Trik pitanje: koji još fakultet, osim umetničkog, možete da završite i da se nakon toga tim poslom ne bavite, a da vam se ne desi da vam svako malo, čim podignete glavu, neko pošalje šlajmaru: ti, propala (glumice, vajarko, rediteljko..) dodajte sami!
Priznajem, kriva sam po svim osnovama. Diplomirala sam glumu. Odslušala poslediplomske studije iz Tetrologije, očistila prvu godinu i ostala bez para i ambicija da polažem ispite iz druge. I, ništa. Odmah nakon diplomiranja radila s Ristićem u Subotici neke budi-bog-s-nama predstave i godinu dana bila na hlebu u somborskom pozorištu gde sam igrala neke sačuvaj-me-bože uloge. Za vreme studija odigrala ulogu života koju bi svako ko čećše trepće prevideo, u Žilnikovom „Tako se kalio čelik“, imajući jednu celu rečenicu za koju smo radili jedno 5-6 dublova, toliki sam talenat bila – I, ti si se glacnuo. Istina je da mi je Žilnik na kastingu bio ponudio mnogo veću ulogu, o kojoj je u knjizi snimanja pisalo „jebe se uz drvo“, „pozira gola“ i tome slično i da je prava sreća da sam bila suviše stidljiva, iako lepa kao slika, da to prihvatim. Zamislite da sam bila abiciozna i otvorena za saradnju toliko da sam 1987. pozirala gola. Kakvu bih tek onda pljuvačku morala da perem sa sebe, svaki put kada zasučem rukave da radim nešto drugo?! – To je ona propala glumica koja se skidala u Žilnikovom filmu! A i nema neke sise. Dobro je, tu sam se izvukla.
Elem, ja nisam propala glumica. Još na trećoj godini fakulteta sam procenila da će to biti propast. Igrali smo Rasinovu Fedru, svaka od nas je imala prostora da bude makar u jednoj sceni bude naslovna junakinja. Iako sam imala predstavu o sebi da sam velika tragetkinja, nešto mi je iznutra javljalo da to što radim ništa ne valja. U to vreme je moja komšinica imala jedan od tri video-rikordera u Novom Sadu, a ja sam imala kasetu sa snimkom tog čuvenog kolokvijuma. Otišla sam da pogledam sebe i spoljašnjim okom, da dobijem neku celovitu sliku o tragetkinji na sceni. Zurila sam u ekran i sat vremena gutala slinu. Onda otišla na Akademiju da pokupim dokumenta, da odmah završim s tim sranjem. Onda mi moj profesor, pokojni Branko Pleša, dade savet da ipak diplomiram i potom dam sebi šansu na profesionalnoj sceni. Tom prilikom mi još reče da „jedina na klasi umem da mislim“ i da će „biti šteta ako ja odem“, te da su ostali „bistri kao flaša Koka Kole“. To je bila, da se razumemo, istina: bila sam najpametnija na toj klasi i bila tamo najbolja riba. Ali to nije dovoljno da bi se bilo glumica. Ili je previše. Ne znam, nisam o tome više razmišljala. A propali su još uvek na platnim spiskovima pozorišta.
Posle sam dugo godina pisala pozorišnu kritiku. Prilično oštrim jezikom, kakav mi je bog dao. Za Našu borbu, Blic, pa Glas javnosti, u ova poslednja dva sam imala neku fotku na kojoj sam, po rečima uvaženog gospodina Radonjića sa kojim sam morala da se složim, ličila na sopstvenu rođaku iz provincije. I tako, svaki put kada bih napisala nešto svojom glavom a izvan opšteg konsenzusa da sve što se pojavi na sceni već samo po sebi predstavlja uspeh, govorili su: Ona je propala glumica, šta ona zna. Leči svoje frustracije. Again! Neprijatelje sam umnožavala petom brzinom. I to mi u jednom trenutku dosadi. Nedovoljno sam volela pozorište da bih izdržala da me svaki netalentovan glumac ili talentovani reditelj koji bi posao odšljakao levom nogom, zato što im u kritici nisam oprostila, a još sam i napisala; pljune. Valjda je svakom čoveku razumljiv taj luskuz. Pokupim pinkle i prihvatim se izdavanja knjiga.
Napišem čak i romačić sa naslovom Nada, nevelikog književnog dometa ali zanimljivo štivo uz koje su mnogi mogli da se smeju i plaču i dobijem jedan fini komentar: otkud sad propala glumica piše i knjige?
I bez toga, od momenta kada sam dobila indeks Akademije umetnosti u Novom Sadu, nisam smela pristojno da „se smatram“ ni u privatnom životu; ako poludim na roditelje, oni mi kažu: tu ulogu ostavi za scenu; ako krenem da se raspravljam sa prijateljima, oni će: ’ajde smiri se, nije ti ovo pozorište; ako nekome udelim kompliment, ta će vedro i postiđeno: stvarno si dobra glumica; ako na neočekivanom mestu pokažem otpor, dobijem: stvarno si loša glumica; ako se svađam s mužem, on će: ne drami, kada sam rodila dete i povukla se na godinu dana kao i 99% majki, čula sam: ovo joj je uloga života.
I mislim se dalje, kud nisam završila Fakultet odbrane, ili organizacionih nauka, Nauka čoveče, nije to malo, pa da budem direktor nekog propalog provincijskog, dakle svakog nebeogradskog pozorišta, da ga još više razvalim i ugovorim neku adaptaciju, neke građevinske radove, investiciju neku, šta-ja-znam. Kako to da nisam upisala ekonomiju i doktorirala na društvenoj svojini, ili prava - pa da budem legalistkinja? Jer u tom slučaju možeš da budeš i glumica. Onda možeš da glumiš i ekonomistu i pravnika, i doktora i legalistu. Možeš da glumiš čak i glumca. Ma ne. Htela sam umetnost. Alo, umetnost.
I nikog nije bilo da mi kaže da se ne studira nešto što, kao, voliš, pa da onda svaka budala može da te pljuje kad provališ da to u stvari i ne znaš, ali imaš toliko mozga i časti pa još i nećeš.
Tačno ne mogu da zamislim šta bi još moglo da se diplomira, a da te ta šlajmara prati ceo život?
