Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Kada sam se odselio od mojih roditelja deo mene je ostao kod njih. Ne samo da dosta toga nisam poneo sa sobom, ne računajući odeću, raznorazne gluposti, pa i Bburago makete razmere 1:18 koje sam godinama skupljao, pa i brojeve TopSpeed magazina od 24 do 70-i nekog, već sam skoro sve moje fotografijeostavio na jednom mestu... isa zatamnjenih staklenih vrata most-regala, ispod kojeg je spavao moj stariji brat do pre par godina... kada je i on uradio isto - odselio se.

Pre neki dan sam sa Biljanom otišao kod mojih na kafu, i krajičkom oka spazio stare male albume i otvorio vrata. Osećao sam kao da sam se konačno spojio sa delom sebe koji mi je nedostajao. Slike sa raznoraznih putovanja, po Beloj Crkvi, Fruškoj Gori, posećivanja po kućama, popravljanja Lade, odlazaka u Šušaru, u pesak... gde god, svuda zajedno. Moji prijatelji, od kojih neke nisam video više godina, sadašnji kumovi a tadašnji prijatelji...

Kum, bez zalizaka, čovek koji nas je uvek inspirisao da u sebe moramo da ulažemo, da svom životu treba da se posvetimo, da uradimo šta god želimo... Nikada zadovoljan kilažom za svoju visinu ;)

Sale, sa jedno 15-20 kilograma manje, mlad i vredan kakav je doduše i danas - sa izuzetkom "mlad"... svi smo ostareli poprilično, poženili se, neki i decu dobili...

Raca, kojeg godinama nisam video, ima sigurno par... sa karakterističnim osmehom, smislom za humor i raspoloženjem za zezanje, zajebanciju, šta god vam padne na pamet...

Ja, sa glupavom goat bradicom koju koliko god da sam se trudio da bude cool, nikada to nije stvarno bila. Sa duhom momka koji samo juri devojke i sa raznoraznih situacija gde su i one bile prisutne... ;)

I naravno... prve zajedničke fotografije mene i Biljane. U kafiću Bianco, kada su Sale i Jeca objavili svoju veridbu, gde smo zajedno bili nas dvoje, njih dvoje, Kum i Sneža - buduća Jecina kuma na venčanju.

Cela ekipa na okupu, u "Ćiri" pre tri godine

Goxxy Flickr foto galerija

Kako nekada fotografije mogu da probude sećanja, osećanje sete, podsete vas kada ste bili mladi, ludi, kada niste razmišljali ni o čemu, brinuli samo eventualno o fakultetu, zezali se sa društvom... Ih, pričam kao matorac... :)

Evo šta se dešava kada iskombinujete Zakon o bezbednosti u saobraćaju iz boga-pitaj-koje-godine, bahate i bezobrazne vozače svih kategorija, uzrasta i polova, nezainteresovanost vlasti da napokon izglasa novi zakon (koji je uzgred odavno spreman) - desi vam se da preko vikenda bude preko dve stotine saobraćajnih nezgoda.

Naravno, teško da bi neko na ovo obratio pažnju da se igrač VK Partizana, Danilo Ikodinović nije ozbiljno povredio u nezgodi i da mu život i karijera nisu u velikoj opasnosti (da me ljudi ne shvate ikako pogrešno - žao mi je čoveka i iskreno se nadam da će se oporaviti i igrati za Partizan i reprezentaciju). Verujem da bi i saobraćajna nesreća na Ibarskoj magistrali - gde je troje ljudi u jednom momentu poginulo - prošla kao i sve dnevne vesti. Sutradan bi je svi zaboravili.

A činjenica je da se ovakve stvari dešavaju svakodnevno. Dovoljno je provozati se kolima, biciklom pa i prošetati se gradom i shvatiti koliko smo kao učesnici u saobraćaju postali bahati, koliko se oglušujemo u zakon (iako je star, ne znači da gane treba poštovati) i koliko rizikujemo kako sopstvene tako i tuđe živote. I to svaki dan!

Neverovatno, zaista. Da li smo toliko maloumni da umemo da divljamo kolima u blizini škole, da pretičemo po punoj liniji, ograničenje od 60km/h (ili bilo koje drugo ograničenje) ne zarezujemo ni malo, prolazimo 'ladno i bez blama na crvenom svetlu u samom centru grada, da na skuterima prelazimo u suprotni smer kako bismo nekako obišli vozila u našoj (i samo našoj) traci, da pešačku zonu zauzimaju svi - biciklisti, skuteri, automobili, kombi vozila, da autobuse i cisterne (sa opasnim materijama, jakako) parkiramo u sred naseljenih mesta, da parkiramo vozila gde nam se ćefne smanjujući vidljivost ostalim učesnicima, da se igramo "ko je jači" ili "ko je tvrdoglaviji"... O policiji koja jurca za motorciklistima, da bi ih zaustavila i popričala sa pajtosom, koja se zabija u žbunje i "hvata" radarom prestuptnike, koja kada nemate da platite hoće makar da vam iskamči koji dinar i pita "A da ti ja pišem pojas, a?", koja umesto da bude primer ostalima bude uvek ali uvek loš uzor prolascima bez svetlosnih i zvučnih signala kroz crveno svetlo, parkira gde stigne, parkig servis koji nosi polu-trule jugiće, fiće i kečeve za sitne prestupe i čisti obod a ne centar grada umesto prave prestupnike, koji naprave gužvu pokušavajući da podignu takav automobil... ne treba ni da pričam... A da li treba da spominjem da u saobraćaju učestvuju (legalno) deca od 16 godina pa naviše? I da čim se položi za "B" kategoriju, mama i tata im kupe brz sportski (ili bili kakav) auto, da se sin može džekirati? Ili da se ćera može švrćkati, a usput i šminkati i pričati telefonom... e, to vam je multitasking...

O vožnji van grada, tj. na magistralnim putevima ne treba trošiti reči. Ibarsku redovno izbegavam, i odavno znam zašto. Trudim se da poštujem što je više propisa moguće, ali se i meni desi biser, jer - nisam ni ja cvećka, priznajem. Imam i ja svojih priča - dva meseca nakon položenog vozačkog sam udario ćaletovog keca u bankinu i to mi je bilo više nego dovoljno, sreća sam sam bio u kolima i samo sam oštetio ćaletov auto. Da mi se tako nešto opet dogodi - neću dozvoliti. Ako je do mene - nema šanse. Ako je do ikoga drugoga, onda zna se... ne znam koja budala je za drugim volanom, ali makar znam koja je za volanom mog automobila. Ako se najpre od toga krene i ako na prvom mestu sebe promenimo i razmišljamo zaštitnički i bezbedno - biće bolje. Ali slaba vajda...

A zašto? Zato što svega ovoga ne bi bilo da je na snazi novi zakon, da su kazne 5-10 puta skuplje (našem narodu pomaže samo kada se udari po džepu), da je policijska kontrola konstanta, pravedna i legitimna, da daju pozitivne primere (a ne da se sami oglušuju o zakon), da nema protekcije, podmićivanja i 'ajde-pišem-pojas situacija, da se ne dozvoli registracija tehnički neispravnih vozila... Dok se iz korena ne promenimo - ginuće nas sve više i više. Tačka.

Eh da, a po stopi smrtnosti i po broju saobraćajnih nezgoda po glavi stanovnika smo katastrofalni. Kako statistika kaže - oko pet puta smo gori od evropskih zemalja. Pored starosti, bele kuge - ovo je još jedna stvar koja će nad dokosuriti...

B92.fm? Jako lepa zamisao. Ionako je ogroman broj ljudi koji vise po internetu zakucani po 8 sati dnevno (za vreme radnog vremena, naravno) za matičan sajt B92.net, čitajući vesti iz politike i sporta, zanimajući se za tehnološki napredak ili automobilizam. Jedan sam od tih, svakako, iako sam televiziju odavno prestao da gledam, pa na B92 TV prebacim samo ako sam i dalje zainteresovan za vesti. Tako da će jedan od omiljenih radio stanica biti dostupan online, a ne samo u kolima - kada imam naviku da slušam radio, naravno.

Copyright © www.b92.net

Doduše, ako promovišete nešto što je tek u razvoju, što još nije zaživelo, što tek treba da se lansira, što je u bilo kakvom momentu ne treba da bude online - onda nemojte napraviti propust da vam je sajt live sa sledećom greškom:

Greška koja se sada javlja na b92.fm

Nemojte dozvoliti da vaši posetioci, bili oni sadašnji, ili budući vide bilo kakvu grešku, a kamoli ovakav propust. Skinite ga sa pretraživača (pomoću robots.txt fajla), postavite makar holding page najavljujući na tom mestu sajt, ali nemojte dozvoliti ovako nešto. Sa strane profesionalaca iz iste branše, to samo može da vam spusti rejting. Nije toliko strašno, ali ostavlja loš utisak.

Inače, B92.fm je na sva zvona promovisan na matičnom sajtu od strane samog njegovog direktora, Dejana Restaka. Greške se eto, očigledno dešavaju i najboljima.

U svakom slučaju two thumbs up za ideju i (nadamo se) dobru realizaciju, ali thumb down za ovakav propust.

Prokleto toplo. Isuviše toplo. Toliko toplo da se sparina i vrelina oseća od trotoarskog asfalta preko patika sve na stopalima i da je još gore ako se kolima vraćate sa posla. Klimu nemate, ali zato imate kožna sedišta - odličan preduslov za barenje mozga. I da, ceo dan stoji na suncu, bez trunke senke, jer je to jedina bliska žuta parking zona u kojoj možete parkirati po ceo dan uz pretplatnu parking kartu.

I šta se ja onda čudim što mi se treće štop svetlo deformisalo od vrućine? Baš se pitam...

Eh da, pa to je leto stiglo. Koliko god sam obožavao ovo godišnje doba kada sam bio mali, toliko mi se sada zamuti pred očima (od same pomisli ali i od temperature) kada je u pitanju leto. Postaje toliko nepodnošljivo da je to neverovatno. A eto, u stanu još nemam klima uređaj jer je u pitanju neosunčana strana zgrade. Sreća naša, pa je podnošljivih 24-25 stepeni gospodina Celzijusa... a odrastao sam u stanu u kojem je sunce sijalo po prozorima od njegovog samog izlaska pa sve dok ne "protrči" oko zgrade i ostavi sobičak da se malo... ohladi, ako je to ikako moguće. Možete misliti - pravi pakao.

Copyright © www.cartoostock.com

Na poslu se izdrži itekako, nego šta. Klima(vi) uređaj uredno funkcioniše. Molimo Boga da ne rikne, ili smo osuđeni na propast. Da, i znojenje. Mnogo znoja. Mnogo smo bre mi razmaženi, sada nam je još i klima neophodan...

A kada treba izaći... i jesti nešto - preporučuje se porodično pakovanje sladoleda... krupne graške znoja samo cure niz čelo, psovanje meteoroloških prilika (kao da možemo nešto uraditi po tom pitanju), možda i samog Boga, ali zasigurno - temperaturu.

Jebem ti ovu vrelinu!

A što meni? Jesam li ja zadužen za to? Nisam, šta hoćeš onda... Znam samo da sam digao ruke od dolaska kolima cele ove nedelje. Dok malo ne zahladni. Posao će odlično raditi moj drugi ljubimac (doduše i dalje sa oštećenim sicom) hromirani mountain-bike (mountain my ass!) Passat. Ako se već znojim, neka se znojim od bilo kakvogfizičkog napora, a ne samo od vreline.

A vi se ne pitajte što slabo pišem... kako bih i mogao na ovu vrelinu...

Kako vreme lagano prolazi, tako se sve više i više angažujemo oko našeg venčanja. Samo smo jedva dočekali ovu nedelju kako bi Biljana radila prepodne, i da lepo posle ručka stučemo ono malko zajedničkog vremena u rasipanje novca za ovakve potrepštine. Svakako, burme ne spadaju u rasipanje jer će svakog dana od dana venčanja stojati na našim rukama, podsećajući nas na te dane... uh, ode momački život, još malo pa nestalo! :D

Šalu na stranu, još pre nedelju dana smo ih naručili, samo se nisam kanio pisati o tome. I napokon smo ih juče podigli iz zlatare. Najbolja je bila Biljina reakcija kada smo došli kući nakon što smo ih odabrali i počeli priču o tome...

- Sviđaju li ti se burme? Meni su baš lepe.
- A je li, kako beše izgledaju?
- Pa malopre smo ih birali bre!?
- Pa nisam zapamtila...
- Kako bre nisi?!?! Pa mi smo ih odabrali, ne samo ja...
- Pa kako da ih zapamtim!?

Pa naravno da nije zapamtila. Stotine i stotine burmi smo gledali i odabrali smo jedan, jako jednostavan a moderan model. Šta je sada moderno, baš se pitam :) Uglavnom, vidite i sami kako izgledaju. Detalje nećemo dalje, kao ni slike. Kada se venčamo, e tada će biti pravih slika. Ovako samo... teaser...

Biljina i moja burma, jedna preko druge...

Goxxy Flickr foto galerija

A juče, vrhunac. Odemo da pogledamo odela i da vidimo cipele. I šta se desi? Kupimo kompletno odelo, košulju, kravatu, Biljani sandale... Sve u jednom danu. I bi mi smešno, jer toliko smo jednostavni da nema komplikacije kod nas.

Vidim - svidi mi se - probam - kupim.

I to uglavnom bude prva stvar. Tako je bilo i sa njenom venčanicom. Prva koju je zapazila, probala, ju je i na kraju i rezervisala ;) Super :D

Zasluženi, tj. više nego zasluženi odmor ispucao sam samo tako... Katastrofalno brzo je sve prošlo i iako smo u proputovanju bili svega 6 dana, osećao sam se tako iznureno kada sam opet došao na posao i seo za svoj Chameleon 2 da radim. Ipak, baterije su se napunile, a telo najpre svežim vazduhom i kaloričnom hranom. Čekamo dalje posle svadbe gde ćemo otići... Kako je bilo i šta se izdešavalo, evo malčice dužeg rezimea.

Sputnik se odmara, nakon klizanja po mokroj travi na Borikama

Goxxy Flickr foto galerija

Naročitih priprema stvarno nije bilo. Osim dodatog aditiva u menjač, zato što se malkice čuo, nije bilo potrebe za većim intervencijama. Niti za bilo kakvim, kada smo već kod toga. Ipak, na prvoj pauzi za odmor, nakon Loznice a prema Malom Zvorniku, kada sam povukao ručnu kočnicu bio sam izuztetno neprijatno iznenađen. Ne radi. Jednostavno, ne radi.

Ništa, odmah po ulasku u Bosnu i na prvom mestu gde smo popili kafu i sok (ja naiskap) podigao sam auto na dizalicu i skinuo oba zadnja točka da ustanovim problem. On se otkrio na zadnjem desnom točku, gde je sajla ručne kočnice jednostavno spala sa poluge. Vratio sam je nazad na mesto i ostatak puta prošli smo bez ikakvog problema. Vukao je fino, potrošio solidno goriva, klizao se po travnatom terenu u selu kod Borika... ali osim glupog kvara sa ručnom kočnicom, nismo imali nikakvih problema. Saobraćajnu policiju da ne spominjem. Dva zaustavljanja i jedna mala kazna :( Loše za jednog DIS-a.

Eh da, celim putem trasu nam je objašnjavao Medion-ov GoPal 210, GPS uređaj ugrađen friško u našem Sputniku. Posao je radio za medalju, iako se par puta možda malko pogubio. Ipak, ovo mu je bio prvi veći put kojim nas je vodio.

Biljana na Romaniji

Goxxy Flickr foto galerija

Kratko i jasno: Milići, Sokolac, Romanija, pa dalje od Rogatice ka Borikama i u jednom selu oko Borika i na kraju Zlatibor i Užice. Sve sem Zlatibora i Užica, bili smo kod Biljinih rođaka i isposećivali svakog koga smo mogli da posetimo. U odnosu na prošlogodišnji debakl po pitanju zdravlja i mog navikavanja na vodu-hranu-vazduh ove godine sam prošao odlično. Pio sam samo flaširanu vodu i definitivno utvrdio uzrok problema. Voda. Dobro, biće prilike da se naviknem na njihovu vodu.

Najduže smo ostali u Sokolcu, od nedelje popodne do srede prepodne. I najprijatnije se osećali, definitivno kod Biljinih , tj. kod ujaka i ujne koji su izuzetno prijatni ljudi. Vole da ugoste, pa to ti je. Svakako da sam se osećao prijatno u njihovom društvu pa mi nekako nije ni bilo čudno što sam tamo opušten i što se osećam kao kod kuće. Ipak, dom je dom, tako da sam čekao da dođemo napokon kući.

Stali smo gde smo sve mogli i gde smo se setili, a ovaj put smo dosta duže ostali u Višegradu kod poznatog mosta Mehmed-Paše Sokolovića. Tu smo napravili dosta fotografija, za razliku od prošle godine. Čak smo otišli preko ćuprije, u kafić i popili kafu i sok. Uopšte tokom celog puta fotkali smo koliko god smo mogli i snimali video kamerom koliko god smo mogli.

Biljana ispred spomenika na mostu Mehmed Paše-Sokolovića u Višegradu, malo pre ulaska u Srbiju

Goxxy Flickr foto galerija

Nakon Bosne na kratko smo došli na Zlatibor da se nađemo sa mojim prijateljem Milanom, njegovim kumom Peđom i Milanovom devojkom Vericom. Milana ne znam dugo, ali to što ga znam je više nego dovoljno. Proveli su nas kroz Zlatibor, bili smo na kratko u njegovoj vikendici, a onda se uputili u Užice da se malo prošetamo, popijemo kaficu i da probamo famoznu komplet-lepinju.

Iako je druženje bilo relativno kratko (od nekih 13h pa do 18h), proveli smo se jako lepo. Uopšteno govoreći, Užičani su jako prijatni ljudi, temperamentni, glasni (tu se poklapamo) i druželjubivi. Ko ih ne zna, treba da ih upozna.

Posle Zlatibora i Užica, došao je na red četvorosatni put preko Čačka, Gornjeg Milanovca, Mrčajevaca, Kragujevca, Batočine, autoputa Beograd-Niš, Smedereva, Kovina pa sve do Pančeva. Auto nas je i ovde lepo poslužio išavši bez ikakvih problema i do 130-140 km/h (pu, pu, da ga ne ureknem), tako da smo umesto prvobitno projektovanih 23:35 kao vreme dolaska došli u 21:55. Istovarili sve iz kola, presvukli se, namestili krevet i - spavanje. Raspakovali smo se tek narednih dana.

Put prema Zlatiboru, nakon Mokre Gore

Goxxy Flickr foto galerija

Veoma dobro. Možda malkice naporno, ali u suštini manje naporno od prošlogodišnjeg. Sve je išlo kako treba, i izuzev problema sa ručnom kočnicom - drugih nismo ni imali. Ipak, trajao je isuvše kratko pa jedva čekam pravi odmor nakon venčanja. U planu je jedna od sledećih zemalja: Grčka, Turska, Egipat ili Tunis. More je obavezno. O venčanju - uskoro ;)

Eto, pa ko želi da pogleda ovogodišnje slike sa putovanja po Bosni, naći će ih u ovom setu. A ko još nije bio u Bosni, svakako treba otići i pogledati šta se ima videti. Narednih godina, u planu su i Sarajevo. Samo da nađemo vremena, novaca, jer volje uvek ima...

Kao veliki obožavatelj Jean Michel Jarre-a i Vangelis-a, nije bilo drugog izlaza nego da se kad-tad orjentišem na elektronsku muziku i počnem da slušam sve varijacije techno pravca, a prvo počevši od pesme i spota U96 - Das Bot. Par spotova koje ću vam pokazati su obeležili moje vreme tokom srednje škole. Odlična muzika, i pravi počeci trance muzike, ili za to vreme jako jako dobre i zarazne melodije... Ostalo su sve posle bile kopije.

1. Usura - Open Your Mind; za to vreme legendarna stvar, prvi počeci trance muzike, mislim da bi se današnji klinci smejali kada bi ovo čuli, a pogotovo videli spot. Nama je u to vreme ovo bilo fantastično.

1. Mark Van Dale with Enrico - Water Verve (DJ Quicksilver Mix); pesma koju sam umeo da slušam po ceo dan, toliko je prokleto zarazan originalna melodija u pozadini da je se ne možete otarasiti...

1. BBE - Seven Days and One Week; BBE je sa ovom pesmo započeo revoluciju u to vreme, koju su posle svi kopirali. Mislim da ćete ovu melodiju svakako prepoznati, a onda se setiti i gomile plagijata u to vreme...

Trebam li napomenuti da je Viva bila pravi izvor ovakve muzike, a da se na MTV-u moglo naći samo u tragovima...?

Kada danas nisam poginuo, nikada neću. Kratko i jasno, tim rečnikom. Evo, već dva dana idem biciklom na posao da bih izbegao popodnevnu vrevu i toplotu, kako se ne bih istopio prilikom ulaska u automobil i sedanja u kožni enterijer, a bez klime.

Elem, današnji događaj je zaista neverovatan a pogotovo kada se gleda iz ugla jednog diplomiranog saobraćajnog inženjera. Pretposlednja raskrsnica na dolasku na posao. Metalik siva Opel Astra Classic stoji na pešačkom, a vozač priča sa nekom devojkom. Koliko sam gestikulacijom razumeo iz daljine - pitao čovek za nešto. Devojka ode, auto krene napred, ja pogledam u semafor za pešake / bicikliste polako se približavajući (jedno 10-12km/h) i vidim zeleno. Usporim malo, a auto umesto da nastavi napred, krene unazad i...

...i pokupi me na pešačkom prelazu desnim delom zadnjeg branika. Srećom on je išao sporo, ja sam išao sporo, tako da sam samo spao sa bicikla, dva puta se dočekao na levi dlan i naravno, počeo iz momenta (kao pravi Srbin) da psujem iz sve snage. Inženjerski naravno...

Pa dobro čoveče, otkud se na raskrsnicu ide UNAZAD!?!? Jel' vidiš da mi je zeleni signalni pojam!
Pa... pa, crveno je bilo za moj pravac, pa rekoh da se vratim nazad...

Onda shvatim šta je čovek hteo da uradi. Pitao je za smer, dok je pitao semafor je izređao ciklus, i njemu je onda bilo crveno a pešacima i biciklistima zeleno. E, onda je čovek, potpuno inteligentno, odlučio da se vrati nazad. Istinu za volju, mene nije video, jer sam se približavao brže od njemu očekivanog (verovatno je gledao u levi i srednji retrovizor), a ni ja nisam očekivao da krene unazad. Tako da... ne mogu ga kriviti zato što me nije video, ali jakako mogu zato što je krenuo unazad kolima na raskrsnici.

Prošao sam ok. Ubijen u pojam, doduše, i sa jednom gadnom posekotinom na levoj potkolenici. Nažalost i moj dragi bicikl je imao posledice u vidu žestoko ogrebanog i blago iskrivljenog sica, i iskrivljenog kormana (ne same šipke, već pozicije) - to sam odmah na mestu ispravio. Ali sada moram da jurim novi sic, da se sa tim cimam... damn! Da ne komentarišem to što sam se žestoko iznervirao, i uprljan, blago kontuzovano došao na posao...

Pri ustajanju sa asfalta primetio sam da je Astra imala beogradske registarske tablice...

Kao sledeću reinkarnaciju izabrao bih šta god, samo da je zabijeno negde u mrak, u neki ćošak da me niko ne dira. I da niko ne istovaruje svoja govna po meni dok ja pokušavam da poteram nešto da radi na nekom projektu! Jebem ti posao da ti jebem... osećam se kao jebeni pomerač miša koji klikće -ah da, i pomera ga! - tamo-amo... A uz to i žongler pokušavajući da od četiri projekta napravim peti. A nijedan nema nikakve valjane smernice!

Neka, neka... otići ću ja na odmor za nedelju dana. A do tada, tih nedelju dana treba - da izdržim...

Ljudi u Srbiji, a pogotovo oni ljudi koji se bave nekim fizičkim poslom, imaju divnu osobinu i naviku da svoj posao obavljaju kao roboti. Programirani su za to što rade i nemojte ih terati da misle o svom poslu. Tu su da bi odradili to što treba i ne žele da pored svog tela zamaraju i svoj mozak. Doduše, dešava se to ponekada i nama, ali u ovolikoj meri i sa ovolikim idiotizmom... to ne.

Divne primere mogli ste juče - moći ćete i narednih dana - da vidite u Pančevu. Ulica Maksima Gorkog, ako nekoga baš interesuje, na samom početku od ulice V. R. Putnika. Radnici uzeli da obeležavaju horizontalnu signalizaciju i naišli na dva problema. Oba su rešili sami i to bez ikakvog blama, razloga za nerviranje i upotrebe mozga.

Prvi i čini mi se najsavršeniji primer je ovaj šaht. Ne znam da li dimenzije poklopca odgovaraju dimenziji otvora - ali ako ne odgovaraju, sklonite poklopac pa farbajte. Ili tražite da se stavi novi umesto što ste ovo uradili. Idiotizam broj 1.

Farbanje po sred dijagonale poklopca šahta. Ima li šta bolje?

Goxxy Flickr foto galerija

Opel Ascona sa slike parkirana je već mesec i po dana u crvenoj zoni gde se ne može tek tako dobiti pretplatna karta za ceo mesec. Uglavnom vozila firmi ih dobijaju ili eventualno stanovnici zone. Pošto auto nije pomeren - sumnjam u to. Radnici umesto da pozovu Parking servis i traže uklanjanje automobila (koji je uzgredn nepravilno i parkiran) uspevaju da iscrtaju liniju koliko im to pozicija vozila dozvoljava. Idiotizam broj 2.

Kako najlakše ofarbati parking mesto oko automobila koji se nalazi po sred linije?

Goxxy Flickr foto galerija

Vrlo lako. Ofarbati koliko možete, a o ostatku ni ne razmišljajte...

Goxxy Flickr foto galerija

Da ne spominjem da je letnja bašta kafića ispred firme i dalje na neobeleženom delu parkinga (postavili baštu pre farbanja mesta) a i da su radnici farbali iako su vozila bila parkirana duž celog parkinga - tokom prepodneva. Pa ako neko ima na svom tamnom automobilu sitne tačkice - znajte, to je farba. Znate i koga da tužite - Direkciju grada Pančeva.