Leto je doba godine kada se mnogo više otkrivamo okolini. I to je super! Obožavam leto, ono najvrelije… Posebno ga volim što pruža mnogo više mašte i kreativnosti kada je garderoba i generalno stajling u pitanju. Kada je napolju trideset stepeni, apsolutno sve možete da ulepšate - lice, noge, ruke, kosu, dekolte… sve je živo, veselo i razotkriveno, što se ne može reći za jesen i zimu kada je samo važno da se umotate u nešto toplo od glave do pete. Sebe ne smatram nekim modnim ekspertom, niti bilo šta slično, ali pošto volim da posmatram i primećujem ljude oko sebe, dozvoljavam sebi tu slobodu da primetim i neke stvari kojih se užasavam, a previše ih je ovoga leta svuda oko nas. Termin “modna policija” su tako deplasirale kojekakve estradne šušumige koje tek nemaju pravo da komentarišu nečiji izgled ili stil odevanja, ali ako za to ne bi postojao ni jedan drugi način, podržala bih uvođenje “kazni” od strane pomenutog “organa vlasti”, za posedovanje, nošenje i propagiranje sledećih nekoliko stvari…
(Tekst koji sledi napisan je isključivo na osnovu ličnog mišljenja autora, a svaka eventualna sličnost sa ljudima iz realnog života je potpuno slučajna… 
)
Otkrivanje i (ponosno) nošenje nedepiliranih ruku
Živimo u dvehiljaditim godinama… Znači, ne šezdesetim, ne sedamdesetim, pa ni devedesetim… Seksualna revolucija beše nekada davno, a hipi-kultura, osim par odevnih predmeta koji se iz godine u godinu vraćaju u modu, odavno više nije aktuelna. Žene su danas čiste i glatke i hvala dragom Bogu što je izmislio depilaciju. Ali… da li je baš sve tako? Žene po svoj prilici zaboravljaju na neke delove tela u letnjim mesecima, pogotovu na jedan od najizloženijih - ruke. Imam utisak da im je samo važno da sa ruku uklone rukav koji greje, a to što se ispod nalazi nežna, ali ipak maljava ženska ručica, nema veze… Koliko je važno ukloniti malje sa delova tela na kojima to redovno čine - noge, pazuh, prepone, toliko je bitno ukloniti ih apsolutno svuda. Leti treba biti malo glatko očerupano pile, a sve drugo se smatra nedostatkom kulture izlaganja pogledima drugih ljudi. I to naravno, važi za ruke i nadlaktice, pa makar mislili da se malje na njima i ne primećuju.
Posedovanje i (ponosno) nošenje lažnih (ali i pravih) Luj Viton tašni
U jednom tekstu na mom blogu sam davno pisala o devalvaciji skoro svega što vredi u našem društvu, pa sam se osvrnula i na modne marke. Jeste. Ne samo da se grozim nošenja očiglednih “lažnjaka” poznatih svetskih marki, već sve više počinjem da se grozim i nošenja nekih pravih (ako toga uopšte ima u zemlji Srbiji)… Kinezi su napravili pravu pomamu za “fejk” robom u našoj zemlji i skoro da ne bih imala ništa protiv, kada se u svemu tome ne bi toliko preterivalo. Jedan od najistaknutijih primera je, sada već čuvena, braon torbica sa znakom “LV” od koje mi se zaista, ali zaista povraća kada je vidim, pa bila lažna ili prava. Tu tašnu, potpuno istog dezena i boje, samo u neznatno različitim oblicima, prošetale su sve žene sa srpske javne scene od princeze Katarine do Slavice Ćukteraš, a koja je imala pravu, koja lažnu, to valjda znaju samo Kinezi… I definitivno bih uvela oštru kaznu za nošenje ove tašne jer ona ne samo da je pokazatelj apsolutnog odsustva ličnog stila i ukusa po principu “videla žaba da se konj potkiva…”, već je pobogu i tako “tetkasta”…
Šišanje i (ponosno) eksponiranje frizure “a la Victoria Beckham”
Dokle? Hoće li više izmoditi ta Victoria Beckham, pa da svi onako kolektivno doživimo vizuelnu katarzu? Izvinjavam se svim ženama koje su u otkrile da im baš ova frizura “savršeno” pristaje, ali moram reći da su to najobičnije kokoške i pitam se kako nekoga nije blam da toliko transparentno okolini pokazuje svoju neinventivnost i neukus? Zapravo je to više smešno nego što je žalosno, jer modni stručnjaci bi to nazvali trendom, a gospođu Viktoriju pravom trend seterkom, ali ja to ipak doživljavam pomalo fatalno kao propast vizuelnog identiteta koji su naše žene zaista posedovale sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Čak i ako je nekada naišao trend koji je plasirala neka od tadašnjih diva, nikada se nije desilo ovo što se danas dešava sa, potpuno prosečnom frizurom popularne Posh. Užas. Kazne i frizerima i nosačicama glava i mozgova koje sebi dozvole takvo idolopoklonstvo.
(ne toliko ponosno, ali ipak) Nošenje i otkrivanje dokaza da su pametnije nego što izgledaju
Kad smo već kod frizura, nije li stvarno odvratno videti blajhanu kosu sa crnim korenom debljine nekoliko centimetara? Nije li odista odvratno videti blajhanu kosu uopšte? Naravno, postoje osobe koje čak i u slučaju invazije Marsovaca i opšteg pomora žena sa “mrtvački” belom kosom, ne bi prevazišle blajhanu frizuru (čitaj: Karleuša, Dara, Jammy i mnoge druge javne i nejavne persone) i upravo zbog njih treba uvesti kazne za takvo maltretiranje sopstvene kose, ali još opravdanije zbog iritacije očnih nerava njihove najbliže okoline. I Merilin Monro bi, da je živa, vratila prirodnu nijansu boje kose, u to sam sigurna, ako ni zbog čega drugog, onda zbog odvratnog crnog izrastka koji počne da se primećuje već nakon desetak dana od blajhanja, a koji tako surovo podseća sve “fejk” plavuše, da su zapravo pametnije nego što žele da izgledaju…
Nenormalno učestalo (ponosno) nošenje baletanki (ili kako se već zove taj užasni nožni odevni predmet)
Ok, završavam sa njima jer me one možda i najviše iritiraju. Baletanke. Pripadne mi muka kad ih vidim i mada to jeste samo moj lični i personalni, pomalo surovi stav prema ovom, ne sumnjam, udobnom odevnom predmetu, ne mogu a da ne tvrdim da je to apsolutno najodvratnija cipela koju je neko smislio za žensku nogu. Osim što joj ni malo ne laska i čini je debljom, ružnijom i patkastijom, ta cipela nema osnovnu funkciju za koju bi trebalo da je napravljena, a to je da štiti stopalo od raznih nepovoljnih uticaja tla. Ja zaista ne mogu da pojmim kako je to hodati po asfaltu u nečemu što je debljine toalet papira, a o spoticanju na kamičak ili gaženju po kaldrmi da i ne govorim… Kada bi žene samo znale koliko im list i uopšte cela noga ružno izgleda u baletanki, pa makar ona bila sa čijim god potpisom, ne bi je više nikada obule. Šta mislite zašto je Bog izmislio visoke potpetice? Pa naravno, da bi svaka žena mogla da se pokaže u svom punom sjaju, ostavljajući za sobom čežnjive muške poglede, a blentave baletanke je verovatno napravio neki pijani šuster kom je ponestalo materijala za prave cipele… Pf!
Kada bi se zaista uvele kazne za sve navedene stvari, svet oko nas bi bio dakako lepši, a i država i grad bi bome, zaradili… Šalu, modu i preterano filozofiranje na stranu… Znam da će velika ili apsolutna većina muškaraca ovaj post smatrati trivijelnim, a veliki određeni procenat žena biti uvređen i više nikad neće doći na moj blog, ipak, poenta je u tome da sve u životu treba opravdati svojim stavom, kao što ću ja to uraditi sa ovom pričom, a kao što bi sve žene trebalo da rade. Onda se valjda ne bi toliko kopirala VB, ne bi se baš toliko “vukljao” LV, a verovatno bi i baletanke konačno izmodile… Stav, ali ne pozajmljeni ili prekopirani - samo stav. Moj.
Još jedna socijalna komedija sa urnebesnom Milenom Dravić i njenim neizbežnim filmskim parom Ljubišom Samardžićem u glavnim ulogama. Porodica Trajković se tradicionalno bavi gradnjom mostova, pa je usled prirode posla primorana da se stalno seli iz mesta u mesto, što se veoma negativno odražava na njihov socijalni život, a pogotovu na ljubavni život njihovog sina Budimira - Bude. Očajna supruga Milena Dravić koja nikako ne uspeva da odgaji cveće zbog neprekidnih selidbi i još očajniji sedamnaestogodišnji sin Budimir, koji ne uspeva da ostvari pravu ljubav. Porodica se doseljava u Beograd, u soliter na 22. sprat i Budimir konačno u liftu svog solitera doživljava svoju prvu pravu ljubav… Film obiluje presmešnim scenama, pogotovu između Milene Dravić i Ljubiše Samardžića, npr. kada pokušavaju da naprave zvučnu izolaciju u spavaćoj sobi lepeći kartone od jaja na zid, kako ih sin ne bi čuo kad vode ljubav… Tu su i fenomenalni Mića Tomić, Bata Živojinović, preslatki Andrija Maričić, Neda Arnerić… 
Filmovi Gorana Markovića su jedan od najistaknutijih primera soc-realizma u domaćoj kinematografiji. Bar je to moje mišljenje. Ono što se meni posebno sviđa u njegovim ostvarenjima je to, što je svaki film apsolutno preslikan život i uopšte nemate utisak da gledate film, već da se nečiji životi dešavaju pred vašim očima. Takav je svakako i film Majstori, majstori, koji na potpuno transparentan način prikazuje stanje našeg društva, mentalitet našeg naroda i ponašanje pojedinica u kolektivu i kolektiva prema pojedincu. U jednoj uglednoj prestoničkoj osnovnoj školi dešava se skandal, gde nastavnica engleskog jezika Gordana Lukić, navodno biva seksualno uznemiravana od strane zamenika direktora Bogdana. Celu stvar počinje da istražuje smotani pripravnik u ministarstvu prosvete inspektor Simić (Bogdan Diklić), koga je sekretar ministra prosvete (Rade Marković) zapravo poslao da kupi karte za bioskop. Radnju filma prepliće i odlazak u penziju spremačice Keve koja je ceo svoj radni vek provela čisteći školu, pa joj uprava na čelu sa ambicioznom direktorkom (Semka Sokolivić Bertok), priređuje svečani ispraćaj. Šta se sve dešava na priredbi i kako se raspliće zamršeno klupko strasti, laži i preljube u školskim hodnicima, obavezno pogledajte. Film, naravno, obiluje komičnim situacijama i fenomenalnim replikama, a glumačka podela je toliko dobra da ovaj film nikako ne treba propustiti….
Sumnjam da postoji neko od vas ko nije gledao Nacionalnu klasu. Još jedan film Gorana Markovića koji je sada već postao kultni, a Brana Mitrović Flojd koga glumi Dragan Nikolić, egzemplar neozbiljnog, luckastog vetropira koji ne preuzima odgovornost za svoje postupke u životu. Brana se bavi trkama i takmiči se u “nacionalnoj klasi” u kojoj se tada vozio popularni “Fića”. Vožnja i jurcanje po gradu predstavljaju smisao njegovog života i iako ima 28 godina on se ponaša kao razuzdani tinejdžer. Sa druge strane, za vratom mu je ženidba sa dugogodišnjom devojkom Šiljom (Gorica Popović) koja je ostala u drugom stanju i poziv za odsluženje vojnog roka kog pokušava da se oslobodi na prevaru. Fenomenalna glumačka ekipa, na čelu sa Draganom Nikolićem, Bogdanom Diklićem, Mićom Tomićem, Oliverom Marković, Vojom Brajovićem, je sigurno učinila da ovaj film zaista postane kultni i jedan od naših najboljih ostvarenja u prethodnom veku. Ako uopšte postoji neko ko nije pogledao, nema opravdanja da to ne učini - odmah! 
Moja najstarija sestra je otputovala na more, u Beogradu je zabeležena nezapamćena vrućina i temperature preko 40 stepeni Celzijusove skale, izašla je nova knjiga o Hariju Poteru, a ja naprosto ne mogu da smislim show Marka Živića. Da, konačno sam zapamtila kako se čovek zove, ali to nije ništa čudno, obzirom da će početi da iskače iz frižidera ovih vrelih dana. Ma nemam ja ništa protiv Marka Živića, ali što je mnogo - ma premnogo je. Tolika količina neduhovitosti ili pak tako mala količina duhovitosti, ne prestaje da me iznenađuje na našim medijima. I taj Fox. Ok televizija, ali isprana, bleda, prozaična. Samo se nadam da se makar u informativnom delu programa, neće ugledati na susednu im “modernu” i “kosmopolitsku” crvenu (haha, čuj crvenu, podseća li to na neka, ne tako davno prohujala vremena?) televiziju. No, neću više da pišem o televiziji pošto je neću ni gledati. Najpametnije je uraditi ono “klik” ali za gašenje. Leto je. Vrelo, prevrelo, ali ima neki svoj šarm. Zvuči bolesno? Pa, ima. Jer kada izađete napolje, a vreli vas vetar peče po koži i beonjačama, onda to zaista nije nešto što se doživljava baš svaki dan. Ne? Nešto kao pomračenje Sunca ili Meseca, prirodna pojava na koju, niti možemo uticati, niti je možemo izbeći. Zato je bolje u svemu tome pronaći neki veseli momenat. I baš onda kada je bilo najtoplije i temperatura pretpostavljam kao ona u paklu, ja sam izašla napolje da zalivam cveće. 
U vremenu u kom živimo, trudim se da me više ništa ne iznenađuje. Trenirati sebe da na razne pojave gledate ili sa velikom dozom optimizma ili da se ne obazirate preterano je veliko umeće i disciplina koja ne uspeva baš svakom i baš uvek. Tužno je koliko društvo i okolina utiču na kreiranje našeg živtonog stava i koliko nas kolotečina i ono “što je ispravno” gura u kalupe savremenog življenja. Koliko god da se borite, neminovno je bar nekada upasti u zamke koje se svakodnevno postavljaju ispred nas. Kao pripadnik ženskog pola osećam da su žene danas u mnogo nezgodnijem položaju u odnosu na žene pre stotinak ili više godina koliko god to zvučalo neverovatno. Iako su žene danas emancipovane i imaju uglavnom jednaka prava kao i muškarci, obavljaju sve vrste poslova, grade karijere, zarađuju, čini mi se da su se izgubile u borbi za dokazivanjem i izjednačavanjem. Kad razmišljam o tome, često dođem do zaključka da je mnogo toga u muško-ženskim odnosima evoluiralo u nešto potpuno suprotno od onoga kako bi trebalo. I zašto bismo, na kraju krajeva, mi bile jednake sa muškarcima? Neću da budem jednaka ni sa kim u smislu dokazivanja da ja nešto mogu ili ne mogu. Žene su tu, čini mi se, jako pogrešile. Jedno su prava koja su im godinama unazad bila uskraćivana, a nešto potpuno drugo su odnosi među polovima koji su se danas, upravo zbog preterane želje žena da budemo jednaki, jako poremetili. 
