Blogodak - domaći blogovi na jednom mestu

Crteži

Miki i ostalim čudima - 03.04.2007, 21:43:33

Ponekad tako sebe damo za oči jedva upoznate.
I na rastanku ćutimo samo i ne tražimo da nas vrate.
Živimo posle u tom drugom sve dok mu oči svetom plamte.
I ne znamo što nas pamte dugo, kad ne tražimo da nas pamte.

Istinski umni

Miki i ostalim čudima - 03.04.2007, 19:19:59

Možda su istinski umni tek oni koji istrajno
i pažljivo napuštaju naviku objašnjavanja stvari?

Oni govore malo, jer nema nevažnih reči;
u svakoj treperi žiška starostavne mudrosti.

Oni govore kratko, uzdržano i oprezno,
i retko veruju drugima, a sebi ni na samrti.

Silom se ne može biti ni krilat ni darovit

Miki i ostalim čudima - 02.04.2007, 09:59:28

Primite (...) s rezervom dokaze jednog nosoroga
da je lebdenje lakše ili teže izvodljiv posao,
makar on posvetio takvoj dirljivoj nauci
čitav svoj preozbiljni i uvaženi život.

Postoji nešto što se ne da naučiti.
Ko može govoriti lišću kako se menjaju boje?
Ko vatri da bude vrela, i izvoru da bude pitak?
Gde se to zvezda školuje da sija?
Koji nas je to učitelj uputio u disanje?

Silom se ne može biti ni krilat ni darovit.

Usne

Miki i ostalim čudima - 31.03.2007, 18:42:21

Usne jedino zato postoje
da s nekim podeliš nešto svoje.
I da ti šapat šapatom vrate.
Usne postoje da se pozlate.

Usne su vulkan tvog tela.
Usne su izvor tvojih reka.
Usne su pupoljak gde se srela
pčela od vetra s pčelom od mleka.

Usne postoje da se procveta
u vatromete neba i sveta.
Usne su da se u dahu zgusne
krilatost zvezda i kometa.

I nikad nikom nemoj ih dati
ako ne ume da ti ih vrati
toplije, mekše, mlađe i slađe.
Jer usne samo zato postoje
da osmeh po tvome osmehu skroje.

Posveta na darovanoj knjizi...

Miki i ostalim čudima - 30.03.2007, 17:50:12

Svi smo mi Cigani. Nismo Romi ali volimo pesme, volimo skitnju. Sanjamo i nemamo mira. A to je to. Još uz to malo i slažemo pa smo kompletni. Peri i Bobi, da zavole i nas Cigane.
Mika. Miroslav Antić 7/X 78

(Miroslav Antić i Garavi sokak, 1978. Petru i Slobodanki - Bobi Latinović, novosadskim prijateljima, crni flomaster, ćirilicom.)

Krenem...stanem...

Miki i ostalim čudima - 30.03.2007, 17:40:45

Vidim da sigurno nešto jesam.
Ovde sam.
Tamo sam.
Jedno sam.
Sve sam.
Pa ipak, ne znam šta sam i gde sam.

Krenem ponekad, pa se bojim:
koračam,
a k`o da u mestu stojim.

Stanem ponekad, pa se stidim:
vidim,
a k`o da ništa ne vidim.

Stanem ponekad, pa se bojim:
da l` ja postojim,
il` ne postojim?

Ponovo dete

Miki i ostalim čudima - 30.03.2007, 17:40:24

Šta vredi da neko snove plete?
Čime da plete i uplete
ako ne postane ponovo dete?

Povuci ruke kroz pređu Mlečenog puta...

Miki i ostalim čudima - 30.03.2007, 17:39:46

Povuci ruke do lakata kroz pređu Mlečenog puta. I drži tako dok motam klube ogromne svetlosti, kao zlatni oreol oko svoje spostvene prelepe glave. Drži i reci kako neko može netoplokrvno da razmišlja o tome čime misao čuje i čime ovaj vid izmišlja, njuh sanja, ili ukus peva na vrhu jezika.
Sav ogrezao u šećer i gusto vino južnih zrenja, u svojoj sad već iskraćaloj mladosti, pažljivo baveći se tananom, nežnom igrarijom stvarnog odvajanja prostora od drugih, susednih prostora, ćutim i motrim ispod oka nadolazeća stoleća.
Najveća je brzina ne biti odmah brzoplet, nego pomalo namerno zakasniti. Usuđujem se da govorim sa valjenskom siugurnošću ludaka i prvosveštenika, da ću preuzeti na sebe da tako nekako i artikulišem budućnost.
Jedno je razmišljati o promenama, a drugo i činiti pokretljivost.

(Vranje, Borina nedelja, 1977.)

Najmanja pesma

Miki i ostalim čudima - 30.03.2007, 10:27:03

Evo najmanje pesme
manje od zrna maka
u njoj je jedan osmeh
i pismo za jednog dečaka.
Ako znaš ko ga šalje
šta da ti pričam dalje,
ako ne znaš ko ga šalje
šta te se tiče dalje.

The smallest poem
This is the smallest poem.
It's smaller than the smallest toy.
There is a smile in it
and a letter for a boy.
If you know who wrote it –
I don't have to tell you any more.
If you don't know who wrote it –
you don't need to know any more.
(Translated by Dragana Konstantinovic)

Njiva u kamenu

Miki i ostalim čudima - 29.03.2007, 11:12:28

Mika: Ja sam bio mornar. Bilo bi logično da sam napisao i pesmu o moru, kao što imam pesmu i o Vojvodini. Ni kao dete, ni kao mladić, nisam video more. Dobrovoljno sam se javio ranije da idem u vojsku, da bih mogao da biram, da odaberem mornaricu, da dođem na more. Putovali smo putničkim vagonima, čitav voz je bio pun regruta, negdje oko Kaštela neko je viknuo: „More!“ Svi regruti su bili sa kopna, kontinentalci, i svi su se nagnuli na prozore da vide to famozno more. Zakrčili su sve prozore prema moru, tako da je meni preostalo da gledam na drugu stranu. I šta sam tu video? Video sam kamen i malu njivu crvene zemlje. Kameni zid, još. Nešto zeleno, i nešto maleno crveno. Onda smo opet prolazili pored druge takve njive, ograđene debelim zidovima, njive u kamenu. Za mene bar, to je bilo more. Ta njiva u kamenu.