Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Moja Crysta je s druge planete. Zapravo iz druge dimenzije, ili sedme nema veze. Ta zena ne poznaje koncept vremena. Uopste. Naravno kasni kad god stigne. Ponekad ne stigne ni da zakasni, ali to je retkost. Sat ima, proizvela ga je ili samo zapakovala njena firma, ali kao da ga i nema. Prvo, ne nosi ga, a i kad ga nosi, ne zna koliko je sati. Drugo, brojcanik mu je toliko mali da se jedva i vidi, a nema ni brojke, pa ni one caknice koje oznacavaju sate. Cak da to i ima, opet ne mozes da pogodis koliko je sati. Sat, tj, satic, koji je u tri prsta sirokoj narukvici je okrugao i nekako se razlabavio pa se okrece u kucistu. Ili je to u stvari fazon, po principu dobra picka, pa sta, nek idiot ceka. Muskomrzacka zavera. Znaci kad je kod svakog normalnog 12 sati, kod nje je 3 ili 10, ko zna. Da nema mobilni ne bi znala kad je dan, a kad je noc.

Ja sam sasvim druga prica. Uvek tacan. Imam nesto ugradjeno, osecaj postovanja svog i tudjeg vremena valjda. A naravno i rucni sat. Moj prvi sat bio je Raketa. Mehanicki, jevtin, potrosni materijal, ali ja sam ga opet voleo. Ukrade mi ga jedna riba u osmom osnovne. Slaba joj vajda. Posle sam nosio dzepni, isto SSSR proizvod, Molnija, a celi fakultet i ono malo vojske nosio sam crni, cetvrtasti, plasticni Casio. Njega sam najvise voleo. I sad ga imam negde medju sitnicama. Kad sam posao u UK, kupi mi cale Swatch Irony Chrono. Taj je sad na dnu mora 100 metara od plaze u Becicima. Zgulila mi ga s ruke jedna histerusa iz Pop Taskove. Sad nosim Citizen, radi na svetlo, gradjen kao tenk, perpetual calendar, pokazuje tacno vreme i to je sve sto mu u stvari i treba.

Satova ima raznih, mehanicki na navijanje, na baterije, na kiselo mleko, automatici, elektronski, plastikaneri, red gold, platina, zlato, argentum, nerdjajuci celik, vojni, pilotski, ronilacki, muski, zenski, deciji, masonski, muslimanski, zeleznicarski, satovi za medicinske sestre, za slepe, za one sto ne znaju sta ce od para, za glupe, analogni, digitalni, neodredjeni itd. Na samom vrhu piramide su tri firme. Patek Philippe, Vacheron Constantine i Rolex. Patek je sat za kraljeve, Vacheron za vojvode, a Rolex za dzibere, u koje, na zalost spadam i ja. Dakle, ako vas put nanese u City of London ili oko Moskovske berze, u vreme rucka videcete hiljade dzibera u prugastim odelima i sa Rolex Submarinerom na ruci. Priznajem da sam svoj Rolex kupio po trivijalnom principu kud svi Turci tu i mali Mujo. Nosio sam ga jedno dve nedelje dok nisam ukapirao da pokazuje da Jun ima 31 dan. Naljucen odem u radnju i liku pokazem da sat nije perpetual, tj, ne menja datume zavisno od meseca, ali mi prodavac objasni da izraz perpetual u Rolexovom zargonu znaci da je sat automatik, tj, navija se pokretima ruke dok ga nosis, a da perpetual calendar znaci da sat menja datum ili dan zavisno od meseca. Tako sam postidjen napustio prodavnicu, ali to iskustvo mi je pobudilo interes za Haute Horlogerie. Mogao sam da ga prodam, cak i za nesto vise nego sto sam platio, jer je tada postojala i lista cekanja, ali zbog nekog razloga nisam. Mozda jednog dana dziberi prestanu da ih nose. I tako, ostala mi pasija, ali vise teoretska. Bas pre neki dan dobih prospekt Daniel Rotha. To je jedna od Haute Horlogerie kuca uz Gerald Genta, koju poseduje Bulgari group, ili kako oni kazu BVLGARI. Mislim da je to kod za budalast i vulgaran, ali sta ja znam! Elem dobio ja katalog, ljudi se bas istrosili, ono luksuz, stil, masan papir, mozes na njemu jaje da ispeces. Al' pazi sad, potpisao se direktor licno. Neki lik Gerald Roden. Ja ono bas zavirim, a dziber se potpisao hemijskom olovkom. Ma koga bre blefirate stipse? Na kraju mi poslao i list papira sa najblizim distributorom. Da Vinchi u Moskvi na Olimpijskom prospektu. Sve zurim da se ispovrcem 40.000 eura za sat, malo prekosutra.

Sad je najnoviji fazon uvaljivanje "automobilskih" satova. Kao kupis Bentley i dobijes mukte Breitling Bentley sat. Ili mozes da kupis sat pa foliras da imas Bentley. U bre daso odakle ti taj dobar sat? Ma bezveze, uvalili mi ga uz Bentleya. Ili na primer, Panerai, prizvodjac gadnih i kabastih satova (btw, Stalone je fan te marke, satovi su onako oblika ekrana, bas kao i Staloneova glavudza) pravi Ferrari sat. Cak i masovni japanski Seiko uvaljuje Honda Bar satove. Perverzija. Ili na primer, IWC je valjao pre koju godinu jedan sat, tipa Grande complication nazvan Il Destriero Scafusia. Tada je kostao nekih 110.000 funti. Pa jebote uz to su trebali deliti automobile. Kupi sat, evo nova mecka.

Kad smo vec kod automobila, evo jedne interesantne vesti koja me je na kraju raspizdela. Kad sam u decembru bio u Skotskoj u St Andrewsu naravno nadjem Paidraiga. On, Vlada i ja po obicaju odmah po pabovima, a Zoran sa Crystom i Vladinom Tanjom u kupovinu. Nadjemo se jedno vece svi u Lafferty's. Nije proslo malo dodje Franco jedan zabar iz centrale moje bivse firme, znam ga s nekih aukcija i jednom smo delili hotelski sobu u Parizu za vreme neke izlozbe. Onako prosipamo zvaku, ko je gde i to, sta se radi i slicno. Odjednom kaze on, hocete li sutra da vidite najskuplji auto na svetu? Zoran, auto fanatik, odmah zdraknuo, gde, sta? Vlada voli sve te tehnicke stvari, a ja onako, prosecno radoznao covek. Ok, sto da ne, a gde je to? Glenrothes. A o cemu se radi? Prodajemo ga na Salon retromobiles u Parizu u februaru. Hoce i Crysta, a i Tanja. Ajde, bas da se provozamo. Sutra poranimo, to je nekih 25 milja dalje. Dovezemo se do jedne sminkerske garaze u blizini golf kluba. Franco i Paidraig povadili akreditacije, ja foliram, kao moja ostala u kolima, mrsko mi nazad, a ribe su kao nase, onako usput navratili da nesto proverimo. Kompleks garaza, radionica i skladista starih originalnih delova automobila. Udjemo, ali jedan cikica u kacketu izjuri iz nekog kioska. Nesto kao nakurcen, kao koji kurac mi sad proveravamo? Taman da se izgalami, ali prepozna mene i Paidraiga. Znamo cikicu s golfa u St Andrewsu. On nama gde si George, gde si Paddy? Zdravimo se mi kao, gde si bre, nema te sto godina, a obojica coveku ime zaboravili. Posle cijemo neki ga zove Don, pa se setili da je cikica Donald. Kaze Franco hocemo da vidimo The car. Ma nema problema, nisam znao da ste iz vlasnicke firme ja mislio neki dzabalebarosi novinari. Odvede nas u jedan hangar u centru kompleksa. Ono udjes pa vrata, pa jos jedna, a sve se hermeticki zatvaraju. Unutra suv vazduh, udavi. A u centru cudo. Auto Union D Type. Nov kao ispod cekica, na klocnama, gume umotane u foliju. Ovde su ga dovezli iz Hampshirea samo da mu montiraju gume i volan. I tu Franco objasni sta je i kako je. To je isti onaj auto u kojem je Tazio Nuvolari osvojio Grand Prix Beograda 1939, a neki Muller Grand Prix u Reimsu. To je u to doba bila Formula jedan. Auto je tako savrsenog oblika, deset puta lepsi nego danasnje formule, metalik sivi, Svabo pravio na vrhuncu Hitlerove ere. Ono sastavljaju ga, nekom ispadne sraf, odmah ga u gasnu komoru. Mogu samo da zamislim kako je sve to posle trke izgledalo. Nuvolari izlazi iz auta, skida slem i naocare, popravlja kosu napakovanu briljantinom, stavljaju mu venac oko vrata, a devojke Beogradjanke, trgovacke kceri, vlaze svilene gace sa cipkanim volancicima. Politicari hoce da se slikaju, masa gasi cigare i baca sesire, zandarmi se guraju da bolje vide pobednika, dzeparosi u ekstazi.

Tu smo proveli dobar sat, Zorana jedva izvukosmo, covek zapenio. Kola mu slaba tacka. Odemo na klopu. Franco nam podelio neke nacrte promotivne brosure. Auto ima neverovatnu istoriju. Jedan je od tri takva u svetu, ali najbolje sacuvan. Rusi su ga maznuli na kraju rata i odvukli u Rusiju. Tamo su ga razmontirali, a karoseriju razjebali. I pre koju godinu nadju se svi ostali delovi i nekako auto dospe u Englesku. Tu mu karoseriju po originalnim nacrtima napravi firma Rod Jolley, poznati coachbuilder, a Crosthwaite i Gardiner, dve druge firme, ostale nedostajuce delove. Coachbuilding je tipicno Engleska stvar. Na primer, pre je bio obicaj da fabrika nekih skupih automobila pravi zelezariju, a onda neki coachbuilder pravi unutrasnjost, sedista, kabinu, instrument tablu, stakla, svetla i slicno. Bentley je recimo imao seriju automobila kojoj je to radio Mulsanne coachbuilder. Elem sad coachbuilders prave sve osim motora, sasije i tih glavnih pokretnih delova. Christie's je naravno najavio ovo kao: One of most important cars ever to pass under the gavel. Gavel je drveni aukcionarski cekic, a cela fraza znaci: Kupca cemo oderati kao jarca. Nadaju se da ce na Retromobile 2007 koji je ovog meseca, 17-og u Parizu potuci vlastiti rekord od pre 20-ak godina kad su Bugatti Royale 41 uvalili za 5.5 miliona funti. Nakon cele ove price nesto mi je zasmrdelo. Mislim ovo bio razvaljen u Rusiji, karoseriju istopili, a delove cuvali nekih 60 godina! Pa jebote drzavu bre nisu sacuvali toliko, a sad tamo delove nekog auta jesu. Halo, jel ima ko normalan u publici? Dobro sad, da ja tu ne moralisem, sav je biznis prevara, ako cemo pravo, a ovaj biznis se totalno srozao. Uostalom pred kraj Rimskog carstva maksimalno se trgovalo laznim Grckim skulpturama. Znam jednog coveka koji je caletov drug, arhitekta, predlagao covek da se popravi Smederevska tvrdjava. Sad dal bas Smederevska ili nesto drugo nisam siguran, zaboravio sam, ali tada su coveka ismevali. A sta je sad lose u tome? Sta bre recimo Americki turista zna sta je tvrdjava? Neki citave nacije iz prsta isisali, a mi Srbi patimo od autenticnosti pa ne mozemo ni par tvrdjava malo da zakrpimo. Englezi imaju toliko tih gradjevina da mogu i da ostavljaju neke "dekorativne" rusevine. Cak su u predviktorijansko doba, a i kasnije pravili vestacke po imanjima. Kao ovo mi je dvorac od cukun-bukundede, malo je rusevan, ali zao mi je da skidam tu krsinu, iz sentimentalnih razloga...

E sad sam odlutao. Dakle, sta me je na kraju posebno ispizdelo? Poneo sam tada tu prototip brosuru od Franca i lepo pise, evo je tu kod mene na stolu: The ex-Nuvolari, ex-Muller, Winner of the Reims Grand Prix and Belgrade grand Prix, 1939. AUTO UNION D TYPE TWIN-SUPERCHARGED V12 GRAND PRIX CAR. Estimate upon request. BTW, u poverenju, estimate je od 8 800 000 - 12 000 000 eura, sto znaci moze lako da ubije preko 5 500 000 funti. Medjutim, pre neki dan odem na Christie's sajt i vidim izostavili podatak o Velikoj nagradi Beograda 1939! Pa mislim stvarno preterase! Nije im dosta sto su nas olajavalili i neopravdano optuzivali, drzali u blokadi, bombardovali, sad hoce da nas brisu i iz svetske automobilske istorije. Fuj, dziberi i secikese!

Crysta se ponovo "zaposlila". U stvari toliko je pisala, zvala, emajlirala, dolazila nam je neka njena menadzerka s muzem, da su je na kraju aktivirali, ali na komisiju. Sad je konsultant za materijale i dizajn za trziste Evropskog dela Rusije. E sta ce sad od svega toga da bude, djavo zna. Dva dana sedmicno odvezemo Danila kod caleta i Aleksandre, pa Crysta jurca s Tanjom po Moskvi. Nesto se njih dve bave biznisom. U martu dovlace neke babe iz neke picke materine preko Urala, nesto sistem kao kod nas Sirogojno, rucni radovi, neke besposlice. Na kraju ce verovatno sve preko mojih ledja da se prelomi.

Prekjuce mi kod caleta u stanu. Moja maceha Aleksandra je sibirka, a cale mi je dlakav ko majmun, nikad im nije hladno. Elem ukljuce grejanje kad malte ne ledenice vise iz slavina u stanu. Pa koji vam je moj, jel to stedite? Ma ne covece nama uopste nije hladno. Nema veze, otkacen par ionako. E sad Danilo, dete naviklo na neku normalnu temperaturu, a kod ovih mojih cudaka hladno. Aca i Peca sad vec deckici i cuju ja Danilu tepam i pricam Srpski, radoznali i pitaju, sta je nama Danilo. Pa on vam je sinovac. U redu ukapirali to. Ma znaju oni ali slabo govore. Uglavnom Danilo se malo prehladio i detetu curi iz nosa, a Aca ga drzi u krilu. Pita cale, Kiki sta to radis, tako zove Acu. Pa vidis sta radim, cuvam svog slinovca.

Ma u stvari uopste mi se ne pise. Mislio sam da ovih dana napisem kako nam je bilo u Ceskoj, Skotskoj i Svedskoj, ali mi nekako mrsko. Sve je to tako privatno, mislim ja zena i dete, pa citavo nase drustvo, mnogo intimne stvari, zatvoren krug, domaci. A opet kako god okrenes i sve se bitno desava bas tu. Jutros me uvatila neka groznica pa nisam otisao ni na posao, Crysta i Danilo otisli kod mojih u Moskvu, a ja krmeljavio celo jutro po kuci. Oko podne me Vlada izmamio iz kuce pa smo isli kod Kabanova na rucak tu u selu odmah pokraj pumpe. Jeli smo sci, dimljenog smudja i urotke s belim lukom, ali nije bilo kukuruzne pogace, napio mu se kuvar pa ga Kabanov oterao kuci.

Posle odemo kod Vlade kuci, Tanja iznela pitu od jabuka, a mi za sahovsku tablu pa jedno tri sata mic mic. Na Planeti neki dokumentarac, nesto Drugi svetski, tenkovi, Zukov i te stvari. Odjednom puste snimak Beljajevskog zenskog hora. Bas me ono nadjose, pevaju Poljusko polje, ali neverovatno dobar ton. Ja odmah zivnuo, jebes sah, daj da malo dusu odmorim. Kaze Vlada, znas Gile, da snime film o tebi zvao bi se Paklena glavica kiselog kupusa. A sto? Pa lepo i ti kao i Alex iz Pomorandze imas poseban muzicki ukus, ceo dan slinavis, a kad cujes zenski hor odmah se razbudis. A i zeza me za glavicu kupusa od neki dan. Ja bio kod njega pre par dana, u nedelju i Tanja mi dade jednu da ponesem Crysti. Ja krenuo i okliznem se posle par koraka, kesa mi ispadne, kupus iz kese pa niza stranu. Kotrlja se po snegu, a sneg se kupi na njega, pa dole ka potoku vec se snezna lopta od po metra u precniku napravila. A ja budala potrcim (kao da ce kupusu sta da bude u snegu), stignem ga kod potoka, okliznem se i desnom nogom probijem led i uvalim se do jaja u ledenu vodu. Jedva se izvucem, noga potpuno utrnula, cizma mi ode pod led, a ja zgrabim onu grudvu snega s kupusom u sredini pa zazdijem uzbrdo preko livade kuci. Crysta bila u kuhinji i vidi mene s onom grudvetinom ali ne vidi da sam mokar i bez jedne cizme. Uzme Danila pa izadje na verandu pred mene. Ja vec na izmaku snage sepam ka kuci, a ona ce Danilu: Look, daddy's gonna make a snowman. Kad je ukapirala sta se desava, a jos kad sam ispustio onu grudvetinu i glavica kupusa iskoci iz nje, pocne da se smeje kao luda, umalo joj dete ne ispade. Naravno odmah telefonirala Tanji pa Vlada izasao ispred svoje kuce i dernja se: Komsija treba li jos kupusa.

Eto tako, zivi se, ludacki.

Danas sam zavrsio banju. Zapravo nisam ja, majstori. Sad samo cekamo sneg. Da se banjamo i valjamo goli po snegu. Namerno nisam hteo da uzimam ovdasnje majstore. Piju bre opasno, a ja kao nikakav domacin dolevam umesto da zapovedam. Radili mi jedan cilager iz Tvera, Semjon, njegov sin i njegov zet. Uradili ljudi kako valja. Volim kad majstor puno pita pre nego sto pocne da radi, a ovaj covek, umetnik. Ovde sad prevladale Finske banje, u stvari dziberi ugradjuju Finske, ja sam hteo bas Rusku. Uostalom ko je od koga naucio da se kupa? Sta meni smeta kod Finskih banja? Pre svega dosadne su. Kao da si u bolnici, sve u linijama i pod konac i ono pederisanje sa elektricnim grejacima. Mislim ako je banja sta ima da se kurcimo sa strujom. Popiju gosti, jos da koga ne daj boze udari struja. Ovako nabudzimo pec drvima, kablic po vrucem kamenu i sibaj, pare koliko volis. A pec je sazidao stvarno umetnicki. Ona gruba glazura i starinski motivi, ali oni stilizovani, bas starinski.

Za par dana idemo u Cesku kod Crystine rodbine. Ima da se ubijemo od klope. Prosli put sam za nedelju dana nabio 4 kile. A pivo im je bozanstveno. Pivarska familija. Pijes pivce, a na boci zenino devojacko prezime. Pa ko je bre nebi cuclao po celi dan.

Kum mi je jos uvek seljak, sto znaci da se jos uvek ljuti, a ko se ljuti je seljak. Nema veze, znam ja da ce se odljutiti. Za katolicki bozic idemo svi u Skotsku, pa cu tamo da ga odljutim.

Danilo raste ko iz vode. Neki dan Crysta ga doji, a ja se kao privucem da mu otmem sisu, a on na mene zdrakne onim bebecim ocima. Ko veli bezi bre moja sisa. Cak pruzio jednu rucicu prema meni, onako preteci, kao sto bebe znaju. Neda. Jebote cudna stvar, beba, a vec zna sta je njegovo.

Danas kad je Crysta kupala Danila, ja ga uzmem pa ga dignem iz kade, onako visoko iznad glave, a on mi se popisa po licu. Nisam znao da do sukoba generacija dolazi ovako rano.

Primetio sam jedan "nedostatak" bloga. Blog ne pokazuje uvek, u samom naslovu ko je pisao postove, muškarci ili žene. Ne mogu više da čitam muške blogove! Ne one loše, njih ionako ne čitam, već nekolicinu onih dobrih. A lako ih je prepoznati, pišu onakvi s kakvim sam se družio, onakvi s kojima bih bio prijatelj da živimo u istom gradu u istoj generaciji. Oni koji vide dalje od popularnog, originalni mislioci, efektivni radiše, opušteni švaleri bez iluzija. Nerviraju me. Suviše podižu ulog, ne vredi ova partija tih kreativnih aduta. Troše najbolje fazone na blogu. Sačuvajte to ljudi samo za sebe, samo za privatne prilike, ne dajte to u "open source". Ako sačuvate možete to da koristite u više prilika. Ovako vaše najbolje linije postaju opšta mesta, svaki kulov će da ih krčmi besplatno i nezasluženo, bez kredita za vas. Momci, to vredi para, od jednog vašeg fazona Hollywood napravi čitav film. Ostavite nešto za sinove, sinovce, sestriće. Ko zna šta budućnost nosi? Ne verujete valjda da samo treba da smenite vladu pa da besplatni zlatni pičići počnu da padaju s neba. Ionako ste onu prethodnu smenili uz dozvolu. Provaljena je ta prevara: Svakom prema potrebama... Prištedite nešto i za mlađe.

I povucite malo ručnu, sporije drugari, neće to pobeći. Ne ložite tamo gde nije ostalo strasti za potpalu. Ne palite tamo gde je Cosmo već sve spržio. Razmišljajte dugoročno, malo odgovornije. Razumem ja, nema tu problema, naši smo, ali smanjite doživljaj, razblažite dozu. Ženske su nam ionako indoktrinirane preko svake mere. Smanjite ponudu, povećaćete potražnju.

Jutros je u Moskvi u 8:42 rodjen nas sin prvenac Danilo Rackovic. Izleteo je iz mame Cryste kao torpedo. Poredjenje je doslovno jer se Crysta poradjala u vodi. Od pucanja vodenjaka do poroda 17 minuta. Po Crystinom racunu poranio je 11 dana. To je tatin rekorder. Konacno sportista u nasoj porodici. 53 cm duzina, 4.5 kg tezina, kosa tamno smedja. Dlakav po ledjima i guzi, ali ne tako kao tata koga su kao bebu zvali majmunce. Najlepsi poklon za moj rodjendan. Mladji je od tate tacno 27 godina. Posto je zacet u Americi kao pravi Jenki odmah je navalio na sisu. Po sibirskom obicaju Crysta ga je podojila u Aleksandrinoj spavacici, tako da ocekujemo da ima jos mnogo brace i sestara. Kad mu otmes sisu iz usta dernjava proizvodi stotinjak decibela. Mama sija kao mesec, a tata i deda su se prigodno udrmali crnogorskom lozovacom. Tokom naredne nedelje ocekujemo goste iz Beograda, Bergama, Los Angelesa, St. Petersburga i Vladivostoka. Baka donosi toke i cilike Ilije Jakovljevica iz bosanskohercegovackog ustanka, a deda je spremio sablju Novaka Rackovica. Od Ceske strane porodice ocekujemo civilne poklone.

Svi prethodni postovi bili su objavljeni ili prvo na http://www.blogger.ba manjina ili posle na http://www.mojblog.co.yu svi. Buduci da sam covek osetljivog stomaka, blog sam tamo izbrisao. Shvatio sam da ja nemam nista zajednicko s 90% mojih vrsnjaka u sadasnjoj Srbiji. Nemam nameru da ulazim u detalje, ali ako ipak, po svaku cenu, zelite da znate razlog, iako i sami pratite tamosnji blog, i jos uvek vam nije jasno, onda je izvesno da nemamo o cemu da pricamo, jer spadate u onih 90%.

Blame it on the Dog.

Ja se iskreno izvinjavam, ali moram da prekinem blogovanje ovde. Zaista nemam vise vremena. Moram toliko stvari da uradim i koliko god ovo bilo zarazno, stvarno moram da prekinem. VBK je otputovao na Bliski istok, pa nemam kome da poverim blog i sve sto ide uz to. Narednih mesec dana sam zauzet, a posle me ocekuje ogroman posao u Rusiji. Zahvalan sam svima koji su drzali moj blog na prvom mestu, ne racunajuci ove fiktivne blogere ispred. Strasno mi je zao, bilo je to predivno druzenje, prosto ne stizem da se javim i ljudima s kojim se dopisujem svaki dan. Jednom sve prestaje, pa i ovo mora. Zahvaljujem se svim mojim prijateljima i svima kojima je ovo moje piskaranje nesto znacilo. Mozda cu za par godina opet imati vremena, ali sada stvarno nemam. Sve vas voli i grli vas Gile.

Pcela. To sam ja, pcela radilica. Zujim ovih dana po celoj istocnoj obali. Delaware, South Carolina, Florida. Sad kad se spremam u Evropu, svako hoce po kapljicu meda. Povuci tamo, poguraj onamo. Priblizava se vreme godisnjih procena i reporta, godisnja fiskalna presuda. Cedjenje highflyer-a, neka okrvave kandze za aprilski bonus. Stan u Queensu smo ispraznili, sad smo u Alaninoj gajbi u Jersey Cityju, pa mi je blize i na posao. Uz svu ovu guzvu moram da brinem i o novom office u Moskvi. Mislim da sam za dve nedelje potrosio najmanje $1000 na telefone, sto me iskreno zaboli uvo, kompanija placa. Ljudi koje su nasi angazovali da srede stvari tamo u Moskvi, nista nisu uradili. Ama bas nista. HR people su beskorisni. Kad se samo setim kako je moja firma u Britaniji pametno radila na stranom marketu, ne mogu da verujem kako su ovi smotani. Britanci se uvek prenemazu i otezu, ali na kraju ipak urade sta treba. Mislim da cak bolje rade sa strancima nego s customerima iz zemlje. U stvari, nema sta da mislim, znam. Kod Amera haos. Prvo se oduseve ko zna kako, napale se, sibaju ideje, sve curi pamet po podu. A kad dodju na licino mesto, onda pocnu da mudrosere i kukumavce. Obecali su mi mesec dana pripreme, a sad se svelo na nekih dve nedelje. Moram sam da nadjem osoblje, nemam ni PA, ni accountanta. Nista, a deadline je 1 Mart. U Moskvi nameravam da drzim tight ship. Samo pcele, trutove cu da gazim. Tamo nece biti Gileta, tamo menjam i ime i prezime. Ima da budem Koba Dzhugashvili, nee Rackovic.

U Italiji nam je bilo fan-fan-fantasticno. Bata nas je sacekao u Veneciji jer nismo imali vezu za Milano, sto nas je bacilo u depresiju, jer smo se oboje nameracili da shop until drop, pa nas je odvezao u Cortinu, a Andrea je dosla svojim kolima s druge strane. Svi su bili vec tu, i cale i sva ekipa iz Domodedova, moja sestra iz Beograda, Zoran i Vlada, cak i Pajina svastika s njenom decom. Paja je kasnio dan i po, jer najdalje zivi. Mi smo delili chalet s batom, Andreom, Vladom, Tanjom i Lenom, njenom sestrom. Snega je bilo dovoljno, ali me je nervirala masa fanatika koja se sjatila samo da gleda svetski kup za zene. U stvari nerviralo me nekoliko stvari. One troroge kape s praporcima, pijane Svabe, Francuzi koji bleje u tvoju zensku, a kad ti odmeris njihovu, dignu nos, Austrijanci moroni koji duvaju u lovacke rogove i Ameri sa snowboards koji se kretenisu po skijaskim pistama u onim plasticnim pantalonama s turom koji visi do kolena. Inace, ne znam kako je s vama, ali ja imam neku ideju o svakoj drzavi gde sam bio. Ono kad pomislis da si negde, pa prvo sto ti padne na pamet, gde se nalazis i sta radis. Kad mislim o USA, tu sam uvek na aerodromu, u Britaniji u pubu, a u Italiji u kaficu.

Taktika dovodjenja svastika, ona koja me je, sad vidim sasvim neopravdano, ispunjavala jezom, pokazala se kao pametna, jer smo posle dana na snegu mi odrasli uvek bili u prilici da zbrisemo negde van Cortine ili da se nabijemo u neki lokalni kafic. Jedino nam je Zoran nedostajao jer je sve vreme provodio u blizini Pajine najmladje svastike. I prosle godine se kazu, na skijanju u Francuskoj, motao oko nje pa je cak posle i vodio u London. Paja nas je udavio ispitujuci da li je normalno da dva brata ozene dve sestre, na sta mu je Vlada dobacio, kume bas te briga, mozete da se menjate, braca ste, a bez svasti nema slasti. Sreca da Ruskinje ne razumeju. Inace Vlada je, otkako je postao otac, ludji nego sto je ikad bio. Kad smo Crysta i ja stigli prvo smo sreli Tanju, jer je Vlada bio negde u kupovini. Prvo sto je rekao Crysti, kako ti tako lepa nadje ovog bezveznjaka, ali mu je Crysta odnmah skresala, pa sto to ne pitas to svoju zenu. Inace Crysta je bila glavna atrakcija, mada moj cale nije pravio nikakvu razliku izmedju nje i Andree, bar kad se radi o paznji i poklonima za snajke. Crysta se najvise sprijateljila s Pajinom Svetlanom. Svetlana slabo govori EngleskiInace, skijali smo odvojeno, Rackovici na jednu stranu, a Radovici i Pajici na drugu. Paja je dosao sa svom mogucom opremom, skije normalne, one za trcanje, pa i snowboard, pa ga je Vlada zezao, kume, a gde ti je stap za pecanje? Kad se tek dovezao, izlazi iz kola pred chaletom, zabradatio, a na glavi crna kapa s nekom belom mrtvackom glavom, neka klinacka moda, a Vlada ga ugleda s terase pa se razdere: Achtung chetniks, zaokoli, pucaj u meso, drzi ga Nikola utece niz potok! Moram priznati da Crysta skija bolje od mene, zapravo serem, volim da je pustam ispred sebe. Ono, guz na levo, pa na desno, pa opet na levo, ona skokom, a ja okom. Sta da radim? Vec je poznato da sam nazadan lik. Polovican sledbenik Nikolaia Hartmanna, koji odmah skace na straznji plan. Prvih dva dana, zbog odredjenih razloga, koji nisu za pricu, jer sam sujeveran, bio sam zabrinut, ali je jedan interkontinentalni telefonski razgovor mog caleta otklonio sve strahove. Naravno moj bata i Andrea su bili najbolji, svaki vikend su na snegu, a Vlada je bio najsmesniji. U Japanu je kupio neki tobolac za dete, pa malog Vasju strpaju u taj tobolac koji Tanja zaveze ispred sebe. Onda Vlada juri ispred nje i preteci i sasvim krvnicki mase stapovima kao da kosi, a ona se spusta za njim. Moj cale prosto nije mogao da gleda. Pa dobro Vlado koji ti je moj, sto ne ostavis dete s Lenom, njegovom svastikom. Ne Nidzo ima da se celici. Kod Paje opet, pacja skola, ujutro posle dorucka okupi svoju decu, uzme naseg Pecu i Acu i svastikine sinove pa ih uci na maloj strmini iza chaleta. Posle se i cale prikljucio, Zina mu stane na skije pa se spusta s njim.Ujutro su Vlada i cale bili prvi na nogama. Spremanje dorucak za citav razred dece, pa posle gospodje i gospodjice, pa naposletku muski. Posle skijanja rucak, tu Vlada vodi glavnu rec, aperitiv za dame, pa nama neku lozu od njegove tetke iz Trebinja. Loza ako kapne na kosulju, tope se dugmad. Tanja sedne za sto, mali Vasja na sisi, a Vlada je hrani. De ovaj komadic mesa, de malo krompirica. Vidi kako sisa mamicu mu jebem, pohlepan na cacu. Posle poceo da hrani i nase zenske. Zna covek da napravi cirkus.

Jedan dan odemo on, Paja, cale i ja u Bolzano. Vlada je lud za ubilackim antikvitetima, a tamo ima zbirka starog oruzja. Zaglavimo celi dan, nazderemo se u jednom hotelu s Nemackom kuhinjom i popricamo o poslu. Vlada radi za jednog od najbogatijih ljudi u Rusiji i direktor je IT za celi taj globalni enterprise. Prica naravno nije za javnost, ali neke cifre koje sam cuo demantuju sve ono sto procitas u Wall Street Journalu. Rusija se opasno ekonomski uspravlja. Ukratko, posle njegovog briefinga daleko sam vise optimistican nego sto sam bio. Naravno, Rusija je to, ima svega, ali doslo im je izgleda iz guzice u glavu. Samo Vladina firma sedmicno zaposljava stotinjak novih. Rusija, Kina i Indija polako izlaze na globalnu ekonomsku scenu kao jaki igraci, a Nemacka ulaze manijacki.
Uspeo sam da od sebe napravim budalu, pitajuci ima li ovoga ili onoga. Ima svega. Posle prica ode na ljude koje znamo. Neverovatno gde sve ima nasih ljudi, i na kakvim pozicijama, od nasih prijatelja iz Beograda, do mojih ispisnika i prijatelja.Dan posle, cale, bata i ja odemo kod bate u Bergamo. Ni ja nisam video njegov novi stan, a cale nije bio u Italiji od kako je bata diplomirao. Dakle, stan je da se otkacis. Ciste linije, sve lokalni dizajn, detalji, cak i najobicnije lampe u spavacoj sobi. Cisto, kao vazduh s vrha Monte Cristallino. Ne pesma, prosto poj. Moj stambeni ukus je totalno francuski, dekadencija, moja vizija kuce je kao kupleraj, divani, masa jastuka, koje u slatkoj zurbi, nakon dve flase crnjaka, elegantno gurnes pod guzicu svoje zenske, teske zavese, tepisi, svece, duboka tekstura materijala, vaginalna utopljenost, matericnost, oznojena intima, podeljena vulgarnost, in your face, krv, pljuvacka, sluz, domaci mirisi, prepoznavanje u mraku. U stvari, ko zna, mozda je estetika uvek seksualne prirode. Koliko mogu da se setim prvi put mi se digao kad sam gledao reprodukciju Renoirovih kupacica. Kao klinac bio sam umetnicki obrazovan drkadzija. Neki tvrde da sam to ostao, ali necu sad da se branim i cepidlacim. Ili je citava moja ideja stanovanja zasnovana na listanju par kopija francuskog casopisa Plaisir de la Maison. Keva ih je patoloski sakupljala.
Kod bate u stanu, sve u geometrijskim ili blago organski zakrivljenim formama, nista suvisno. I posle razmisljam nije li kiceraj nesto sto stvarno prirodno pripada tradicionalnoj umetnosti. Uvek nam se dize na one baroknih formi, moras da budes tezak bolesnik da se uzbudis na neku matchstick woman. Ali mozda ja samo tako racionalisem. Mozda sam ja nedorastao stanar. Zasto bi stan bio utesni produzetak intrauterinog prostora. Mozda je stan atelje zivota. Bata je covek tehnike, pravi sin svoga oca. Primenjeno potomstvo homo mathematicusa. Kao da je tehnologija oslobodila cistu namenu. Ali namena definitivno ne oblikuje prostor, inace bi Le Corbusier bio van vremena, mozda sam prostor diktira namenu. A prostor je nesto izvanjsteno, sam po sebi je presan i nenastanjiv. Sad se setih mog seminarskog o Uspenskom, na drugoj godini studija. Mi uvek mislimo u nekim granicama, bezgranicnost je neomisljiva, neobesmisljiva cak, pa tako i punimo raspolozivi prostor ideje samo onim sto vec postoji u nama. Moja buduca kuca u Novodevicnom jos se nije prizemljila. Trebace jos mnogo bubnjanja pre nego sto se materijalizuje. Ziveci u plasticnoj, nepropusnoj stvarnosti Amerike, zahvatajuci samo sliku sveta, prosto sam lebdeo. Diznijevski karakter. Zauzimao sam prostor, nisam ga nastanjivao, privremenost nije kreativna. Vreme cini materijalnu vrednost. Apsolutno je i transcendira i relativizuje.
I nakon svega, u restoranu, u zgradi ispod batinog stana, dobro se udrmamo od nekog belog vina. Naizgled, seljacka posla. Jos jedan Balkan show, ali u par sati, boreci se s dugonogim casama, shvatih da ne samo da sam drugaciji od njih dvojice, nego da i ona kevina zaludjenost, ona njena strast za nedostignutim, zivi u meni, da pulsiram tacno u sredini, u sekanti dva nekad strasno napaljena vektora. In vino veritas. Cale i bata piju da ostanu trezni, a ja pijem da se napijem. Iskrenost tog saznanja me oborila. I polako pocne da se odvija prica koja treba i meni i bati. Ja se zenim u Maju, bata u Julu. Usputni otrov braka u kome smo nastali i koji smo kupili polako se iznojava sa svakom casom vina. Nas otac se spusta s Olimpa i prvi put se pred nama pojavljuje kao covek, dolazi naglo u nase godine. Sedimo tu kao vrsnjaci, oni koji ce se jednom kao takvi naci na onom svetu i govori nam o ljubavi, sansi i vecnosti. O ekstazi roditeljstva, o brzini sazrevanja zena i muskaraca, o muskom i zenskom, o streli i luku. I sto je vise metaforican to ga bolje razumemeo, jer nije vise samo otac nego postaje i nas treci, stariji brat. I sto vise bezi od onog kalupa u koji deca smestaju oceve, pricajuci o svojoj ljubavi prema Aleksandri, sve vise postajemo svesni kako smo sretni i kako nas je ogromna energija dovela na svet. I kako je oprastanje ugradjeno u ljubav, kako je sloboda teska stvar, kako odluke obavezuju i klesu puteve kojim se krecemo i kako treba milion poljubaca da se izdrzi. Svetinja roditeljstava. U jednom momentu poklonjeni smo jednom coveku i jednoj zeni i oni su stvarno sve ucinili da budemo sretni. Samo je to vazno.
Volim svoji kevu, razumem je, znam sta je nju guralo kroz zivot. Prigrlim je u mislima kao sto cu grliti moje buduce dete i negujem je u svojo dusi.
Kasno se vratimo u Cortinu. Ocekujemo tihi dolazak, a Vlada je napravio predstavu. Raspalio ogroman rostilj na terasi chaleta. On, Paja i Zoran posluzuju, nas trojica izbeglica u bliskost, hrlimo svojim zenama. Tanja, Svetlana i Lena tiho pevaju. Moja sestra sedi uz jednog decka, Svedjanina, iz susednog chaleta i nazdravlja nam. Sunemo sva trojica pogledom na njega i onda pogledamo jedan drugog i prvi treceg i drugi prvog. Sve je OK. Crysta mi je sacuvala teleci bubreg. Volim poglede koje nam upucuju. Nalazimo se.

Mislio sam da nesto napisem, ali sad nemam vremena. Za deset minuta izlazim na rucak. Poslovni. Bilo nam je lepo u Italiji. Sjajan provod s prijateljima i familijom. Ocekivao sam pravi cirkus, ali sve je proslo opusteno i bez nervoze. Ja sam sinoc doleteo iz Albuquerque, New Mexico, a Crysta mi je u Parizu. Verovatno necu ni dolaziti na posao posle rucka, jer sam totalno jet-lagged, pa Vas sve pozdravljam.