Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Ponekad mi je baš krivo što ne mogu da pričam o svom poslu. A ne mogu. Osim možda onako, bez ulaženja u detalje… Da mi je došla ženica koja mi se, pružajući ruku da se upozna samnom, blago naklonila, i predstavila se: Ja sam AB, iz Burme. A onda, na trenutak moje tišine dodala, [...]

Nije kao da je BlogOpenu potrebna dodatna reklama: blogosfera, grad, država i komšiluk uveliko bruje o tome. Ali da ipak kažem koju. Jesenji regionalni susret blogera održaće se danas, 10. novembra, u Novom Sadu, u sklopu Jesenjeg salona knjiga i medija. BlogOpen je zaista prava ekskluziva - ne samo da je prvi blogerski festival u [...]

Ovo je jače od mene, prosto moram da postavim par slika glede drugog, “tišeg” zida. Krvi nam se napio… Počelo je krajnje naivno. Mislili smo da ćemo proći sa par rupa. Ali je i dalje lupalo.       Ostalo je još samo da se išmirgla i ofarba… Pa da se ja konačno vratim u svoje ćoše iz [...]

Prvo da pojasnim problem. Od početka grejne sezone mi uglavnom ne spavamo, a kada zaspimo, sanjamo košmarne snove u kojima nas te neko kuca čekićem u glavu, te kaplje voda iz džinovske česme, te smo u ratnoj zoni gde nas goni rafalna paljba, [...]

Počela je sezona u kojoj 1. me lupa struja iz svih štekera, svih kvaka i svih automobilskih vrata dok ih zatvaram 2. mi se suši koža na dlanovima i između prstiju, na listovima, na obrazima i na čelu 3. mi sve biljke brižljivo održavane u životu tokom leta kljoknu kao žalosna vrba 4. mi nepodnošljivo kuckanje u cevima za [...]

Sigurno ste već čuli za Polovu fantastičnu priču “od trnja do zvezda”, ali ako je neko propustio, tekst iz Blica je prilično informativan i možete ga pročitati ovde. Snimak Polove audicije na Britain’s Got Talent sam videla odavno, ali svaki put me potrese do srži. Što glas, što kontekst. Neću taj veličanstveni osećaj koji pruža Polov glas kvariti pokušajima da opišem njegovu snagu. Poslušajte sami. I nikada ne odustajte od svoje strasti.

Audicija

Finale

Moj koncept “kuće” poprimio je nejasne obrise odlaskom (ili dolaskom?) u “svet”. Što više vremena prolazi, to sam nesigurnija u to gde mi je zapravo kuća. Novi Sad nažalost više ne doživljavam tako, iz razloga koje ću zadržati za sebe. Za sve ove godine u Torontu uspela sam samo par puta da se zaista osećam kao kod kuće. Ponekad, takođe, iznad okeana na putu ka Kanadi pomislim da jedva čekam da stignem kući i sjurim se pod tuš, a na putu ka Srbiji pomislim da jedva čekam da dođem kući i spustim glavu na jastuk. Da li je kuća tamo gde je tvoja kada? Ili tvoj jastuk? Ili jastuk nosiš tamo gde si sagradio kuću? Da li je kuća mesto sa kog si potekao ili mesto na kom si se zatekao? Da li je kuća fizičko mesto ili mesto u vremenu; da li je možda samo apstraktna ideja koju gajimo zbog potrebe da pripadamo?

Nemam odgovor na ova pitanja. Sve jasnije uviđam da kuća, zaista, ima mnogo više veze sa vremenskom nego sa prostornom odrednicom. Moja kuća je verovatno moje detinjstvo. Kada čeznem za kućom, zapravo čeznem za čitavim jednim svetom viđenim kroz one oči, onda. Za onim Novim Sadom, za onom ulicom, za onim danima. Kada želim da se vratim kući, zapravo želim blizinu svoje primarne porodice, ili želim da se vratim svom prvom životu. A opet, u Njujorku sam se osećala kao kod kuće, potpuno neočekivano, iako nikada pre toga tamo nisam bila, niti tamo imam ikoga ko mi je blizak. Jastuk i kada bili su hotelski a ne moji. Možda je kuća zapravo samo nešto što uvek nosimo sa sobom? Kad negde stignemo, možda raspakujemo mnogo više od kofera? To “nešto” u nama se rasklopi i utisne u slobodan prostor oko nas. U tom prostoru ima manjka mesta, ili viška mesta ili ga ima taman dovoljno, pa odjednom osetimo da baš tu pripadamo. Tako uklopljeni, ispunjeni smo i celi. U tom nenarušivom skladu između nas i sveta - sve ima smisla, sve nešto znači. Mi značimo.

Upravo zbog ličnog iskustva sa ovom dilemom, sa velikom radoznalošću slušala sam razgovor Salmana Ruždija i Orhana Pamuka na Njujorker festivalu ovog oktobra. I vi ga možete čuti ovde, a za slučaj da niste u mogućnosti pokušaću da, u tekstu koji sledi, dam verodostojan prikaz najvažnijih detalja te priče.

Rushdie , Pamuk -Getty Images

Tema razgovora su - dom, domovina, koncept “kuće”, i kako ove ideje utiču na književno delo i njegovo tumačenje. Ruždi je rođen u Indiji, ima trajno boravište u Britaniji a trenutno živi na Menhetnu. Pamuk je rođen i proveo je ceo život u Turskoj, sa kratkim izletima na zapad. Od kada je u januaru ove godine stavljen pod zaštitu nakon ubistva novinara kom se sudilo za isti prekršaj za koji je ranije optužen i Pamuk (član 301, povreda časti turske Republike), spekuliše se da je (Pamuk) napustio Tursku. U razgovoru na Njujorker festivalu, on daje dovoljno razloga da zaključimo da je za svoje novo boravište odabrao Menhetn.

U ovom razgovoru, koji je vođen pred publikom, dolazi do izražaja ogromna razlika između dva čoveka koji imaju slična polazišta i sličan odnos sa matičnom zemljom, ali taj odnos posmatraju kroz dve različite prizme. Gotovo je nemoguće ignorisati Ruždijevu pretencioznost u odgovorima na većinu pitanja, i isto tako nemoguće je ne uočiti Pamukovu skromnost. Dok je Ruždi svoju fatvu maestralno upotrebio u propagandne svrhe, kod Pamuka se nazire jasna želja da razume tursku reakciju na svoje delo i da je posmatra kao logičnu stvar u savremenom turskom kontekstu. Tokom diskusije na kratko je došlo i do “kratkog spoja” koji su neki kritičari protumačili kao potencijal za buduću literarnu zavadu: jednu od onih koje smo pomenuli u komentarima na temu o Markesu i Ljosi. Ako vas zanima ko je prvi počeo, moraćete da čitate dalje.

O “kući”

Ruždi smatra da je koncept kuće uslovljen vremenom koliko i prostorom, odnosno, da se “kuća” u ljudskom umu uvek odnosi na mesto porekla, ali i na specifično vreme u koje je to poreklo smešteno. Za Pamuka, “kuća” podrazumeva neku auru pripadanja, kuća je tamo gde je majka, gde su počeci kartezijanske svesti, gde je prvi jezik. Obojica smatraju da osećaj bivanja kod kuće donosi upravo ta mogućnost da se naseli sopstveni, prvobitni jezik, naročito po povratku kući iz ostatka sveta.

Pamuk naglašava da čovek dobro razume ideju kuće i šta mu ona zapravo znači tek kad je daleko od nje, tek sticanjem neke spoljašnje perspektive.

Ruždi se osvrće na knjige koje je pisao van Indije a o Indiji, i na teškoće koje pri tome nastaju. Mavrov poslednji uzdah, kaže on, bio je težak rad, dok su Deca ponoći već išla lakše, jer je postojala ta potrebna, spoljašnja perspektiva. “Kada si u Indiji, uronjen si u nju i ne polazi ti za rukom da smestiš čak ni jednu njenu ulicu u knjigu, a kamoli čitavu zemlju. “Kada si van zemlje o kojoj pišeš, stičeš sposobnost gledanja na stvari iz jednog šireg ugla i neophodnu distancu.

Po Pamuku, onog momenta kada pisac počne jasno da razgraničava i podvlači distancu između kuće (u smislu domovine) i ostatka sveta, on upada u zamku predstavljanja kuće (kod kuće i u svetu). Pisac time na sebe preuzima ogromnu odgovornost za način na koji predstavlja kuću, i celo se njegovo delo odjednom tumači isključivo kroz prizmu priče o kući.

O univerzalnoj i lokalnoj književnosti

Po Ruždiju, Evropljani i zapadnjaci uvek su osećali da je svet njihova kuća i da mogu sa jednakim pravom da pišu o bilo kom delu sveta, ponekad sa veoma sumnjivim efektima. Ne propušta da podbode Apdajka (opet), navodeći njegovu knjigu o Africi (The Coup) kao jednu od najlošijih knjiga ikad napisanih o mestu na kom pisac nije bio. U ovom trenutku Pamuk uzima gutljaj vode, a urednica Njujorkera (koja je moderator) ćuti, što Ruždiju verovatno daje znak da je zagazio na neprimerenu teritoriju (a to tokom ovog razgovora često čini na veoma samobitan način), te nastavlja objašnjenjem da jedan Indijac van Indije, po mišljenju sveta, uvek mora da piše isključivo o Indiji. Ne odoleva, međutim, da doda da su “Ljudi koji nikad ne napuste kuću pomalo patetični”.

Opa! Svi koji znaju da je Pamuk ceo svoj život proveo u Istanbulu (koji, bez obzira na sve, izuzetno voli), na ovakav oštar i uvredljiv sud sigurno su se naježili u iščekivanju njegovog odgovora. “Apsolutno se ne slažem!” - hitro je uzvratio, pre nego što se upustio u sopstveno tumačenje suštinskog porekla kosmopolitizma. Da li je ovo početak nove literarne razmirice, tako tipične za Ruždijev odnos sa kolegama?

Pamuk podseća na Adornovu definiciju moralnosti kao sposobnosti da se ne osećaš kao riba u vodi samo zato što si kod kuće, odnosno - kao sposobnosti da stekneš i zadržiš neke kriterijume i standarde koje ćeš primenjivati kako na svet tako i na “kuću”, nepristrasno, bez dvostrukih standarda. Po Pamuku, dubok objektivan osećaj za subjektivne vrednosti koje možda nisu uvek u skladu sa “kućnim” vrednostima - je ono što jednom čoveku daje istinski osećaj za “kuću”. Ono što hoće da kaže, u stvari, je da ostajanjem kod kuće čovek ne mora neminovno da ostane ograničen kućnim pravilima igre i može da bude jednako “svetski” u svojim stavovima kao i odmetnik, te da odmetništvo nije nužno za nepristrasnost, niti je garantuje.

Započinjući repliku sa ” Oprostite što ću citirati sebe, ako je neko ovde slučajno pročitao neku od mojih knjiga biću mu dosadan…”, Ruždi zapaža da je koncept doma kulturološki privilegovan, te je društveno poželjno i smatra se pozitivinim ostati kod kuće, ali da je neosporiv čovekov nagon za odlaskom i sticanjem novih perspektiva, otkrivanjem novih svetova.

Rasprava nije završila svađom već prećutnim slaganjem o neslaganju. Kritičari su to, naravno, protumačili kao početak jednog divnog, dugog “prijateljstva”.

O univerzalnosti iskustva

Pamuk stvari koje se pogrešno tumače u ravni suprotstavljenih ideja o kući kao jednoj, i svetu kao drugoj krajnosti, vidi kao neshvaćenu ideju zajedničkog, civilizacijskog iskustva. On primećuje da u današnjem svetu književnost pisana na engleskom jeziku podrazumeva univerzalnost, dok drugi jezici nemaju tu privilegiju, jer da imaju, učesnici ovog razgovora ne bi ni diskutovali o pojmovima kao što su domovina, dom, kuća, već bi se njihovo delo smatralo univerzalnim, ne regionalnim.

Ruždi se priseća kako je u svom prvom objavljenom romanu pokušao da veštačkim putem postigne tu univerzalnost, smeštajući likove u univerzalnu sredinu, ali da je ovo dalo loše rezultate. Zbog toga je odlučio da se kasnije bavi stvarima koje su mu mnogo bliskije, i kaže da nije pronašao svoj početak dok nije pošao od “kuće”, odnosno, od sopstvenih iskustava i detinjstva.

Na pitanje da li se pisac može odvojiti od domovine, odnosno, da li se Borhes može odvojiti od Argentine, Fokner od Amerike a Prust od Francuske, Ruždi odgovara - ne, zato što tu govorimo o specifičnoj vrsti pisca, ali se Hemingvej sigurno može odvojiti od Amerike, i možemo imati Hemingveja bez Amerike. Pamuk smatra da je ovo u vezi sa konceptom imperije, američkim osećanjem da se izvesna prava polažu na čitav svet, pa je u tom smislu i delo univerzalno jer se polazi od takve premise. Zbog toga, smatra Ruždi, postoji pretpostavka da zapadnjački pisac može biti pisac sveta, a istočnjački pisac samo pisac sopstvene zemlje. Pamuk ovo ne smatra pretpostavkom, već suštom činjenicom, kojoj se, kako kaže, trudi da se suprotstavi, jer postaje ljut kadase o prostoj ljubavnoj priči u njegovom romanu govori kao o “turskoj ljubavnoj priči”.

Po Ruždiju, pisanje u Njujorku uklanja regionalnost iz jednačine, i dozvoljava da priča, ma o čemu i ma o kome bila, bude priča o Njujorku, još jedan sloj priče o gradu. Za Pamuka, boravak u Njujorku uklanja težinu osećanja pripadnosti i odgovornost koja ide uz to osećanje. On navodi da se u Turskoj oseća odgovornim za svaku reč koju napiše i izgovori, da se oseća odgovornim za to kako predstavlja Tursku jer se celokupno njegovo delo tumači kroz tursku prizmu. U Njujorku, međutim, pisanje je posao, svodi se na pisanje, promociju i razgovore o napisanom, i olakšava posao pisca od kog se drugde očekuje da bude veoma angažovan, da bude sveznajući i da ima rešenje za sve probleme, odgovore na sva pitanja, naročito politička.

Ruždi kroz šalu primećuje da je mit o sveznajućem piscu nešto što ipak ne treba previše demistifikovati.

O sekularnosti

I Ruždi i Pamuk smatraju da njihove domovine nisu ekskluzivno verske države, budući da u njima postoje i mnoge sekularne tradicije kao i ljudi koji ih zastupaju. Ličnom stavu prema religiji, međutim, za njihov pojam u pisanju fikcije nema mesta, jer da bi bio dobar, pisac mora umeti da naseli tuđ identitet i svet, ma koliko različit. Za Pamuka, mera dobrog pisanja je kapacitet da se pisac identifikuje sa ljudima koji mu nisu slični a da sopstvene vrednosti ostavi po strani. Ruždi podseća na Kafkinu Ameriku kao primer uspešne izvedbe ovog zadatka. Radnja Amerike smeštena je u Ameriku, ali ta Amerika nema ništa zajedničko sa pravom Amerikom, delom zato što Kafka nikada nije bio u Americi a delom zato što je fikcija sastavni deo čak i nefiktivnog dela. U ovakvim delima ogleda se piščevo umeće u formi, glasu, ritmu, jeziku, umeće imaginacije. Za Ruždija, roman je zapravo formalizovani san.

O doslovnosti

Pamuk naglašava da ljudi često zaboravljaju da čitaju fikciju a ne istorijsku čitanku, i da pokušavaju da je tumače kao realnost. Za Ruždija nema ništa iritantnije od novinarskog pitanja o tome koliko je aktuelno delo fikcije autobiografsko. Realni detalji uvek postoje, ali samo delo bazirano je na fiktivnoj kombinaciji tih detalja, nadgradnji trivijalnih detalja svakodnevnog života.

Ruždi takođe podseća da iako je roman izgubio svoju informativnu vrednost, iako više nije vesnik događaja kao što je to bio slučaj u 19. veku - budući da živimo u eri “momentalnih” medija - on ipak još uvek ima potencijal da govori istinu čak i kad je puka fikcija, zbog toga što je medijska “istina” do krajnosti izveštačena, prekrojena i prilagođena raznim ciljevima, baš kao i istorija. Tako je roman na čudan način zadržao ulogu branitelja istine uprkos činjenici da je ta istina već odavno deplasirana u trenutku čitanja.

Pa eto, možda ću i ja jednog dana umeti odlučno da kažem šta je, i gde je, kuća. A možda odgovor na to pitanje zapravo ne postoji, možda je stvar baš u tome da treba priznati apstraktnost i relativnost tog pojma čija definicija najviše zavisi od trenutka u kom se o njoj govori. I možda malo i od mesta sa kog se govori. I možda, možda, možda… možda uopšte ne treba tražiti odgovor na neka pitanja, možda treba biti zadovoljan prostom intuicijom o tome šta bi taj odgovor sve mogao da bude.

Ako je neko juče slučajno gledao sunovrat čuvenog Rafaela Nadala u četvrtfinalu Mutua Madrilena Mastersa, sigurno je osim očajne igre broja 2 primetio i tragikomičnu instalaciju ( ili je to trebao da bude performans?) Bossovih manekenki sa šljaštećim Boss “tetovažama” na bujnim grudima, dugim pletenicama, čudnim crnim senkama na butinama i listovima, nakrivljenim kačketićima od kojih nisu videle ni prst pred nosom a kamoli loptu za kojom zbog uskih, drečavih pink mini haljinica ionako nisu mogle da potrče, i tako dalje, i tako dalje, jednom rečju - katastrofa!

Ovo nije prvi put da “ballgirls” ( skupljačice, ne perja već loptica) budu obučene u brendiranu uniformu ali u Madridu je to zaista poprimilo odlike neukusa: u sportu u kom i šetanje publike po tribinama remeti koncentraciju igrača, jedna manekenka diskutabilne motorike, u drečavom miniću, sa svim adutima maksimalno otkrivenim i bling-blingom na (D!!!) grudima zbog kojih bi i slepac progledao na silu - zaista je poslednja osoba na svetu kojoj je trebao biti poveren zadatak hvatanja zalutalih lopti. A kamoli dvadesetak takvih manekenki koje po terenu trče kud-koja u svim mogućim pravcima, i to jedva (”glaaadna sam”), sve u sitnim (”piiiiški mi se”) koracima, posrćući ( “slomila sam nokaaat”) kao da imaju dve leve noge, povremeno se sudarajući jedna sa drugom, pa sudija mora da ih podseća, kažiprstom, odakle su krenule i kuda su pošle, usred igre. Nije ni čudo. Imale su dvonedeljni trening pre turnira da nauče da hodaju u ravnim cipelama, ali ih niko nije naučio kako da za manje od 15 minuta izvade lopticu koja se zapetljala u (nekvalitetnu!) mrežu posle snažne ali neuspešne serve. Kad vidiš koliko je mukotrpan i strog selekcioni proces i trening volontera za druge turnire širom sveta, prosto moraš da pomisliš da je Špancima kvalitet (i nivo) meča poslednja rupa na svirali.

Mislim, sve je to super, lepe su manekenke, tetovažice, minići, ali brate ne na teniskom meču, ‘alo! Šta je sledeće, striptizete između setova? Čirlidersice? Nauljene promoterke kupaćih kostima koje kruže oko mreže, kao u bokserskom ringu, posle svakog gema ?

Opšti utisak blogosfere, ali i pravih medija, je da je Madrid jedini turnir gde su teniski asovi neskriveno sekundarni (a možda ni to). Isto se desilo i 2004. i 2005. godine, kada su se protiv manekenki na terenu bunili i španski zvaničnici (zbog seksizma) i mnogi gledaoci (zbog neukusa) i Agasi ( zbog ometanja koncentracije), ali ne vredi, modna pista je montirana posred terena i, ako išta, Španci su je ove godine podigli na još vidljiviji nivo. Ne bi čudilo da sledeće godine obuku modele u crveni bebi-dol i puste krdo bikova na teren da ih razjure. Tennis players need not apply.

Federer iznervirano vrti glavom dok mu, tokom meča sa Lopezom, izuzetno obdarena manekenka dotrčavajući dodaje peškir. Prilično sam sigurna da će imati šta da kaže na tu temu posle turnira.

Da li je trivijalizacija tenisa neophodna za njegovu popularizaciju? Da li je ovo simptom postupne degradacije belog sporta na nivo šou-biznisa? Ako jeste, cenim da pravi poštovaoci tenisa ipak ne bi imali ništa protiv da njihov sport ostane marginalan u odnosu na NBA utakmice i WWE mečeve, a da menekenke ostanu tamo gde deluju kao da znaju šta rade - u časopisima i na modnim revijama. Osim toga, mnogi slavni teniseri počeli su kao “ballkids” - i taj sportski duh i praksa motivisanja najmlađih tenisera ne sme da nestane pred modnim trendovima i marketinškim trikovima. Daj klincu koji trenira tenis da hvata loptice svojih idola i sutra ćeš možda imati još jednog teniskog asa na terenu. Ne znam šta sutra možeš imati ako taj isti posao poveriš manekenkama. Iznervirane igrače? Povišen nivo testosterona u publici? Nepregledne redove devojčica pred vratima modnih agencija? Povećanu stopu suicida među nesrećnicama koje nisu dovoljno “savršene”?

I za kraj, digresija (!). Za slučaj da niste ovo videli, evo kako je prošla jedna, doduše jednostavnije obučena i baš simpatična manekenka koju je Nole sasvim slučajno u Madridu pre par dana ostavio bez daha. Isplatilo joj se, dobila je aplauz i zagrljaj. Priznaćete, nije malo

Ova priča počinje 2004. godine a tek danas stiže do mene via Buda koji, nažalost, nema svoj blog. I budući da je strašno dirljiva, i da dolazi uz poruku : Spasite našu planetu, jer ovo je jedina planeta na kojoj ima čokolade! - prosto moram da je prenesem i vama. Ja stvarno jako volim čokoladu. Malo sam preturala po netu, i pronašla blog čoveka koji radi u parku o kom je reč, i koji je iscrpno izveštavao o svim događajima ovde. Čitajući njegov blog pronašla sam još puno zanimljivih detalja kojima upotpunjujem ovu priču. Blog je, inače, upravo od danas zvanično zatvoren ( ne i ugašen), ali za svakog ko voli životinje ostaje prava oaza prelepih fotografija i priča.

U decembru 2004 godine razorni cunami proizveo je gigantske talase u Indijskom okeanu, koji su opustošili obalu Kenije ostavljajući za sobom na stotine žrtava. Jedna beba nilskog konja (koja je kasnije dobila ime Oven) u sveopštem haosu odvojila se od majke koju je progutao okean, i nasukala na jedan koralni greben sa kog su je skinuli meštani, ribarskim mrežama. Oven je prebačen u konzervacioni Haller Park koji služi kao prihvatilište za napuštene i ugrožene životinje, budući da bi odraslim, nepoznatim nilskim konjima bio lak plen pa ga nisu mogli tek tako vratiti među njegovu vrstu. Kao istraumirana beba koja je upravo za dlaku izbegla smrt i izgubila roditelje, Oven je u Haller Parku, prirodno, težio da pronađe surogat-majku kako bi povratio izgubljeni osećaj sigurnosti. I pronašao ju je. U 130 godina staroj džinovskoj kornjači Mzee.

Tako počinje priča o jednom divnom, čudesnom prijateljstvu, zasnovanom na čistoj ljubavi jednog živog bića prema drugom, bez obzira na sve razlike i prepreke koje tu ljubav čine neshvatljivom i na izgled nemogućom.

Iako na površini parka slobodno žive i drugi nilski konji, druge džinovske kornjače i mnoge druge životinje, Mzee nikada nije hajala ni za jednu od njih, ali je pokazala nesumnjive simpatije prema bebi Ovenu, i posle malo predomišljanja, spremno prihvatila ulogu majke. Konzervacionisti smatraju da je Oven insistirao baš na njenom društvu zbog obline oklopa i sive boje, koja ga je podsećala na majku. I iako je Mzee u početku bila sumnjičava, Oven nije odustajao od namere da joj se približi. Njegova se upornost isplatila. Oven i Mzee uskoro su postali nerazdvojni i više od jedne godine živeli su u idili mogućoj samo tamo gde ne postoje predrasude. Mzee je Ovenu pokazala šta da jede, gde da spava i kako da se ponaša. Oven je uzvratio potpunim prilagođavanjem na kornjačin način života, usvojivši njene navike. Možete li zamisliti nilskog konja kako se kreće brzinom i sitnim koracima kornjače?

Izležavali su se zajedno

Brčkali se u bari zajedno

Zajedno išli u jutarnju šetnju

Spavali jedno pored drugog

 

Oven je usmeravao Mzee u odgovarajućem pravcu

I uživao da odmori svoju glavu na njenom oklopu

I uveče su voleli da prošetaju

I voleli su da budu fotografisani zajedno

Ukratko, Oven je pratio Mzee u stopu, isto kao što bi pratio svoju majku. Nilski konji su strašno društvene životinje, treba im blizina drugog, i nije za čuđenje što se Oven ovako jako vezao za Mzee, ali stručnjaci su bili više nego začuđeni ponašanjem kornjače koja inače nije baš toliko druželjubiva. Radnici u parku kažu da se Oven ponaša više kao kornjača a manje kao nilski konj. Jede istu hranu kao kornjače, spava noću a ne danju kao što to radi njegova vrsta, i ne odaziva se na zov nilskih konja. Mzee ga budi da idu zajedno u šetnju, istura vrat da bi se trljali nosevima i inicira razne druge akcije. I iako najviše voli da se sakrije iza Mzee kada im priđe nepoznata životinja, Oven je zaštitnički raspoložen u situacijama u kojima radnici parka pokušavaju da izvade Mzee iz njihovog zajedničkog staništa da bi joj popravili oklop ili dali lekove. Njih dvoje su razvili čak i sopstveni jezik, koji ne liči ni na vokalizaciju nilskih konja ni na vokalizaciju džinovske kornjače, već više na cviljenje koje jedno od njih započinje a drugo ga oponaša. Njih dvoje, naime, pričaju, a niko sa strane ne zna o čemu.

Priča o ovom neobičnom prijateljstvu privukla je na hiljade novih posetilaca. O Ovenu i Mzee pisale su se knjige, snimali filmovi i pravili crtaći. Kako je to lepo rekao jedan radnik parka - možda je, u nesrećnom svetu u kom živimo, ova nesvakidašnja priča dala ljudima nadu da ako džinovska kornjača i nilski konj mogu da se zavole i žive zajedno, onda će to jednog dana možda moći i zavađeni narodi.

Kada je 2006. Oven porastao u dovoljnoj meri da se zaposleni u parku zabrinu za bezbednost kornjače koja nije vična gruboj igri i mnogo je ranjivija od nilskog konja, doneta je odluka da se paru predstavi ženka nilskog konja, Cleo, kako bi se vremenom Oven i Mzee odvikli od ekskluzivnosti svog prijateljstva i lakse podneli neminovni razlaz, jer čak i za džinovsku kornjaču, par tona nilskog konja može biti previše. U početku je Cleo bila smeštena na parceli pored Ovena i Mzee, a odvajala ih je žičana ograda. Potom su u ogradi napravljene rupe da bi Oven mogao da prolazi kad želi, jer je počeo da pokazuje radoznalost u odnosu na Cleo. Na kraju je životinjama dozvoljeno da praktično žive na istoj parceli, bez pregrada. Cleo je starija i veća od Ovena, i prema Mzee se postavila sa neograničenom ljubopitljivošću. Videvši od Ovena kako liže stopala kornjači kada želi da je natera da hoda u određenom pravcu, Cleo je takođe usvojila ovu naviku. Mzee je jedno vreme bila preplašena, naročito kad bi Cleo pokušala da spusti svoju ogromnu glavu na njen oklop onako kako je to radio duplo manji Oven. Ali ubrzo su se Oven i Cleo zbližili i počeli da plivaju zajedno, a grupi je priključena još jedna džinovska kornjača, Toto, sa kojom je Mzee mogla da provodi vreme. Oven je prihvatio i Totoa, i sa uživanjem ponekad spavao između njih.

Kada je postalo očigledno da je duplo veća Cleo ipak opasna nakon što je u igri slučajno povredila Mzee, zaposleni u Haller Parku doneli su tešku ali neminovnu odluku o konačnom razdvajanju ovog neobičnog para. Cleo i Oven preseljeni su u odvojeni deo parka, a Toto i Mzee ostali su u onom delu gde je Mzee do nedavno srećno živela sa Ovenom. Rastanak sigurno nije bio lak, ali pažljivim postupcima uvođenja novih članova u tu malu, čudnovatu družinu, postignuto je to da danas i Oven i Mzee imaju prijatelja koji će popuniti praznine nastale razdvajanjem do kog je jednom moralo doći.

Danas, Cleo i Oven mogu do mile volje da se brčkaju u brlogu….

…a Mzee još uvek ima koga da čuva

Besplatna e-knjiga o Ovenu i Mzee, ilustrovana fotografijama i crtežima dece iz Mombase može se skinuti ovde.

Besplatan dokumentarac o ovom dirljivom prijateljstvu, televizijske emisije i animirani filmovi mogu da se vide na ovoj stranici.

A, neverovatna “tajna veza” možda je vidljiva, baš vidljiva, ovde.

I sad, recite vi meni, zar nije divna ova naša planeta, jedina u čitavom svemiru na kojoj ima čokolade i gde nilski konj dostojanstveno korača pored jedne prepotopske kornjače?

Dolazimo noćas kući, negde malo pre 2 h. Ispred ulaza u našu garažu, nekako nakrivo i gde ne treba, stoji jedan kombi, dva točka na trotoaru, dva na putu, puši se iz motora a nekako je tik kraj gasne cevi. Motor radi, vrata otvorena, kombi prazan, prednji farovi smrskani i karoserija ulubljena. Juga instinktivno gasi motor koji tandrče, dimi i samo što nije buknuo. Prvo nam je palo na pamet da se naša komšinica Pet koja vozi sličan automobil nekako slupala na izlasku iz garaže, pa se sjurimo do nastojnika jer u našoj zgradi stari stanari redovno ordiniraju oko njegove kancelarije u prizemlju, po celu noć i do ranog jutra. Nastojnika, međutim, nema, pa ponovo izađemo napolje, pozovemo policiju i Juga krene da parkira naš auto, a u tom momentu meni priđe neki čovečuljak iz pravca zgrade pored poznate po tome što u njoj živi najgori šljam u ulici, i krene da zaviruje, pa me pita koga smo to zvali. Kad mu kažem on se sav nešto uzvrpolji, jao, ne policiju, ja mislim da znam čiji je to kombi, ne policiju molim te nema potrebe da zoves policiju, i dok sam se ja okrenula da vidim da li se Juga vraća, čovek nestade.

U roku od dva minuta, jedna vatrogasna i pet policijskih kola sa svih strana uleće u tu scenu, škripe kočnice, potežu se pištolji; odmaknite se dalje, govore nam dok prilaze kombiju pištolja uperenih u pravcu prednjeg i stražnjeg sedišta. Kad se uvere da je kombi zaista prazan, uzimaju izjave, i u trenutku kada im se istovremeno oglasi voki-toki, policajci uskaču u auto, kažu nam - ostanite tu, uz zaglušujuću buku sirena nestaju, ostavljajući jedna patrolna kola da čuvaju kombi. Posle par minuta se vraćaju. Uzimaju izjave, opet. Pokazuju mi sliku ne bih li identifikovala čoveka koji je molio da ne zovemo policiju. Znaju koga traže. Auto je ukraden. Niže niz ulicu koja seče našu napravio je sudar u kom je neko nastradao, pa pobegao i kad je primetio da mu auto gori, verovatno u panici samo iskočio iz njega, i nestao u mraku. Već u sledećem trenutku, grupa policajaca sa baterijskim lampama šparta kroz dvorišta, a policajci u civilu obilaze okolne zgrade. Otvaraju kante za đubre, podvlače se pod ograde, zaviruju u grmove.

Od momenta kad smo se ih pozvali, do trenutka kada je potera bila u punom jeku, prošlo je najviše 15 minuta. Ulica je bila blokirana do posle 4 ujutro.

I sad, pričam ovo jer me je po ko zna koji put u Kanadi profesionalnost njihove policije oborila sa nogu. Više zbog prirode posla a malo sticajem slučajnih okolnosti, imala sam mnogo prilika da komuniciram sa njima, i da ih vidim i kada su ljubazni i kada su opasni. Neverovatno je kakav imidž oni uživaju u narodu. Za jednog istočnog Evropljanina je prosto frapantno kada shvati da policiju odjednom doživljava onako kako bi policija trebala da bude doživljena- kao nekog ko je tu da te zaštiti, da ti pomogne, da ti da informaciju ako zatreba, da se snađe onda kad ti ne umeš. Prosto, policija je uspešno izgradila imidž prijatelja građanstva. Hajde da zanemarimo što su to uglavnom lepi ljudi - bili stariji ili mlađi, prosto nisam nikad srela onu prostačku facu koje se redovno sreću…drugde. I što su svi u takvoj fizičkoj spremi kao da bi mogli na Olimpijadu istog trena. Ali ne može se zanemariti činjenica da su strašno pristupačni, ljubazni, predusretljivi, i to koliko su profesionalni, i koliko su elokventni. Da. Elokventan pandur. Možete li to da zamislite? I imaju strašno puno poštovanja prema ljudima, čak i u situacijama u kojima imaju posla sa pijandurama ili najgorim uličarima. Imaju poštovanja, ali su bez greške strašno ozbiljni i deluju baš opasno, kao da na lice stave novu masku kada situacija to zahteva - nekako im se telo ukruti, glas postane stroži, i dalje sa puno poštovanja, ali strog da ne poželiš ni u ludilu da se šališ sa njima. Videla sam to toliko puta, da zaista mogu da tvrdim da su, generalno gledano, ljudi koje zapošljava ovdašnja policija - ljudi koji mogu dostojanstveno da predstavljaju jednu takvu silu. Naravno, svugde se nađe neki loš i prljav policajac, pa tako i ovde, i nije ova institucija u Torontu operisana od unutrašnjih problema. Desi se nekad da neko bude raskrinkan zbog mutnih radnji, diskriminacije ili preterane upotrebe sile, ali to su, široko gledano, retki i izolovani slučajevi, i zaista ne utiču u bitnoj meri na sveobuhvatni imidž policijskih snaga. U principu, ako si na pravoj strani zakona, ti se prosto ponosiš ovdašnjom policijom i znaš da možeš da računaš na njih. Ovde najviše mislim na one najvidljivije policajce, to ulično lice ovdašnje policije, sa kojim se svakodnevno srećemo.

Kad vidim policajca na ulici, prosto mi nešto milo oko srca. O, nelogične strahote za moj imigrantski mozak!!!

Prisetim se kako su mi došli na vrata jednom prilikom i ispostavili ček na $5 zato što je nedelju dana pre toga naš nastojnik “uhapsio” dva maloletna lopova dok su pokušavali da iskamče od ljudi dobrovoljni prilog za crkvu koja ne postoji. I eto ja sam im dala i oni su došli da mi te pare vrate, jer su klinci morali da plate restituciju. Da mi dva policajca dođu na vrata i vrate mojih $5, koštalo je, u potrošenom vremenu, sigurno bar $100. Prisetim se kako su me zvali da mi pruže nove informacije i pitaju da li je sve u redu, kada su se u jednoj od zgrada u kojima sam davno živela preko noći pojavili crni krstići kojima su bila obeležena ulazna vrata nekih od stanova, između ostalog i mog, pa ih je neko pozvao zabrinut da smo markirani za kakav odstrel. Prisetim se sa kakvim su strpljenjem smirili usplahirenog, bolesnog čoveka koji je nasred ulice dobio psihotičnu epizodu. I kojom brzinom su se stvorili na licu mesta kada su pozvani jer je u zaključanim kolima ispred mog posla pronađena onesvešćena devojka na prednjem sedištu. Prisetim se i nekih situacija u kojima su hapsili članove lokalne bande, ispitivali izgrednike i stavljali pod kontrolu masovne tuče. I kako su smirili i zbrinuli ženu koja nam je u kancelariju došla sva plava i izobličena, u potpunom šoku, bežeći od muža koji je pretio da će da je ubije.

Pa se onda prisetim kako je, recimo, moj tata spasao devojku od silovanja tako što je u sred noći istrčao, u pidžami i bos, u pravcu parka iz kog je ona zvala u pomoć, i pojurio manijaka koji ju je svu raščupao i raskrvavio, preko cele ulice, i dalje, preko puta, među zgrade, pogodivši ga, pre nego što ga je izgubio, kamenom. I kako je policija došla na njegov poziv, i u našoj dnevnoj sobi mog tatu u pidžami, sa nas dvoje malih i prestrašenom mamom oko njega, i devojkom pocepanih usta i odeće, koja se trese od šoka - ispitivali, sa dobro poznatom samobitnošću u glasu: Šta si TI radio u parku u to doba? Istrčao SI? A zašto SI istrčao? Zar nisi malo pre rekao da si spavao? Pa kako SI onda čuo bilo šta? Otkud ZNAŠ ovu devojku? Šta TI je to u ruci? Hajde TI lepo sada objasni šta se STVARNO desilo. I tako dalje.

Pa se setim još nekih kasnijih situacija u kojima je samo potvrđena prethodna teza - da je neka opšta percepcija da policija kod nas (generalno, opet - čast izuzecima ako ih ima) nije tu da štiti pošten svet i da mu bude na usluzi, već da se na njemu, poslušnom i propisnom, izdrndava i uvežbava svoj umišljeni autoritet. Pa se setim kako su mi na 92 spustili slušalicu kad sam ih zvala u situaciji u kojoj je bilo povređenih. I kako sam baš tih dana na radiju slušala ženu koja se javila u program i rekla da su i njoj spustili slušalicu kada je pozvala 92 da im kaže da u kafani pored njene kuće neko puca. I kako neće da se legitimišu kad to od njih tražiš. I kako su drski i bezobrazni najviše tamo gde znaju da neće naići na otpor i gde to nema ama baš nikakvog smisla.

Imidž jedne javne službe, a naročito one koja po prirodi posla mora uživati određeni autoritet i poštovanje građana da bi tu službu uspešno obavljala, počinje, naime, od regrutacije. Koga primaš? Zašto? Kako? Da li su to luzeri koji nigde drugde nisu našli utočište, burtalni tipovi koji svoju agresiju žele da legalizuju, društveni škartovi koji traže ventil za svoje niske nagone, lovci u mutnom koji traže prečicu kojom bi se iz propaličkih ralja izvukli malverzacijama mogućim onda kada si praktično iznad zakona? Ili su to ljudi koji su dugom i mukotrpnom selekcijom odabrani zato što su fizički, psihički i intelektualno sposobni za obavljanje jedne osetljive dužnosti koja je u centru javne pažnje i kao takva podložna kritici? Da li su pripadnici te službe neko od koga bežiš kao đavo od krsta jer su gori od uličnih protuva, ili neko koga bi neka tetka rado poželela za zeta? Da li su dovoljno dostojanstveni da svet na njih gleda sa poštovanjem ili su takav šljam da ti presedne dan kad ih ugledaš na ulici? Da li umeju da govore i pišu, ili se svet podsmeva njihovoj mutavosti?

Imidž jedne zemlje počinje od imidža njenih institucija. Između ostalog, od brzine kojom policija stiže na lice mesta, ozbiljnosti kojom pristupa problemu, profesionalnosti kojom saobraća sa prisutnima, strogosti kojom saobraća sa prestupnicima, doslednosti u ponašanju, dostojanstvenosti fizičke pojave. Kao i od ljubaznosti kojom će te uputiti u pravom pravcu ili spustiti prozor kada se sagneš ka njima da im kažeš da se tamo dole nešto čudno dešava. Od toga da li se osmehnu kasirki dok kupuju mekike i kafu, i da li pridrže vrata ako ispred njih ide žena ruku punih kesa. Da li ti zahvale što si prijavio zločin i da li te pozovu da te obaveste o razvoju istrage ako te se lično tiče. Takvoj policiji ljudi veruju, a onda veruju i instituciji koju ti pojedinci predstavljaju, i državi koja takve pojedince zapošljava na takva mesta.

Naravno, uspešna regrutacija odgovarajućih ljudi zavisi od ponuđene kompenzacije. Dobra plata, dobre beneficije, beneficirani radni staž. Nešto za šta se isplati raditi. Zavisi i od toga u kakvom će društvu biti čovek koji se takvog posla lati. Što bi neko normalan sebi dozvolio tu sramotu da se sroza na nivo kog se gnuša i da sebe oblačenjem uniforme trajno obeleži kao najgori društveni problem?