Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Poljubac, to je: videti stvari u slojevima. Zagrljaj: na dlanu imati duboke mekote usana. Dodir između dvoje: porama, a ne ušima, slušati večnost postojanja.
(Na godišnjicu Mikine operacije od raka, 9.april 1986.)

Nikad nemoj da se vraćaš
kad već jednom u svet krećeš.
Nemoj da mi nešto petljaš.
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.
I ja bežim bez povratka.
Nikad neću unatrag.
Šta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?
To je ono za čim može da se pati.
To je ono čemu možeš srce dati.
Al' ako se ikad vratiš
- moraš znati:
tu ćeš stati.
I ostati.

Očima se u svet trči.
Glavom rije mlako veče.
Od reke se dečak uči
ka morima da poteče.
Od zvezda se dečak uči
da zapara nebo sjajem
i od druma - da se muči
i vijuga za beskrajem.

Opasno je kao zmija,
opasno je kao metak
kad u meni večno klija
i ćarlija moj početak.
A meni se u svet srlja.
Stisnem srce.
I zažmurim.
Al' kad pođem - neću stati,
jer jedino znam da žurim.
Ne znam kuda.
Ne znam zašto.
Ne znam šta se tamo skriva.
Znam jedino da ne mogu
tu, gde - kako pružim nogu -
vezuje me odmah neko,
zauzdava
i potkiva.

Opasno je kao munja.
Opasno je kao metak
kad u meni večno kunja
i muči me moj početak.
Zato bežim.
Trčim.
Tražim.
Stvaram zoru kad je veče.
Nek' od mene život uči
i da tepa i da teče.
Ja sam takvo neko čudo
što ne ume ništa malo,
pa kad krenem - krenem ludo,
nestrpljivo,
radoznalo...
Ne znam šta me tamo čeka
u maglama izdaleka,
al' ako se i pozlatim,
il' sve teško, gorko platim
ja ću uvek samo napred.

Nikad neću da se vratim.

Nekad na svetu živeo je car Darije. To je
onaj koji je bičevao more. Rvao se sa
njim, kidao na komade i davio ga. Mrcvario
je okean da se osveti prirodi, što je
izgubio jednu veliku životnu bitku.
Danas ta bitka nikom ništa ne znači.

Mnoge će stvari, koje su sada najvažnije,
nekad izgledati takođe besmislene. Ujutro
počinješ da se boriš. Nikad to nemoj
činiti sasvim ozbiljno. Bori se kao i dosad:
igraj se.
Možda ćeš tako i poraze sutra videti kao
pobede.

Ako te uprlja blato i otruje gorčina,
oni to sigurno čine iz njima časnih pobuda.

Moralni zakon vode je: da udavi. A vatre:
da sagori sve što joj je u zagrljaju.

Blatu je umetnost da blati. Gorčini da je žešća.
Oni u tome vide čistotu dobrih običaja.

Sve ima svoj stvaralački sjaj i krepost.
Sve ima etiku sopstvene prirode.

Tvoje je s kim si, kuda prolaziš i šta gutaš.
I zato, sve što ti je strano posmatraj

blagonaklono. Jer i tvoje je rasuđivanje,
jer i tvoje je delanje za nekog nasilje i bol.

1932. godine u Mokrinu rođen je Miroslav Mika Antić... pesnik sveta...Gospon Mika Garavih sokaka...Mika bači iz široke Bačke...paor i čoban iz ravnog Banata...filozof i bećar iz kićenog Srema...ciganski Knez i ružokradica...poslednji vojvoda Vojvodine... koji je umeo da postane... harmonika... ćemane... bas... truba... tambura... vino... cveće na stolu... koji je umeo da bude... kralj... Li Tai Po... Katul... Vijon... Ljermontov... na momente grk ko Jakšić... a opet da ga na ranu priviješ, ko Desanku... Na današnji dan rođen je Miroslav Mika Antić... živo čudo u čuđenju neprestanom...

Tekst u kurzivu predstavljaju delovi pesme Miroslavu Miki Antiću u spomen Branislava Petrovića.

Vest (pre svega) za Novosađane... Kliknite na sličicu da biste videli program novoustanovljene manifestacije Antićevi dani koja se održava u Novom Sadu od 12. do 14. marta 2008. godine i pošaljite utiske ako posetite neki od događaja... :)

Dodatno: Uduženje „Tamburica Janike Balaža“ 13. marta u 20:30h u Pozorištu mladih organizuje program „Čovek od zvezda“. Ulaz je besplatan, a pozivnice se mogu rezervisati u „Bircuzu kod Džoa“.

Tvoje vatre su prisutne.
Danas. Davno pre danas.
I dugo iza svih danas.
Uvek ćemo se sretati.

Vraćaćeš se preobražen,
ponavljan neponovljivo
u krvotoku proleća
i plavim plotunima lasta.

U puzavicama kiša.
U grozdovima rose.

U strpljivoj tišini
što naslagama godova
grli i zida stabla
dok na njih namotava trajanje.

Nežnost je zarazna. Ko me dodirne ili udahne usnama, biće romantičan. Nemoj da piješ iz moje čaše. Dobićeš potrebu da voliš ljude, ceo svet, čovečanstvo.

Ništa ti ne razumeš, moj najrođeniji blesane,
uobraženi prinče koga je život razmazio.
Da znaš kolike sam noći uznemirene i besane
drhtao kraj tvog uzglavlja, pokrivao te i pazio.
Ti si za mene još uvek parče tek rođenog mesa:
onaj musavko što vrišti i celu kuću potresa.

Ja sam te, namćoru lepi, naučio da hodaš.
Svima sam plaćao piće kad su ti zubi nikli.
Ja sam ti digao oči ka nebu sa prljavog poda
– a onda smo se,
odjednom,
jedan od drugog odvikli,
kao da sve što kažem zaista ne razumeš
i kao da sve što umem – ti triput bolje umeš.

U redu, visočanstvo, ja sam te ljuljao... kupao...
ponosio se tobom...
nemušte reči sricao...
I dosta svoje mladosti zbog tebe sam polupao
pa kad je u svet trebalo – zbog tebe nisam se micao,
nego sam sivkasto čamio,
moj naduvenko mili,
da bi tvoj život vredeo i dani valjani bili.

Danas kad rođendan slaviš, sve ću svečane torte
pobacati kroz prozor na užas rodbine cele.
Ti znaš: ja sam tvoj otac.
Mi smo od one sorte
što ne sme da zadrhti kad odapinje strele.
Možda je pomalo dockan, ali sve ću ti reći
i drugarski
i tužno
i grubo
i srneći.

Propustio sam godine.
Ispustio te iz ruku.
Sve tvoje slabe ocene moljakanjem sam rešio.
Večito sam se svađao kad te drugi istuku.
Bio si moje najdraže i tu sam najteže pogrešio.
Četrnaest ti je godina i zar te stvarno ne vređa
da stalno za tebe podmećem i dušu i glavu i leđa?

Hoću da jasno kažeš kad misliš da budeš muškarac.
Zar treba i sutra da rešavam sve što ti odraslom fali?
– Tata, škripi u braku...
– Na poslu...
– Daj za džeparac...
A ja ti i dalje pomažem, jer te volim i žalim.
Ne čestitam ti rođendan.
Mi smo se uzalud borili.
I stvarali smo čuda, a ništa nismo stvorili.

I evo, danas ti dajem reč roditeljsku i mušku:
ako ne postaneš čovek na ovoj tek započetoj
čarobnoj stazi života,
- moram ti razbiti njušku,
makar oženjen bio,
makar u trideset petoj.
Nikad te tukao nisam – to za dečake nije.
Al' sutra,
odrasli prinče,
videćeš kako se bije.

Sebi u odbranu imao bih da navedem ona nedeljna popodneva u stanu koji sam s vama delio osam godina. Tri zida, a umesto četvrtog: veliki prozor što gleda na reku i most kojim tutnje vozovi.

Tristo metara levo, na samoj obali, nalazi se mesto gde je nekad, u svojim usamljeničkim šetnjama, dolazio Ajnštajn, da razgovara sam sa sobom, vo vremja ono kad je bio mladi zet Marićevih. Infeld za njega kaže: „Veruje se da danas stvarno vidimo tri četvrtine tog kosmosa koji je Ajnštajn obuhvatio samo mislima i jednačinama.“

Razumeti se u arhitekturu svemira, pre svih, i to tu, pod mojim prozorima, dok ja i dalje uporno i beslovesno zamuckujem prijateljima u kafani, večito istim prijateljima, u večito istim kafanama, večito iste stihove, uveren da svaki dan izgovaram nešto novo – pa to mora jednom i da zabrine.

(...)

„Ja ne mislim da to dobro znam, ali znam: ni neznano mi nije.“ Ja stvarno ne mislim da vas dobro znam, ali ni neznani mi niste. Dozvolite, zato, da pljunem u pravcu onog grada gde ste me ostavili da vas čekam.

Valjalo bi posvetiti tri godine života crtanju geografskih karata. Na svakoj karti namerno izostaviti taj grad. Njega inače već odavno savršeno nema.