Koliko sam puta gledala, te cvrste,tvrde,izborane,kvrgave,grube seljacke ruke ruke -mojih seljaka.Isarane zivotom.Izbrazdane, kao zemlja. Zemlju brazda ta ista ruka,koju brazda zemlja na posredan nacin. I tako u krug.Na prvi pogled, da te strah uhvati, narocito ako si dete.Kad…Te grube ( samo naizgled ),izborane, izbrazdane,radom namucene a zivotom ispijene ruke drze toplo krhko jaje,miluju nezno
uglavnom po kosici, pruzaju parce sira.Mekog mladog,neznog belog sira I ukazuju na veliku razliku.Pruza mi seljacka ruka parce sira, a ja zbunjena.Tolika razlika.Zivot u ruci,u borama-brazdama na ruci,zivot u siru.I osecam se lepo, bez obzira na zbunjenost.Volim taj sir i tu ruku, sto mi ga nesebicno pruza.A ona ,ga je i napravila. I divim se braon boji ( od zemlje i seoske prasine ), koja se , lepo razliva po parcetu sira. Tu ona sidje sa umorne, umazane ruke, na topao, meki, beli i cisti sir. Tu sklizne i ostavi trag. Prvi put sam pomislila, da to parce sira nije cisto. Kada sam shvatila lepotu dodira i stapanja beline sira i braonkaste seljacke ruke, bila sam presrecna sto sam tako darivana. Najcistije i najplemenitije darivana, sa ljubavlju, punim srcem i pomalo stidni, sto su im ruke tekve kakve su.Znali su, da se ta boja sa njihovih ruku nikada nece oprati.Ona je deo njih. Cesto pozelim da vratim to vreme i da izljubim najlepse ruke na svetu.Da im se zahvalim, sto me daruju i objasnim da su te ruke najcistije na svetu Samo , su ostarile pre vremena, odnosno pre gazde jer godinama naporno, tesko i mukotrpno rade.
Na njima je u svakoj pori zemlja.Sa upokojenjem vlasnika ruku , odlaze u zemlju. Majcicu zemlju. Zemlja zemlji. Ruke pune zemlje odlaze u zemlju. Prah prahu. Ljubav i tuga zajedno, onima koji su na zemlji. Da oplakuju te ruke, jer ih gore vise nema. Da se secaju srecnih trenutaka i neznog milovanja iako su spolja bile grube. Udisala sam i upijala tu dragocenu ljubav i ne znajuci. Bila obavijena velom ljubavi, a ne shvatajuci to. Mozda , niko na mom mestu ( bila sam klinka ) to ne bi mogao da shvati.Ko zna? Tada su me te obicne, jednostavne,iskrene,seljacke , ispucale ruke milovale, najneznije sto se na svetu moze, i spunile svu svojom neznoscu. Kad god se ,tih ruku setim, srce mi igra od radosti. I dalje trazim, tu i takvu ljubav.Celog zivota cu je traziti. Uvek kada odem u selo,osecam je.Ponovo i ponovo, potpuno istu, ogromnu, jednostavnu, lekovitu..Setim se svih meni dragih ljudi, znanih i neznanih.Osetim da su tu, iako mnogi, odavno upokojeni.Tu oko mene , sa mnom i u meni.I zajedno setamo, krijemo se od kise i oluje,trazimo hladovinu, pijemo sa izvora, sa kladenaca.Uzivamo u prvim jutarnjim zracima sunca, blejanju, lajanju, mjaukanju, kokodakanju, zujanju pcela, rominjanju kise.. svemu sto je cinilo zivot.Jedino na njivama i oranicama,livadama i pasnjacima prasnjavim drumovima i puteljcima, zuboru potocica i reka osecam treperenje ljubavi . 
U vazduhu , vodi ,na deda kodinoj slamarici, u cica gradinom ambaru u stali u izi, kraj ognjista…I znate sta? Jedino sam tu srecna.Jedino sam tu covek.Ono sto treba da budem ja i svi mi.
I nisam se samo u mom selu sretala sa tim rukama. Godinama sam, gledala ruke nasih rudara. Jake, cvrste, ispucale. Snazne, a nezne. Crne od prasine i ulja , a lepe. Ruke koje kopaju,grade i mozda ,stidno miluju … Sa jamskom prasinom i raznim otrovima u porama. Tu prasinu, ce moji dragi borani, kada dodje vreme, odneti svako sa sobom u majcicu zemlju.
Te ruke su najlepse na svetu. One su temelj nasih zivota i na selu i u rudnicima.
Njegov ducan opancarski, za mene je bio cudo. Unutra je prvo, lepo mirisalo. Zatim, bilo je svega i svacega. Polunove cipele popravljene, koje cekaju na polici svog gazdu. Uvek sam se pitala , da li im je dosadno na polici, ili su radosne sto mogu da odmore jos malo. Zatim one jadne, rasivene, odlepljene, koje je tek trebalo srediti. Elem, od svih njih su odmah privlacili pogled opancici.I to ne bilo kakvi.Ne opancici od svinjske koze, kakve sam u selu videla. I ovi su od koze, ali kakve.I ima ravnih , ali…ima i sa malom potpeticom. A ima ih i koje lice na sandale. Ma da biras. Prosto nisam znala, koje su najlepse. Svaki par je bio lep za sebe. Moja draga majcica mi je uvek kupovala lepe stvari. A ozbiljni i najmirniji tata na svetu, je izbor njoj prepustio.Tako se i tada najlepsi par opancica,nasao na mojim nozicama. Tankim decjim nozicama, koje tada, ni izdaleka nisu licile na noge devojke.Ali ruznih pacica, ima svuda, a i lepih labudova. I tako sam ja presrecna izasla iz opancareve radnjice. Ma, niko sa mnom tada nije mogao da se meri. Jok, niko garantujem. I onda su malu plavu glavicu, sa najlepsim opancicima odveli u selo. Tamo odusevljenje. Pravo iskreno. Njihova princeza ima nove, lepe, dotad veoma retko vidjene opancice. 
Moja sreca je bila u slobodi, koju su mi otac i majka dali. A to je, da se bas nisu mnogo opterecivali ,ako sam se malo isprljala. Nisam morala nigde , da sedim ukoceno i glumim lepo vaspitanje. Tako je princezica imala dozvolu i slobodu, da svoje prve i najlepse opancice da svim sestrama i susedicama da probaju. A pokusavala su i neka braca da ih probaju. Naravno da smo ih vrlo brzo izarcili, ali mi to nije smetalo. Zato sto su svi bili srecni,a i ja sa njima. Nije bilo zavisti. Jedni drugima smo davali nesebicno sve sto imamo. I radovali se tudjoj sreci i radosti.
