Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Po prvi put u životu mogu nekom nešto da "sredim". Tj, mogu ako bih hteo, ali ne mogu jer neću. Krv nije voda, ostala mi je odvratnost prema "malim vratima" od oca i majke. Vlada Rus već godinama školuje dva dečaka, sinove njegovog druga koji je poginuo u Bosni, pa je i mene nagovorio da pomognem na sličan način. Deca kojoj ja pomažem su rođaci ove dvojice. Brat i sestra. On 10, ona 8. I kada dobijem pismo od njih uvek ova devojčica na kraju napiše: Čika Gile ovo su ocene koje smo dobili ovog meseca. I spisak predmeta na kraju, sve same petice. U poslednjem pismu mi čak poslala fotokopiju sastava s ocenom 5 koju je podvukla. A naslov: Da su moja mama i tata živi. Uzmem da čitam i samo pobegnem vani iza garaže. Ne sećam se da me je ikad išta tako dirnulo. Pri kraju pisma piše: "Kad je baka bila bolesna zamalo nismo presvisnuli od jada." Ta reč "presvisnuti" me je potpuno dotukla.

A ovde jedan naš iz sela doveo nećaka pre dve godine iz Srbije. Mazga u ljudskom obliku. Rastafari frizura, minđuša u nozdrvi, druga na obrvi. Ne sećam se da sam ga ikad video treznog, bez slušalica u ušima ili cigarete u ustima. Po najvećoj zimi vuče se u pantalonama na pola guzice koje na dnu nogavica pokupe svo blato od autobuske stanice do kuće. Nema ni jednog druga, a Rusi su najdruželjubiviji narod na planeti. I sad njegov ujka hoće da intervenišem kod profesora za njega jer ima slabu iz hemije. A profa je Jarik Gromov, moj drug još iz Domodedova, pet godina stariji od mene. Svojevremeno me je slao po votku i kisele krastavce dok je igrao karte s drugarima, a par puta mi je prilepio i šamar jer nisam vraćao kusur. I s kakvim sad argumentom ja treba da intervenišem kod Jarika? Da kažem, pa daj Jaroslave Konradiču pokloni mu ocenu jer će presvisnuti od jada?

Jutros izađoh na Ohotnom Rjadu pa peške do Arbata. Kišovita Moskva, grad čvorište ogromne, nezustavljive moći. Ponekad kao da osetim silnu reku nadzemaljske energije što se grana i huči u dubinama, tu ispod mudrih i dostojanstvenih Moskovskih ulica. Reka kojoj ne znamo ime, svetlosna zmija Demijurga, ona reka što predstavlja potpunu suprotnost Grčkom Stiksu koji deli zemlju i Had, ova je ona koja deli zemlju i nebo.

A sproću Moskve i kiše niko nikad nije na platnu uhvatio boju kišom prelivene Moskve tako dobro kao što je to moj drug Leonid Lenja Gavranov, slikar, pesnik, pravnik, a sada Kalifornijski kompjuterski stručnjak, na slici čiji je naslov bio "Манежная площадь", a neslužbeni podnaslov "Griša i Japanski turisti".

U doba kad je slika nastala, voleo sam malo popunjenije devojke, društvo, pijanke na Arbatu. Voleo sam da se potučem s Čerkezima, Ujgurima, Čečenima, Poljacima, Marsovcima, nije bitno... samo da je dobra tuča. Bio sam ošišan soldatski, nosio sam martenke, tamno sivi kožni bomber jacket, tartan farmerice, bokser u džepu, lanac u rukavu, nož za pojasom, pendrek na leđima. Rečju, imao sam 21 godinu.

Jednu noć zaspah tu na klupi na Manježnoj, pijan i izubijan. A Leonid poranio, na svoje staro mesto, baš tu par koraka od mene, postavio stalak, platno, razmazao boje, a sve s pogledom na moju klupu, Aleksandrovskij sad i Kremlj u pozadini. Japanski turisti izmileli iz hotela, aparati nabubreli od filmova, blicevi njište, puni svežih baterija, igle svetlomera podrhtavaju, oštre kao katane. I bup, pravo na mene. Lenja kaže da su potrošili bar po tri filma svaki. A on slikao. Nalepio veštom četkicom od dabrove dlake tu mokru Moskovsku scenu na platno, jutarnje nebo rasanjujuće imperije koje se ogleda na mokrom asfaltu, plemenite i gorde Kremljovske kamene vertikale. A stala je u sliku naravno, i to u prvom planu i moja postrižena glavudža, s trakom skorene krvi, moje ultramarin uvo, razvaljeno udarcem nekog iz Čuhrajeve bande i moje blatnjave čizme. A ja? Ja sam sve to prespavao.

Malo posle na Arbatu nalepili plakate. Izložba "Prvo platno", u Slavjanskoj. Ne baš Moskovsko Bijenale, ali ne mari. Dole, spisak umetnika. Ja došao do imena Galje Petouhove, pa rekoh idem da vidim. Galja, bivša riba, komad žene, smoriš se dok optrčiš oko nje, ali pametna i toplo zračeća duša. Dok ne počne da ljubi! A onda beži brate, grize kao medvedica.

Tada sam već bio ušao u umetničku fazu. Potegne li ženska u prirodi ili u priči violinu, četkicu ili skulptorsko dleto, ja odmah za guzove. I ako ćemo pravo nisam birao. Od Galje pa do recimo i mršavica kao Dijana Mačulina koju sam jednom umalo smuvao, ali nije bilo prilike za finale.

Elem pošao ja, dosta kasno, već se smrkavalo, obukao se čovečanski, sako, košulja, kad na samom ulazu izlaze moj ćale i maćeha Aleksandra. Ćale me ugleda i prasne u smeh, ja da mu šta kažem, a on još gore, suze mu vrcaju. Izvadi gužvu hiljadarki i tutnu mi u ruku. Odoše dole niz stepenice, on urla od smeha, a Aleksandra se obazire gledajući me pogledom komične neverice. Tja, šta da se radi, lud čovek, a pare dobro dođu.

Uđem ja, pa po sali, kako koga prepoznam, a oni izdrelje u mene. Gledam dole po sebi, koji im je moj, nisam se upišao valjda. Sve je u redu. Aha eno Galje, ja njoj, a ona me spazi pa meni. Zdravo Galječka, htedoh da joj čestitam, a ona me privuče pa me poljubi u usta. Ja se stresem, jebote, šta ako me sad ugrize?

Ma ne boj se Griša, šta ti je, znaš da se udajem ubrzo.
Pa znam, eto ja i došao malo da vidim šta se to radi i tako to.
Pa Grišenjka ništa se ne radi, slika se malo, a ti, poziraš?
A?
Pa to kod Gavranova.
Šta? Šta Gavranova?
Pa ti ne znaš?
Ma šta, o čemu pričaš?
Ajde sa mnom.

Uhvati me za ruku pa desno od ulaza u neku gužvu. Prilazim kad u centru Leonid, jedan bivši TV kritičar neki Oleg, zaboravio sam mu prezime i masa oko njih. Snimaju. Kritičar nešto blebeće pa podmeće mikrofon Lenji. A Lenja isturio bradu kao Muslini i bulazni: Sinergija, entropija, dekonstrukcija ..... Elem istrtlja on svoju uobičajenu papazjaniju pojmova, a Oleg će: Dakle na ovoj slici vidimo nekog savremenog mladog Majakovskog.... Otpozada se narod poče sklanjati, pomerimo se jer dva lika guraju TV kameru bliže, a kad se i oni napred razdvojiše ja prvi put ugledah sliku. Mislim, ovde se radi o pravom, ekstremnom, foto, realizmu, možeš da prebrojiš zubce na rajsferšlusu moje jakne ili da vidiš otvor blende na Japančevom objektivu. U to me ugleda Lenja, pokaže kritičaru na mene, ovaj već nešto krekeće kameri, a ja brzinom vetra kroz masu ka izlazu. Ovi što me znaju smeju se, neko viče: "Pobeže Majakovski".

Blam me je pratio mesecima, do nekog drugog, naravno. Lenju sam molio, kumio, nudio pare, pretio, obećavao da ću da oženim njegovu sestru, sinovicu, majku. Jok, nije pomoglo, nije mi dao sliku.

Epilog:
Ćale je emisiju snimio i elektronski negde sakrio.
Leonid je jednog dana bacio četkicu, seo za kompjuter i sada živi u Kaliforniji. Slika visi u njegovoj sobi za bilijar.
Galja se udala za mog druga Mišu Temeljnikova i živi u Estoniji, radi kao kostimograf i ima dve kćerke blizankinje.
Dijana je sada zvezda u usponu. Još uvek ne zna da se obuče i još uvek ima užasnu frizuru.


U stvari ne znam koliko sam se promenio od tog doba i da li sam se uopšte promenio. Promenile su se okolnosti gospodine sudija, to je sigurno. Samo nikako ne mogu da zamislim da sam tada imao 21 godinu, a da će moja Crysta u septembru napuniti 21. Od jutros razmišljam gde da je vodim i šta da joj poklonim za rođendan. Ostalo je još tri meseca, ali nikad nije rano da se planira. Da me je tada videla, nisam siguran da bi se udala za mene. Doduše nisam ni ja siguran da bi se tada ženio.

Vodiću je negde daleko, kupiću joj nešto lepo...

Odana žena na ruci i srcu! Šta više treba pesniku!?

Blog koji sam mnogo voleo. Neponovljivi Petko.

Danas na svadbi Crystinog rođaka gledam češke devojke i razmišljam kako su samo ostale tako pune ženske ljupkosti, uprkos svemu?

Kao klinac gledao sam jedan dokumentarac iz Afrike. Crnac traži vodu. Iskopa usku rupu u strmom obronku, ali to radi samo ako primeti da ga majmuni gledaju. U rupu stavi neko zrnevlje i posle se sakrije. A majmunu neda đavo mira, radoznao. Dotrči do te rupe i gurne ruku u nju. Uhvati zrnevlje, ali sad ne može da izvuče šaku. Pohlepan pa ne ispušta iako mu se ruka zaglavila. A crnac dođe pa ga uhvati i sveže na suncu i čeka. Kad majmun dobro ožedni on ga odveže i trči za njim. Majmun misli samo na vodu i trči ne obazirući se u nekakve pećine gde je voda. Crnac odmah za njim i tako otkrije gde se majmuni poje pa i on utoli žeđ.

Na sličan način trgovci maglom zajebaše i naše ženske. Namamiše ih na šarenu lažu, upecaše ih na njihovu radoznalost, ali im ne dadoše da utole žeđ nego ih upregnuše da rade za njih, a protiv svoga i svojega. Čast retkim i zato visoko cenjenim izuzecima. A kad pokvariš žene porazio si i muškarce.

Sovjetska država pade zbog svilenih gaća ali se Rusi posle opametiše pa gaće i dalje smatraju gaćama, a ne zlatnim teletom, a u Srbiji lele i kuku, i muško i žensko još uvek čezne za svilenim gaćama.

Uputstvo: Upotrebiti nešto lateralnog mišljenja.

Evrovizijska takmičenja gledam tek 4 ili 5 godina. To se, u vreme kad sam bio klinac u našoj kući smatralo kao nešto krajnje neukusno. A sada je Evrovizija za mene lepa prilika da pratim kako se menja kulturno/nekulturno lice Evrope.

Nakon prošlogodišnje nepravde kad je Serebro osvojilo treće mesto na Evroviziji, umesto prvog naravno, danas je Dima Bilan po prvi put doneo pobedu Rusiji. Nije mi se sviđala ni Molitva ni Marija Šerifović i ne zbog toga što dobro znam Marinu, a pogotovo Olju, nego zato što ne volim pretenciozne pesme i arogantne pevače.

Ovaj put mislim potpuno obrnuto. Dima je bio korektan, ali ništa više. Naša pesma je bila bolja. Gledao sam satelitski prenos na BBC, naravno zbog Terry Wogana. On je poznat po prilično ljigavim komentarima i ismevanju Evrovizije. Naročito se okomio na glasanje Istočno Evropskih zemalja i uporno podmeće da glasaju jedni za druge iz simpatije. Dobro zna da se radi o glasovima emigracije za predstavnike njihovih zemalja, ali to prećutkuje. Danas je čak napomenuo da će se zemlje Zapadne Evrope verovatno povući iz budućih takmičenja. Tipično Engleski strah od poraza. Za volju pravde hvalio je našu pesmu.

E pa gospodo iz Zapadne, vi ste najviše uradili na komadanju Istočno Evropskih država, pa vam se to sada vraća i na Evrovizijskim glasanjima. Zato mi je najveće zadovoljstvo predstavljalo ne prvo mesto Rusije nego zadnje mesto Engleske. Doduše podelili su ga sa Poljskom, ali to nije ni čudo. Ko to uopšte voli Poljake?

Danas smo ostavili decu da ih čuva Zoranova sestra, pa smo Crysta i ja, Zoran, Paja i Dušan, njihov najstariji brat i njegova žena Denise otišli da se smucamo po gradu i uživamo u Francuskoj kuhinji. Dušan je potpuni hedonista Francuskog stila, valjda 15-ak godina u Parizu napravi od čoveka prefinjenog ovisnika hrane. Odveo nas je u Au Trou Gascon mali restoran s fantastičnom atmosferom. Najviše mi se svidelo kako kuvar i Dušan raspravljaju dok naručuje i feedback koji mu Dušan daje dok krkamo Gaskonjske specijalitete. Uvek me je fascinirao ton Francuskog jezika, njihova žustra mimika, ritam i prateće gestikulacije. Stari švaleri, žovijalni paunovi, dok blebeću za stolovima punih hrane, njihove žene ih malo gledaju, a malo zagledaju ostale muškarce. I nešto kapiram zašto su Francuskinje tako ženstvene i ljupke? Pa prosto, uvek se takmiče da svom čoveku budu privlačnije od punog tanjira.

Ne znam šta mi se više sviđa, prirodna i spontana arogancija Parižana i zato neverovatno komična ili njihova sposobnost da celo veče uživaju u jelu i piću i izađu trezni iz restorana.

Evo danas dok Srbija glasa u Parizu na venčanju našeg druga, gospodina Velibora Bate Kojovića (VBK-a) i gospođice Radmile Kovačević pobedila je "staljinistička" struja!!!

Predrag (Paja) i Zoran Pajić (moj kum), Vladimir Radović (Vlada Rus) i ja , izlazimo iz automobila i krećemo prema restoranu, a jedan od fotografa koje je angažovala mladina familija dok podiže kameru najavljuje ostalima: Evo ih Čvorovići dolaze! U staklima restorana stvarno primetim naš odraz, scena iz Balkanskog špijuna. Nas četvorica u crnim tuxedo odelima, samo nam nedostaju šeširi.
Na mladinoj strani masa devojaka u dugim belim haljinama i dvojica ne baš pričljive braće, tako da smo za ručkom u držanju govora i zdravicama definitivno pobedili. Svadba je bila elegantna i zahvaljujući ženskom svetu, lepo raspoloženoj muzici i zaljubljenim mladencima, vesela i nenaporna.
Eh, kad vidim tako nešto, prosto mi dođe da se ponovo ženim.;o)

Maj mesec pamtim po venčanjima, pa evo i ovaj nije izneverio. Prvo u Pariz na venčanje VBK-a, pa u County Londonderry, Paidraig se ženi, pa u Prag na venčanje Janeka, Crystinog rođaka. Svi se normalni žene osim jednog, mog kuma. Taj ima milion izgovora. Te ima puno posla, te sređuje kuću, te devojka se školuje, te pada kiša, te ne sviđa mu se crkveno venčanje, a opštinsko je socijalistička glupost, te nema gde da smesti familiju kad dođu, te ovo, te ono...

Na kraju sam digao ruke, i ja, i njegovi roditelji, braća, sestre, prijatelji. I sad razmišljam pa što da se uopšte ženi? Lepo čoveku, ne sećam se da sam ga ikad video da je neraspoložen, zamišljen, depresivan. Uvek kao dete. Vedar, optimističan, bezbrižan, uvek u ovom trenutku, kao da sutra ne postoji. Pa zar nije to blagoslov samo po sebi?

Ponekad, čovek se nađe u dilemi, ja, moja žena, moja deca, ili narod od koga sam potekao? I pošteno rečeno, nema odgovora. Naravno, muška dilema. Treba pronaći mere pripadanja. Treba raskopati ruine zaborava, razlike onog partikularnog i onog večitog. Treba se pomiriti sa sudbinom muškog, naći granicu ljudskovine u sebi. Treba stati iza svoje odluke.

Boli me pojedinačnost sopstvenog bića. Ali prepoznajem utešnost mog bola. Opstati u sudbini ili je prevariti? A možda prosto je slediti, usprkos svim konsekvencama. Biti ono što ti je dosuđeno. Izabrati čast nad pukim postojanjem.

Nedostaju mi odluke, rano je za mene, još uvek nemam unuke. Teško mi je da se protegnem u budućnost. Da, teško je biti čovek kad pacovi vode narode.

Kad beba zaplače
mama prva skače.
Gura sisu u usta,
gutljaj mleka gusta.

A kad beba sere
tata se izdere,
jer ga mama budi
kad zora zarudi.

Mala guza proizvodi
obilje govanca
oblika i boje
pasulja prebranca.

I da ne bi bila svađa
sve to tata nosi van.
S govnetom se rađa
svaki njegov dan.