Neće ovaj blog biti u IT amovima…
U proteklih nekoliko meseci obišao sam barem tridesetak novosadskih restorana, želim da podelim moj best practice u ovoj hedonističkoj disciplini. Budi zdrav, lep i deb’o… ne smatram se debelim, ali ako si pri tom zdrav i lep… što da ne…
Najpre “Fish Zeleniš”… kada su krenuli pre oko godinu i po dana, imali su letke (flajere) sa sloganom: “tradicija duga 2 meseca” i odmah su me kupili. Bio sam desetak puta, vodio čak i strance i uvek su bili ok. Posebna prednost je da ako sedite gore na galeriji vidite šta se dešava u kuhinji. Poput Džejmija, gaje začine u saksijama… uvek sveže. Preporučujem pastrmku i karlovačko belo vino - Sila (Simić-Lazić). Upozorenje, restoran je vrlo mali - 4,5 stola.
Drugo mesto gde su stranci posebno bili zadovoljni je “Žal za mladost”. Imaju leti i odličnu baštu, a unutrašnjost je takva da su me švajcarci pitali: “Je li ovo i muzej?”. Atmosfera je u duhu srbijanskog juga, osoblje je u narodnoj nošnji. Fokus je na roštilju, stranci nisu mogli da pojedu “voz” - naravno.
Treće mesto interesantno i strancima je Salaš 137 na Čeneju, mesto koje od Novog Sada deli par stotina brazdi. Salašarska i atmosfera i klopa. Ovo mesto još etiketiraju sa “slow food”. Možda najautentičnije mesto da probate supu od morke.
Takođe volim da odem i “na brod” kako to mesto etiketira moje okruženje. Brod Zeppelin je bacio sidro na keju preko puta Petrovaradinske tvrđave (Đava po novosadskom lokalizmu). Ovo mesto ima najlepši pogled na Đavu i deo Dunava gde je on širok kao more na pojedinim mestima u Boki. Izuzetno čisto mesto, a klopa je u istom fazonu, možda previše “ravna” za moj ukus ali korektna.
Plava frajla se nalazi na SPENSU, deo koji gleda na stadion Vojvodine. Interesantno mi je kako se odomaćilo ovo SPENS… Svetsko prvrenstvo u Novom Sadu (tako je nekako bio naziv priredbe koja je tu održana 1981) i odomaćilo se… mnogi vas neće ni razumeti ako zatražite Sportski i poslovni centar Vojvodina (oficijelno ime). Dugo mi je vremena trebalo da ukapiram da je Plava frajla ustvari prevod od Baby blue. Opet vojvođanski restoran. Neke od stolica su na plafonu, ali tu se obično gleda u tanjir a pre toga u duhovitiju varijantu jelovnika, piše na primer “jela za najesti se”. Budu prisutni tamburaši, ali za moj ukus možda previše nametljivi, ovo se isto može reći i za Salaš 137.
Mislim da generalno ugostitelji zanemaruju grupu gostiju koji “nisu u fazonu” da im iznad glave neko svira dok oni jedu. Neko to voli i to je ok, ali ne svi.
U Gondoli ili Lanterni (restoran sa najinteresantnijim zidovima) preporučujem salate. Odlična prilika za letnju varijantu ručka ili večere. Da dovoljno je. Preporučujem pileću salatu. Kao prilog idu najlepše pogačice sa susamom koje ste jeli, taze pečene.
Ako volite picu, najpribližniju onima koje sam jeo u Italiji su u restoranu Paša (zgrada kod teniskih terena u Dunavskom parku). Neki dan sam baš komentarisao kako su ti tereni opstali sve ovo vreme skoro u centru grada - neka požive.
Odlične paste i lazanje potražite u Mediteraneu (inače moj omiljeni film). Ako ste jako gladni, blizu Univerziteta je Balkan ekspres. Svakako najobliniji roštilj na koji sam naišao.
Sutra sa prijateljima idem na Salaš 84 (kod Dimčeta), tamo sam bio samo na nekom korporativnom okupljanju ranije, nisam jeo. Atmosfera je salašarska i korektna ali nije toliko tradicionalna kao na Salašu 137 jer je objekat novoizgrađen. Posebna prednost ovog mesta je što oko njega nema nikakvog objekta u krugu od barem 5 km. Apsolutna tišina i linija spajanja neba i zemlje svuda okolo. Razumem brđane koji bi se ovde osećali depresivno.
U nekih 15ak minuta ću predstaviti neke čisto “know how” ideje, koje sam detaljnije opisao u radu (dobijaju ga učesnici u okviru Zbornika radova na CD-u). Kao i svaki “know how” to nije nekakvo visoko znanje, nego više kompilirana i donekle sistematizovana najbolja praksa.
