Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Knjiga 'Imaginarni Balkan' Marije Todorove prvi put je objavljena 1997. na engleskm, a na srpski je prevedena 1999. Bio je to prvi prevod ove knjige, i pojavio se tačno nakon bombardovanja Srbije. Što će reći u jednom potpuno odvratnom, bezidejnom i komplikovanom trenutku. Onima koji su se bavili ovom temom (tj. temama: Balkana, Evrope, Evropske unije, tranzicije, proširenja EU, Srednje Evrope - bilo akademski, bilo praktično, u nevladinim organizacijama i sl.) knjiga je bila prava stvar u pravo vreme. Štaviše, postala je interesantna i onima koji su jednostavno hteli da malo bolje shvate šta se to uopšte dešava, ima li kraja, i kuda vodi. Tako je vremenom ova knjiga i ova autorka dobila neku vrstu kultnog statusa, što se ne dešava često sa naučnim knjigama istorijske i antropološke sadržine. Knjiga je te 1999. predstavljala autoritativan glas istoričarke koja predaje na univerzitetu Urbana (gde je i Dr. Ubipacijentic uspešno proboravio odredjen broj godina) koji nije ni glas tadašnje zvanične propagande o 'nama, carevima', ni potpuno suprotnog isključivog stava o divljem Balkanu gde  se dešavaju stvari koje se nisu i neće desiti ni u tada modernoj Srednjoj Evropi, a kamoli na Zapadu. (što naravno ne znači da nisu bile grozne i tragične). Svakako, nije Marija Todorova prva i jedina koja je imala sveobuhvatniji i dublji pogled na blakanska zbivanja, nekad i sad, ali je bila, a i dalje je, najubedljivija, najpoznatija i najsistematičnija. Koliko znamo.
U to vreme objavljen je i u Reči njen tekst 'Balkan: od invencije do intervencije', pa koga mrzi da čita ceo 'Imaginarni Balkan', mogao bi pročitati bar to. Tekst je njeno predavanje održano na univerzitetu Kolumbija 1999. godine, dakle, u vreme bombardovanja.
***
Sada se pojavilo drugo izdanje ove knjige na srspskom, koje je dopunjeno autorkinim opširnim predgovorom specijalno za srpsku čitalačku publiku, sa odgovorima na diskusije i pitanja koja su postavljana prethodnih godina. Takođe su u Beogradu održana dva izrazito posećena skupa, predavanje Todorove u Narodnoj biblioteci Srbije (izveštaj B92) i razgovor sa njom u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Malo je ovakvih događaja gde su sale prepune, sedi se i na podu, a bivši ministri i druge poznate ličnosti moraju da stoje.

***
Za kraj, evo i citata iz tog novog predgovora knjizi, koji se tiče baš bombardovanja Srbije (ovih dana je obeležena i osma godina od završetka istog):
"Šta god da su bili prioritetni motivi bombardovanja, ono je nesumnjivo takođe imalo niz neplaniranih posledica. Pre rata na Kosovu, sva politika prema Balkanu de facto je vodila getoizaciji ovog regiona. Vizni režim koji je sprovodila Evropska unija nije se odnosio na Srednju Evropu, ali su stanovnici ostatka Istočne Evrope i Balkana i dalje imali vrlo ograničenu slobodu kretanja - 'balkanizam' na delu.
Međutim, zvaničnim pravdanjem bombardovanja 1999. godine (zaštita univerzalnih ljudskih prava) Balkan je zapravo vraćen u sferu zapadne politike: posle bombardovanja Evropljani i Amerikanci bili su još dublje i reklo bi se bespovratno upleteni u prilike na Balkanu. (...) Osim toga, sada među evrokratama prvi put postoji snažan lobi koji smatra da je integracija Balkana, a ne njegova getoizaija, i te kako u interesu Evrope."

Moram dodati da Balkan to sam sebi povremeno ponovo otežava, ili bar neki njegovi delovi. Dvanaesti mart 2003. je jedan od takvih, upečatljivih, slučajeva.

INTERFEST07 se održava od 28 do 30 juna u Novom Sadu na Trgu Slobode okupiće više od 150 vinarija, a više od 600 vina iz skoro celog sveta moći će da degustira najmanje 50.000 posetilaca, koliko je u proseku predhodnih godina posećivalo ovu jedinstvenu manifestaciju. Festival vina će i ove godine okupiti proizvođače vina, proizvođače prateće opreme za vino, gastronome, turističke organizacije i sve one koji se bave prodajom, distribucijom i konzumiranjem vina. Pored zvaničnog dela Festivala priprema se i niz specijalnih degustacija i prezentacija. Profesor Bernard Kozina sa Agronomskog fakulteta u Zagrebu, održaće zajedno sa saradnicima, dva predavanja sa interesantnim temama. Predavanje će naravno pratiti i degustacije vina sa ovog fakulteta. Ambasada Francuske će organizovati prezentaciju vina iz desetak francuskih podruma. Pored toga, udruženje somaliera Srbije, će održati promotivni javni čas za sve one koje,
pored degustacije i uživanja, interesuje da saznaju i nešto više o vrstama, kvalitetu i osobenostima pojedinih vina. Vinari i proizvodači maslinovog ulja iz Istre će nam predstaviti istarsku nacionalnu kuhinju kombinujući vrhunska maslinova ulja, hranu i vina iz svog kraja; petnaest vinskih kuća iz Dalmacije će predstaviti nezaboravna vina Hvara, Pelješca, Korčule, Visa, Lastova, a posetiocima će biti ponuđena na degustaciju i tradicionalna vojvođanska jela koja se naravno najlepše slažu uz naša domaća vina kojih će, kako i dolikuje, biti u izobilju. Predstaviće se i dvadesetak slovenačkih vinara kao i vinari iz Mađarske i Rumunije. Domaći specijalizovani časopis „ Svet pića” će predstaviti umeće najboljih srpskih kuvara, a isto to očekuje se i od hrvatskog časopisa „ Svijet u čaši” koji će u ovom gastonomskom duelu nastupiti sa najboljim kuvarima Hrvatske. Ulaz na festival je slobodan. Posetioci će moći da na četiri prodajna mesta kupe čaše i vaučere za degustaciju.

Program festivala, sva tri dana, trajace od 17h do 23h. Ceo festival biće propraćen bogatim zabavnim programom. Prvog dana festivala goste će dočekati Veliki tamburaški orkestar radio televizije Vojvodina sa poznatim solistima, a biće organizovani i koncerti Cubisma (29. juna) i Masima Savica (30. juna).

Zvuči primamljivo?

Gledali smo puno slika iz Italije, zajedno sa Harvijevim poetičnim i eruditskim opisima. A gledaćemo ih još meseca dana. On je već na severu, Venecija i Veneto, ali da se vratimo malo do Rima, odnosno njegovog okruženja.

Kad je Goran pre nekog vremena postavio link ka sajtu sa besplatnim knjigama, prodangubila sam tamo izvesno vreme. Najzanimljivija mi je bila knjiga putopisa po Italiji Henri Džejmsa. OK, za sada kopija uspešno miruje u prigodnom folderu, ali jedno poglavlje sam pročitala. Zove se "Roman Rides", a odnosi se na vožnje prirodom oko Rima, poznatom i kao Campagna di Roma. Prevela sam dva mala odeljka, ilustracije radi. I, moram reći, uživala sam i mučila se istovremeno posle dužeg vremena sa debelim rečnikom na krilu, pokušavajući da sklopim rečenice koje će bar delimično odgovarati izuzetnom originalu.

***

"Ima više prave veselosti - uprkos određenoj melanholoji koja je pritajena u svakom objektu u Kampanji (Campagna) - u primitivnim malim tavernama gde će vam biti drago da zastanete i u domaćoj atmosferi, u sumrak, zatražite flašu najboljeg. Najbolje i najgore su u stvari jedno te isto, samo po različitim cenama, i po pravilu vino bianco i vino rosso (retko oboje) su jedino osveženje kojim raspolažu. Oko vrata obično ima neka divlja puzavica, a unutra, pod mračnim svodovima, na neravnom kamenom podu, sa laktovima na stolovima, sedi pola tuceta contadini u indigo jaknama i pantalonama od kozjeg krzna. Tu je obično i grupica dece prosjaka pored vrata u prašnjavim prnjama, sa lepim očima i intenzivnim italijanskim osmehom, koja vas nateraju da zaboravite svoju odluku da ćete učiniti sve što je u vašoj moći da ove, tako drage osobe, odučite od njihovih starih grehova."

"Sigurno je da posebnu lepotu Kampanje najbolje možete osetiti u onim blagim zimskim danima kada su sam kvalitet i intenzitet sunčeve svetlosti dovoljni da pejzaž pretvore u radosti ; vi napravite pauzu na smeđoj travi i, nepomičnima na suncu, ako dovoljno dugo osluškujete, skoro da vam se može učiniti da čujete pucketanje leta. Detalji su ono što se menja iz meseca u mesec, čak iz nedelje u nedelju, i ono što čini vaše povratke na ista mesta stalnom gozbom neočekivanog; glavni obrisi predela, međutim, tokom cele godine zadržavaju istu impresivnu mirnu vedrinu."

U ovom trećem (i poslednjem nastavku) serijala o Španiji, pisaću o kulturi u periodu nakon Frankove smrti.
Na osnovu informacija koje sam našla, tu ima nekoliko paralelno dešavajućih fenomena. Jedan od njih je La Movida Madrilena. Prema Wikipedii, to je sociokulturni pokret koji se dešavao u Madridu (ali i u drugim španskim gradovima) nakon smrti Franka 1975. godine i predstavljao je ekonomski uspon Španije i ponovno buđenje španskog kulturnog identiteta. La Movida je još opisana i kao hedonistički i kulturni talas nalik britanskom Novom Talasu, a karakteristična je bila i upotreba lakih droga i slenga poznatog kao cheli.
Više o celom pokretu ovde  i ovde - noćni život, barovi i šta je od svega ostalo 25 godina kasnije.
Pedro Almodovar je po mišljenju različitih autora režiser koji je u svojim ranim filmovima naslikao život tog perioda, odnosno, kako se jedan od njih lepo izrazio, njegovi filmovi reflektuju 'drug-crazed, sexually liberated, and colorfulwhat-the-hell 1980'sin Madrid'.

***

Jedan od španskih fenomena u periodu procvata demokratije bila je i pornografija. Decenijama veoma konzervativna zemlja i društvo (zbog uticaja režima i crkve), u kojoj žene nisu mogle da rade ili putuju bez saglasnosti muža, a razvodi su bili mogući samo izuzetno retko, od druge polovine sedamdesetih i kasnije, pornografija je postala opšte raširena. Tako je recimo 1976. godine Playboy u ovoj zemlji bio zvanično zabranjen, da bi deset godina kasnije ovaj i drugi strani magazini 'za odrasle' smatrani suviše blagim i na tržištu preteknuti od strane domaćih izdanja sličnog tipa. U istom periodu su u velikim španskim gradovima necenzurisani erotski filmovi bili u svim bioskopima, a prostitutke i javne kuće reklamirale su se i u najozbiljnijim novinama.

***

Kao što sam pominjala, period uspostavljenja demokratije bio je i period decentralizacije, kada su neki regioni, kao Katalonija, radili na jačanju svog specifičnog identiteta, kulture, ekonomije i uprave.

Jedna od katalonskih tradicija, ponovo oživljena poslednjih decenija, jesu tzv. ljudske kule, koje se prave prilikom gradskih proslava i za koje udruženja dobijaju pomoć lokalne samouprave i medijsku pažnju.

Mnogo više o tome ovde.

***

Iako sam ukratko pominjala i ekonomiju i politiku i medije i društvene uslove, naravno da mnogo bitnih stvari u vezi španske tranzicije od autoritarnog društva do demokratije i ekonomske, socijalne i kulturne transformacije nisam pomenula. Najviše zato što bih ipak htela da ovo štivo bude pretežno light. Mada i informativno. Eto, jedna od činjenica koje nisam pominjala jeste da je njihov, i dalje aktuelan kralj, imao značajnu pozitivnu ulogu u obnovi demokratskog društva.

Na leto, kad se vratim sa svoje male evropske ture, verovatno će biti još toga i o Španiji. 

Za sada, kraj 

Sećam se epizode iz DKD (Dosadnog Kompjuterskog Doba). Bio je uključen TV, a na njemu neka predosadna emisija o još dosadnijim kompjuterskim igricama. Pitala sam nekog od muškaraca around kad će već jednom da izmisle neke ženske igrice. Na šta tačno misliš, pita me taj tu neko zblanut. Pa nešto sa modom, ili šminkom, ili tako nešto. Yeahh rrriight, samo se ti nadaj, kaže mi predstavnik drugog pola. I još kaže da li shvatam da sve to kompjutersko prave geekovi, i da za ženske stvari u tom svetu nema mesta. Bilo je to pre nego što je internet stigao do mene, te me bilo šta u vezi tog kompjuterskog sveta nije interesovalo, ni malo.
***
Određeni broj godina kasnije. U Velikoj Britaniji, ali ipak. BBC je objavio pre nekoliko dana da su mlade žene (od 18 do 34 godine) u ovoj zemlji najbrojnija grupa na internetu. One čine skoro petinu (18 posto) svih online Britanaca. Među muškarcima, najbrojnija grupa na netu su oni preko pedeset godina. Kako piše BBC na svom news portalu, ovi podaci iznenađujući su za sve koji misle da internetom dominiraju mlađi muškarci. Brojke akođe pokazuju koliko je internet postao mainstream, i kolika se promena desila u odnosu na rano doba interneta, kad su najzastupljenija grupa bili techno-geeks.

Mlade Britanke najčešće posećuju sledećih deset sajtova:

iVillage Parenting Network

Huggies

The Full Experience Company

BBC Parenting

Galaxy Radio

hairboutique.com

Foxtons

La Senza

FCUK

Pregnancy-info.net

Osim ovih, medju visko posećenim sajtovima su i Miss Selfridge, H&M i Facebook.

Prema istom tekstu, žene su sve više i u svetu kompjuterskih igara, kojim su tradicionalno dominirali muškarci.

***

Za vikend sam gledala i film 'Pirati Silikonske doline' (mada je nedavno stigao komentar, na sličnu temu, da je ispravno reći Silicijumska), o nastanku kompanija Apple i Microsoft. Sudeći po ovom filmu, da bi ste postali carevi u onome čim se bavite, recimo razvoju visokih tehnologija personalnih računara, potrebni su vam: Garaža, uvrnutost (i sa njom povezana podsmešljiva reakcija okoline), i jedan ili dva drugara u timu, plus to nešto. Jel' ima neko da prijavi nešto slično? Čisto sam radoznala.

Šta IKEA i H&M imaju zajedničko, osim zemlje porekla, Švedske?

Globalna tržišna tekma je prilično tvrda, nezavisno od toga da li je u pitanju hi-tech oprema, nameštaj ili garderoba. Biće potrebno mnogo više od cool krpica da vam obezbedi mesto jednog od svetskih lidera. Biće potreban vrhunski dizajn (angažovati dizajnere svetskog glasa), relativno dobar kvalitet, paklena globalna logistička mreža koja će doprineti da cena bude niža od konkurencije i konačno, famozno četvrto P iz marketing miksa, promocija.

Ovog leta H&M, za neverovatnih (a ipak tako profitabilnih) e19.90, tinejdžerkama širom sveta nudi slatku zabludu da će im parče tkanine doneti seksipil i delić glamura kojim odiše jedna stara kajla.

(click on photo for video) 

 Na potezu je Zara

Malo o tranziciji 

Španija je u toku šest decenija XX veka prošla neobično veliki put političkih promena od nestabilnog demokratskog poretka sa početka 30-ih godina, do građanskog rata, potom autoritarne represije, neizvesne tranzicije i najzad konsolidovane demokratije. Od Frankove  smrti 1975. godine do sredine 80-ih godina, u političkom sistemu Španije desile su se dve bitne promene: jedna od autoritarnog poretka ka demokratskom, a druga od centralizovane države do zemlje sa izraženim regionalnim autonomijama u političkom, ekonomskom i kulturnom smislu. Paraleno sa ovime dešavale su se i impresivne socijalne promene, pa je zemlja prešla put od nerazvijene do ekonomski napredne, slično kao i druge države zapadne Evrope.

***

Malo o ekonomiji i medijima

Tokom Frankovog života mediji su, kao i u drugim autoritarnim sistemima, bili neslobodni i kontrolisani. Ipak, u poznoj fazi njegove vladavine, došlo je do izvesne liberalizacije. Jedan od razloga za to bila je ekonomija. Oko dva miliona Španaca koji su išli na privremeni rad u razvijene evropske zemlje i oko četrdeset miliona turista godišnje koji su dolazili u Španiju, povoljno su uticali na standard i na izloženost građana vrednostima drugačijim od onih koje su nametane u Frankovom režimu. Jedan od načina na koji je izvesna medijska liberalizacija sprovođena bile su međunarodne vesti. Kroz njih su mediji nastojali da Špance upoznaju sa načinima funkcionisanja demokratije i demokratskog sistema u zemljama kao što su Italija, Velika Brianija ili Francuska. Razvijenost ovih zemalja činila je da one budu pozitivni i rado prihvatani uzori.

Mislim da je u našim medijima, i nekad i sad, jedan od problema to što se međunarodne teme,
uključujući Evropsku uniju, prate vrlo površno, pa je kroz medije teško bilo šta stvarno
naučiti o funkcionisanju drugih zemalja.

***

Malo o društvu i životu uopšte 

Pričale su mi neke Španjolke, koje su bile deca u drugoj polovini 70-ih i početkom 80-ih, odnosno nakon Frankove smrti, da su ih roditelji podsticali na slobodu u izražavanju i ponašanju, da je bilo veselo i opušteno, upravo zato što su oni kao deca i mladi ljudi živeli u neslobodnom režimu.
Uostalom osamdesete su i nazvane 'party decade'.

U ovom tekstu ima mnogo podataka o tome kako je Španija i život u njoj izgledao 1992. godine. Bila je to godina Olimpijade u Barseloni (Sećam se kad mi je 1994. jedna devojka u Beogradu pričala o boravku u tom gradu u to vreme, u stvari nekih godinu dana ukupno, bila je toliko oduševljena da sam mislila da ipak malo preteruje. Posle mi je postalo jasno da
nije).
Evo dva paragrafa iz pomenutog teksta koji opisuje kako je ta promena izgledala, na primeru
jedne španske porodice:

- Pura married her husband Pedro in 1976, just as the Transition to Democracy was beginning.
In their own university days it was difficult to obtain certain books or see certain movies. Any meeting was considered suspect, and political discussions took place behind closed doors. Their generation, which fought Franco's police on university grounds and often paid for their youthful indiscretions with time in jail, remembers the long night of Francoist dictatorship (1939—1975), but with less intensity as the years go by. For their daughter Irene, born in 1981, Franco is just another history lesson at school, a series of assignments in social studies classes.

- The 1980's were a kind of "Party Decade" for Spain, culturally and economically. "La Movida," as it was called, dominated the Spanish mentality. This artistic and cultural "shake-up" energized the country and became the appropriate outlet for much of the pent-up emotion of the sixties and seventies. The economy flourished, and easy money was everywhere. Prices rose, but so did salaries and investment opportunities. Spaniards, who for years could not afford costly commodities because of the weakness of the peseta, joined the modern consumerist economy with a vengeance. Not normally savers of funds, they abandoned all pretense at reserve in the 1980's and went on a wild consumer binge. Spaniards had always demanded the best but could not often afford it; now, their buying power seemed to match their tastes, and Spain jumped into a vortex of expensive dining, designer clothes, first-class travel, luxury cars, and flashy living.

Moja lična vizija je bila da će nakon oktobra 2000. i kod nas stvari ići tako nekako.  

Slike su odavde, ima ih na tom sajtu još. 

nastaviće se... 

Odlučila sam da tokom narednog perioda pišem o Španiji, u nekoliko nastavaka. Ima nekoliko razloga. Za mene, kad dođe proleće-leto, tema Mediterana postaje baš hot. Zatim, ovog leta idem u Španiju. Iz prethodne dve posete imam mnogo utisaka. Štaviše, odavno želim da me zadrže u Barseloni, kako god znaju. I na kraju, ali ne najmanje bitno: Španija ima bar dve bitne sličnosti sa nama.

Dugo su, decenijama, živeli u autokratskom-diktatorskom režimu (definicije Frankove vladavine se razlikuju), i imaju izražene regionalne identitete, sa težnjama ka autonomiji ili nezavisnosti. Razlike između Španije i nas u pogledu dve poslednje stvari su u tome kako se ko nosi sa ovim izazovima. Kultura i mediji su one oblasti o kojima znam više nego o npr. ekonomija pa, iako je ubrzan razvoj ekonomije veoma pomogao Španiji da prevaziđe zaostalost iz perioda Franka, veoma je bitna bila i posvećenost razvoju kulture i medija. U transformaciji kroz koju je prošla Španija vrlo su  povoljno uticali i pozitivni politički procesi. Ima ljudi koji su se akademski bavili komparacijama u tranzicijama jugoistočne Evrope (mi) i južne Evrope (oni). Jedan od pesimističkih, ali realnih zaključaka je taj da smo mi u mnogo goroj situaciji jer se zajedno sa političkom transformacijom zemlje dešava i ekonomska tranzicija i rešavanje držvnosti, odnosno utvrđivanja granica.

***
Za razliku od ovogodišnje, koja će biti potpuno turistička, moje prethodne dve posete Španiji, odnosno Barseloni, bile su  u osnovi  stručne.
Prva je bila ekskurzija, bila sam na masteru u Italiji i otišli smo u razne gradove da u praksi vidimo njihove kulturne politike. Deo nas bio je u Barseloni. Još uvek imam sačuvan program te posete. Prvi dan sedmodnevne posete nazvali su 'Tradicija' - 23. april je praznik San Giorga, zaštitnika Katalonije - dan kad se u ovoj regiji poklanjaju knjige i ruže. Program narednih dana je isto imao po jednu temu i jedan naslov: Umetnost, Kulturna politika i istorija, Mediji, Muzika, Izdavaštvo i pozorište. U praksi je to značilo da smo šest dana od jutra do noći išli na predavnja, prezentacije, razgovore sa umetnicima i menadžerima kulturnih institucija, posete izdavačkim kućama, filharmoniji, pozorištima, muzejima, univezitetima, onda u obilaske obližnjih gradova i tamo još razgovora i prezentacija, koncerti, izložbe. Naravno, i obilasci Gaudijevih građevina. Casa Mila ili La Pedrera je jedna od mojih omiljenih pojava na Zemlji. Bilo je preterano i fenomenalno. Naravno, najbolje je bilo poslednjeg dana, koji je bio slobodan. Posetili smo tad Pikasov muzej, a onda se posvetili sedenju i ležanju na plaži. Uveče su nas odveli na žurku u kući na brdu iznad grada.

***
Drugi put sam išla u Barselonu sama. U pitanju je bio Barcelona Forum, mega veliki dogoađaj koji je kroz razne aktivnosti trajao više meseci. Ja sam išla na neki event o medijima, i pričala o ovoj našoj medijskoj tragediji, u nedostatku boljeg termina nazvanoj tabloidi. Mislim na dnevne štampana izdanja koje se bave političkim i drugim temama na prividno tabloidan način, a u stvari...OK, da se vratim na Španiju.
Tu drugu posetu je obeležilo nekoliko pojava. Prva je da se njihov princ ženio dan nakon mog odlaska iz Španije. Što znači da je proces dobijanja viza bio otežan, zbog pojačane bezbednosne pažnje. To je takođe značilo da je na televiziji i u novinama to bila dominantna tema kojoj sam se umorna od sesija i šetnji posvećivla u slobodno vreme, uglavnom prateći slike - tj. razne haljine, frizure, nakit - tokom tih procesa priprema i pripremnih partija na dvora i šire. Pošto je princeza bivša novinarka, to se takođe uklapalo u moj medijski fokus. Na medjskim sesijama iznenadila sam se žarom kojim su Italijani (tada je njihov premijer bio Berluskoni) i Amerikanci (njihov predsednik je i tada bio Buš Jr) mračnim tonovima opisivali medijske situacije u svojim zemljama. Pošto sam kulturne institucije tokom prethodne posete upoznala, ovaj put je bilo lako ih ignorisati. Otišla sam samo da spolja vidim Sagrada Familju. U pogledu na nju sam najviše užival iz obližnjeg kafea, uz pivo. Mislila sam da ću posle silnih fotografija biti ravnodušna prema ovoj građevini. Ali ne. Ona fascinira i samim izgledom, i načinom na koji se uklapa (dominirajući) u ambijent. Još jednom se pokazalo da je doživljaj uživo bez premca i da prizori i znamenitosti koji se čine izlizanim od preterane poznatosti mogu da oduševe kad ih jednom i STVARNO vidite.

Ukratko, i ovaj put htela sam da ostanem. Ali nisam. Videćemo kakav će biti treći susret. O tome ću, pretpostavljam pisati.

Ali u međuvremenu:

- Zaključak: Lokalne vlasti u Barseloni kao sedištu Katalonije poklanjaju veliku pažnju jačanju kulture, jer tako promovišu svoj identitet, jezik i regiju

- 26 razloga za posetiti Barselonu 

- Najava iskustava i analiza drugih ljudi o Španiji i Barseloni, nekad i sad 

nastaviće se... 

OK, normalno je da se muzički ukus konstantno i nepovratno menja, što čini da Vam ono na šta bi potpuno odlepili pre 15tak godina sada zvuči, well, skoro smešno. Ipak, ima tu jedan mali bug. Iako se ukus menja, after taste ostaje - često je dovoljan jedan rif, jedan pasaž, jedna tema da pomislim to je to, ovo je stvarno dobro. U slučaju Bloc Party-a to je bio rif sa početka karijere, Helicopter. I tako, bez preslušavanja drugog, uvek kritičnog, albuma odlučih da brata i sebe počastim koncertom od koga nisam očekivao ništa više od dobrog prašenja, zaraznih gitarskih rifova i brzih ritmova.

U medjuvremenu sam saznao da sve što je bilo dobro na prvom nedostaje drugom albumu: energiju je zamenilo pametovanje, zanos je zamenjen za osećajnost, sirovosti u zvuku više nema - ukratko, potpuni promašaj. A koncertno izvodjenje, još gore. Mogu da skapiram neuigranost kada su u pitanju komplikovanije muzičke forme, ali bubnjar koji greši na relativno jednostavnim ritmovima savremenog popa je, za moj ukus, ipak previše. Ako se tome dodaju šestominutne udav-balade-epopeje i basista koji "svira" ksilofon... you get the picture. A klinci okolo vrište, zadovoljni. Ono što sam zapravo hteo da kažem je da, po ko zna koji put, iznova shvatam da nisam više tinejdžer. Ili su, možda, današnji tinejdžeri mnogo tunjaviji nego što smo to mi bili (a ja sam jos uvek tinejdžer)? Kako god, Bloc Party - ciao!

Evo ga jedan fini blog projekat: svakog dana u toku godinu dana Julie Oakley šetala je bar milju daleko od kuće i svaku šetnju dokumentovala crtežom ili slikom. Blog One Mile from Home je 27. aprila dobio svoj 365. post.

Meni je ova ideja baš onako super; ne znam doduše gde bih u svom sadašnjem okruženju toliko šetao, ali valjda bi se uvek pronašao neki zanimljiv detalj za zabeležiti - fotografijom i crtežom, skulpturom, lego konstrukcijom, akvarelom...

Mislim, mi smo već dugo u projektu 'idi što češće u prirodu i šetaj minimum 5 kilometara', ali ta proizvoljnost razvodnjava stvar i smanjuje intenzitet doživljaja. Možda, kada bismo sebe na neki sličan način kao heroj ovog posta, Julie, obavezali da šetnje rezultiraju jednom odštampanom i uramljenom fotografijom (pošto nismo neki naročiti crtači)? A? Jednom nedeljno, u roku od godinu dana, a, a?

Gde bih samo okačio 52 uramljene fotografije?