Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Sloba Kovačević iz Array Studija iz Novog Sada je pokrenuo, skoro pa, hedonističku inicijativu da se (web) programeri, preduzetnici i dizajneri koji gravitiraju Novom Sadu (dobro, može i Beograd - malo je zabačen…), u jednoj neformalnoj formi viđaju u neformalnom ritmu - uz (otvorenu) kafu - OpenCoffee. Slična okupljanja već postoje WW. “Digitalna podrška” ovoj analognoj grupi je u vidu intro stranice, OpenCoffee Novi Sad grupi, Facebook i najkonkretnije Yahoo Upcoming. Na ovom poslednjem linku videćete i planirano okupljanje za četvrtak 18. okt, 17-19h u Route 66 (da, ima i hotspot…).

Dakle bez sponzora, budžeta, predavanja, agende i sličnih zarobljavajućih pojava - mada poštujem i učestvujem i na takvima.

U utorak (9. okt) sam u Novom Sadu, uradio intervju sa Wilfriedom Grommenom, Microsoftovim tehničkim direktorom za CEE. U oko pola sata formalnog i oko dva sata neformalnog razgovora pokušao sam da saznam više o strategiji Interoperabilnosti koju Korporacija sprovodi. Interesantno je bilo čuti kako velika organizacija prati open source zajednicu, kako od nje uči i primenjuje takva iskustva, pritom naravno čuvajući i svoje interese.

Interoperabilnost je, složili smo se, reč, pojava, potreba i rešenje koju tek treba objašnjavati. Developeri će često to svesti samo na standarde formata i protokola, ali se zapravo radi značajno široj oblasti. Druga zamka je shvatiti ovu inicijativu kao isključivo Microsoftovu (slično im je ranije, iz neznanja, spočitavano recimo za SOAP protocol). Interesantno je da je standardizaciju MS Office formata Microsoft potpuno prepustio nezavisnom standardizacionom telu - čuvenoj ECMA. Dalje, interesantno mi je bilo shvatiti da sada svi oni koji su svoju prodaju zasnivali na tome da je MS zatvoren, a oni otvoreni, sada tu svoju “prodajnu tačku”, moraju izbacivati, ublažavati ili prosto lagati. Naravno treba razlikovati open source i open standards - velika razlika.

Intervju će biti objavljen u sledećem broju Internet ogledala, a mali deo intervjua biće emitovan kroz Ogledalov video kanal.

SLIKA PRVA

Od 5-7. oktobra u holu Master centra održan je Prvi Sajam zdravlja vegetarijanske hrane i organske poljoprivrede u Srbiji pod nazivom “Planeta Vegetariana”. U nedelju smo supruga i ja rešili da ga posetimo… kad ono…

Na ulazu su nas dočekale ljubazne, eko-look hostese i zamolile da kupimo ulaznicu. Pitamo pošto. Kažu 100 dinara po osobi. Pitamo da li je ostatak sajma u Master hali. Kažu: ne, i pokažu na dvadesetak štandova u skoro praznom holu. I meni i supruzi se upalio “idiot alert”. Zaključimo da je bolje da za taj novac kupimo nešto u nekoj prodavnici zdrave hrane, okrenemo se i odemo.

SLIKA DRUGA

Kako su naišli hladniji dani, ređe se odlučujemo da u kolicima prošetamo našu 11-tomesečnu ćerkicu. Kada već nemamo kud odvezemo se do “nečeg pokrivenog” (kako smo takve pojave već krstili)… u poslednje vreme do novootvorenog Merkatora u Novom Sadu. Ovog puta odlučili smo da se prošetamo kroz Hipermarket. Pokupimo u korpu tipično neplanirane artikle: neki sojin sir (da probamo), čokoladu i 4 čokoladne bananice - vrlo je bitno što sve ovo navodim. Odlazimo na kasu, a kasirka nam ljubazno kaže: Izvinite na ovoj kasi možete platiti samo 5 artikala! (pazite, mi imamo 6) i pokazuje da je kasa tako označena. Ideja je stvarno super, kada su gužve omogućiti ljudima koji kupuju dnevne potrepštine da ne moraju čekati da kroz kasu prođu oni sa punim kolicima. Međutim, u našem slučaju gužve nije bilo (zašto uopšte i radi ta kasa kad nema gužve). Stvarno mi nije jasno (kao preduzetniku pre svega), platiš reklamu, dovučeš robu, zaposliš ljude, dođe ti kupac, izabere robu hoće da plati i ti kažeš - neću. Pritom smo imali 3 različita artikla, 4 čokoladne bananice se valjda kucaju u “jednom prolazu”. Pošto je čokolada bila najskuplja, građanski protestno smo je vratili (mada smo se lomili da uopšte išta uzmemo)…

Teoretičari i praktičari prodaje kažu da je možda najvažnije uspostaviti ravnotežu između vrednosti usluge ili robe koju projektuje prodavac, sa projekcijom koju ima kupac. Jednostavno? Ne i za mene.

Često sam u prilici da prodajem usluge iz oblasti razvoja web aplikacija. Nerazumevanje tehnologije od strane kupca je snažan faktor koji narušava ravnotežu vrednosti koju sam spomenuo. Ponekad mi se čini da prodajem apsulutno apstraktnu robu. Nisam birao tu situaciju, to je jednostavno tako. Takođe nisam od onih koji će da napadne kupca da on hoće nešto što ne razume ili jednostavno ne zna ili tipično geekovski i nadobudno da otvoreno posumnjam u njegovu inteligenciju. To je glupi faul u ovoj igri.

Zbog svega ovog koristim metafore koje mi u tome pomažu da preživim. Često mi efektna metafora instantno zatvori prodaju.

Ubeđivao sam se u vezi sa klijenticom o potrebi održavanja jedne web aplikacije. Na kraju je pomoglo: “Vatrogasci primaju platu i kad nema požara, zar ne”. Verujem da nisam jedini koji je pronašao sličan izlaz iz prodajnih zaglavljivanja (konopac koji vas izvlači iz živog blata). Znam da ovaj blog prati nekoliko onih koji su u sličnoj koži. Voleo bih kada bi se slične metafore (koje rade) našle u komentarima na ovaj post.

Evo ih još nekoliko:

Postoji i knjiga o svemu ovome… ipak se ovde više veruje iskustvu, znanju i stavu stranaca:

Otkako su natkrili Limansku pijacu u Novom Sadu, ona deluje živopisno jer plodovi nisu zaklonjeni gornjim delovima tezgi kao na Ribljoj, Futoškoj ili Satelitskoj. Moja desetomesečna ćerkica biva opčinjena ovim vegetarijanskim bojama dok je tuda vozam. Otkako sam nedavno počeo da guram dečija kolica, reč usability (koristivost - kako ja to prevodim u nedostatku agilnog lingvističkog autoriteta) ima potpuno novu dimenziju. Danas sam u blizini pomenute pijace spazio interesantne atribute ovih stepenica:

Ako se nekada budete mučili da objasnite usability kao pojam, ova slika će vam pomoći. Tuda sam danas provozao kolica. Preko stepenica u najmanju ruku nije udobno, pa su tu dodali betoniranu “strmu ravan”. Ni to nije bilo dovoljno udobno, jer ravan jeste ravna, ali je i strma. Zbog toga sam sve to zaobišao i krenuo blažim nagibom preko već utabane staze. Očito nisam ni prvi ni poslednji (sa točkićima ispred sebe) izabrao ovu putanju.

Slika puno toga priča. O potrebama i rešenjima. O tome da čak i ako primenite neka usability rešenja (kao ova betonska strma ravan) ona neće biti prihvaćena od strane korisnika, ako nisu u dovoljnoj meri udobna.

Ako ste u prilici da projektujete nešto što će drugi koristiti, mislite o tome. Iz primera se vidi da to čak i ne mora biti (puno) skuplje.

Nedavno sam na svojoj Nokiji 6600 instalirao ZX Spectrum emulator… E sad, ko se seća šta je ZX - seća se.

Pre nekih dvadesetak godina, sam kao tinejdžer napravio dve “prave” igrice. Trebalo je da ih objavi zagrebački “Suzy”, na audio kasetama naravno. Imam i potpisane ugovore sa njima, nešto se odugovlačilo, pa onda moja vojska i onda… nebitno…

Postoji i jedan entuzijastički web sajt koji je izlistao sve poznate EX YU autore i programe za onaj “čuveni talas” kućnih računara: Commodore 64, Amstrad, Amiga… pa čak i za domaću Galaksiju i ex domaći Orao… (Lola 8 i Tim 011… nema :). Na tom sajtu izlistane su i te dve moje igrice. Jedna se zove Vuk (lepa arkadica), a druga Television (platformska, liči na lošijeg Manic Minera). Pisano u assembleru… da se zna.

Ja te igrice imam na nekim dvadesetak godina starim audio kasetama. Možete pretpostaviti moju želju da ih ponovo vidim ili čak “poteram” na mobilnom telefonu. Ovaj post i nastaje iz želje da mi se neko sa sličnim iskustvom iz “digitalne arheologije” javi i da neki savet kako da ovo odradim. Ili još lepše da te igrice već negde ima digitalno…

Ovo je fotografija koju sam “škljocn’o” sa mobilnog, čekajući na jednom od novosadskih semafora:

Obratite pažnju na državne oznake YU, SCG, SRB… sve je tu za svaki slučaj.

Svestan svoje pozicije, malog web preduzetnika iz tamo neke Srbije, namerio sam se ni više ni manje na Erika Šmita (Google CEO). Krajem maja je u Seulu u bogatijoj Koreji održan “Digitalni forum“, gde je Google šef odgovarao na pitanja.

Nakon predavanja postavljeno mu je pitanje o tome šta misli da će Web 3.0 ustvari biti. Ono što sam doživeo kao “faul u nerazumevanju” je da je rekao da je Web 2.0 baziran na AJAX-u. E sad, da je Erik programer… razumeo bih… jer gotovo svaka branša ima svoje viđenje Web 2.0… svoj fetiš. To je ono - zalepiš se za jednu stvar i onda preko nje objašnjavaš nastanak kosmosa. AJAX kao jedna “hak-tehnologija” nikako nije nešto na čemu se Web2.0 zasniva - da je tako ne bi postojali web sajtovi koji su deo Web2.0 trenda, a da pritom ne koriste AJAX. Drugo ono X u AJAX znači XML koji se sve manje koristi u pozadinskim requestima. Web2.0 može biti samo skup trendova, koji su u samo jednom delu tehnološki, a u tom tehnološkom samo u jednom manjem delu AJAX. Pričao sam o tome pomalo na E-trgovini 2006 i baš o tome na IT seminaru u Nišu… pa da se dalje ne ponavljam.

U viđenju Web 3.0 (nešto što bi trebalo doći posle 2.0) Šmit je više intuitivno nego argumentovano izneo svoje viđenje. Evo kako ja vidim budućnost weba (ako o webu razmišljate samo u “web sajtovima”, ovo nije tekst za vas):

Standardni web browseri uskoro neće moći (negde već ne mogu) da performansama iznesu sve hakove da bi se dalje približavali desktop aplikacijama - to naprosto neće više moći “da se budži”. U ime fleksibilnosti, resursi koji su na rasploaganju na klijentu troše se na banalnu interpretaciju.

Na klijentskoj strani web interfejs se interpretira (X)HTML-om, “desktopuje” se interpretiranim JavaScriptom… u Firefox-u je HTML interpretiran kroz XUL/Gecko - (dakle interpretacija interpretiranog), sve je to lepo, fleksibilno, ali to ima svoje granice u performantnosti… instalirajte nekoliko desetina FireFox ekstenzija i biće vam jasno o čemu pričam. Pritom browseri imaju problem da bezbedno priđu resursima sistema datoteke, printanje, lokalni izvršni programi, integracija sa postojećim softwareom, očitavanje hardvera i slično.

Zbog svega navedenog desiće se nekoliko trendova (već se stidljivo i dešavaju):

Prvi pravac: banalizovanje i komponentizacija postojećih servisa koji se dalje ne mogu gurati kroz browser (dalje uprošćavanje)… Negde ovo zovu widgetizacija. Doduše mnogi ni ne znaju ni šta je widget.

Drugi pravac: pojava većeg broja desktop klijenata koji će ustvari zameniti neke web aplikacije iz web browsera, ali sada sa bržim, stabilnijim i bogatijim interfejsom ali i sa boljim korišćenjem resursa na klijentskoj strani (datoteke, lokalne baze…). Ovo je dobar članak o tome. Obratite pažnju na sledeće tehnološke trendove: Microsoft Silverlight, Adobe AIR, Google Gears, biću neskroman da ovome dodam i “čedo” moje firme DataMeal.

Treći pravac (najsporiji proces): ojačavanje browsera tako da budu im bliže budu resursi sistema (na primer, novi FireFox će imati lokalnu bazu podataka)… ovo nosi security probleme, da nije tako ActiveX bi već bio rešenje. Pogledajte i planove za famozni JavaScript, a u ovaj pravac odavno se uključio i W3C sa svojim idejama.
Četvrti pravac: U prenosu podataka putem weba (http protokol) sve više će se prenositi samo potrebni podaci, sve na uštrb prenosa opisa interfejsa. (X)HTML će, na primer, gubiti svoje učešće u saobraćaju. Ovo je ustvari nešto što se dešava u sva tri prethodna pravca, samo ga ovde dodatno naglašavam.

U petak 6. jula, u Poslovnom centru “Petrol” na Novom Beogradu održan je jednodnevni seminar u organizaciji Adižes instituta. Od četiri bloka predavanja (po oko 75 minuta), poslednja dva održao je lično dr Isak Adižes, osnivač Instituta. Tema je bila

Od ljudi koji me u poslovnom smislu okružuju čuo sam i ranije za ove seminare, a Adižesove knjige (sa pomalo pompeznim naslovima) sigurno ste videli u svakoj boljoj knjižari. Evo nekoliko utisaka iz ugla jednog web preduzetnika (web entrepreneur).

Najpre dobio sam ono što sam i očekivao - čist “know how” (proceduralno znanje). Kao što sam u nekim svojim člancima i ranije pisao, “know how” nikada nije neko visoko znanje - nego “samo” nekakvo sistematizovano iskustvo. Evo nekakvih sistematskih celina koje su pojašnjavane na seminaru:

Ono što je meni lično bilo najupotrebljivije je analiza faze razvoja moje firme, a usput i analiza meni poznatih firmi koje su istoj ili sličnoj delatnosti:

Lako mi je bilo prepoznati da se većina domaćih web preduzentnika vrti u takozvanom “bermudskom trouglu” između “go-go” faze, faze zrelosti i takozvane “zamke osnivača”. Sa druge strane došla je i neka vrsta olakšanja da neko napokon na jedan analitički način razume probleme u kojima se nalaziš, i da je to naprosto faza kroz koju svaka firma treba (što pre) da prođe.

Umesto nekog nadahnutog zaključka, za kraj samo preporuka da ukoliko ste web preduzetnik i imate priliku (pošto vremena nemate) pohodite ovakve seminare.

Ćaskajući (uz posao naravno) sa Markom preko Skype dotakli smo se teme/ideje koja “vraća se, uvek, k’o bumerang“. Možete li da zamislite bilo koje dnevne novine koje će recimo da naprave analizu u kojoj se banci recimo najviše čeka u redu, i da onda sa punim integritetom te podatke i objave i to onakvi kakvi jesu.

Ima li koja petlju (petlja, koji je to deo tela)? Pa da ostanu bez glavnih oglašivača… Ali zar vam ta informacija ne bi bila korisna kada birate banku?

Ono što me zaista nervira je ta PR demagogija kojom smo na sličan način bombardovani. Čeznem za novinama (mediju) koje bi bile advokat korisnika, “moja lična obaveštajna služba” - kako je svojevremeno bio slogan novosadskog Radija021. Zašto da plaćam da bi čitao tuđu reklamu? Kažem čitao, zato što se uglavnom čitanje plaća, gledanje i slušanje je za džabe.

Posebna priča su domaći IT časopisi. Ali nakon kritikovanja njihovog PI-AR-izma osćao bih se kao da kritikujem onih možda 5 ljudi koji se u Srbiji bave skijaškim skokovima i koji ne postižu međunarodne rezultate, ali su ipak prvi kod nas - jer nema drugih.

E sad… šta se to babi (dedi) snilo…

Zamišljam domaći IT časopis, koji košta 1000-2000-3000 dinara. Nema reklama, samo članci koje su novinari-saradnici pisali intenzivno barem dve-tri nedelje i za to bili nagrađeni cifrom koja je značajno veća od one koje zarađuju ako za to vreme rade svoj regularan posao. Ako u tom časopisu ima 10-20 takvih članaka iza kojih postoji takav rad i integritet te odsustvo PI-AR-izma… I da me barem jedan od njih “pogodi” u svakodnevnu poslovnu potrebu… meni se tih 1000-2000-3000 isplatilo.

Slažete li se? Je li ovo izvodljivo?

Negde sam čitao (platio sam)… kakva je struktura prihoda stranih fudbalskih timova (karikiraću):

• 50% ulaznice
• 20% trgovina (dresovi, džidža bidže…)
• 20% transferi
• 10% TV prava

A u našem regionu:

• 60% transferi
• 20% država
• 15% najam okolnih gradskih lokala
• 5% ulaznice

Slično je i sa časopisima… njima je prihod od oglašivača (karikiram) 90%, a od prodaje 10%…

Šta bi sa “poštovani čitaoče”?