Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Moja draga Mickica koju je tetka namerno uslikala ovako musavu. Mamo, ne zameri, mnogo mi je bila medena…

Ne volim jesen. Ali zaista. I nije to samo zato što je prošlo leto i što nema više sandalica, papučica, suknjica… tužna je do bola. I nije to samo zato što opada lišće i dolazi sve hladnije vreme i zima i prvi sneg… nekako ujesen uvek imam utisak da mi nešto promiče i odlazi u nepovrat. Možda je to godina koja, kada dođe oktobar nekako prosto pobegne i gle čuda, uvek u decembru budem za jednu godinu starija, a jesen mi to nagoveštava vrlo perfidno. Sramota. I zašto mi svakog oktobra padne na pamet da pravim herbarijum koji nikada za svoje dvadeset i četiri godine nisam napravila. Valjda postoje stvari koje nikada ne uradiš, koje nikada ne stigneš da završiš, stvari koje nikada ne dođu na svoje mesto ili se koje nikada ne dese…

Petak 13-ti je za nama. Pih i ništa se pametno nije desilo. I petak 13-ti više nije ono što je bio, sramota. Četvrtak 12-ti je ozbiljno zapretio da će mu preoteti mesto baksuznog dana, možda i subota 14-ti… Ko zna? Jesen je došla, sve je moguće. A najsmešnije mi je to što normalni i pametni ljudi u ovo doba prave velike planove za radnu sezonu, za ovo, za ono… Ja imam osećaj kao da pred sobom nemam ništa. Samo jedan uobičajen beli puteljak, onakav sličan kakav je pratila Alisa na putu za zemlju čuda, s tim što ovaj moj vodi ko zna gde… Ne želim da znam čak i kad bih mogla. Alisa me je uvek beskrajno nervirala. Onako smotana i malerozna.

Jesen stiže dunjo moja… - taj film nikako da pogledam već mesecima, mada ga i nemam još uvek, a svakako ga i ne tražim. Jesenji kaputić za ovu sezonu nikako da kupim - a videla sam jedan od sivog tvida, usko krojen, sa crnim paspulom… Nikako da probam jesenje voće, kukuruze, kestenje (uh ne volem kestenje)… Nikako da se naviknem na izraze lica ljudi kada ih ne obasjava julsko sunce, nikako da se naviknem na izloge pune čizama i teških cipela.

Subota 14-ti je već zagazila u svoj četvrti sat i još ništa pametnije nije smislila od petka 13-tog. Što ti je danas došlo vreme, više ni u baksuzne dane ne možeš da se pouzdaš! Jesen svima izgleda udarila u glavu…

Toga dana upeklo je avgustovsko sunce. Sećam se bila je subota. Kao i skoro svake subote cela se moja porodica uspavala i tek nas je pas probudio negde oko 9:30h. To i nije tako kasno za subotnji dan, ali beše obzirom da smo tata i ja planirali kraći put u Vojvodinu na izlet kod prijatelja. Na brzinu se spremismo, popismo kafu i sedosmo u auto iako se otac nećkao zbog sunca koje je nemilosrdno pržilo od ranog jutra. Ubedih ga ja da ipak krenemo. Bila sam raspoložena za putovanje i nije bilo te vrućine koja me je mogla sprečiti.

U Vojvodinu odlazim retko. Na prste jedne ruke bih mogla nabrojiti koliko sam puta bila negde u Vojvodini, a ako negde ima mesta za fantastične izlete i vikende, onda je to gore gde je sve mirno i tiho, priroda prelepa i pitoma, a ljudi blagi i dobroćudni. Krenusmo tata i ja put Srpske Crnje - malog mesta u centralnom Banatu, poznatom po brojnim događajima iz II svetskog rata i ličnostima koje su ostavile značajan trag u srpskoj istoriji. U Crnji je rođen proveo život, jedan od najvećih srpskih pesnika, slikara i rodoljuba - Đura Jakšić, zatim prva srpska romansijerka Draga Gavrilović, Mileta i Milutin Jakšič, ali i nekoliko sportista, književnika i slikara novije generacije.

Oko 140 km od Beograda, zrenjaninskom magistralom putovasmo oko dva sata do ovog malog, tihog i pomalo zaboravljenog mesta u srpskoj Vojvodini. Tokom čitavog puta osećala sam miris leta na izmaku, grožđa i lubenica, a nepregledna polja suncokreta žutila su se, neki već zreli, crni, puni jedrog semenja činilo se da će se od težine spustiti skroz na zemlju. Obožavam cvet još nezrelog suncokreta. Mislim da lepša nijansa žute boje ne postoji u prirodi.

Već oko podne milili smo kroz Srpsku Crnju iako smo imali malih problema da iz prve nađemo. Prava banatska varošica, više seoce, nego gradić, ali miriše na čisto, pitomo i kulturom austrougarske i nemačke koja je i ostavila značajan trag u celoj Vojvodini. Ušorene, stare kuće, neke odavno napuštene i zaboravljene, sakrivene u hladu kestenja i brestova, behu ono što mi prvo privuče pažnju. Volim taj miris nekih prošlih vremena i ponekad imam utisak da sam već tu prošla i da mi je sokak poznat, možda da sam sanjala ili proživela u nekom drugom životu i da mi je taj miris ostao zapisan negde u sećanju. Suludo, ali ko zna…

Eto nas na kapiji gde nas dočeka naš stari, veliki prijatelj zvani Duca, srećan, raširenih ruku i srdačnim “dobro došli”, kao da smo rođaci iz daleka koji dođoše po prvi put u rodni kraj… Jako je lep osećaj kada vas neko dočeka na takav način i sve dobije neki novi smisao i probudi još veću radost zbog upoznavanja nekog novog mesta. Pričao je meni Duca o Crnji mnogo puta, ali ja ne volim kada mi o samo pričaju o nečemu što se može videti i osetiti. Vazduh je drugačiji. Suv i lagan, struji kroz pluća i prosto i ne osećate da dišete i trošite energiju iako je vrućina.

Okrepismo se grožđem, popismo kafu i čašicu razgovora, a tek što je prošlo nešto više od sata, Duca poče postavljati ručak. Mi ga upitno pogledasmo (pogotovu što su neki navikli da u to vreme piju prvu jutarnju kafu - čitaj: ywds lično ) pomalo iznenađeni. Duca se nasmeja i odvrati da se ovde ruča u podne i da smo još i zakasnili. Iako nismo bili gladni, nismo hteli da odbijemo ili uvredimo našeg dragog i srdačnog domaćina i prijatelja i prihvatismo se ručka koji je pripremio za nas. Nije to bio ručak kakav bi nam spremila neka iskusna “sosa”, ali ako je šunka i paradajz toga jutra ubran i pripreman specijalno za ovu priliku, onda ništa lepše i nismo mogli okusiti i više uživati. A paradajz neobično crven i sladak, pun ukusa i mirisa koji ostaje dugo u ustima. Iako nisam neki “konzumator” mesa i mesnih prerađevina (u stvarni nikakav), morala sam probati tu čuvenu šunku modro crvene boje i čudnog mirisa, koji u kombinaciji sa paradajzom daje neki ukus koji nikada do tad nisam okusila. Prijatan i sit naravno.

Nakon ručka, moj tata odluči da malo prilegne (gde god da odemo, uvek usledi isti ritual), a Duca i ja pohitasmo niz sokak, jer mi je obećao da će mi pokazati to malo mesto i ispričati njegovu priču. I zaista mi se učini u tom trenutku da tu ima šta da se ispriča. Naravno, obavezna oprema fotoaparat i flašica vode.

Prvo se zaustavismo pred kućom Drage Gavrilović, učiteljice i književnice rođene 1854. godine koja se danas spominje kao jedan od najznačajnijih ljudi koji su rođeni u Crnji. Iako nema mnogo podataka o količini njenog književnog stvaralaštva, neka od njenih dela su pronađena među njenim rukopisima, a postoje i brojne pripovetke koje je za života objavljivala u tadašnjim časopisima. Bavila se temama muško-ženskih odnosa, a posebno problematikom tadašnje ženidbe i udaje iako se nikada nije udavala. Njene pripovetke “Razume se, onu lepšu”, “Baba devojka”, “Suđenik”, “I ona je uskočila”, “Ona je, srce mi kaže” obrađuju ovu delikatnu temu. Umrla je od tuberkuloze 1917. godine. Dragina kuća, stara ali još ne sasvim oronula ponosno nam pokaza spomen ploču davno preminule književnice i kao da nas upozori, kad stadosmo da je pročitamo, da tu već jako dugo nikoga više nema. Tužno…

Šetajući dalje, zastajala sam gotovo pored svake kuće kako bih je dobro osmotrila i osetila taj miris nekih prošlih vremena, starog hrasta na oknima prozora i vratima i mahovine koja izrasta iz kamenih stepenica, stepenica kakve danas nigde ne možete videti. Skoro svaka kuća stara je stotinu ili preko stotinu godina i svaka je izgubila i svog vlasnika, verovatno i naslednika, a oni koji bi možda i mogli biti neki novi naslednici nemaju nameru da tu dođu i udahnu malo života.

Zaista mi se tog popodneva šetnja Crnjom učinila kao da sam zalutala u neki napušteni grad iako se svuda prostiru debeli hladovi stoletnog drveća, sunce sija nekim čudnim, punim sjajem i svuda miriše na grožće, šljive i lubenice. Ljudi nema nigde. Čak ni životinjicu neku da vidite psa ili mačku da se lenjo šeta sokakom i proteže po letnjoj žegi. Gledajući sve to, pomislih kako li je to izgledalo nekada, kada su tu živeli i Đura Jakšić i Draga Gavrilović. Da li su posvuda šuštale dugačke, ženske haljine i šepurili se damski šeširi, da li su seljaci terali konjsku zapregu po putu, da li su cvrkutale ptice, da li su momci preskakali kapije udvarajući se devojkama… Za to vreme, Duca je neumorno pričao.

Već smo se našli u crkvenoj porti, u kojoj videsmo dvoje ili troje ljudi, ali crkva beše zaključana. To me je rastužilo jer sam jako želela da vidim originalne ikone Đure Jakšića, pogotovu što su za neke od njih vezana neka narodna pripovedanja, meni jako zanimljiva. Na sreću tu se ni od kuda stvori crkvenjak, mali, spečeni starčić koji nam uz molbu i koji dinar (za pivce) otvori vrata crkve. Mala, ali tako raskošna i ukusno urađena ostavila me je bez daha. Sa leve i desne strane fascinantnom rezbarijom urađena mesta za stajanje i sedenje, gore na spratu velika pevnica takođe ukusno urađena, a kod samog oltara jedna preko puta druge Đurine ikone Bogorodice i svih većih svetaca.

Prelepa ikona bogorodice ostavi me bez daha i prosto se nesvesno uhvatih za fotoaparat kao što se uhvatim svaki put kada ugledam nešto toliko lepo, ali me u tom momentu prenu crkvenjak i reče mi da fotografisanje nije dozvoljeno. Znala sam da je to pravilo mnogih crkava i manastira, ali ovoga puta mi to nije bilo na pameti. Onda nam crkvenjak ispriča kako su već nekoliko puta Đurine ikone bile kradene iz te crkve i kako od tada puno više vode računa o njima. Ja priupitah samu sebe kako je moguće da je neko uspeo da uđe u ovako malu crkvu i neopaženo pokrade tolike ikone? No, dobro…

Ta ikona presvete bogorodice, najlepša Đurina ikona u svakoj kapi boje nosi neku tajnu. Za mnoge od njih već se zna tako da su postale priče, a jedna od najviše puta ispričanih, drugim rečima najpoznatija, po tvrdnjama meštana i najistinitija priča vezana je za dve velike štrafte nalik ogrebotinama od nekog oštrog predmeta na dnu ikone. Priča je ta, da je Đura dugo bio zaljubljen u jednu devojku iz sela i da je ta platonska ljubav bila toliko jaka da je romantični i emotivni Đura naslikao bogorodicu likom te devojke. To su primetili svi meštani na svečanom otrkivanju ikone, pošto je sličnost sa mladom ženom bila toliko očigledna, pogotovu što Đura svoje ikone nije slikao vizantijskim stilom, već potpuno realistično. Podigla se velika prašina u narodu i gotovo svi do jednog su osudili Đuru, protumačivši taj čin skoro kao bogohuljenje. Đura, kakav je bio, nije se mogao pomiriti sa tolikom zaostalošću i malograđanstvom i činjenicom da su ti ljudi jednu čednu devojku ne smatraju dostojnom lika bogorodice, a samim tim ni čoveka dostojnim lika božjeg, rezignirano i razočarano, u besu je uzeo nož i rasekao ikonu na dva mesta u dnu. Sam Bog ga je izgleda odvratio da ikonu potpuno ne uništi.

Sa ovom se pričom nije u potpunosti složila kustos muzeja Đure Jakšića, koji smo posetili nešto kasnije, tvrdivši da devojka nije bila Đurina simpatija već samo devojka koja ga je inspirisala svojom čednošću i neiskvarenošću, te je odlučio da bogorodicu njenim likom naslika. Priznajem meni se više dopada prva varijanta priče.

Muzej Đure Jakšića je zapravo njegova kuća koja nije otvorena za posetioce svakodnevno, pa je potraga za ženom koja muzej vodi kako bi nam otvorila na kratko vrata kuće, predstavljao pravi podvig. Najzad, nakon obilazaka nekih Ducinih rođaka po selu, uspesmo da dođemo do broja telefona te žene, čijeg se imena više i ne sećam i zamolismo je da nam muzej otvori na kratko, jer sam imala veliku želju da zavirim i pogledam kako je to Đura živeo, na čemu je sedeo i spavao, gde je slikao i pisao… Žena, na svu sreću beše predusretljiva i srdačno nam izađe u susret.

Dvorište kuće prostrano i široko, nekada je bilo od velike koristi obzirom da je tu bila svojevremeno poznata kafana u koju su dolazili svi viđeniji ljudi toga vremena. Sama kuća je niska sa nekoliko tzv. “odeljenja” kamenih zidova, okrečena u belo. Vrlo skromna ali ukusna i lepo uređena. I sami Crnjani su se uključili u rad muzeja Đure Jakšića, pa volonterski, ko koliko može doprinose što boljem očuvanju i uređivanju Đurine kuće, koja sada kao muzej deluje prilično negovano i sređeno.

Puna starinskih predmeta, od kaljave peći, do fino rezbarenih ormana i stoličica koje više nigde ne možete videti osim po muzejima. Veliki krevet u spavaćoj sobi, prekriven fino veženim lanenim prekrivačem i upotpunjen perjenim jastucima prosto vam daje utisak kao da ste sada i tu upravo ušli u Đurin život i živite kao njegov savremenik. Treća soba posvećena Đurinim delima, prepuna je slika i rukopisa njegovih pesama i memoara, njegov rodoslov i predmeti koje je svakodnevno koristio prilikom slikanja i pisanja…

Dugo se tu zadržasmo slušajući priče o Đurinom životu i radu, a celoj toj zanesenosti nas prekide mobilni telefon i moj otac koji nas podseti da je već kasno i da moramo kući. Zaboravili smo na vreme i sigurno su prošli sati od kad smo Duca i ja krenuli u šetnju. Al eto… Vratismo se brzim koracima niz sokak, a moj tata nas bunovan od spavanja dočeka, džangrizajući pri tom kako smo se previše zadržali i kako on ne voli po mraku da vozi…

Iako je on želeo da odmah krenemo kući, Duca nas podseti da smo mu obećali kafu u poznatom restoranu “Kaštel” na kraju Crnje, koji je zapravo raskošni letnjikovac nekog nemačkog aristokrate, sada pretvoren u luksuzni motel od strane opštine. Naravno, ja sam neizostavno htela da vidim i taj dvor iako mi se kafa uopšte nije pila. Nakon kraćeg ubeđivanja, moj tata pristade i mi se kolima uputismo do “Kaštel”-a.

Kada stigosmo, prva reakcija beše oduševljenje, a potom neka tuga jer je taj prelepi dvor, sagrađen sa toliko stila i ukusa, okružen ogromnim parkom punim kestenja i raznog zelenila - potpuno prazan. Tu niko ne dolazi od meštana jer takvo mesto izgleda ne predstavlja njihovu sferu interesovanja. Velika dvospratna građevina nežno ružičaste boje ukrašena gipsanim radovima i opasana mesinganim gelenderima, pruža ambijent tako savršen, da se nikoga ne bi postideo, pa čak ni onih sa najistančanijim ukusom. Na velikoj terasi napravljen je restoran (koji beše sablasno prazan) i mi se popesmo kako bi naručili naše kafice, ali prethodno smo morali proći kroz dvor koji je unutra sav u punom drvetu i rezbarijama. Fantastično….

Nismo mogli a da sa čuđenjem ne primetimo kako tu nikoga nema, na šta nam je Duca odgovorio da su Crnjani takvi i da njih ovakav ambijent ne zanima. Njima je dovoljna seoska birtijica, krigla piva i roštilj, a uživanje u prirodi “Kaštela” za njih je nešto na šta će odvratiti rukom. Tata i ja smo se oduševili dvorcem i konstatovali kako je velika šteta što takvo mesto nemamo bliže Beogradu.

Popismo kafu, pozdravismo se i izljubismo sa Ducom, obećasmo mu da ćemo uskoro doći ponovo i uputismo se ka Beogradu. Već se spuštalo veče. Tata je morao da stane pokraj puta i uđe u polje suncokreta, jer nisam imala nameru da se iz Vojvodine vraćam bez cvetova suncokreta koje ću staviti u vazu. Lepo je bilo…

Info sajt - Srpska Crnja

Danas, kada je sve racionalizovano i svedeno samo na okvire “društveno prihvatljivog” i normalnog i kada se maltene sve vrti oko novca i njegove količine, teško je biti umetnik i živeti umetnost. Od umetnosti se nikada i nije moglo živeti, a to dokazuju i mnogi koji su tek posthumno stekli priznanja i bogatstvo. “Budi ti slavan posle smrti” … kaže Katarina Radivojević u jednoj našoj TV sapunici svom ocu Ljubiši Samardžiću koji je teši nakon neuspeha i ne-prihvatanja njenog dela, od strane sredine. Koliko god je smešna, toliko je surovo je tačna i tužna…

Nisam oduvek volela balet. Balet se ne može voleti tek tako, ljubav prema ovoj vrsti umetničkog izražaja se rađa i neguje. Kada sam pre nekoliko godina prvi put pogledala baletsku predstavu nije mi trebalo mnogo vremena da dođem do zaključka da pred sobom gledam vrhunac, esenciju onoga što ljudi nazivaju umetnošću i doživljaj koji se rečima teško može opisati. Iako sam tad bila praktično derle, čiji se krug interesovanja do tada svodio na neke sitne, trivijalne stvarčice (kojih se ni danas ne odričem), doživljaj baleta u svom punom sjaju me je potpuno opčinio i naterao da ga obožavam.

Dugo sam razmišljala šta je to što balet čini tako savršenim i u čemu je ta magija koja se oseća već prilikom prvog susreta sa njim. Sve je na prvi pogled lako objašnjivo. Prekrasne haljinice balerina (o kojima svaka devojčica mašta), savršeni, graciozni pokreti koji ističu lepotu ljudskog tela, fascinantna muzika, glamurozni teatar… mogla bih još nabrajati, ali… Ono što vas preplavi nekom čudnom emocijom, ono što vas ispuni celog i učini da ne trepćete dok gledate, slušate, osećate… Šta je to?

Onda je došao dan kada više i nije bilo potrebe da razmišljam. Ništa ne može biti veće i jače od toga kada umetnik izgara za svoju umetnost i kada bez obzira na sve, apsolutno sve, sve podređuje tome da njegova umetnost živi. Strahoviti treninzi i vežbe koje svakodnevno, višesatno praktikuju ti ljudi (baletski umetnici), izuzetno teški pokreti koje je nekada nemoguće izvesti ukoliko niste natprirodan talenat, odricanje od svega što je običnom čoveku navika i potreba, potpuno posvećivanje i fizičkog i duhovnog tome da budete najbolji, da zaigrate na “daskama koje život znače”. Svojim očima sam videla padanje balerina iza scene od prenapornih pokreta, dok bi na sceni izgledale kao da su rođene da tako igraju, lake kao prolećni povetarac. A iza kulisa se te iste balerine često suočavaju sa nesvesticama, grčevima u celom telu, krvavim baletankama…

Suze vam pođu na oči kada vidite prizor, ni malo glamurozan poput onog na sceni, ali opet tako savršen i neverovatan. Oni se na to i ne osvrću. Balet za njih znači - život. I ništa drugo ne može i ne sme biti prepreka. To je ta emocija koja vas preplavi kada gledate te ljude - vrhunske, najveće umetnike. Možda će neko reći da grešim, ali ja ih smatram najvećima. Ne toliko što balet smatram najlepšim vidom umetničkog izražavanja već zato što se do te lepote dolazi veoma teškim, mukotrpnim, za čoveka iscrpljujućim radom, a žrtva koju podnosi svaki baletski igrač bio on prvak ili član ansambla je nešto što može samo najveći…

Baletski igrači imaju benificirani radni staž, što znači da im je radni vek do odlaska u penziju puno manji od prosečnog radno sposobnog čoveka. Balerine aktivno mogu igrati tek nešto blizu dvadeset godina, mada je u praksi to mnogo manje, pa odlaze u penziju već oko tridesetpete godine života. Kod baletana radni vek je nešto duži, ali nedovoljno da bi se moglo reći da je dug. Ovaj podatak dovoljno govori o naporu kome se izlažu svi baletski igrači tokom svog radnog veka.

Baletski igrači su oduvek bili mizerno plaćeni, kao i svi umetnici u našoj zemlji doduše. Nikada se od novca zarađenog baletom nije moglo živeti životom kakvim zaslužuju. Najveće baletske zvezde su se borile za mesto gde će živeti, egzistenciju svoje porodice i svoj sopstveni život. Čak i u zlatna vremena beogradskog baleta, nikada se nije moglo govoriti o tome, da su baletski igrači plaćeni poput zvezda, čak ni solidno, tek prosečno.

O privacima beogradskog baleta zna se vrlo malo. Osim Konstantina Kostjukova srpska javnost ne poznaje nikog drugog i to je tužno, obzirom da je naša baletska scena prepuna talentovanih, fenomenalnih igrača koji ostavljaju bez daha. Tužno je i to što se baletu ne pridaje nikakva važnost u medijima, niti na nacionalnoj ili bilo kojoj televiziji, novinama, nigde… Ukoliko ne posećujete pozorište, ne postoji ni jedan način da saznate nešto više o našim fantastičnim prvacima baleta.

Meni omiljene Dalija Imanić i Ana Pavlović su već dugo prvakinje Narodnog pozorišta u Beogradu, a briljiraju u “Žizeli”, “Uspavanoj lepotici”, “Don Kihotu”, “Labudovom jezeru”. Pored njih tu su i već čuvene Duška i Mila Dragičević, žena, odnosno svastika, sada direktora baleta Narodnog pozorišta, Konstantina Kostjukova. Od muških igrača još moram pomenuti Denisa Kasatkina, takođe prvaka Narodnog pozorišta, koji svojim pokretima i skladom balet čini tako savršenim. Naprosto blista u čuvenoj predstavi “Don Kihot” zajedno sa Anom Pavlović.

Kada bih nekome morala preporučiti baletsku predstavu to bi za mene bio zaista težak zadatak, jer bi taj neko u najmanju ruku morao pogledati kompletan repertoar Narodnog pozorišta u Beogradu, bez da ističem bilo koju predstavu. Ako bih pričala o predstavama koje mi se sviđaju više ili manje, to bi već bila neka racionalnija preporuka. Moj omiljeni balet je “Uspavana lepotica” Petra Iljiča Čajkovskog koju sam gledala nekoliko puta, a koja me uvek nanovo ostavlja bez daha. “Labudovo jezero” je “obavezna lektira” naravno, ali nikako ne bih mogla a da ne preporučim i fenomenalni, dinamični “Don Kihot” ili romantičnu “Damu s kamelijama”. Za one koji bi voleli da pogledaju i nešto malko drugačije od klasičnog baleta definitivno bih mogla preporučiti “Posvećenje proleća” Stravinskog ili noviju predstavu modernog baleta “Doktor Džekil i Mister Hajd” na velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Nikada nekoga ko prvi put gleda balet ne bih odvela na “Žizelu” - nikako. Iako čuvena, ova predstava na mene nije ostavila toliko jak utisak i iskreno ne bih išla ponovo da je gledam. Naravno, nikad ne kažem nikad… Mislim da svako ko propušta balet, propušta da mu se desi uživanje u božanskoj igri…

Žene su nemoguće. Pogotovu one mlade i neudate. Koliko je populacija takvih žena kojoj čitaj: pripadam i ja, saasvim slučajno predstavlja najveću i najunosniju ciljnu grupu proizvođača kozmetike i preparata, šminke, parfema i garderobe. I sama se nekad začudim sebi, kada sam u stanju sve do poslednje pare dati na neku krpicu ili dobar parfem. E da, parfem - nakon toliko dugo vremena odsustva sa “world wide web”-a i nepisanja na blogu, prvo o čemu pišem nakon tolike pauze je - parfem. Smešno, ali kome je smešno, slobodno neka preskoči ovaj post. Žene će razumeti, sigurna sam.

Dakle - parfem. Svaka prava žena ili bar svaka koja se oseća i nosi tako voli da miriše tajanstveno, zavodljivo, seksi. To uopšte nije pitanje sujete ili narcisoidnosti, to je kod žena potreba, bez koje nisu u stanju da se osećaju kao žene. Neke provedu i čitav život u potrazi za “svojim savršenim mirisom” i svaka ga žena uvek nađe. Kao što kažu da ime pristaje svakome, tako je čini mi se i sa mirisima žena. Koliko vam se puta desilo da pored vas prođe devojka ili žena, a za njom osetite trag nekog fantastičnog opijata koji baš upravo njoj pristanje i ne biste mogli ni da zamislite da bi mogla mirisati drugačije. To je postalo pitanje karaktera, ma šta muškarci ili neki drugi mislili o tome. Industrija parfema i ne bi bila toliko velika danas da žene nisu počele prepoznavati same sebe u njima.

Lično volim slatke, ali osvežavajuće mirise, one koji ne guše već miluju po nozdrvama i podsećaju na sveže tropsko voće, neku ukusnu poslasticu ili letnje koktele. Dugo sam bila fan “Just Cavalli”, a za specijalne prilike bih uvek volela da mirišem na neprolazni “Trezor”. Tu su negde između bili i “Light blue”, “Cashmere” i slični, ali… Nedavno sam otkrila “svoj miris” za kojim sam tragala - “Cat deluxe” by Naomi Campbell. Iako nikada nisam bila fan ni poznate manekenke, niti njenih mirisnih nota (kojih ima dosta), najnovijim parfemom me je totalno “kupila” i naprosto oduševila. Kada sam se prvi put susrela sa njegovim čarobnim mirisom nisam mogla da verujem da su u svakoj noti, u svakom sloju pogodili ono što se meni dopada i ono na šta sam oduvek volela da mirišem. Kako ne želim da ovaj post bude samo puko žvrljekanje o mojoj fascinaciji pomenutim parfemom, ja sam se malko informisala o njegovim karakteristikama i svemu što ga čini tako savršenim.

Dakle, najnovija mirisna koju promoviše mega poznata Naomi sastoji se iz nekoliko slojeva koji zajedno čine ovaj rajski miris, miris za kojim bi mogao da poludi svako. Osnovu, tj. srž parfema čini predivni miris sveže breskve, upotpunjen nezaobilaznom pačulijom i mirisom sveže frezije. Savršeno. Konačnom efektu doprinose i vanila i mirisi ljubičice i muska, koji su zaslužni za svežinu i lakoću mirisa (bar ja tako mislim)…

Još jedna od stvari, jako bitna za ukupni utisak o ovom parfemu, jeste svakako dizajn same bočice. Ja ne bih bila dizajner kada se ne bih osvrnula i na taj momenat koji je urađen potpuno u skladu sa mirisnom notom i ostavlja bez daha. Elegantna, reklo bi se “super građena” bočica svetlo ružičaste boje, prošarana stilizovanim leopard šarama koji treba da asociraju na mačku, kako se i sam parfem zove. Luksuz dočarava medena bela pufnica okačena na vrat bočice, koja, ako ćemo iskreni čak pomalo i smeta, ali je tu da upotpuni doživljaj i sliku - skupe mačkice.

I sad, znam da će mnogi kolutati očima na ovaj tekst i pitati se šta mi bi i sl. ali blog ne bi bio blog ako na njemu ne bih pisala o svojim malim, beznačajnim ili značajnim tranucima u životu koje proživljavam svakodnevno, a oduševljenje parfemom je samo još jedno u nizu tih “sitnica koje život znače” u životu jedne devojke (ili žene). A pravo da vam kažem baš me i briga za sve te “kolutače” jer kome se u životu dešavaju samo velike i od stvari od svetskog značaja? Ovo je ženski blog… Ja sam feministkinja! Hahah… Šalim se naravno i naravno da bih volela kada bi i po koji muškarac mogao da razume poneku od “ženskih tema” i priča koje mogu u nedogled. A tek što sam ispratila jednu sestru iz sobe, razgovor o ovoj istoj temi nastavljam sa drugom i mislim da će ovaj ceo dan biti ispunjen oduševljenjem što sam se konačno dokopala “svog parfema”.

Inače, moram da spomenem i to, da je “Cat deluxe” vrlo tražen poslednjih dana, te da, čak ni u parfimerijama u centru grada nisam uspela da dođem do bočice koja mi pripada, uz obrazloženje da ga: nemaju trenutno, ili su sve prodali… Znači, ipak će naleteti i koja curka na ovaj tekst i podeliti svoju fascinaciju sa koleginicom… Hehe! Naomi je uradila “good job” - konačno, nakon serije potpuno bezveznih mirisa koje je izbacila na tržište i mislim da joj sada čak i svetki brendovi poput “Diora” ili “Cavalli”-ja mogu pozavideti na najnovijem proizvodu.

Treća dobra strana ovog mirisa je - cena, što meni uvek znači, jer nikada ne volim da dajem novca više nego što je potrebno - ! Dakle, vrlo pristupačna cena koju, čini mi se, svaka devojka sebi može priuštiti je verovatno, još jedan od razloga što je ovaj parfem “planuo” iz parfimerija. Zemlja Srbija smo mi i hvala Bogu kada bi svaka devojka sebi mogla kupovati na tone parfema i šminke. Mada…

Ja bih za ovaj parfem, iskreno, dala i mnogo više… Samo, psssttt! Da ne čuju ovi što drže parfimerije, biću u problemu…