ali stvarno, stvarno su nastali uslovi kada nas je sve bolelo dupe za to. Osim što je stvarno, ali stvarno neprijatno suočavati sa novim i novim gubitcima.

I da gornji pasus ne bi bio potpuno neupotrebljiv zbog ponavljanja reči u nedostatku boljih, odmah da vam kažem: sat je pronađem u hotelu, prijatelji iz ZG su ga preuzeli već sutradan.

Vrednost po sebi

Sutradan je i Hektora doneo jedan čovek u veterinarsku stanicu, skeniran je čip i ja sam dobila poziv. I nije mi se obradovao kada sam ga preuzela. Prožimala ga je jeza, bio je mokar, disao je kao da ima dabra u plućima i delovalo je da ima upalu pluća. Šantao je na sve noge, nije mogao da stoji. Stomak mu je upao i mogla sam da osetim njegova rebra u naručju.

I smogao je snage da se obraduje svom dvorištu i smogao je snage da se uspe uz stepenice do stana i smogao je snage da se okrene od sreće par puta po svom omiljenom tepihu i smogao je snage da pronjuška sve prostorije u stanu. Onda se napio vode i našao ćošak da spava.

Trebalo mu je samo dva dana, pa da primim na poslu poziv od sina: Hektor se skroz vratio, otima mi čarapu!

Mnogo smo se grlili tih dana. Taj iznenadni, nepravedni, nepodnošljivo bolni gubitak najmanjeg člana porodice, podsetio nas je da ništa od toga što živimo nije palo s neba i nije tu zauvek i da svaki sekund života treba prigrliti nežno, jer je krhko sve što god dohvatimo. I tako nas je jedan gubitak opomenuo na to koliko smo zapravo bogati što imamo jedni druge.

Bršljan nije pronađen.

srećna. Part II.

Idem u Zagreb, na Interliber. Kažu da je manji od našeg beogradskog sajma knjiga. Videću, pa ću pričati. Veni, vidi, piši.

Raspored u Zg mi je prenatrpan, isplanirala sam svaki sat. Treba radosno, osim posla, videti sve one prijatelje koje sam stekla, sic!, nakon što smo se razdvojili po državama.

Obično za poklon nosim knjige koje smo izdali. Ne znam da li to isto rade i vlasnici fabrike odlivaka i rezervnih delova ili proizvođači šrafova ili gurtni. Izdavači ponekad da. Ima i onih koji ti lično donesu knjigu koju su izdali, a posle ti poštom pošalju fakturu.

Ima nas raznih. Knjige su razne. Kao i sajmovi knjiga. Jedino suveniri u Novom Sadu nisu razni nego sramotno kičerajski, zato opet mislim, uz ove Sose i Lale i karlovačko vino i bermet, ipak da ponesem i koju našu knjigu.

A šta bih, u stvari, sa ovakvom ponudom vojvođanskih suvenira, nosila na poklon da kojim slučajem proizvodim veštačko đubrivo ili da imam fabriku za uzgoj koka nosilja?

I tako me post spontano dovede do pitanja: šta je vojvođanski i zašto u Novom Sadu nema suvenira osim Sose i Lale i čokoladica umotanih u staniol sa slikom sata na Tvrđavi?

Sunčana jesen života. Kogod je išao u školu u vreme SFRJ i domaćinstva, sigurno je radio bar jedan rad na ovu temu, bilo iz likovnog, bilo iz maternjeg jezika, bilo iz muzičkog.

Drugi put zovem socijalne radnike Novog Sada, jer imam tu komšinicu, bakicu, kad god je pitam kako je, kaže, E, evo na tri noge. Baka se jedva kreće, ali prošeta sa štapom. Dolazi joj kuma, isto tako stara ali vitalnija, unuk u vreme kada stigne penzija, i ostali tek onako i tek ponekad, veeeeoma retko.

Baka je počela da halucinira.

Prvi put je videla ovako debele crve na mestu gde je bio pas. Jer su joj bili jedan dalji rođak s kucom na ručku i, kad su otišli, na mestu gde je bio pas, ostali su ovako debeli crvi. Stoji na našim vratima i plaši se da uđe u svoj stan. Mm odlazi da je uveri da u sobi nema ništa, ugleda lepo postavljen sto za dve osobe, i čančić na podu, tamo gde je bio pas a sada su tamo ovako veliki crvi.

Dalji rođak je ovde ručao, ovde je ručao njegov pas. Mm odustane od uveravanja da nikog nije bilo, tanjiri fino postavljeni i čisti, netaknuti, ipak se ispričaju o bakinoj poseti, nekako mm je uveri da nema nikakvih crva i da je to samo senka.

Zovem socijalne radnike, kažem, dajte, neka se neko pobrine za ovu baku.

Niko, ništa, svi su šatro na godišnjem, čak i teta čije ime znam, koja je dobila taj predmet, našu baku kao predmet, zaprimila predmet pa onda otišla na bolovanje.

Naša baka opet bila prekjuče, digla na noge ceo komšiluk. Samo je nešto kvrc, a onda, kada se ponovo upalilo svetlo, njena kuma i kumina snaja su ležale mrtve, ovako, ukočene, baka pohitala po komšiluku da potraži pomoć. Pomoć, troje stanara sa donjih spratova je došlo, ali su kuma i kumina snaja nestale, baka se plaši da uđe i dalje jadnički doziva pomoć. Mene dozivaju komšije, jer, zaboga, tu smo, vrata do vrata, baka i mi, to je valjda, naša stvar.

Zovem kumu. Da uverimo baku da je kuma živa. Baka ne sluša kumu sa druge strane žice, maše telefonom pored sebe i viče, Ali ležala si ovako, mrtva i ukočena, samo je nešto kvrc, ja sam vas drmala ukočene i onda ste nestale, pa šta me svi sad ubeđujete da sam luda! Bila si ovde, mrtva!

Opet sam se razbolela od tuge, ujutru zvala tetu iz službe za brigu o starima, e, pa kad je ona bila na bolovanju, oni stvarno ne mogu ništa da urade ako ja ne pronađem bakine ćerke.

Ja da pronađem bakine ćerke.

Vraćam se danas u stan, baka čuje korake i otvara vrata sa sedam brava, Mislila sam da je moj unuk.

Ja mislim da je suviše rano za unuka, penzije su tek sledeće nedelje.

‘Šmi mater, koliko je ovo društvo nehumano. Sunčana jesen života, my ass. Zima. Zima - duga i hladna.

Pa, kad je to, tzv. to mesec knjige. Većina one manjine koja čita i kupuje knjige, od leta štekuje za oktobar.

Ovde nekoliko slika kako je danas (juče i prekjuče, draft je već bajat) bilo na štandu VEGA medije, kada je Marko Šelić potpisivao knjigu ZAJEDNO SAMI.

Što se mene tiče, riknula sam. Nedostaje mi dete, nedostaje mi pas, nedostaju mi časovi d(v)okolice sa porodicom.

Ima li neko da preporuči neku knjigu?

• P.S: Više puta sam uspela da zaboravim rođendan. Prvi put me je u tome sprečila svekrva:

- Za kad hočeš tortu? - Kakvu tortu? - Pa rodžendansku.

Drugi put su me sprečili prijatelji koje je skype obavestio.

Oni koji nisu moja svekrva i nemaju me na skypeu, mala obzana: danas mi je 42 banke, nijedna svetska, ali svaka solventna.

Pokušaj da sveže misli prenesem na blog, vruće od franfurtskog iskustva, taze i nadahnute, prekinuo je glas razuma iza mojih leđa: Biti u Frankfurtu i pisati blog!? Pa to je bolesno.

Ok.

Sada sam manje nadahnuta, supica je gotova, dve mašine oprane, pripreme za beogradski sajam započete, B92 je izveštavao “Borski slučaj” sasvim korektno — naletim na to kao na prvu informaciju iz zemlje, inače kupim parčiće aktuelnih i bajatih informacija, back to life. Ne umem da razdvojim bitno od nebitnog.

Da li je važno da je na Sajmu knjiga u Frankfurtu učestovalo 7000 izlagača iz 100 država, među njima i Srbija, ali i malo dalje, na istom spratu, Kosovo? (more…)

Srećna.

Idem u Frankfurt, prvi put u životu. Od Nemačke sam i tako videla jedino Dortmund, divnih sedam dana o trošku prve demokratske vlasti u Novom Sadu. I u Dortmundu nema frankfurtskog sajma knjiga, i nije bilo mog muža (on me tada kao moj direktor poslao na put — zato pazite kada imate ljubavnu aferu na poslu, posebno sa šefom, možete da nagrabusite za ceo život ali u tom slučaju i imate ko da vas vodi u Frankfurt i da vam pravi božanstvenu sitnu decu, je l’).

Pa-pa.

Zove me jedna novinarka i kaže da će pisati o nekim našim knjigama, između ostalih i “o onoj sa jako dugačkim naslovom”. Nadam se da se taj opis neće kao naslov zakačiti za nju. U svetu su se snašli, zovu je Bil Bejli, mi je u kući zovemo BB. RTS je ne zove nikako jer tamo nisu hteli/smeli da puste reklamu koja sadrži reč POPUŠILA. Baš me čudi, s obzirom na rečnik koji koristi njihov generalni direktor. Možda bi naša knjiga O PROSERAVANJU, bolje prošla na RTS-u.

Edgardo VEGA Junke: Koliko god obećavala da ćeš da kuvaš i plaćaš stanarinu popušila si jer se Bil Bejli više ne vraća kući.

Prevod s engleskog: Nenad Cvetičanin

Pisala sam o njoj, malkice, kad sam bila zatečena informacijom da je naš autor umro. Mediji  i omiljeni blogeri velikih medijskih kuća su se skoro utrkivali da tu smrt opišu kao samotnu: umro je sam. Na jednom blogu javila se i njegova ćerka: (more…)

Iliti: Kako su građani Bora testirali opštinske projekte 

Dok se većina blogsfere bavila nekim svojim stvarima, gotovo neopaženo je prošla jedna građanska akcija čije se jezgro otpora dešavalo baš na blogovima, odnosno, pre svega na jednom: Opština Bor, kojeg uređuje naš Rain Dog, a oko kojeg su se okupili građani Bora.

Koliko god da je svojevremeno akcija David bila masovna, ona zapravo, za razliku od borske, predstavlja i primer neuspeha te masovnosti. Za razliku, borska akcija, sa daleko manjim  odjekom među građanima izvan Bora, donela je pobedu. Reč je o iznošenju na videlo troškovnika (recept isti istacki!) za još jedan “besplatan” koncert i ovoga puta, verovali ili ne, Zdravka Čolića! (more…)

Da je onog jutra neko iz banaka kojima je stalo do imidža među korisnicima bio u Boru u našem društvu, kada je na jutarnjoj kafici zasedao trust informatičkih mozgova, mislim da bi imao šta da čuje.

A vi mi se sad slobodno slatko smejte što sam ispala magarac sa svojom bankom Societe Generale Srbija, glede home-bankinga.

Trudovi 

I dobijem konačno pristupne parametre, debil nisam, elektronsko bankarstvo mi nije nepoznato, ovaj softver (to li je) mi se učini veoma handy. Dam jedan nalog, interni, sa dinarskog na devizni račun. Ups, nalog je naišao na grešku i ne može se realizovati (ovu poruku gledam danima, svaki put kad se ulogujem, neće valjda tu da stoji do penzije, pa pročitala sam je već jednom, majku mu).

Sutradan, opa, pokušam da napravim još jedan interni nalog i da platim jedan mali eksterni nalog ;). Nalog je poslat na izvršenje. Juhu. U istoriji naloga odjednom vidim i da prvi interni nalogčić stoji zajedno sa nova dva u statusu “poslato na izvršenje”. Prolaze dani, a moji nalozi i dalje poslati negde na izvršenje. Imam utisak da putuju preko Kamčatke i Kuala Lumpura, da će napraviti puš-pauzu u Kinšasi i da će onda možda, nakon užine na Santoriniju, stići iz mog stana do DDOR-a Novi Sad. Valjda neću ostariti do tada.

Izlišno je da pominjem da mi se isti nalog koji je pre izvršenja poslat u Bora-Bora na kafu, još uvek javlja kao prva poruka kada se ulogujem: nalog je naišao na grešku (iz mladosti). Imam frku, bokte, da se logujem na home-banking, bojim se, do kraja života ću sanjati ekran sa kojeg mi se ceri ova poruka i govori: neće biti izvršen, neće biti izvršen i ko te šiša, neće utata-utata.

Kontrakcije 

Znate me. Pisala sam (stanovnistvo.sgs@socgen.com)  i zvala telefonom (011 300 11 555) — podsetite me da vam kažem zašto je važno da okrenete taj broj, čiji god da ste korisnik. Hoće li se ovi nalozi realizovati dok smo još mladi?? Pukovniku Mooshemi nema ko da piše, ali zato ima ko da objasni na korisničkom broju. Objašnjenje nije poznato u istoriji razvoja logičkog mišljenja: ako vam do sutra nalozi prođu, prošli su, ako ne prođu, nisu prošli pa zovite svog ličnog bankara. WTF?!

Jutros je osvanulo i to sutra. Nisu prošli, zadržali se valjda u Rejkjaviku na čaju s rumom. Reko’ daj da sada probam da platim telefonski račun sa muževljevog home-banking naloga, da vidimo da ono sa mojim iskustvom nije nešto lično.

Pobačaj

Buahahahahahahaha (klikni na sliku)! Kod njega je stanje još gore! On čak ne može ni da stigne do mogućnosti da mu se nalog nađe na zasluženom odmoru u Šarm el Šeiku, mislim, da krene makar, pa kad stigne, stigne, nismo kicoši. Program ne razlikuje numeričko od numeričkog. Šta je “numeričko” ako cifre nisu, neka mi kaže neko pametniji od mene.

Nego, ja i dalje čekam odgovor na ponovoljeno pismo. Opomenula sam ih da krše Član 9. Opštih uslova koje su sami sastavili. I da lažu. Nije usluga besplatna (to biste saznali pozivanjem onog korisničkog broja). Tarifira se svaki nalog (nadam se samo onaj koji se realizuje). Nemam ništa protiv tarifiranja, dapače, ali onda ne pričajte da usluga besplatna, Jelašiću, čuješ li ih?

A vi, ako slučajno negde sretnete neke zalutale naloge ili naloge na čekanju, javite meni ili najbližoj filijali ove ažurne banke. Il’ da organizujem parastos svom računu u ovoj banci, na koji ste svi pozvani.