Neka Janika Balaž ili Tugomir odsvira „Piro manđa korkoro“...
Miki i ostalim čudima - 24.06.2010, 13:31:22
Svi postovi sa bloga: Miki i ostalim čudima
U meni kroz kikot škrguće
jedan briljantno vetropirasti
Don Kihot.
Od šest do osam,
i posle podne od 16 do 18,
uverljivo se sećam
svih epopeja sveta.
Možda to naoko izgleda
kao da samo treniram da se borim.
A ja se odistinski umorim
i odistinski umirem
dok se borim.
Nikad više nećemo sedeti u istoj klupi
ni jedno od drugog prepisivati zadatke,
ni deliti užinu na odmoru.
Nikada se više neću smejati tvojim olinjalim lutkama
ni ti mom neukroćenom žvrku na temenu
za koji su me večito čupkali
oni što sede iza nas.
Nije ovo više završena samo jedna školska godina.
Kažu:
gotovo je detinjstvo.
Jedno veliko detinjstvo danas je gotovo.
Kažu,
i svi su zajedno radosni
i kotrljaju se niz stepenice kao šaka prosutih klikera,
i svi su smešni od zadovoljstva
kao plastelinske figure,
i svi su šareni i čudni
kao grad za vreme velikih praznika.
Nered radoznalosti nas koji sve više znamo da ne znamo...
Miki i ostalim čudima - 14.03.2010, 12:57:46
Ogroman je trud moga razmišljanja ove noći.
Ništa ja ne znam o znanju, sine moj.
Istorija otkrića možda i nije red, nego
nered radoznalosti nas koji sve više znamo
da ne znamo.
Tebe će učiti znanju, ali se ne rugaj neznanju.
Evo da ti pročitam poruku Karela Čapeka:
"Zamisli onu tišinu, koja bi nastala na
svetu, kad bi ljudi govorili samo ono što znaju."
Muka je sve to sa znanjem, veruj mi. Ono se
zasiti sebe i prestaje da saznaje. Neznanje
je početak hiljadu novih početaka. I nemoj
ga se nikad stideti.
Svetlost znanja je slična svetlosti vasione.
Sve su se misli dogodile odavno, kao zvezde.
Lepota traženja nije u nalaženju, nego u našoj
odluci da tražimo.
Letenje je onaj trenutak, kad shvatite
da vas u svemu svako može zameniti
samo ne u sopstvenoj besmrtnosti.
Ja to najbolje znam. Ja ta umeća nisam umeo.
Strahovito sam ukopan. Strahovito sam smrtan.
Mesec je tupom krivom kamom
zaklao jedno veče žuto.
Oprosti, bio sam skitnica samo,
pa sam u tvoje oči zaluto.
I sasvim nespretno prosuo se
kao lopata vrelog snega,
nasmejan, izgužvane kose,
od ptica ranjav, od cveta pegav.
Oprosti, uvek moram da odem...
Mnoge se prave stvari ne postižu umećem,
nego se prave u mukama
od svoje nesigurnosti.
***
Ne sanjamo svi jednako
i to nikom ne smeta.
A zašto svima smetamo
kad smo drugačije budni?
O, izlapelo i kratkovido more,
osmehnula se planina,
ja se od postanka krećem.
Ali da bi se razumeli moji putevi,
potrebno je imati bar neki širi oslonac
i čvrstinu.
Ja se grohotom smejem tvojoj odbrani,
jer odbranom se ne možeš proveriti.
Napad je proveravanje sebe,
svoje snage
i slabosti,
svoje sigurnosti i kolebanja.
***
Ako već i tu čuješ moju misao,
reče u sebi more,
zar nisi upamtila,
lepa planino,
koliko puta smo kazali dok smo učili:
Napad je početak poraza.
Zalet je urlik za milošću.
Praotac borbe je panika.
Blogodak?
Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.
Podrška
