Svi postovi sa bloga: Miki i ostalim čudima
Ne želim da vas ućutkam, ako ne mogu da vas uverim. Ali moram vam priznati da stvarno postoje stvari koje ne potiču od razuma.
Moje je detinjstvo počelo negde posle pedesete. Šta sad sa njim da uradim?
(Portofino, 1983.)
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.
Postoji jedan neverovatan gad
koji se zove Miroslav Antić.
Ždere moj hleb.
Pravi moju decu.
Nosi moja odela.
Sa mojom ženom redovno leže u krevet
svake noći,
jer zna da sam ja tog trenutka
daleko negde, u Lenjingradu.
I taj Antić
koji me je upropastio i kao pisca
i kao čoveka,
dakle, taj Antić,
koji će jednog dana vrlo strpljivo
leći u moju sopstvenu grobnicu,
pita me jednog jutra:
šta vam je,
bogamu,
čoveče, izgledate mi nekako bolesni?
A šta se,
izvinite za izraz,
baš njega tiče kako mi je
i dokle ja to mogu.
O meni se najdivnije brinu
oni koji me ostavljaju na miru.
A on,
pere ruke mojom rakijom,
ima ključ od mog ateljea,
petlja sa mojim plavušama.
Ljudi,
taj me tera da čitam knjige,
ogovara me u rođenoj kući,
svašta laže,
mojoj deci,
zamislite svinjariju,
mojoj deci kupuje sladoled
i podmićuje ih.
Bio sam mornar.
Bežao sam.
Ili odem,
na primer,
u Pariz.
Pokrijem se ćebetom preko glave.
Pustim brkove.
A on me i tu pronađe,
u nekoj bednoj Ulici Žolive,
u nekom bednom hotelu,
i vrati kući,
i rasplače me.
Mati moja Melanija,
koja ne zna da je rodila mene,
a ne njega,
više ga voli,
više mu veruje,
i on to još kako koristi.
A on je ta upeglana stoka
kojoj ja pišem biografiju.
On je ta uvažena životinja
kojoj ja dižem spomenik,
ovako popljuvan i sam
i do krajnosti zgađen
što moram da mu javno pozajmim oči,
i dušu,
i ono malo para
koje sam jedva pozajmio.
Kad sam ja,
na primer,
skočio sa Petrovaradinske tvrđave,
on je uskakao u đačke čitanke.
Kad me je doktor Savić lečio
od alkohola,
on se pravio kao da ima neke veze
sa filmom.
Gde god se pojavim,
gurao me je da ga ne obrukam.
Mešao se u moje snove.
Primao je moje nagrade.
Cerekao se na prijemima.
Jedan licemer.
Jedan stvarni licemer.
Jedan - provincijalac.
Jedan što je trpeo sve ono
što ja nikada nisam mogao da istrpim.
I koji sada tako divno žuri
da crkne što pre umesto mene,
da bi umesto mene,
đubre jedno,
da bi umesto mene
što pre jedini živeo.
Znaš kako se ja zovem? Ne kao ime i prezime, već kao svetlosni znak?
Zovem se slično odjeku. Ne nečeg što je bilo, ne nečeg što je sada, ne nečeg što se priprema.
Odjek sam svega zajedno.
I ti se tako zoveš, samo se još nisi setio. Zoveš se kao pamćenje onoga što će nastati. Kao žestoka mišljenja, koja strašno uzbuđuju mogućnosti da sutra zaprepaste i zapanje mirnoćom svoga unutra.
I mirnoćnom svoga spolja.
Šta je, uopšte, ime?
Ono je naša mogućnost da letimo kroz prostore
kao opiljci svemira, i da plodimo cvetanja
veštinom poverenja i majstorijom nade.
Znaš kako se ja zovem? Ne kao ime i prezime,
već kao boja života?
Načinjen od iskonske vatre, misleći je, ja
plamtim. I čuvam u tom požaru način
paljenja zvezda. Otud i takve čarolije u
dubini mog oka.
Znaš kako se ja zovem?
Zovem se: čekanje tebe.
Suze se bruse strpljenjem.
(Kotor, 1973.)
Zdravica Dobrice Erića Miroslavu AntićuRazneženi džambas s prazničnom buklijom srca kojom se pričešćuje i blagosilja svet oko sebe i s tajnom violinom duše koja u dugim samotničkim noćima cvili po zadimljenim birtijama žudnje i razvejava iskonske zvuke širom čas blatnjave a čas pšenicom pozlaćene beskrajne ravnice zavičaja – pesnik Miroslav Antić, ta živa i bogomdana zublja smolom tuge natopljena, plamti na ovoj nezahvalnoj ali plemenitoj sredokraći između starog i novog, između bivšeg i budućeg, kao dud međaš raskrečen između dva čaira, podjednako snažnih žila sa obe strane međe, tako da ni sam više ne zna na koju stranu da prekorači i kojim vetrovima da se okrene, plodan i tvrd kao i sama stara zemlja u koju se ukorenio i savitljiv opet kao i bagrem kraj puta kojim odlazi i vraća se i ono novo i zagonetno nebo iznad i ispod njega koje ga svojim neprotumačenim znacima mami i čupa iz berićetne zavičajne crnice, tako snažno da strepim da neće odoleti.
Evo... Stiže sa zakašnjenjem audio zapis koji sam obećala... Mika recituje na Đoletovom B. koncertu... :) Neka vas zgreju i razvesele ovi iskreni zagrcnuti slogovi...
Opraštamo se,
opraštamo se i strašno dugim nogama
odlazimo u svet.
Ti u svoju mladost
onuda iza fabrika,
iza pristaništa
i mosta,
niz raskršća koja se razilaze kao posvađani ljudi.
Ja u svoju mladost
onuda uz prugu,
gde trava ima ukus vode,
peska
i sunca.
Nikad više nećemo sedeti u istoj klupi
ni jedno od drugog prepisivati zadatke,
ni deliti užinu na odmoru.
Nikada se više neću smejati tvojim olinjalim lutkama
ni ti mom neukroćenom žvrku na temenu
za koji su me večito čupkali
oni što sede iza nas.
Nije ovo više završena samo jedna školska godina.
Kažu:
gotovo je detinjstvo.
Jedno veliko detinjstvo danas je gotovo.
Kažu,
i svi su zajedno radosni
i kotrljaju se niz stepenice kao šaka prosutih klikera,
i svi su smešni od zadovoljstva
kao plastelinske figure,
i svi su šareni i čudni
kao grad za vreme velikih praznika.
Samo ja znam:
nikada više,
nikada više,
nećemo se uhvatiti za ruke
ni hodati od ugla do ugla
i pokušavati uzalud da se setimo dok ćutimo
nečega vrlo važnog,
nečega toliko ogromno važnog
čega se razdvojeni nikada više nećemo moći setiti.
- Filter unosa
- Arhiva
- Blogodak
Blogodak?
Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.
Podrška
