Igra je kad odbaciš pokrete naučene od jave, pa onda naučiš javu da ona tebe ponavlja. (Lenjingrad, balet „Žizela“, 1978)
Igra je kad odbaciš pokrete naučene od jave, pa onda naučiš javu da ona tebe ponavlja. (Lenjingrad, balet „Žizela“, 1978)
Svi postovi sa bloga: Miki i ostalim čudima
Igra je kad odbaciš pokrete naučene od jave, pa onda naučiš javu da ona tebe ponavlja. (Lenjingrad, balet „Žizela“, 1978)
Ekranizovani bestseler Galeb Džonatan Livingston... Priča o traganju (za hrabrošću) i o hrabrosti (da se traga)... Autor 81-godišnji američki pisac Ričard Bah, prema izvesnim izvorima potomak kompozitora Johana Sebastijana Baha, zaljubljenik u letenje, pilot, otac šestoro dece, dvostruki bivši suprug po treći put oženjen... U elektronskoj formi na srpskom jeziku možete je pronaći ovde, a one koji bi radije da pročitaju originalnu verziju na engleskom upućujem na ovo mesto...
Najveća slova ljubavi:
jedan novembar kad nikog nisam voleo,
ni sanjao.
Najveća slova nemira:
jedan novembar kad sam se nad samim sobom
smeškao vrlo mirno.
Najveća slova života:
kad sam u širokom luku život obišao.
Najveća slova nežnosti:
kad sam rikao kao krdo bizona
i sa asfalta pasao travu.
Najveća slova sramote:
kad sam bez stida presvlačio,
svojeručno,
do gola,
toliko mamurne usedeličke noći.
Najveća slova ozbiljnosti:
kad sam se strašno šegačio
dok sam terao ceo svet oko sebe
da sa mnom hoda na rukama,
naglavce.
Najveća slova vojevanja:
kad sam u svojoj brzopletoj samoći
mimoišao metkom jedino čelo koje imam,
pobrkavši sve pravce.
Stara je zemlja tu gde počinju blata oko Dobrog Atara. I ogromna: jedva stane u oči. A nad njom hiljadu zvezda. Ili hiljada hiljada. Ne više, sigurno. (...) Treba pronaći u toj visini svoj zlatni čvor. Jer tu je čovekova dobra sreća. Treba verovati u zvezde, a ako vidiš da pada daleko nekud i repom pali nebo, pođi za njom, jer nećeš se smiriti dok ti ponovo ne zasija u očima. Tako je od pamtiveka bilo. Tako će, daj bože, i ostati.
Varadinski most (a u Novom Sadu), najljubavniji most Srednje Evrope. Jednog davnog „iza ponoći“, na povratku s Petrovaradina, Mika Antić navalio da „skačemo u Dunav ako smo pesnici“. Na svu sreću Mika je bio i veliki folirant.
Posle pričao da sam se ja uplašio.
Ko je l' ja?
(Anegdota o Miki iz pera pesnika Brane Petrovića...)
Na ovom svetu ima nas raznih:
debelih, smešnih, pametnih, ružnih,
pakosnih, dobrih, nežnih i tužnih,
i svako dete
– kao u priči –
na cvet poneki čudno liči.
Neko se sasvim pitomo plavi.
Nekome zumbar zuji u glavi.
Neko bogatstva nosi u duši.
Neko je šaren.
Neko se suši.
Neko se pokorno na vetru njiše.
A neko beskrajno zamiriše.
Pa ako zaista kao u priči
svako na nekakvo cveće liči,
onda jedino vredi za mene
cvet koji spusti novo seme
da biljka sutra ne uvene,
nego da trajanjem nadmudri vreme.
A seme – to je ono znanje
koje se u životu skupi
da čovek sebe oplemeni.
I tako:
ostaju samo mudri,
a venu lenji,
prazni i glupi,
ma bili čudno lepi i skupi
i čudno mirisni i šareni.
Da li bi hteo da se menjamo?
Evo tebi ova moja seda kosa,
daj mi tvojih devet,
jedanaest
ili četranest godina.
Evo ti ovi pravi brkovi,
daj mi sve klackalice i ljuljaške na svetu.
I evo ti ovaj moj smušeni hod
za tvoje skakutanje na jednoj nozi,
i evo ti sve moje brige
za jedan tvoj popravni ispit iz hemije.
Da li bi hteo da se menjamo,
da budeš veliki kao ja,
da nosiš u džepu cigarete umesto klikera,
da ti ljudi skidaju šešir u prolazu,
a da večito, večito žališ za detinjstvom?
Ja mislim da sam upravo najveći krivac što je Antić počeo da radi film. Naime, Antić je pisao tekstove za filmove, što je bilo prirodno, on je književnik i pesnik i to je umeo jako dobro da radi, ali sam ga ja stalno podsticao i govorio: Mika, ti treba da počneš da radiš, da režiraš filmove. Zašto? Zato što sam ja shvatio da je on višestruko talentovan čovek. On se bavio nizom umetnosti, ali još mu je film nedostajao u tom opusu i nekako sam uspeo da ga ohrabrim da on u to krene. Ono što retko ko zna, pošto je Antić jedna vrsta romantičnog pesnika bio, on se i držao tako romantično, on je puno pio, kafane su bile njegov značajan deo života, ali se iz toga dobijao neki utisak u tim čaršijskim pričama, da je on jedna neozbiljna ličnost i da je on u stvari jedan pijanac uglavnom, ali piše izvanredne pesme i ima tako neke divne novinarske članke. Antić je napisao puno knjiga, napisao je 23 knjige. Naravno da se sve dešavalo pred očima javnosti.Ono što javnost ne zna, a što sam ja imao sreću da upoznam i da imam kao i svoj životni kvalitet, to je da je Antić bio jedna stoprocentna umetnička ličnost, sa velikim znanjem. Ono što je Antić čitao i ono što je Antić govorio o umetnosti, to je bila sama srž umetnosti. I Antić je meni lično puno pomogao da neke stvari sagledam i kod sebe. To je prosto neverovatno šta je sve on znao. Antić je isto bio sveznalica radoznalac, ali on je znao i ko zna. Dakle, ne samo da li on zna, nego je znao i ko zna i ko bolje zna. I Antić je u stvari polako prelazio na film, da bi jednog dana prešao sasvim i odmah je zagrizao u najsurovije istine ovog društva. Prvi film koji smo radili je bio film koji je tretirao problem Golog otoka. To je Druga obala. Ima ona teza da se na drugoj obali uvek peca bolje, pa kad pecaroši pređu na tu drugu obalu, vide da je ona isto tako grozna i tužna. Zato se i zove Druga obala i mi smo taj film napravili praktično u mojoj kuhinji, jer smo ga tamo i lepili, tamo smo ga i montirali. Jer Antić je bio željan svestranosti. On kaže: "Daj sad ovako, ovo ćemo ovako". On je bio u isto vreme i veoma fizički raspoložen da nešto radi. Meni je objašnjavao recimo ovako: "Oću da mi špica ide ovako, od male na veliko". Pa lupi kao kad bokser udara rukavicom drugog boksera. Dakle, da taj osećaj imate. On je to prenosio. U prvi mah bi se reklo da on nije znao šta hoće, a u stvari je vrlo dobro znao šta hoće da dobije kao rezultat. Naravno da sam ja tu sa svim svojim umećem pomogao.
viteškom vrlinom kad poniziš
do smrti sve što te nadvisuje
spretnošću, snagom, lukavstvom
i umom.
„U pitanju je neka duboka, prava, plava priča nežnosti...“
Miki i ostalim čudima - 24.02.2007, 07:48:50
Nekih šest godina pre smrti pesnika Miroslava Antića gospođa Vesna Tovstonogov napravila je intervju sa njim u redakciji Nevena u Novom Sadu. On je 1998. objavljen u subotičkom časopisu za književnost, umetnost i kulturu Rukovet. Sasvim slučajno, sinoć sam na svoju veliku radost otkrila da ga je gospođa Tovstonogov objavila i u elektronskoj formi prenoseći ceo tok intervjua u skladu sa audio zapisom koji je snimljen početkom te 1980. godine. U njemu Mika priča o poeziji koju je pisao za tinejdžere, o svojoj ciganskoj poeziji, o simbolu ptice, o deci i roditeljima, o tome šta znači biti mlad, o čoveku, o načinu na koji je pisao poeziju, o civilizacijama, o Vojvodini, o žvakanju reči, o ženama, o smrti, o kafanama, o muzici, o nauci, o Zemlji i vasionskom pogledu na svet…Intervju Posveta generacijama možete da pročitate ovde...
- Filter unosa
- Arhiva
- Blogodak
Blogodak?
Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.
Podrška
