Svi postovi sa bloga: Životinja
Evo je kume, prava Ghirardelli čokolada. Kupio sam 12 komada u Delhiju. Koja ironija, ima u Sjedinjenim Ciganskim Državama, a nema kod tebe u Švedskoj.
In far Tibet
There live a lama,
He got no poppa,
Got no momma,
He got no wife,
He got no chillun,
Got no use
For penicillun,
He got no soap,
He got no opera,
He don't know
IriumFrom copra,
He got no songs,
He got no banter,
He don't know Hope,
He don't know Cantor,
He got no teeth,
He got no gums,
Don't eat no Spam,
Don't need no Tums.
He love to nick him
When he shave;
He also got
No hair to save.
Got no distinction,
No clear head,
Don't call for Calvert;
Drink milk instead.
He use no lotions
For allurance,
He got no car
And no insurance,
No Alsop warnings,
No Pearson rumor
For this self-centered
Nonconsumer.
Indeed, the
Ignorant Have-Not
Don't even know
What he don't got.
If you will mind
The box-tops, comma,
I think I'll go
And join that lama.
Nažalost ne idem na Tibet, ali idem u Indiju. Nikakav biznis s moje strane, samo pravim društvo ćaletu. Pridruženi član delegacije. Sam svoj majstor politika.
Nešto razmišljam, koliko ih je tamo? Milijarda? Još im samo ja trebam.
Sutra idem kod čika doce da primim boce. Pelcovanje protiv koječega. Nemam ni jedne bele pantalone, one za golf ne računam. Loš sam ja Ostap Bender. Ali definitivno sam odlučio da dole kupim (i nosim) veliku belu čalmu.
Sinoć smo večerali kod Radovića, jutros zorom lagano doručkovali kod nas, a odmah posle toga Vlada se pojavi s puškama i zove u lov. Ja odbio. Nije to meni baš neki zabavan sport, ali Paja hoće. Vlada me zezao po običaju. Video da čitam jednu istoriju grčke drame, pa me prozvao "filozof Grčković". U redu, njih dva krenu, a ženskadija pređe preko kod Radovića. Tanja je u osmom mesecu, a ova moja friško trudna. Baš lepo da se istrućaju sa Svetlanom. Meni je to udav. Kad žene pričaju među sobom to me odmah uspava. Ja uzeo Danilčeta pa iza kuće. Njemu napunim mali bazen za naduvavanje vodom, ubacim njegove igračkice, neke brodiće, patkice i on lepo guguče, prska se i igra. Ja u ligeštul, čajnik pun hladnog čaja na stoliću, knjiga u krilo, šta ćeš lepše. Negde oko jedanaest zaduvalo, izvadim Danila iz vode, uvijem ga u penjoar pa posednem na sebe. On voli tako da sedi na mom stomaku. Mi se tako "izrazgovaramo", ja nešto naglas pročitam, a onda gledam njega, a onda on nešto brblja. Onda stavim knjigu pred njega, a on nešto: "Dada bada". I tako se zezamo, kad on nešto izgubio interes za knjigu, počne nešto naglas: "Hm, hm" i kao da reži i desnom ručicom mlati prema malom drvljaniku i okreće se tamo. Ja sad nadnesem ruku nad čelo i blejim u drvljanik, a on opet "Hm, hm". Ustanem pa ga ponesem tamo, obilazim, gledam okolo po travi, pitam:"Šta je sine"? Jok, čim smo se vratili on opet "Hm, hm" i jednako ručicom na drvljanik. Spustim ga ja na ligeštul, dohvatim mobilni i taman da nazovem Crystu, kad puče puška tu odmah nizbrdo, iz Orjavske šume. Danilo se malo kao štrecnu, a ja malo više i opet ono "Hm, hm". Ja sad ozbiljno razmišljam šta li je detetu, kad ono nešto "Baaam" od drvljanika. Skočim metar u vis. Šta li je sad tamo, koji li je kurac sad? Odem da pogledam, kad ono mrtva divlja guska, tresnula po velikom limu koji je bio naslonjen na drvljanik. E sad pazi osećanja. Prva misao u glavi: Jebote, vidovito mi dete. Sve to s nekom mešavinom straha i svetog osećanja. Malte ne da padneš na kolena i jaučeš: Gospodi pomiluj! Gledam prema Danilu, a on opet ono ručicom, ali napravio neku grimasu. Kontam čoveče dete ti lepo kaže: Vidi tata na šta sam upozoravao. Kad tu iza kuće čujem žene. Dolaze. I čujem Tanju kako se nešto ljuti, "Sumašedšij", verovatno na Vladin račun. Crysta se pojavi prva, a keva za njom. Crysta na mene: Gde je dete? Pa eto ga tu pokazujem na njega požurim da joj ispričam kako je Danilo predvideo sve. Zaneo se ja u priču, ali iako entuzijastično objašnjavam ona nikako ne shvata ozbiljno, naprotiv u jednom trenutku eksplodira od smeha. Bukvalno se dernja, razvalila usta kao pekaru i urla iz sveg glasa. Sad se ja potpuno zbunjen obazirem okolo, i Danilo se smeje i ne mlati ručicom više, a Crysta već kod njega i sad u totalnoj histeriji. Zastanem, dok prilaze keva, Tanja i Svetlana. Crysta gleda u Danila i reve kao magarica, Danilo gleda u nju razdragano, a ja tek sad primetim da se on ukakio i to baš na moju Istoriju grčke drame. Majmune, smeje se Crysta, ha,ha,ha, totalno si poludeo, ha,ha,ha...tako on..ha, ha,ha,.. tako on pokazuje...ha,ha,ha...da hoće na nošu.
I tako, guska je očerupana, ispečena i servirana danas za ručak. Vlada je držao zdravicu u kojoj je objasnio da je guska posvećena lokalnom filozofu Grčkoviću, ocu vidovitog sina. A ja žvaćući zagrizem zrno sačme i tako mi prisede guska.
Crysta mi je od skora opet tehotna tj. trudna. Dete smo napravili u Češkoj u dvorcu Nelahozeves pre 5-6 nedelja. Selo je poznato po tome što je u njemu rođen kompozitor Antonin Dvorak. Prvo smo slušali klavirski koncert, svirale dve rođene Ruskinje, Irina i Anastazija, a onda otišli u sobu i komponovali dete.
Interesantno, Crysta odmah imala ideju da je trudna, ono posle desetak minuta. I isto kad nam se prvi put desilo odmah počnemo o imenima. Za Miloš, ako bude sin smo se dogovorili još pre, a za žensko nema teorije. Ja sam nešto navalio na Anastazija, svidelo mi se kako ova pomenuta svira (a nije ni loša, onako), a Crysta uporno Zdenka. Sad ja kažem da mi je to, šta znam nekako previše jebačko ime, k'o da Bože me prosti, detetu daš ime Vagina ili Vulva. Onda pomenem da je nekad postojao Zdenka sir i da je onako znao da se zgnjeca, onda Crysta udri jastukom po meni i tako to. Uglavnom kad god odemo u Češku ili nas vodaju po kulturnim aktivnostima ili se ja olešujem s njenom rodbinom.
A mislio sam u stvari da drugo dete pravimo u Beogradu ili šta znam, Čačku ili Užicu, ali eto zalomilo se. Sve nekako imam osećaj da će da bude mnogo kulturno dete. Nekako smo postali ušuškani, sigurni i bezbrižni, prosto predemo po kući. A i selo nam se nekako pogospodilo, Novodevično sad baš lepo mestašce.
Danilo je naravno pravi Racković, bučan i laje. Majke mi, ispušta pravi lavež. Sad navalio da prohoda, malo malo, uhvati se za stolicu ili za kauč pa se propinje i osovi i uvek na mene A A A A A. Kratko i odsečno. U stvari laje više onako kao foka, a kad hoće sisu onda počne nešto Bu Bu Bu Bu. Sutra nam dolazi moja keva na tri nedelje, pa ćemo ga malo uvaliti njoj da ga uči lepim manirima. Kod mene nije uspela, a šta će da bude s njim, ko zna.
Ja i Vlada smo došli oko 6 i kad smo videli celu stvar, pozornicu, pistu, dekoracije, bar, šampanjac, fotografe, muziku, neke pičkice s akreditacijama, samo smo se zgledali. Jebote Vlado, ko će ovo sve da plati? Ja ne, tvoja žena je ovo organizovala. Čekaj malo, pa i Tanja je u tome. Elem za nekih mesec i po njih dve su napravile čitavu kompaniju. 40 devojaka, ne babe kao što sam ja pretpostavio, iz Perma, Zlatousta, Njižnjeg Tagila i Jekaterinburga, će da rade neke vezove, neke detalje od kože, tkanine i još mali milion kojekakvih andrmolja za Crystinu firmu. Na reviji je preko dvadeset modela prošetalo tri puta sve te haljinke, torbe, kapute, a sve su kreirale, Crysta, Tanja, Žana Smolenski i Julja, jedna ženska dole njihova lokalna iz Udmurtije. Crystina šefica je nakon revije iskočila na pistu i počela da ih cmače. Mislim ono, totalni bljak, kičeraj od glave do pete. Pa posle ono prenemaganje, šampanjac, kezovi. Najgore je što sam ja bio gladan kao vuk, sve izvirujem kad će da iznesu da se nešto prezalogaji, kad mi Vlada pokaže šta se dešava okolo. Fotografi zaredali pa slikaju sve. Onako izvlače neke ribe iza stola pa ih slikaju po dve, tri onako sa čašama šampanjskog. Pa šta, slikaju ribe? Halo Gile, halo? Ja ga gledam, a on opet, halo, Gile halo. Koji ti je kurac bre? Ma Hello magazine, to bre. Samo sam đipio iz separea kao da sam na federima i zbrisao prema šanku, a Vlada odmah za mnom. Ovi ludaci sve bliže stolu, blicevi secaju na sve strane. Crysta, Tanja, Žana, Crystina šefica i dva dupedavca iz Crystine firme opalili kezove na sve četir strane. Vidim i Crysta i Tanja zveraju gde smo nas dvojica, a mi čaše pa iza stuba. Uglavnom, prošli fotografi, kad naleti Maša na mene. Studirali zajedno, a ona je sad neka kao novinarka, moda i to sranje. Otkud ti? Pa eto onako, muvam se, svratio s drugarom. Pa zar ti nisi na zapadu? Pa bio sam pa se vratio. Pa gde si sad, šta radiš? Tu sam, šljakam nešto u finansijama. E oćete ti i drugar s nama posle u neki klub? Ma ne znam, nisam nešto u formi. Ma hajde ima par modela, baš naš fotograf zna par njih pa da odemo na koje pićence. Hvala drugi put, drago mi je da sam te video. U redu vidimo se. Taman mi naručimo još dva kad moja sestra priđe. Pa gde ste vas dva seljaka? A što to? Pa kako vas nije stid? Žene vam u centru svega, a vas nema da ih podržite. Ok vratimo se mi za sto. Crysta na mene: I što pobegoste? Ma nismo, samo smo otišli na piće, znaš da mrzim šampanjac. Jao Gile nemoj da me blefiraš, pobegli ste od fotografa, znam te. Ovo je sve čoveče interno. Kako to misliš? Pa lepo, ovo sve firma plaća, sve je ovo za ovu dvojicu organizovano. Kako to misliš? Sve ovo za dva pedera? Pa da, naravno, oni su stilski direktori, oni određuju gde ide lova i koliko, moja šefica je ovde bila samo da podrži mene jer je ovo deo njenog projekta. Ok pa gde su sada ti tipovi? Tu upadne Tanja smejući se, otišli su rano na spavanje, paze na ten. Pa dobro, ne kapiram, u čemu je caka? Tvoja firma potroši lovu za sve ovo da bi dva lika iz te iste firme videla čitav šou iako su mogli da vide te stvari i da ste im poslali poštom, gde je tu pamet? Ne shvataš, stvar je u prezentaciji, atmosferi, energiji, entuzijazmu, komunikaciji naše poruke. I šta je poruka? Kupi, potroši, daj nam lovu? Ne, poruka je budi deo ovog sveta, budi deo sveta koji je siguran, koji je toliko siguran u sebe da može da priušti i ono što nije samo neophodno. Ok.
Nisam znao šta da kažem. U stvari jesam, ali zašto bih? Kad pogledaš iskreno, sve je to deo iste komedije. Ja se oderem da naučim ljude kako da investiraju, ili da uverim njih da mene ovlaste da ulažem njihov novac. I šta rade ti ljudi kad zarade lovu? Kupuju kuće, automobile i jahte koji im u stvari ne trebaju, ali time "komuniciraju svoju poruku", koja znači, vidiš kako sam ja glavni dasa kad sve ovo mogu da kupim, ako nemaš ovo beži mi s puta. A lovu koju prebace ženskoj, ona potroši na robu drugog tipa, ove stvari kojim se bavi Crysta, i time i ona komunicira svoju poruku drugim ženkama, koja opet znači ja sam glavna riba, na guzici imam krpica u vrednosti godišnje plate tipa kome ti mašeš ribom ispred nosa, ne misli da tvoje žgoljavo dupe može biti konkurencija mome. Da ti je išta vredelo, prodala bi ga skuplje.
A ja, moja žena i milijarde nas šljakera, sav naš trud pre ili kasnije bude ugrađen u ovu globalnu piramidu besmislenog duvanja, na čijem vrhu ovi moroni igraju svoje smešne rituale.
Simple as that...
Bitno mi je da me nos još dobro služi i da još mogu da "smell a rat". Uzgred, negde sam pročitao da je neko istraživanje utvrdilo da su odluke koje se donose bez mnogo razmišljanja, one gde radi guts feeling, statistički rečeno, češće adekvatnije od onih koje su rezultat velikog mozganja i domunđavanja. Ništa novo za mene, ali opet mi drago da i nauka to potvrđuje.
Ovaj put smo bili civilizovaniji, raspalio sam roštilj na propisanom mestu, pa smo jeli, a ja gucnuo i malo votke jer Crysta vozi. Klinci se sankali, Danilo pokušao da jede sneg i tako. Posle spakujemo stvari u kola pa dva kruga trojkom. U neko doba Danilo kenjka, hoće da kaki. Kažem čiletu da stane, a Crysta ga iznese pa u iza žbuna s njim. Posle par minuta dere se: Gile zaboravila sam baby wipes. Izađem i ja da vidim šta je problem. Pa obriši mu guzu snegom. Pa kako ću? Na kraju ja to uradim. Vidiš lepo uzmeš grudvu snega i lepo obrišeš date. Pazi ja se toga nikad ne bih setila.
Vratimo se do trojke, a Aca i Peca izašli i gledaju konje. Griša vidi koliki je kurac ovom konju. A stvarno onom u sredini se digao. A ovoj dvojici odsekli podviruje se Peca. Ma to su bre kobile. A gde je njima kurac? Pa kad im treba onda im ovaj konj pozajmi. U jes' komplikovano kad si konj. Nije nimalo lakše biti ni čovek, ali još su mali da im to objašnjavam. Možda će i oni jednog dana dolaziti s devojkama u Carcino. Tada će im sve biti jasno.
Pre par dana bili smo u Moskvi kod mojih jer je došla Aleksandrina keva, ćaletova tašta. Čudno, pitam se šta meni dođe ćaletova tašta, ako mi nije baba? Polu baba možda ili baćeha? (od baba i maćeha). Naušedšenije, evo izmislih novu reč. Baćeha. Dakle Ana Kondratjevna je jedna jako srdačna žena i uvek je mene posebno gotivila. Baš u svakoj prilici. Uvek uz kakav praznik upita posebno za mene ili pošalje kakvu interesantnu sitnicu. Ona je meteorolog i potiče iz jednog vrlo zanimljivog socijalnog miljea. Neki njen predak Semjon je bio carski činovnik na Aljasci, pa kad je car prodao to Amerima, pobuni se pa zaglavi i u tamnicu. Uglavnom sva njegova deca ili unučad su posle postali vatreni komunisti. On je bio čovek neverovatno širokog polja interesovanja, od špijunaže, stranih jezika, do religije i umetnosti Indijanaca sa Aljaske. Tako da su boljševici posle revolucije njega kao neku vrstu proto komuniste svrstavali u svoje pa je sva njegova velika biblioteka i zbirka najrazličitijih stvari završila u lokalnim muzejskim skladištima. Nikad to nije neko posebno istraživao, ali je Genadij, Anin brat pre nekoliko godina sve to što je pripadalo tom njihovom pretku uspeo da vrati u posed porodice. Ne verujem da tu ima neke velike materijalne vrednosti, ali ogromna zbirka njegovih pisama i beležaka sigurno ima određenu naučnu vrednost. Jedna mala knjižica koju je on objavio kao samizdat 1857, a zove se "Zapisi radoznalog putnika" štampana je na ostrvu Kodijak u štampariji izvesnog V.Z.Tihonova. Ima u toj knjižici dosta nepoznatih podataka. Na primer, o misionarskom radu Ruskih pravoslavnih sveštenika među Indijancima. Jedna priča o Indijanskom vraču koji nauči da čita, pa celo pleme prevede u pravoslavlje je neverovatno lepo napisana. Ipak mene je najviše oduševila jedna narodna skaska koju je on zapisao kao mladić u Pskovskoj guberniji, pa sam je ovde i preveo.
Zlatan momak i večita devojka
Pobedio arhanđeo Mihail vojsku sotoninu pa na nebu bejaše parada anđeoske vojske. Arhanđelu klicaše, a on se stideše. Sva je snaga u Boga, pa i slava dakako pripada Svevišnjem. Bi Bogu ugodna njegova skromnost pa da ga nagradi na svoj način. Da se pobeda tvoja slavi hiljadu leta posvetiću spasenje dve čiste duše tvojoj skromnosti i predanosti. To kaza Svevišnji pa pusti dve bele golubice na zemlju. Jednu tada, a drugu kroz hiljadu godina. Sleti prva golubica na prozor sirotoj seljanki kojoj mnoga deca umreše u mladosti. Probudi se seljanka s mišlju, kad se osvrneš na život on traje trenutak, kad ga živiš on je večit. Ugleda golubicu na prozoru pa izađe iz kuće. Golubica odleti a na snegu ispred prozora ostade slika Arhanđelova. Kako je ugleda užari sunce te se sneg otopi. Na godinu posle rodi ona devojčicu lepu kao anđeo. Kad je devojčici bilo godinu dana na Aranđelov dan ispred crkve ona zapeva pesmu glasom detinjim slaveći Boga i njegovu mudrost. Pade sav narod na kolena Bogu se moleći, a kaluđeri roniše suze. Izraste u krasavicu da je nije bilo do primorskih strana, a čudna blagodet zapade celi njihov kraj. Rađalo je kao nigde, a i Tatari ih zaobilaziše. Uda se i izrodi decu, dočeka i unuke, a ne ostari ni dana. Bi joj krivo što ne stari, a stideše se što je prosci njenih unuka zagledaju pa se poče pepelom po licu mazati. Ali zalud, ne staraše. Kad god se rastuži da zaplače, pesma iz njenih usta poteče, a narod se skupljaše da je čuje. Jednog dana kad joj umre muž najavi da i ona ide u šumu da se propasti preda. Odvraćahu je, ali ona ni da čuje. Ode i lutaše po gorama, gladovaše, ali je smrt ne snađe. Od gore do gore, do dalekih strana iđaše. A kad napuni stotinu godina spusti se u selo hiljadu vrsta od svog kraja pa se u nadnicu dade. Nedugo posle zaprosi je gazdin sin pa se uda za njega. Izrodi mu decu, a opet isto. Ni jedne bele vlasi, ni jedne bore na licu. Mazaše se i pepelom i zemljom, a ne smede tugovati da opet ne zapeva. I tako za hiljadu godina lutaše ona Rusijom, rađajući jake i zdrave kćeri i sinove po svim Ruskim stranama. Tako Bog dade da se umnoži Rusija.
Druga Božija golubica sleti već kad su Ruski carevi stolovali u Moskvi. Tatare oteraše, Hazare potreše, a blagodet se Božija prosu po majčici Rusiji. No, kako svaki starac zna, iskušenje je mater svake milosti, pa u jednom selu i to u istom onom u kome se rodi večita devojka živeše siromašna udovica sa tucetom dece oko ognjišta. Nikad leba ne imaše, gladovaše od kako sisu ispustiše. Najstarijem bi trinaest godina kad mu mati zaspa premorena u hladu kraj posne njive. Probudi je gugutanje. Pogleda na granu a bela golubica iz kljuna ispusti zlatan medaljon sa likom Arhanđela, pa odleprša visoko, skroz gore iza Sunca. Prekrsti se udovica pa dozva najstarijeg sina. Nosi ovo na trg pa prodaj i kupi nam leba. Uze dečak medaljon pa put grada. Gledao medaljon pa mu bi žao da ga proda. U gradu se unajmi kod trgovca za slugu, a ovaj ga povede na put. Kako gde stadoše da trguju okupiše se kupci oko njih, pa gde god da robu pokazaše razgrabi je masa za dobre pare. Trgovac ga blagoslovi i nagradi, a on materi ode s vrećama hrane. Stade i dalje s gazdom putovati, u karavane sve do Kitaja i Perzije. I vazda im se kese presipaše. Poodraste dečko u naočitog momka, a i zlaćana mu brada izbi. Jednog dana ču gazdu kako ga svojoj kćeri hvali, a devojka se zagleda u njega. Ali njemu bi teško oko srca. Zar me zlato čovekom čini? Mater me voleše i kad sam bio šaka kostiju. Zahvali se gazdi pa se sam u svet uputi. Gde god se kakva posla prihvati rodi mu trud stostruko. Materi dvore sazida, poženi braću i sestre poudava, a on jednako putovaše. Za šaku kupi, za torbu zaradi, za torbu kupi za vreću mu se vrati. Za vreću kad kupova, kola mu se presipaše. Al devojku za dušu ne srete. Kako koji posao završi za crkve davaše, sirote opremaše u svatove, gladne nahrani, žedne napoji, a srce mu suvo i turobno. Što više zlata, a on sve usamljeniji. Naposletku bacaše zlatnike za sobom. Narod se za njim uputi, kupiše zlato, tukoše se, krvi se jedan drugom napoji. Ili se u kocku i opačinu dadoše. Lako bogatstvo je uvek nizastranu, a on prosipaše. Jutrom zaradi, večerom baci. Manuše se ljudi truda i zanata, iđahu za njim gomile i zlato kupiše. Besposlica ih obuze. Tako se propi Rusija.
Jednu noć uteče od gomile kroz neke jazove. Vreću zlata istrese idući uza stranu, pa zaspa na vrhu brega pod brezama. Jutrom začu pesmu devojačku pa se sakri i gledaše kako prelepa devojka gazi uzbrdo preko njegovih dukata. I pevaše večita devojka tužeći sama u divljini, a njemu se skupi grčina u srcu pa se rasplaka kao godina. A devojka uzađe pa kad ga vide u suzama upita ga šta mu je. Siromah sam u srcu, a zlato mi se presipa. Kad se Bogu prestavim nemam nikog da ga na nebu dočekam. Htedoh dobra činiti, a zlo napravih. Samujem jer me ni jedna u oko ne pogleda, a da na moje zlato ne pomisli. A ti si jedina koja po njemu gaziše i jedina koja me u oči pogleda. A šta ti je to na grudima, upita ga devojka? On pogleda i vide medalju s Arhanđelovim likom i otvori mu se vid duhovni. Pade na kolena i Bogu se pomoli, a devojka mu milovaše kosu svojom rukom. Hoćeš li da se udaš za mene? Hoću. U selu zameniše medalju za sekiru i motiku. Podigoše malu kućicu na bregu gde su se sreli, a ona uskoro zatrudni. I prvi put joj grudi otežaše. Na Aranđelovdan rodi sina Mihaila. On se vrati sa njive i zateče je sa detetom. Poljubi je u čelo i reče, gle evo ti jedne sede. Dao Bog jedna za svako dete. I tako podigoše porodicu u slozi, trudu i ljubavi. Kad se Mihail zamomči celiva roditeljske ruke pa ih za blagoslov zamoli. U svet mi je ići, ali ne brinite, vratiću se da vas u starosti utešim. I ode Mihailo po Rusiji gde se kao junak pročuo, a kad se u medveđe kože obučen u Sibir uputio već je i puk junaka za njim hodio. Kažu stari da je na svakom konaku brezovo drvo ložio i gde god granu preseče Arhandjelov lik se na presku ukazao. Prvi je pravoslavni na Aljasku stupio, ali se vrati da do starosti dohrani roditelje. A njegovi momci ostaše i drugi za njima odoše. Tako se proširi Rusija. Nije kad hoće, nego je kad može. I to je sva istina.
Kad razmišljam zašto mi se ova priča svidela, čini mi se da je zato što nije zatvorena u svojoj poruci. Čak je nekako ezoterična i naizgled nelogična. Mešavina mitske priče i individualne naracije. Možda itinerar unutrašnjeg putovanja? Kad sam je prvi put pročitao pade mi na pamet da je u svakoj priči neki koan. Oni koji su familijarni s osnovnim pojmovima Zen budizma razumeće da cilj pitanja nije u odgovoru nego u dolaženju do saznanja, do sazrevanja za neupitno i neodgovorivo.
Ja sam sasvim druga prica. Uvek tacan. Imam nesto ugradjeno, osecaj postovanja svog i tudjeg vremena valjda. A naravno i rucni sat. Moj prvi sat bio je Raketa. Mehanicki, jevtin, potrosni materijal, ali ja sam ga opet voleo. Ukrade mi ga jedna riba u osmom osnovne. Slaba joj vajda. Posle sam nosio dzepni, isto SSSR proizvod, Molnija, a celi fakultet i ono malo vojske nosio sam crni, cetvrtasti, plasticni Casio. Njega sam najvise voleo. I sad ga imam negde medju sitnicama. Kad sam posao u UK, kupi mi cale Swatch Irony Chrono. Taj je sad na dnu mora 100 metara od plaze u Becicima. Zgulila mi ga s ruke jedna histerusa iz Pop Taskove. Sad nosim Citizen, radi na svetlo, gradjen kao tenk, perpetual calendar, pokazuje tacno vreme i to je sve sto mu u stvari i treba.
Satova ima raznih, mehanicki na navijanje, na baterije, na kiselo mleko, automatici, elektronski, plastikaneri, red gold, platina, zlato, argentum, nerdjajuci celik, vojni, pilotski, ronilacki, muski, zenski, deciji, masonski, muslimanski, zeleznicarski, satovi za medicinske sestre, za slepe, za one sto ne znaju sta ce od para, za glupe, analogni, digitalni, neodredjeni itd. Na samom vrhu piramide su tri firme. Patek Philippe, Vacheron Constantine i Rolex. Patek je sat za kraljeve, Vacheron za vojvode, a Rolex za dzibere, u koje, na zalost spadam i ja. Dakle, ako vas put nanese u City of London ili oko Moskovske berze, u vreme rucka videcete hiljade dzibera u prugastim odelima i sa Rolex Submarinerom na ruci. Priznajem da sam svoj Rolex kupio po trivijalnom principu kud svi Turci tu i mali Mujo. Nosio sam ga jedno dve nedelje dok nisam ukapirao da pokazuje da Jun ima 31 dan. Naljucen odem u radnju i liku pokazem da sat nije perpetual, tj, ne menja datume zavisno od meseca, ali mi prodavac objasni da izraz perpetual u Rolexovom zargonu znaci da je sat automatik, tj, navija se pokretima ruke dok ga nosis, a da perpetual calendar znaci da sat menja datum ili dan zavisno od meseca. Tako sam postidjen napustio prodavnicu, ali to iskustvo mi je pobudilo interes za Haute Horlogerie. Mogao sam da ga prodam, cak i za nesto vise nego sto sam platio, jer je tada postojala i lista cekanja, ali zbog nekog razloga nisam. Mozda jednog dana dziberi prestanu da ih nose. I tako, ostala mi pasija, ali vise teoretska. Bas pre neki dan dobih prospekt Daniel Rotha. To je jedna od Haute Horlogerie kuca uz Gerald Genta, koju poseduje Bulgari group, ili kako oni kazu BVLGARI. Mislim da je to kod za budalast i vulgaran, ali sta ja znam! Elem dobio ja katalog, ljudi se bas istrosili, ono luksuz, stil, masan papir, mozes na njemu jaje da ispeces. Al' pazi sad, potpisao se direktor licno. Neki lik Gerald Roden. Ja ono bas zavirim, a dziber se potpisao hemijskom olovkom. Ma koga bre blefirate stipse? Na kraju mi poslao i list papira sa najblizim distributorom. Da Vinchi u Moskvi na Olimpijskom prospektu. Sve zurim da se ispovrcem 40.000 eura za sat, malo prekosutra.
Sad je najnoviji fazon uvaljivanje "automobilskih" satova. Kao kupis Bentley i dobijes mukte Breitling Bentley sat. Ili mozes da kupis sat pa foliras da imas Bentley. U bre daso odakle ti taj dobar sat? Ma bezveze, uvalili mi ga uz Bentleya. Ili na primer, Panerai, prizvodjac gadnih i kabastih satova (btw, Stalone je fan te marke, satovi su onako oblika ekrana, bas kao i Staloneova glavudza) pravi Ferrari sat. Cak i masovni japanski Seiko uvaljuje Honda Bar satove. Perverzija. Ili na primer, IWC je valjao pre koju godinu jedan sat, tipa Grande complication nazvan Il Destriero Scafusia. Tada je kostao nekih 110.000 funti. Pa jebote uz to su trebali deliti automobile. Kupi sat, evo nova mecka.
Kad smo vec kod automobila, evo jedne interesantne vesti koja me je na kraju raspizdela. Kad sam u decembru bio u Skotskoj u St Andrewsu naravno nadjem Paidraiga. On, Vlada i ja po obicaju odmah po pabovima, a Zoran sa Crystom i Vladinom Tanjom u kupovinu. Nadjemo se jedno vece svi u Lafferty's. Nije proslo malo dodje Franco jedan zabar iz centrale moje bivse firme, znam ga s nekih aukcija i jednom smo delili hotelski sobu u Parizu za vreme neke izlozbe. Onako prosipamo zvaku, ko je gde i to, sta se radi i slicno. Odjednom kaze on, hocete li sutra da vidite najskuplji auto na svetu? Zoran, auto fanatik, odmah zdraknuo, gde, sta? Vlada voli sve te tehnicke stvari, a ja onako, prosecno radoznao covek. Ok, sto da ne, a gde je to? Glenrothes. A o cemu se radi? Prodajemo ga na Salon retromobiles u Parizu u februaru. Hoce i Crysta, a i Tanja. Ajde, bas da se provozamo. Sutra poranimo, to je nekih 25 milja dalje. Dovezemo se do jedne sminkerske garaze u blizini golf kluba. Franco i Paidraig povadili akreditacije, ja foliram, kao moja ostala u kolima, mrsko mi nazad, a ribe su kao nase, onako usput navratili da nesto proverimo. Kompleks garaza, radionica i skladista starih originalnih delova automobila. Udjemo, ali jedan cikica u kacketu izjuri iz nekog kioska. Nesto kao nakurcen, kao koji kurac mi sad proveravamo? Taman da se izgalami, ali prepozna mene i Paidraiga. Znamo cikicu s golfa u St Andrewsu. On nama gde si George, gde si Paddy? Zdravimo se mi kao, gde si bre, nema te sto godina, a obojica coveku ime zaboravili. Posle cijemo neki ga zove Don, pa se setili da je cikica Donald. Kaze Franco hocemo da vidimo The car. Ma nema problema, nisam znao da ste iz vlasnicke firme ja mislio neki dzabalebarosi novinari. Odvede nas u jedan hangar u centru kompleksa. Ono udjes pa vrata, pa jos jedna, a sve se hermeticki zatvaraju. Unutra suv vazduh, udavi. A u centru cudo. Auto Union D Type. Nov kao ispod cekica, na klocnama, gume umotane u foliju. Ovde su ga dovezli iz Hampshirea samo da mu montiraju gume i volan. I tu Franco objasni sta je i kako je. To je isti onaj auto u kojem je Tazio Nuvolari osvojio Grand Prix Beograda 1939, a neki Muller Grand Prix u Reimsu. To je u to doba bila Formula jedan. Auto je tako savrsenog oblika, deset puta lepsi nego danasnje formule, metalik sivi, Svabo pravio na vrhuncu Hitlerove ere. Ono sastavljaju ga, nekom ispadne sraf, odmah ga u gasnu komoru. Mogu samo da zamislim kako je sve to posle trke izgledalo. Nuvolari izlazi iz auta, skida slem i naocare, popravlja kosu napakovanu briljantinom, stavljaju mu venac oko vrata, a devojke Beogradjanke, trgovacke kceri, vlaze svilene gace sa cipkanim volancicima. Politicari hoce da se slikaju, masa gasi cigare i baca sesire, zandarmi se guraju da bolje vide pobednika, dzeparosi u ekstazi.
Tu smo proveli dobar sat, Zorana jedva izvukosmo, covek zapenio. Kola mu slaba tacka. Odemo na klopu. Franco nam podelio neke nacrte promotivne brosure. Auto ima neverovatnu istoriju. Jedan je od tri takva u svetu, ali najbolje sacuvan. Rusi su ga maznuli na kraju rata i odvukli u Rusiju. Tamo su ga razmontirali, a karoseriju razjebali. I pre koju godinu nadju se svi ostali delovi i nekako auto dospe u Englesku. Tu mu karoseriju po originalnim nacrtima napravi firma Rod Jolley, poznati coachbuilder, a Crosthwaite i Gardiner, dve druge firme, ostale nedostajuce delove. Coachbuilding je tipicno Engleska stvar. Na primer, pre je bio obicaj da fabrika nekih skupih automobila pravi zelezariju, a onda neki coachbuilder pravi unutrasnjost, sedista, kabinu, instrument tablu, stakla, svetla i slicno. Bentley je recimo imao seriju automobila kojoj je to radio Mulsanne coachbuilder. Elem sad coachbuilders prave sve osim motora, sasije i tih glavnih pokretnih delova. Christie's je naravno najavio ovo kao: One of most important cars ever to pass under the gavel. Gavel je drveni aukcionarski cekic, a cela fraza znaci: Kupca cemo oderati kao jarca. Nadaju se da ce na Retromobile 2007 koji je ovog meseca, 17-og u Parizu potuci vlastiti rekord od pre 20-ak godina kad su Bugatti Royale 41 uvalili za 5.5 miliona funti. Nakon cele ove price nesto mi je zasmrdelo. Mislim ovo bio razvaljen u Rusiji, karoseriju istopili, a delove cuvali nekih 60 godina! Pa jebote drzavu bre nisu sacuvali toliko, a sad tamo delove nekog auta jesu. Halo, jel ima ko normalan u publici? Dobro sad, da ja tu ne moralisem, sav je biznis prevara, ako cemo pravo, a ovaj biznis se totalno srozao. Uostalom pred kraj Rimskog carstva maksimalno se trgovalo laznim Grckim skulpturama. Znam jednog coveka koji je caletov drug, arhitekta, predlagao covek da se popravi Smederevska tvrdjava. Sad dal bas Smederevska ili nesto drugo nisam siguran, zaboravio sam, ali tada su coveka ismevali. A sta je sad lose u tome? Sta bre recimo Americki turista zna sta je tvrdjava? Neki citave nacije iz prsta isisali, a mi Srbi patimo od autenticnosti pa ne mozemo ni par tvrdjava malo da zakrpimo. Englezi imaju toliko tih gradjevina da mogu i da ostavljaju neke "dekorativne" rusevine. Cak su u predviktorijansko doba, a i kasnije pravili vestacke po imanjima. Kao ovo mi je dvorac od cukun-bukundede, malo je rusevan, ali zao mi je da skidam tu krsinu, iz sentimentalnih razloga...
E sad sam odlutao. Dakle, sta me je na kraju posebno ispizdelo? Poneo sam tada tu prototip brosuru od Franca i lepo pise, evo je tu kod mene na stolu: The ex-Nuvolari, ex-Muller, Winner of the Reims Grand Prix and Belgrade grand Prix, 1939. AUTO UNION D TYPE TWIN-SUPERCHARGED V12 GRAND PRIX CAR. Estimate upon request. BTW, u poverenju, estimate je od 8 800 000 - 12 000 000 eura, sto znaci moze lako da ubije preko 5 500 000 funti. Medjutim, pre neki dan odem na Christie's sajt i vidim izostavili podatak o Velikoj nagradi Beograda 1939! Pa mislim stvarno preterase! Nije im dosta sto su nas olajavalili i neopravdano optuzivali, drzali u blokadi, bombardovali, sad hoce da nas brisu i iz svetske automobilske istorije. Fuj, dziberi i secikese!
Crysta se ponovo "zaposlila". U stvari toliko je pisala, zvala, emajlirala, dolazila nam je neka njena menadzerka s muzem, da su je na kraju aktivirali, ali na komisiju. Sad je konsultant za materijale i dizajn za trziste Evropskog dela Rusije. E sta ce sad od svega toga da bude, djavo zna. Dva dana sedmicno odvezemo Danila kod caleta i Aleksandre, pa Crysta jurca s Tanjom po Moskvi. Nesto se njih dve bave biznisom. U martu dovlace neke babe iz neke picke materine preko Urala, nesto sistem kao kod nas Sirogojno, rucni radovi, neke besposlice. Na kraju ce verovatno sve preko mojih ledja da se prelomi.
Prekjuce mi kod caleta u stanu. Moja maceha Aleksandra je sibirka, a cale mi je dlakav ko majmun, nikad im nije hladno. Elem ukljuce grejanje kad malte ne ledenice vise iz slavina u stanu. Pa koji vam je moj, jel to stedite? Ma ne covece nama uopste nije hladno. Nema veze, otkacen par ionako. E sad Danilo, dete naviklo na neku normalnu temperaturu, a kod ovih mojih cudaka hladno. Aca i Peca sad vec deckici i cuju ja Danilu tepam i pricam Srpski, radoznali i pitaju, sta je nama Danilo. Pa on vam je sinovac. U redu ukapirali to. Ma znaju oni ali slabo govore. Uglavnom Danilo se malo prehladio i detetu curi iz nosa, a Aca ga drzi u krilu. Pita cale, Kiki sta to radis, tako zove Acu. Pa vidis sta radim, cuvam svog slinovca.
- Filter unosa
- Arhiva
- Blogodak
Blogodak?
Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.
Podrška
