Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Kako god da sam pre 10 godina zamišljao budućnost sigurno nisam mogao pretpostaviti da ću se prošlosti prisećati skoro sa setom. Jer, te 1997, nakon velikih (bez)uspešnih studentskih/gradjanskih protesta na kojima je potrošeno nesrazmerno puno dobre energije, bio sam u 23. godini negde na sredini studiranja na jednom i u prvoj godini "ekskurzije" na drugom fakultetu, nije se mnogo toga dešavalo. Ljudi su uglavnom bili nezadovoljni i krajnje skeptični u pogledu promene smorne vlasti i restauracije "normalnog" života. Rat je ostavio težak i dubok trag na psihama ljudi, sa strašnim pričama sa "dalekih" ratišta i traumama koje su planski potiskivane, tema o kojoj RTS nije izveštavao ali koja je bojila našu svakodnevnicu.

Nije više bilo ni entuzijazma sa kojim se blejalo prethodnih godina. Noćni život je donekle zamro nakon demonstracija i uglavnom se svodio na piva ispred par dragstora koji su preživeli. "Danguba" (klik na sliku) je bio hit u mesecima u kojima smo mogli lako da se poistovetimo sa glavnim junakom pesme. Svaki pokušaj promene skoro da je bio osudjen na propast, tako da smo prestali da se trudimo. Neki su vredno učili, čekajući da dodje njihovih pet minuta, ali ovo nije priča o takvima. Mi, manje predani smo jednostavno dangubili.

Bilo je skroz bezveze i bilo je tako dobro...    

Ovako: Stigli ste u Grčku. Na Krf, na primer. Nekoliko dana ste posvetili aklimatizaciji, opuštanju, upoznavanju neposredne okoline, grada Krfa, danju i noću. I, sad je vreme za malo više akcije. Odete do jednog od lokalnih rent-a-car dečaka, spustite prvu predloženu cenu za pet evra, daće vam i mapu. Knjigu ste već nabavili, pomalo i proučili, koliko letnja lenjost dopušta. Tako da postoji i neki plan putovanja.

Stignete, da li namerno ili slučajno, teško je zapamtiti, u vrlo slatko mesto. Zove se Kassiopi. Na domaćim forumima opisuju ga kao Dalmaciju na Krfu. Plaže su stenovite i sa uvalama. U centru kafe koji izgleda kao pećina, znači odlična hladovina.  Osim predaha, hoćete i da nešto pojedete i popijete, a da to bude: Ukusno, brzo, lako, zdravo, jeftino, i da nikako ne izazove mučninu pri vožnji po sveprisutnim krivinama na ostrvu.

U ovom slučaju kombinacija svih željenih faktora je bila odlična:

- Grčke masline 

- Pita bread 

- Humus 

- Hladna nes kafa, koja se u Grčkoj naručuje kao frappe (i mnogo je bolja nego kod nas) 

- Hladna voda

I to je to. Ili bolje: Mmmmm, to-je-to!

Spremni za poletanje.  

Iako sam najavljivala putopis o Barseloni i Španiji ovog leta, to se nije desilo, pošto španska ambasada nije dala vize. Umesto toga, pisala sam o Krfu. E, sad imamo i alternativu priči o Barseloni, intervju sa piscem Franseskom Miraljesom (Francesc Miralles), koji je iz Barselone i o njoj često piše.

Njegova knjiga "Ljubav malim slovima" objavljena je pre nekog vremena u Srbiji, a ovog proleća autor je boravio u Beogradu, kao gost instituta Servantes. Tom prilikom veći broj novina objavio je intervjue sa njim, uključujući i ove u Danasu,  Glasu javnosti i Večernjim novostima.

Ovih dana sam preko maila napravila mali intervju sa Franseskom Miraljesom o Barseloni, Balkanu i knjigama. Intervju je na engleskom, pretpostavljam da većini posetilaca to nije problem.

***

Barcelona had been for two or three days without electricity these days? How did it look like? Was there anything good, interesting or inspiring in that situation?

-    It was a big scandal in the city to discover that our electric system was in such a bad condition. Some of the big cables had not been checked since 1950! The situation, although, could be inspiring for a novel, yes...

-   You have situated your book «Amor en minúscula» in Barcelona, and also published «Barcelona Blues».  Do you find the city particularly inspiring for your writing and it what sense? What do you like about Barcelona most in terms of literature and in terms of living there?

-   I use Barcelona as a literary scenario because I know the city very well, since I've passed most of my adolescence in the streets and I still walk around it. But I don't want to center all my novels in Barcelona. Because of this I have started to look for other places. As a city for living, I don't know any better place.

-   Your book «Cafè Balcànic», not yet translated unfortunately, is based on your personal experience from the Balkans. Can you tell me something more about that – what have been your strongest and most lasting impressions from the region? Could you draw any parallels with Spanish internal regional differences, identities and cultures?

-   This is more a memoire of my youth, something between the travel book and the biography, than a report of general interest about the Balkans. Because of this I don't plan either to republish it in spanish or catalan. What I have known better is Slovenia (specially the Julian Alps) and some places of Croatia. My strongest impressions from the region was being in Zadar during the war, and visiting a camp with thousans of refugees in Split. There are some parallels of what happens with Spain, for instance the cultural differences and how these are exploited by some leaders, but in the Balcans religious differences (all Spain is traditionally catholic) were used too.

-   Are you writing anything new now? If so, can you tell us something about that?

-   Now I am writing a thriller, second of a series, and afterwards I plan to write a new intimist novel a bit in the line of "amor en minuscula". I will give it to my serbian editor, Tea of Evro-Giunti, even before than to the Spanish publisher. It was a promise I did in Beograd!

-   When do you plan to come to Serbia again? Do you have any future plans with publishers or other institutions here?

-   I will come back to Serbia when my second novel here is published. It will be a great pleasure to make presentations in bookshops and in institutions like the Cervantes.

***

Ako ovih dana tražite neku od svojih letnjih knjiga, "Ljubav malim slovima" bi mogla biti zanimljiva opcija.

 
 

"Zamislite da putujete jahtom vredno 10 miliona dolara sa jednim od italijanskim najbogatijih parova. Novac nije problem, a put uključuje najekskluzivnija mesta na Azurnoj obali, italijanskoj rivijeri i Kapriju. Na brodu nema nikoga osim vas, tajkuna, male posade, i hrabrog kuvara koji se dogovorio sa zahtevima vlasnika da priprema sve obroke koristeći samo lokalne namirnice kupljene u lukama i da ni jedno jelo ne ponovi. deluje kao raj, zar ne? Svakako, osim ako ste vi taj kuvar."

(ovo je otprilike u ravni "Čari kuvanja za Brižit i pse").  

Ovako sajt Fodors Travel najavljuje intervju sa kuvarom, David Shalleckom, koji je glavni junak ove priče i koji je o putovanju na brodu Serenity i kuvanju napisao knjigu "Mediteransko Leto." Intervju je ovde, a može se pročitati i prolog.
Ako ovo budi inspiraciju za nekim finim obrokom, Yahti chef ima razne predloge.

Klincijada '07. biće održana sutra, na izrazito lepo osmišljenom i održavanom imanju Al Harvardezea u Klincima, nadomak Valjeva. Pogled na brežuljke koje je domaćin s pravom uporedio sa toskanskim krajolikom zaklanja komšijska kuća, ali to je jedini minus koji bi se mogao uputiti ovom ambijentu.
Prvi skup održana je negde sredinom devedesetih, razmišljalo se o imenu 'Klinci, Very Klinci' (po ugledu na slogan za 'Kozmik'), ali se ustalio naziv Klincijada, zbog vanvremenog značenja sa pozitivnom konotacijom.
U početku se događaj organizovao uveče, kao način da se malo promeni dinamika svakovečernjih letnjih izlazaka u provinciji. Jedan od prvih skupova imao je vrlo šaroliku ekipu, uglavnom arhitektonsku iz raznih krajeva Srbije, isano je o tome već na jednom od naših blogova, kad i gde, ko bi se setio, uglavnom, bilo je nevreme, nestalo je struje na jedno 12 sati, žurka je bila u potpunom mraku, a muzika iz kola.
U vreme bombardovanja '99. Klincijada se pretvorila u višemesečne bahanalije. Mirnodopski period na početku novog milenijuma i tranzicije, kao i porodičnog života za neke, te definitivno okončanje osnovnih studija za celu ekipu u proširenom sastavu, doneo je usmeravanje festivala ka malo konceptualnijoj formi. Tako je jedne godine isproban čitav niz isključivo vegetarijanskih jela, što je neke sablaznilo i navelo na hitno kupovanje pljeskavica i kobasica. Od pre nekoliko godina, kad se broj dece u društvu povećao, prešlo se na celodnevnu varijantu druženja. Uvedeni su i kokteli i drugi promenljivi ili trajniji vidovi čulnog uživanja. Prošle godine, zbog Kikovog putovanja, napravljena je i varijanta druženja veče pred Klincijadu, što se lepo primilo, pa će biti ponovljeno i o.g. Kako je sve prošlo, verovatno će biti prilike da izvestimo - slikom, rečju, a možda i video zapisom. U svakom slučaju, čini mi se da će ova moći da se vodi pod radnim nazivom Klincijada Tropicana.

Već tradicionalno, u Novom Sadu je po četvrti put održan Međunarodni festival vina-Interfest. Manifestacija je trajala  tri dana, i odlična je prilika da probate veliki broj vina iz različitih krajeva bivše nam SFRJ a isto tako i nekih dalekih podneblja.

Najveći broj vinara nam dolazi sa Fruške Gore, iz Hrvatske i Makedonije. Ne treba zanemariti ni odlične Slovence kojih je svake godine sve više i više. Osim što polako otkrivamo Sloveniju kao dobar vinski region, moram da ih pohvalim  i kao vrlo ljubazne i simpatične domaćine.

Procedura je sledeća: kupe se vaučeri pri čemu je jedan  vaučer=30 dinara, čaša za degustaciju=100 dinara (ovo nije neophodno-možete poneti i svoje čaše) i uživanje može da počne. Mi smo se snabdeli sa po 10 vaučera svako, i moram priznati da je to bilo više nego dovoljno. Na nekim štandovima je dovoljan jedan vaučer po degustaciji, za skuplja vina potrebno je dva-tri. Odlučili smo prvo da krenemo sa francuskim vinom. Malo skuplje, naravno, ali vredelo je svakog dinara. Belo-poluslatko i sveže. Zatim  jedno fruškogorsko. Podrum Živanović ima vrlo dobar rizling, no crvena vina mu baš i nisu bila za pohvalu. Usledila je potraga za dobrim hrvatskim, zatim makedonskim, a potom i crnogorskim vinom. Za kraj slovenačko penušavo vino. Onda još jednom na repete kod francuza, i to bi bilo to. Ako sam nešto zaboravila imajte razumevanja, prilično se popilo te večeri. Naravno da se mogla kupiti i boca, po sniženim cenama, primera radi, dobro francusko vino moglo se dobiti za oko 400 dinara.

Naravno, gde ima vina tu ima i sira. Nećete ostati gladni jer na svakom štandu stoji sir, hleb, maslinovo ulje-već zavisi od aranžmana i mašte domaćina. Na štandu iz Dalmacije mogla je da se kupi porcija testenine sa tartufima. U blizini je bio riblji štand, a marbo je delio besplatne grickalice.

Muzički program je svake godine sve bolji i bolji, a Cubismo u kombinaciji sa puno vina je napravio pravu veselu atmosferu.

Na štandu makedonskog Tikveša domaćini su delili knjižice pod nazivom „Otkrij svet vina-džepni priručnik o vinu“ sa mali rečnikom vinske terminologije, interesantnim savetima o tome kako se pravilno degustira vino i o kombinacijama hrane i vina.

Ovde izdvajam ono što je neophodno svakom budućem enologu:

Degustacija vina u tri koraka

Korak 1-oči:
Gledajte boju vina, nakrenite čašu ispred bele pozadine.Vino treba da bude idaealno bistro. Mlada vina imaju čistiju boju od starih. Zavrtite čašu i gledajte tragove koji ostaju na zidovima- „noge“ su tragovi alkohola. Što su veće i sporije se kreću, toliko u vinu ima više alkohola.

Korak 2-nos:
Kada vrtite čašu arome iz vina se lakše oslobađaj. Vino, u zavisnosti od sorte treba da miriše na voće, cveće, a nekad i na povrće (naročito Sauvignon). Mirisi vanile i dima dolaze sa zrenjem vina u buretu. Ali, tražite i nepravilnosti. Da li osećate neprijatne mirise, na sirće, buđ ili slično?

Korak 3-usta:
Okusite vino celim ustima i dozvolite jeziku i nepcima da celom svojom površinom dođu u dodir s njim. Vrhom jezika osećate slatkoću vina. Krajevima jezika osećate kiselost a kod crvenih vina i gorčinu. To je tanin, prirodni sastojak koji se nalazi u ljuskama, semenkama i grančicama grožđa. Osetite težinu vina u ustima. Vina sa više alkohola imaju punije telo. Dobra vina imaju besprekornu harmoniju ukusa, arome, kiselosti, alkohola i tanina.

Crvena vina se služe na temperaturama između 16 i 18 °C. Crvena vina sa voćnim bukeom služe se na nižim temperaturama.

Bela vina se služe na temperaturama 12 i 14 C.Što je vino slađe, hladnije se služi. Orošena čaša znači da je vino previše ohlađeno.

Roze vina se služe na temperaturi između 12 i 14 C.Poluslatka roze vina se služe hladnija.

Posle svega ovoga, preporučujem za letnje večeri  jedno dobro rashlađeno, poluslatko letnje vino-omiljeni mi Muskat Otonel, Vršačkih vinograda,  a za ljubitelje suvog, makedonsko- Sauvignon Blanc od Popove kule. Predlozi za neko dobro crveno?

Pre svega, da bi se shvatio značaj ovog protesta, treba imati u vidu da vinogradi regije Languedoc-Roussillon pokrivaju 300,000ha, odnosno tu je situirana trećina celokupne proizvodnje vina Francuske! Doduše ne i najkvalitetnija trećina, čast izuzetcima. Tačnije, veći deo proizvodnje vina u Languedoc regiji otpada na tanka, nekvalitetna, stona crna vina, bez zaokruženog karaktera uprkos relativno povoljnim klimatskim prilikama, zemljištu, dugoj tradiciji. Ono sto je loše nasledje jeste proizvodnja fokusirana na kvantitet, namenjena najsurovijem segmentu vinskog tržišta - nižoj srednjoj klasi. Da situacija bude komplikovanija, Francuska beleži konstantan pad u konzumaciji vina (mereno po glavi stanovnika godišnje), pre svega zahvaljujući činjenici da se vremena i navike menjaju, tako da čaša (ili dve) vina više nije neizbežan pratilac ručka tokom radne nedelje. Pored pada konzumacije, otvaranje evropskih tržišta za uvozna vina predstavlja dodatni problem za lokalne proizvodjače.

Apsurd ultimatuma koji je CRAV nedavno uputio predsedniku leži u činjenici da je upravo g.Sarkozi najveći zagovornik globalne ekonomije i otvorenog tržišta, tako da je malo verovatno da će se odlučiti za protekcionističku taktiku kada je u pitanju tržište vina. A to je upravo ono sto CRAV zahteva od predsednika. Ili će "teći reke krvi". Programe EU za raskrčivanje vinograda u Languedoc regionu, najblaže rečeno, ne shvataju ozbiljno (mada je bliže istini reći da se ovakvi predlozi shvataju kao otvorena provokacija). Moguće da se rešenje ove vinske enigme krije u receptu uspeha časnih izuzetaka s'početka teksta. Ali za redefinisanje proizvodnje vina potrebna je strategija, veliko umeće, dodatno investiranje u tehnologiju i vreme - nešto što pod pritiskom sezonskih gubitaka većina proizvodjača Languedoc-Roussellon regije ne može priuštiti. Sigurno je da i vinari mnogih drugih evropskih vinarskih regija, koji se suočavaju sa sličnim izazovima, sa pažnjom prate dešavanja sa juga Francuske. Ostaje da vidimo kako će se završiti ono što sada izgleda kao rat u nastajanju.

Kako je u Inđiji i na mestu dešavanja koncerta dva dana ranije? Mala Yahti ekspedicija rano tropsko nedeljno popodne provela u poseti ovom gradiću i ovoj livadi.

Već od table na ulasku u Inđiju vidi se da je mesto malo drugačije od ostalih. Naime, ispod imena grada je internet adresa, www.indjija.net.

Parkiramo se u centru. Idemo u glavnu šetališnu ulicu, mislim da se zove Radomira Putnika. Na nekim reklamnim transparentima vidim da se sada zove The Fun Street. Osim regularnih kafića, tu se sada postavljaju ulični barovi, pune se frižideri i zalihe pored. Pivo će, za one koji budu išli i u grad, biti Jelen i Becks, koliko smo videli na par mesta, a vode su uglavnom hrvatske, Jana i Jamnica, zašto, ko bi znao? Na kraju tu ulice je Kulturni centar Inđija, internet kafe je ovih dana dostupan besplatno. Na ulici su namešteni, ali još nisu potpuno spremni, razni dušeci, oni bi trebalo da doprinesu tom The Fun Street utisku, biće fudbal u plitkoj vodi i druge stvari, ne znam  koje tačno.

U jednom kafeu u vrlo dobroj hladovini malo smo iskulirali, prijatno je, jedino su cene festivalske, pivo i šveps 300 dinara.

Posle okrepljenja idemo do jednog od nekoliko info puntova. Tu rade dve devojčice iz Stare Pazove, to je mesto u blizini, prolazi se kad se ide starim putem, vrlo simpatično. One su nam dale materijal i neka uputstva, pa smo pošli na tu livadu. U stvari, prvo smo ustanovili gde je železnička stanica, za opciju dolaska vozom. Od stanice se ide jednim putićem kroz polja, merenje pokazuje da do ulaska na mesto dešavanja ima oko 4,5 kilometara.

E sad. Informacija sa zvaničnog sajta od pre neki dan da koncert može odmah da počne nije baš potpuno tačna. Od danas do utorka organizatori će imati dosta da rade, ulazi nisu gotovi, stubovi za ozvučenej se tek postavljaju, kao i bina. Parking je, bar za sada, jedna šljunkom posuta površina, tako da opcija rezervacije parking mesta preko sajta, koja je postojala do pre nekog vremena, ne znam kako će funkcionisati. A ni inače. Prostor gde će biti koncert je poveliki, ali se bina vidi, vide se i ljudi na njoj (radnici). Valjda će biti i nekih skrinova. Ima dosta toaleta i barova u najavi.

I tako. Kad smo sve to pogledali i proučili i islikali (fotografije će biti verovatno sutra) vratili smo se autoputem (napravljen je novi prilaz od auto puta do mesta koncerta).

Kako je najbolje stići tamo meni lično je još uvek nejasno, posebno u varijanti nas zaposlenih. Đaci, studenti i ostali slobodni umetnici mogu lepo i opušteno doći pre podne i zabaviti se u gradu ili već negde (čujem da imaju dobar bazen).

Videćemo šta će biti i kako u utorak.

Infracrveni termometar i otvarač

Svi znamo da vino treba konzumirati na preporučenoj temperaturi kako bi sve komponente ukusa i arome bili maksimalno usklađeni. Pomoću ove spravice možete spolja izmeriti temperaturu tekućine i flašu otovriti u pravom trenutku. 130 zelembaća.

Spojene vinske čaše

Ovo je opasna glupost, ali je donekle smešno; da bi ste vi i Vaš partner u pijenju bili ravnopravni, morate sarađivati, inače ćete oboje ostati suvih usta. Ko pokuša sam da podigne čašu i pije, suočiće se sa praznom, ehm, čašom. Odlično za usavršavanje praktične dinamike fluida.

Mini vinski podrum

Ovo je moj favorit. Nemate kolekciju od više desetina vrhunskih vina koja zaslužuju isti takav tretman, a verovatno nemate ni vinski podrum sa regulisanom temperaturom i vlagom? Ova fenomenalna spravica prima samo jednu flašu, ali je zato održava u idealnom okruženju. Možda ne vredi tih 400 dolara, ali je ipak jeftinija od poluobličasto-opekom-zasvođenog striktno-regulisanog podruma.

Plastične vinske čaše

Zapravo, ove nisu plastične. Naprotiv, prave se u Češkoj, od duvanog stakla, i komad košta preko 30 evra. Bilo bi međutim zanimljivo nabaviti ovakve, samo plastične, kineske, i iskoristiti ih nekom zgodnom prilikom, recimo za TLF Klincijadu. Jedini problem sa ovim konceptom je što ne znam kako bi se dođavola pakovalo sto komada kao što to rade sa onim običnim, bez nogice... Možda neki fazon sa nogicom na naduvavanje?

Sobna vinarija

U ovo metalno jaje spakovana je presa i automatski kontrolor temperature. Šta više, bežično se povezuje na računar, pa kroz specijalizovani softver daje Vam day-to-day sugestije za podešavanja i, konačno, obaveštava Vas kad je proces fermentacije gotov. Čekanje može trajati od par meseci do godinu ili više, zavisno šta pokušavate da napravite i od koje vrste grožđa. I mada deluje skupo, i nije nešto besmisleno nedostupno - dve hiljade dolara i vaš je.

Hvala gizmodo.com 

Već smo pisali o InterFestu, a do kraja meseca bavićemo se i ovim događajem i vinima još, te smo neformalno rešili da jun nazovemo mesecom vina na Yahti.com.

U tom duhu, evo jedne novinske i jedne mitske priče.

***

Zoran Živković, naš bivši premijer, has reinvented himself  (da iskoristim jedan popularan izraz) i počeo da se bavi vinima. U rubrici "Na ručku sa..." u novom broju časopisa Ekonomist priča i o tome:

“Od čega živim? Pa, evo sada ćemo odmah da mi napravimo promet”, poziva konobara i bira, pokazaće se, izvanredni “Michel Torino” iz argentinskih visija.
Bavi se, naime, uvozom vrhunskih argentinskih vina, ali i otkupom domaćeg crvenog Gamea i belog Semignona, koje potom, kako kaže, “domađijava” uz stručnu pomoć profesora Poljoprivrednog fakulteta i plasira pod etiketom “Car Konstantin”. Kao najvažnije ističe to što je pre mesec i po dana čak 45 hektara u Krčedinu, u podnožju Fruške Gore i na obali Dunava, sa partnerom zasadio francuskim sadnicama sorti Chardonnay, Sauvignon Blanc, Cabernet Sauvignon, Merlot i Shiraz. Prvo vino stiže 2012. godine.
Ne strepi od konkurencije. Ne samo zato što je vinogradarstvo i vinarstvo u Srbiji dugo bilo sasvim zapostavljeno, nego i zbog, ističe, izrazite uljudnosti novostečenih kolega. Izgleda, zarazne, pa gromko hvali uspehe i kvalitet vina malih porodičnih vinarija Aleksandrović, Jović, Radenković, Radovanović, Kovačević...
“Ima ih još, ali problem je to što dobrog vina nema dovoljno na srpskom tržištu. Uveren sam da je došlo vreme da ga snabdemo ne samo uvozom, nego i vlastitim visoko kvalitetnim vinima proizvedenim u znatno većim količinama”, poziva eks-premijer srodne duše da investiraju u vinarstvo."

Zoki Ž. se lepo organizovao, rekla bih.  

***

Kad se priča o vinima, nameće se i pomen boga vina, Dionisa. Ima kompleksna priča o njegovom rođenju i odgajanju, ali nije ni bitno za ovu situaciju.

Nego, šta je bilo posle:

"S veselom pratnjom menada i satira, ukrašen vencima ide veseli bog Dionis po celom svetu, iz zemlje u zemlju. On predvodi svitu s vencem od vinove loze i tirsom u rukama, ukrašenom bršljanom, okružen igrom, pesmom i usklicima mladih menada; pijani od vina, skaču nespretni satiri s repovima i kozjim nogama. Oni iza povorke na magarcu vode starog Silena, mudrog Dionisovog učitelja, koji strašno pijan, jedva sedi, naslonjen na mešinu punu vina. Venac od bršljana nakrivio mu se na ćelavoj glavi. Klateći se, jaše on i dobroćudno se smeši. Mladi satiri idu kraj magarca, koji pažljivo gazi, i brižno pridržavaju starca da ne padne. Uz zvuke frule, svirala i timpana bučna povorka se veselo kreće u brda, u senovite šume i zelene livade. Dionis-Bah veselo ide po zemlji, potčinjavajući sve svojoj vlasti. On uči ljude da gaje vinovu lozu i da od teških zrelih plodova prave vino."

*** 

Posle aktuelnih tematskih informacija i mitske osnove samo ostaje: stara dobra praksa.