Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Lepo lice grada: U mom milom gradu juče su se delili besplatni zagrljaji. Potpuno je čarobno kako deca, inače najgrljenija bića među populacijom, potpuno neinhibirano ulaze u zagrljaj. I kako zagrljaj povlači oprugu koja odmah aktivira osmeh.

(Fotografija preuzeta odavde.)

Dodir od ljudi pravi dobre ljude. Bebe koje nisu dovoljno dodirivane, postaju asocijalne, nesigurne, kompulzivne ili agresivne kad jednom odrastu. Dodir je odlična terapija za dušu.

Mi skoro svakoga dana održimo porodičnu konvenciju zagrljaja. Zovemo je (gle!) Porodični zagrljaj, u kojem učestvujemo svi, tako što suprug i ja istovremeno jednom rukom hvatamo pod guzu sina, podižemo ga u visinu naših glava i potom isprepleteni i stisnuti stojimo tako nekoliko sekundi, ljubeći i mirišući jedni druge. Ako nam se, u ponekada groznoj svakodnevici, i desi da zaboravimo da održimo zagrljajnu konvenciju, tu je dete da nas podseti. Za njega je to deo normalnosti života i neophodnost, kao što je normalno da ujutru jede doručak, a pred spavanje pere zube.

Probajte, jednostavno je i nije uopšte teško. Za to je potrebno najmanje dvoje ljudi.

Gaborko ruzna kad te budem nagazio u gradu picku cu da ti polomim pa ce da ti postave odmah dijagnozu na urgentnom!

Ovako izgleda deo današnje zemlje, koja se ne slaže. To je retorika, to je stav. Policiju sam obavestila. Obaveštavam i blogere, i slučajne čitaoce.

Pa, recite. Da li je svejedno?

Tek kasno juče je identifikovan mladić koji je izgoreo u zgradi američke ambasade. Konačno je utvrđeno da ga je neko tražio i da je neko prijavio njegov nestanak, iako se do tada spekulisalo samo podacima da nije radnik Ambasade, da je starosti između 17 i 20 godina, muškog pola, prilikom čije smrti sa njim nije bilo kontakta od strane obezbeđenja ambasade.

On je Novosađanin.

Iako ne znam kako se zove, znam ko je on. On je žrtva ove Vlasti.

(more…)

Srbija je nezrela država. Njene nezrele političare bira politički nezreo narod. Nakon što je jedini čovek s vizijom zauvek ućutkan, Srbija je ponovo krenula ubrzanim koracima. (more…)

- Izvinite! - začujem glas i okrenem se prema njemu. Devojčurak, 14-15 godina, sedi u parku, u krilu ništa starijeg momka. Mislim da se taj položaj u kojem su bili u moje vreme zvao “vatanje”, ali verujem da mladi danas imaju bolji izraz za to.

- Jel’ to krrrrrr štene? - pita me nekako ljubazno, ali jedva razdvojivši pljuvačku iz poljupca od reči u pitanju. Dečakova ruka je i dalje na njenoj sisi.

- Molim? - upitam, jer ne čuh celo pitanje, a i učinilo me se da u razvučju te jedne reči koju nisam razumela leži sama suština pitanja o Hektoru.

- Da li je to rasa štene? - ponovi ona razgovetno svoje pitanje, ni na koji način zaprepašćena sama sobom, čak nekako samozadovoljno, pitanje u kojem se nastanio ceo svemir neznanja i razmetljivo maše svetu iz dubokog dekoltea  i plitkog mozga. (more…)

U kafeu Lounge u Novom Sadu, u pasažu Zmaj Jovine 10, noćas oko dva časa je izbio požar u kojem je sedmoro ljudi poginulo, a troje je teško povređeno i lekari se bore za njihov život.

Osim užasne tragedije koja je zadesila ove mlade ljude, postavlja se i jedno užasavajuće pitanje od čijeg odgovora užasno strepim:

Da li činjenica da se u ovom kafeu, koliko znam, skuplja pretežno gej populacija, ima bilo kakve veze sa uzrokom požara?

Jao! Pa ja sam promašila sopstvenu godišnjicu na sopstvenom blogu. Ali sam pogodila da će ovog puta moja drugarica (p)ostati u drugom stanju.

Dame i gospodo, blogerice i blogeraši, namerni i slučajni moji čitaoci, vi me obožavate već čitavih godinu dana i isto toliko s nestrpljenjem očekujete svaki moj post. Ja vam se zahvaljujem i pozivam da me i dalje obožavate.

Pre godinu dana je padao sneg. Danas sija sunce. Malo li je?

Iako je trebalo da bude svećica i novog dizajna, nešto šampanjca i kavurme, srećna sam da sam izbegla downtime sajta i nisam promašila plaćanje hostinga!

U redu je da mi sve svoje želje, pozdrave i čestitke ostavite ovde, mnogo obožavanja i tek malo pljuvanja, posebno se radujem svojim čitaocima kojima idem na živce i nikada mi ne ostave nijedan komentar: dobrodošli. Možete toliko da mi učinite za blogorođendan.

Dakle, tu sam, čestitke amo, da se skupa poigramo. Ako još platim i internet do uveče, onda ću promašiti i ponovno isključenje, koje mi se redovno desi svakog meseca, i tako ću promašiti da me muž pogodi onim pogledom muž, popreko i da hukće. Ono što promašiš može da te pogodi.

Jebote, da li ima nešto besplatno na ovom svetu? Nešto na lepe oči? Nešto na dođem ti? Zar baš sve što je lepo mora da goji?

Ništa posebno, samo da linkujem svoju cimerku.

Ko god nema pametnija posla, pozivam ga da uradi isto: da je linkuje, tek onako, ili s razlogom.  Da joj dignemo juice.

A i zato što ima najkomentarisaniji post u blogosferi i onaj prethodni, koji je trn u oku subjektu.

… a i ja, k’o da nemam pametnija posla nego linkujem.

Mrrrrrrrrzim školu.

(more…)