Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Kako je kolumbijska umetnica Doris Salcedo napravila 167 metara dug procep u betonskom podu Tate Modern muzeja u Londonu, pitanje je od milion dolara. Zašto - pitanje je nad kojim se treba zamisliti.

Procep počinje širinom vlasi ljudske kose, gotovo nevidljivo; napreduje neosetno, a završava širinom ljudskog stopala. Zla kob koja počinje neosetno, nesputano narastajući u veličinu u koju ljudska noga lako može kročiti. Slučajno ili namerno. Prouzrokujući povredu, ili potpuni pad.

Doris Salcedo za polaziste svojih skulptura po pravilu uzima istorijski dogadjaj ili ambijent. Ona skultpuru pretvara u političku izjavu, arheološki sadržaj, svedočanstvo o civilizacijskom stupnju svesti. Tako je i Shibboleth simboličan izraz imigrantskog iskustva, rasne mržnje, segregacije i barijera- mentalnih i geografskih. On nudi priliku svakom pojedincu da prati putanju narastajuće otuđenosti i mržnje, ne bi li na kraju puta spoznao njihovu istinsku opasnost.

Shibboleth - u hebrejskom jeziku reč koja potiče od oznake za deo biljke u kom se nalazi seme. Takođe, označava jezik karakterističan za grupu sličnih, reč koja označava nečiji društveni status ili poreklo, odnosno upotrebu jezika po kojoj se prepoznaju “svoji” i “tuđi”; neka vrsta lingvističke lozinke.

Direktor Tate muzeja Nicholas Serota tvrdi da pukotina u betonskom podu jedne od njegovih sala nije optička iluzija, ali da ne ugrožava strukturalnu stabilnost građevine. Doris Salcedo tvrdi da joj je trebalo godinu dana da napravi ovu skulpturu, i pet nedelja da je postavi u muzej.Na pitanje koliko je procep dubok, odgovara da je on bez dna.

Dok neki oduševljeno pozdravljaju inovativnu prirodu njenog rada, drugi tvrde da to ipak nije umetnost. Kao neko ko nema previše simpatija prema najmodernijoj modernoj umetnosti, moram da dozvolim da možda i nije. A, možda je, ipak, sasvim dovoljna umetnost potaknuti makar i jednog čoveka na razmišljanje o nečemu što mu je zapravo daleko i strano ili pred čim više voli da zatvori oči. Način na koji je pukotina stvorena ostaje tajna, za sada. Ionako je mnogo važnije odgonetnuti i razumeti njenu suštinu.

Znači, izbor provincijske vlade u Ontariju je u sredu, 10. oktobra. Čisto da znate. Nije da vas se tiče. Ali se tiče mene, i možda još nekog ko čita ove redove a živi u Ontariju, i nije siguran da li da glasa, i za koga da glasa.

U Ontariju se na vlasti već veoma dugo smenjuju uglavnom Liberali i Konzervativci. Osim njih tu je i Nova Demokratska Partija ( NDP) . Ostali igrači ne dolaze do izražaja. I, kao provincija koja  primi najveći broj onih 300 hiljada doseljenika koji godišnje uđu u Kanadu, tradicionalna politika konačno je saterana u ćošak iz kog će se teško izvući tradicionalnim metodama. Zato što su se prilike promenile. Demografsko lice Ontarija se za proteklih 50 godina drastično izmenilo. Gotovo 20% stanovništva u Ontariju danas su vidljive manjine, a na popisu stanovništva 2001 godine druge etničke grupe ( dakle, oni kji se ne izjašnjavaju kao Kanađani) činile su preko 70% ukupnog stanovništva.

Ontario je proteklih decenija na federalnom nivou važio za glavno utvrđenje liberala (Ontario ima najveći broj sedišta u federalnom parlamentu) , iako su se u provincijskoj vladi za to vreme oprobali i Konzervativci i NDP. Provincijski parlament je uglavnom već dugi niz godina tropartijski, sa Novim Demokratama u opoziciji. Uglavnom se smenjuju Liberali i Konzervativci, mada su 1990. godine Liberali gadno izgubili od Demokrata koji su tada prvi i jedini put u istoriji osvojili većinu. Došli su na vlast u doba recesije, i veoma brzo napustili socijalne programe u svojoj platformi, što je uslovilo i nagli pad popularnosti među članovima radničkih sindikata koji od tada više nikada nisu većinski glasali za NDP. Logično, NDP se ni do danas nije vratio na nivo podrške koju je uživao krajem ‘80-ih godina.

Jedno od pitanja koja će odlučiti predstojeće izbore, ovog puta je - pitanje državnog finansiranja verskog obrazovanja (faith based funding). Upotrebili su, naime, i liberali i konzervativci, pogrešnu retoriku - nadajući se da će im doneti dodatne glasove. Konzervativci žele da ponovo dođu na vlast posle dugih godina liberalne vladavine. Ugledali su svoju šansu u činjenici koju sam gore pomenula - novom demografskom licu provincije. Ključni element njihove ovogodišnje platforme donosi sumanuto obećanje da će provincijsko finansiranje proširiti na SVE verske grupe.

Da pojasnim: Ontario je dva puta (1999. i 2005.) od strane Ujedinjenih Nacija optužen za kršenje ljudskih prava svojih građana koji nisu katoličke veroispovesti, i za diskriminaciju po verskoj osnovi. Radi se, naime, o tome da država pored javnih finansira i verske ( danas isključivo katoličke) škole još od osnivanja Konfederacije koje ne bi ni bilo da se nije načinio ovaj dopust. To je bilo 1867. U 21. veku, očigledno, modus operandi mora da se menja jer je to danas, prosto, neprihvatljivo. Danas imamo povelju o ljudskim pravima, imamo multietničku državu, a 2001 godine katolici čak više nisu bili ni u većini. Ako je do većine, finansiranje je odavno trebalo preći na protestante jer ih je tada bilo 34,9% dok je katolika bilo 34, 7%.

Znači, Konzervativci su obećali da će, pobede li, finansirati SVE verske školske odbore. To bi imalo da znači da će svaka verska zajednica moći da uloži molbu za finansiranje sopstvene škole, što bi dovelo do stvaranja X školskih odbora i segregacije đaka po verskoj osnovi, što bi dovelo do - zanemarimo li nedostatak kontakta sa drugim verama u formativnim godinama - tragične propasti javnih školskih ustanova, koje ni u postojećem stanju stvari ne dobijaju dovoljno novca i prinuđene su da organizuju nastavu sa ogromnim brojem učenika na jednog učitelja, i praktično se snalaze sa polovičnim sredstvima za rad. Okej. Konzervativci su se ponadali da će prikupiti glasove verskih zajednica ovim - sa ekonomske tačke gledišta - ubitačnim obećanjem. Do sada je 7 verskih zajednica obznanilo želju da avanzuje od ovog obećanja. Procenjeno je da bi u ovaj poduhvat inicijalno trebalo uložiti 400 miliona dolara, a potom 200 miliona dolara na godišnjem nivou. No, iako na prvi pogled deluje kao da su Konzervativci ovom prilikom ulovili zlatnu koku, ipak nije tako. Najnovija istraživanja ukazuju na oštar pad podrške. Preko 71% ispitanika izjasnilo se protiv državnog finansiranja BILO KOJE VERSKE ŠKOLE, i ovaj postotak dolazi uz najraznovrsnije političke i verske orijentacije. Dakle, malo su se prešli u proračunu.

Liberali su se takođe našli u nebranom grožđu . Pre neki dan čitam izveštaj sa konferencije za štampu gde vođa Liberala objašnjava kako, parafraziraću, dok je on na vlasti, neće biti sekularnog obrazovanja u Ontariju. Crno na belo. On neće dozvoliti da se finansiraju druge verske škole, ali neće ni ukinuti finansiranje katoličkih. To nije, naravno, zato što je sam školovan u katoličkoj školi ili što mu se deca danas školuju u jednoj od njih ili što mu žena radi kao učitelj u jednoj od njih. Njegova vera, kako on kaže, nema nikakvog uticaja na njegove političke odluke.

Ajde???

Problem je samo u tome što su svi izgleda zaboravili jednu važnu stvar: Kanada već godinama uvozi isključivo visoko obrazovane ljude, koji doduše rade skrnave poslove ali i dalje umeju da misle. I njima, koji polako postaju većina u Ontariju, ova se diskriminacija ni malo ne dopada. Ne dopada se ni velikom, ogromnom broju rođenih Kanađana (od kojih su mnogi katolic), a koji su živeći u multietničkoj i multikonfesionalnoj sredini, i sami uočili nedopustivost ovog stava. Dakle, i Liberali su se malo preračunali.

Ko ostaje? Ostaje NDP. Ako smo se zasitili Konzervativaca i Liberala, onda treba glasati za njih, zato što ove godine imaju podršku od oko 17% i zato što bi osipanjem Liberalnih i Konzervativnih glasova mogli ponovo osvojiti većinu. Ali. Loše iskustvo iz prošlosti sprečiće ljude da glasaju za njih. Takođe, NDP ni jednom rečju nije izrazio konkretan stav povodom državnog finansiranja verskih obrazovnih ustanova. Oni insistiraju na kvalitetu, lakonski zaobilazeći pravu srž stvari.

Većina će, da se ne šalimo, ponovo glasati strateški. Iako ne podržavaju stav Liberala o verskom školovanju, glasaće za njih kao jedine koji će izvesno poraziti konzervativce, koje većina ipak ne želi da vidi na vlasti. Odnosno, glasaće protiv Konzervativaca. Poznata situacija, zar ne? Konzervativci su, uvidevši propast koja je usledila nakon tragičnog stavljanja u prvi plan sumanute ideje o finansiranju svih i svake verske škole, promenili ploču, ali prekasno. Sada će, kao, ostaviti to pitanje za neki drugi put, da bude rešeno u Parlamentu, a ne ovako, proizvoljno. Međutim, iako se ove godine ništa značajno neće promeniti, cenim da će naredni izbori doneti ogroman zaokret u politici ove provincije. Kapacitet novog lica Ontarija da menja stvari raste, i kada kulminira, nužno će izmeniti nešto.

Što se mene tiče, smatram da verske škole nemaju šta da traže od države. U redu je da postoji neki vid organizovanog verskog učenja, svaka verska zajednica treba da bude slobodna da organizuje versku nastavu za svoje sledbenike, ali treba i da ima odgovornost da sama to finansira. Ostale stvari, deca treba da uče u javnoj školi, stičući pri tome prijatelje drugih veroispovesti. Ovako se deca odgajaju da jednog dana budu informisani, slobodoumni i dobromisleći ljudi. U suprotnom, jednog dana će se i ovde fizički sukobiti oko toga čiji je Bog zapravo više u pravu od Darvina. Takođe, cenim da ako o ovome i treba da se javno odlučuje, to treba da se učini putem referenduma, a ne da to bude proizvoljna odluka pojedinca na vlasti i parlamentarnih sledbenika koji sa tim prosto moraju da se slože.

Zeleni su jedini koji su se konkretno i bez rezerve izjasnili u korist sekularnog obrazovanja, i podizanja kvaliteta ontarijskog javnog školstva. Osim toga, i neke druge ideje su im daleko razumnije.

Liberali će ionako ostati na vlasti, budući da je na snazi većinski a ne proporcionalni sistem glasanja. Zato treba obratiti pažnju i na referendum o izbornoj reformi, koji se održava takođe 10. oktobra, sa pitanjem na istom glasačkom listiću na kom će se glasati za predstavnika u Parlamentu. Ako živiš u tradicionalnom utvrđenju partije X a glasaš za Y, u trenutnom izbornom sistemu tvoj glas ne vredi ni pišljiva boba. Ako ti to smeta, zaokruži Mixed Member Proportional System. On će osigurati to da svi glasovi na kraju budu sabrani i da partija koja u raznim izbornim jedinicama dobije dovoljan broj glasova - takođe dobije i svoje mesto u Parlamentu, a da kandidat koji u pojedinačnoj jedinici dobije većinu - bude zvanični predstavnik te jedinice.

Vuk sit a ovce na broju. Kind of….

Za one koji i dalje ne znaju za koga bi glasali, uvek ostaje opcija sa slike u vrhu ovog teksta. Za one koji ne znaju ko je Red Green….

Dakle, da izvršimo kratku rekapitulaciju znanja koja smo stekli povodom najavljenog skupa neonacista u Novom Sadu za 7. oktobar 2007. kao i povodom, istog datuma i u istom gradu održanog, antifašističkog skupa građana “Stop fašizmu”.

1. Dok Čanak u svom radikalnom maniru nije pozvao građane Novog Sada da se sa neonacistima obračunaju letvama kad se već svi odgovorni prave grbavi i ćute - priča se svodila isključivo na trtljanje o neonacistima, nagađanja o definiciji slobode govora, dileme o demokratiji, zagovaranje ignorisanja najopasnijih društvenih anomalija i tako dalje, i tako dalje, whatever.

Oprostićete, o Čanku se može misliti šta se hoće, ali iz ovoga sledi logičan zaključak da nam je Čanak preko potreban jer tek njegovo aludiranje na fizički obračun, a ne neonacističko aludiranje kako bi bilo razumno, mobiliše policiju, institucije i političare.

2. Posle dužeg premišljanja policija ipak brani skup neonacista u Novom Sadu.

Ovo govori da, iako poslovično tromi, ograničeni i nezainteresovani, pripadnici MUP-a Srbije (doduše nesposobni da momentalno i samoinicijativno, te u skladu sa opisom svog radnog mesta i Ustavom, reaguju na neonacistička okupljanja ili najave istih) ipak poseduju (neoprostivo visok) donji prag razdražljivosti, ili - sposobnost da poskoče kad ih neko podbode iglom u dupe. Ovo je veoma pozitivan znak. Imaju puls. Još uvek dišu. Za instituciju koju spopadne katatoni stupor kad god treba da odradi ono za šta je plaćena, i to je nešto.

3. Policija izjavljuje da pripadnicima klerofašističke organizacije Obraz nije neophodna dozvola za “šetnju” najavljenu, opet, za isti dan, u istom gradu, u isto vreme.

‘Ajde? Znači, sledeći put kad neonacisti budu rešili da normalan svet zaspu kamenjem, nesmetano će to uraditi tokom šetnje, umesto tokom skupa?

4. Pogranična policija vraća sa granice grupu neonacista iz Slovenije i Poljske, koja se uputila na neonacistički miting u Novom Sadu.

Neverovatno, ali istinito! Pogranična policija ima oko i za nešto drugo osim, kako smo do juče verovali, uboge švercere kobasica i “sumnjive” iseljenike (okej, okej - strane plaćenike) u poseti rodnoj grudi. Ovom prilikom čestitala bih pograničnoj policiji na makar i polovično obavljenom poslu. Jeste da su na skup u Novom Sadu nekim čudom dospeli neonacisti iz Slovačke, ali i hapšenje Slovenaca i Poljaka je velika stvar. Uz malo sreće, jednog dana moći ćemo bez blama da tvrdimo da je IQ u srpskoj policiji ipak na donjoj granici proseka, a ne ispod nje. Momci, iz ovoga i vi morate izvući pouku. Sada kad znamo da ste u stanju da sprovodite evropske i šengenske standarde, znaćemo i da prosto niste voljni da ih sprovodite u svakoj sledećoj situaciji u kojoj podbacite.

5. Najavu neonacističkog skupa osuđuju LDP,LSV, G17+, romske stranke i DS, veliki broj vanstranačkih organizacija i pojedinaca, uključujući i Maju Gojković (SRS), gradonačelnicu Novog Sada.

Opa bato! Nije za čuđenje što SRS i DSS izostaju, jer dok je neonacista u Srbiji, nacionalistička ideologija ovih stranaka deluje ublaženo. Činjenica da je Maja Gojković osudila istu stvar kao i njoj omražene, ideološki sasvim daleke stranke, a uprkos ćutanju sopstvene centrale - treba da oglasi signal za uzbunu. Ovo govori da Maja silno želi novi mandat i da je spremna na svaku (ideološku) žrtvu ne bi li ga dobila, te da je mnogo veći strateg nego što to možda deluje na prvi pogled. Maja je, naime, opasnija od Šešelja, jer je spremna da pojede sopstveno govno da bi vladala. Građani Novog Sada, ne dajte se zavarati. Strategija je jedno. Ideologija je drugo. Dokazana korupcija je treće. A naša stvarnost sasvim četvrto.

6. Antifašističkom skupu prisustvuju lideri svih političkih stranaka, osim SRS,DSS i - DS!

Sasvim dovoljno rečeno. Pojedinačne pristalice DS-a da, vrh stranke - ne. Iz ovoga sledi da je vrh DS-a za salonsku verziju borbe za slobodu naroda, suviše fina za ulična okupljanja i slične građanske nebuloze. Takođe sledi da je DS izgubio vezu sa građanstvom, kičmu i političku hrabrost. S kim si - onakav si, kaže narod, i ne greši. Ako već govorimo o političkim strankama, jednu opciju u podjednakoj meri ideološki definiše to s kim je izašla na ulicu, kao i to s kim je ostala kod kuće.

7. Policijski kordoni blokirali su prilaz Dunavskom parku gde su neonacisti planirali svoj skup. Pojačano prisustvo policije vidljivo je u celom gradu.

Svaka čast! Iste pohvale kao i za pograničnu policiju. Jeste da ste upalili na gurku, ali bolje ikad nego nikad. Jednaku lekciju izvucite iz ovog - svaki sledeći put kada podbacite znaćemo da je to zato što ste tako hteli a ne zato što niste umeli bolje. Odgovornost, o ta omražena reč! Vreme je da se vrati u opis radnog mesta srpskog policajca.

8. Do suočavanja i sukoba dve grupe je ipak došlo, uprkos obećanjima ministra i nekih marginalnih Deda Mrazovih pomoćnika u smešnoj uniformi, da će policija sukob sprečiti.

Naravoučenije: od policije ne očekuj da deluje preventivno, očekuj da se samo ponaša kao da joj je to cilj. Ne zovi 92 u pomoć pre nego što ti odista bude razbijena glava, ili tome slično. Policija na pretnje nasiljem ne naseda. Pravo na zaštitu imaš tek nakon što si linčovan. A i tada samo pod određenim uslovima.

9. Portparol novosadske policije Stevan Krstić povodom incidenta izjavio je “da je policije bilo u dovoljnom broju i da je ona mogla da interveniše tek kada su se stekli zakonski uslovi za to”, odnosno tek kada je počela obostrana provokacija i fizički obračun dve grupe kod ograde Doma vojske.

Dokaz lekcije pod tačkom 8. Dok te napadaju- ništa. Ali drzneš li se da uzvratiš, možda i bude nešto. Pazi samo da se to “nešto” na kraju ne desi tebi. Budi nežan. Ko tebe kamenom, ti njega hlebom. Sve po bontonu.

10. Kamenicom je pogođen i šef novosadske kancelarije Helsinškog odbora za ljudska prava Pavel Domonji, koji je prevezen u bolnicu.

Sreća u nesreći, nažalost. Ili kako već to da kažem a da ne zgrešim? Helsinški odbor, međunarodna institucija. Kako se srpske institucije pokreću na akciju tek kada ih neko spolja stisne tako da samo što ne procure kao rovito jaje, ovo možda znači da ćemo uskoro MORATI, hteli mi to ili ne, odgovaralo to nekom ili ne, da konačno zakonom regulišemo pitanje slobodnog govora, kao i pitanje postojanja neonacističkih organizacija, a sve u cilju dodvoravanja Evropi i svetu, nikako u cilju regulisanja javnog reda i mira te zaštite sopstvenih građana. Ili se ja to samo nadam? To be continued…

11. Postoje navodi da su policijski kordoni u trenutku suočavanja dve grupe licem bili okrenuti učesnicima antifašističkog skupa a ne učesnicima neonacističkog skupa kod Beogradskog keja.

???? Ako je ovo istina, povlačim reč, pandurijo. Nema nikakve nade za vas. Glupi ste kao tocilo, i jednako neodgovorni, još uvek.

12. Kako Beta javlja:”Po završetku skupa građani su krenuli ka Dunavskom keju, kada ih je verbalno i kamenicama napala grupa od tridesetak pripadnika Nacionalnog stroja koji su se nalazili u Dvorištu Doma vojske na Beogradskom keju.”

Kako drugi izvori javljaju, radi se o Pivnici “Dedinje” u Domu vojske. Da li je Dom vojske još uvek zvanično Dom vojske? Ako jeste, neko treba da se zapita nad pivnicom i okupljanjem neonacista na posedu Doma vojske. U tom slučaju, neko treba i da odgovara. Osim toga, čini se da neonacisti imaju smisla za simboliku. Zamislite samo naslov u novinama : “Neonacisti iz Doma JNA kamenuju učesnike antifašističkog skupa”.

13. Krajem 2006. godine G. Davidović osuđen je na godinu dana zatvora zbog upada na antifašističku tribinu u Novom Sadu 9. novembra 2005. godine, maltretiranja prisutnih te izazivanja verske i rasne mržnje i fizičkog napada na učesnike tribine. Kako čitamo ovih dana u novinama, Davidović je još uvek na slobodi do “pravosnažnosti presude”.

A, koliko godina treba da protekne u Srbiji da bi presuda postala pravosnažna te da bi smo konačno čuli odluku Vrhovnog suda na žalbu okrivljenog i poslali nekog u zatvor? Da je čovek o kom se radi danas bio u zatvoru sigurno ne bi bio na Beogradskom keju. Pri izricanju presude 2006. godine, sudija Bjelobaba izjavila je:”Neka ova presuda bude učitelj svima za buduće dane i da se ovako nešto više nikada ne desi.” O, da. Tako su dobro savladali “lekciju” da su rešili da utvrde gradivo. Sedmooktobarska lekcija za srpsko pravosuđe glasi: Shit, or get off the fucking pot you morons!!! Lekcija za šire narodne mase: srpska verzija poslovice “Pravda je spora ali dostižna” glasi - ” Pravda je spora”. No ifs or buts.

14. Pomoćnik načelnika Uprave policije Željko Nikač poručio je građanima da mogu biti mirni, jer će policija nadgledati okupljanja u Novom Sadu. Ničić je takođe rekao da se ove retrogradne grupe prate. Ministar Jočić uveravao je narod da do sukoba neće doći jer će ga milicija sprečiti. Neonacisti su se ipak okupili ( doduše na drugoj lokaciji), u zasedi čekali da građanski protest prođe Beogradskim kejom (čitaj, da im zeka dođe na zicer), i uspeli da fizički povrede učesnike antifašističkog skupa pre nego što ih je policija pohapsila.

Mislim da bi bilo korektno da svi koji su davali lažna obećanja i uveravali narod da može biti spokojan i da mu nikakva opasnost ne preti - daju neopozivu ostavku. Odmah. I da MUP prestane da laže kako se izvesne grupe prate, jer ako je MUP zaista “pratio” ovu grupu, znao je i gde se ona okupila 7. oktobra u Novom Sadu, iz čega proizilazi da milicija namerno ništa nije učinila da taj skup (ne znam kako se inače zove okupljanje 50+ ljudi istim povodom, na istom mestu, verovatno su se kao i na novosadskoj tribini 2005. “slučajno i pojedinačno zatekli tamo”) rasturi. Kako god okreneš, neko svoj posao nije obavio kako treba i red je da za to odgovara. Lekcija srpskom narodu : jednom pandur, uvek lažov.

15. Strašno je. Svako ko nije iskusio strah povodom ovih događaja - ili je glup ili je lud, ili je s “njima”. Ali, setite se, ko ono reče ( Pavić?) : “Jedan od sigurnih puteva u pravu budućnost (jer ima i lažne budućnosti) je ići u pravcu u kome raste tvoj strah.” Nama druge budućnosti nema. Ne budemo li išli prema svom strahu, budućnost neće biti dostojna življenja.

Svim učesnicima antifašističkog skupa želim da iskažem svoje divljenje i svoju zahvalnost, na hrabrosti koju su pokazali pojavljivanjem u Novom Sadu, u svrhu odbrane osnovnih vrednosti civilizovanog društva. Svim povređenim ljudima želim brz oporavak i dobro zdravlje. Svim političkim partijama koje nisu osudile najavu neonacističkog skupa i koje nisu podržale antifašističko okupljanje želim da što pre dospeju na margine srpske političke scene, i provedu ostatak karijere tamo gde im je i mesto, u društvu ostalog šljama. Svim ljudima direktno odgovornim za incident želim što srećniji put u kolektivni zaborav. Da vas ne vidimo opet, srbomrsci. Nikad više.

I bi Nuit Blanche u Torontu, 29. septembra .

Od 21 do 3:30 ujutro, obijale smo, Bojana i ja, pragove crkava, univerzitetskih učionica, galerija; tumarale parkovima i bulevarima, posmatrale konceptualnu, interaktivnu, eksperimentalnu, kako-već-hoćete, umetnost na delu, ponekad u samom trenutku stvaranja. Odslušale pet (pomalo degustativnih) lekcija japanskog jezika uz kasnu večeru u kantini Univerziteta u Torontu negde oko ponoći; gledale prelepe siluete iza crvenog paravana; gurale se sa gomilom sveta kroz uzane hodnike, haustore i uz stepenice. Na ulasku u pab ljubazna hostesa nam je tražila legitimaciju. Kafu smo popile oko 1 iza ponoći; za to nismo morale da dokazujemo punoletstvo kao za alkohol malo pre toga. Patriotski i samopregorno, iz prve zone uputile smo se ka trećoj, preko pola grada, da bi svojim prisustvom uveličale (!!!) performans naše umetnice Vesne Perunović, koja je, u srpskoj verziji tajne večere, služila pasulj i hleb u jednom sumračnom pasažu osvetljenom svećama na dugom, uzanom stolu.

Naravno da sam i sama izlagala svoju umetnost, molim lepo. Dokaze o tome prilažem ovde (courtesy of Bojana). Moram priznati da nisam baš bila na visini zadatka kao inače kada imam vremena da crtež dovedem do savršenstva (!) pre nego što ga svetu stavim na uvid, ali bitno je učestvovati, a ja bogami jesam! Ovo je bio jedan poduži put zatvoren za saobraćaj, negde u blizini Queen’s parka, gde su posetioci kredama crtali i ispisivali sve što bi im palo na pamet, učestvujući tako u globalnom stvaralačkom procesu.

Moj foto-aparat je, nažalost, otkazao poslušnost već pri prvoj fotografiji, pa ga cele noći nisam koristila iako je nekim čudom proradio u rane jutarnje sate u toplini našeg doma a u Juginim rukama, te je po ne znam koji put u mom životu ispalo da ja jednostavno sa elektronikom ne umem, iako bih se zaklela da nije bilo do mene već do njega (aparata). Tako, ne mogu da vam priredim vizuelni ugođaj kako sam nameravala. Računam na vašu maštu.

Jednu noć u godini, od 19 h do 7 izjutra, Toronto postaje neumoran kao Menhetn, šaren kao Beograd a prisan kao Novi Sad.

BRAVE PEOPLE OF BURMA: DON’T GIVE UP! THE WORLD IS DRESSED IN RED FOR YOU !

Krajem decembra 1996. godine, studentski protesti u Srbiji polagali su, van svih ispitnih rokova, test izdržljivosti : šibani vetrom, ignorisani od strane medija i političara, studenti širom zemlje još uvek su bili ujedinjeni u svojim zahtevima ali je entuzijazam ipak kopnio. Već toliko šetnji, toliko lupanja u šerpe, duvanja u pištaljke i uzvikivanja parola, već toliko zahteva, performansa i javnih ličnosti na skupovima, a nacionalna televizija ćuti, baš kao da se ništa značajno ne događa. Dobro upoznati sa jedinom istinom onih vremena, da se, u paralelnoj stvarnosti skrojenoj po meri i za potrebe vladajuće partije, ono što nije objavljeno na Dnevniku nikada nije ni dogodilo - studenti su preispitivali svoje metode; iscrpevši sve dovitljive ideje za skretanje pažnje na sebe, polako su ostajali bez municije i bez nade.

Onda se jednog popodneva na improvizovanu binu u novosadskom Studentskom gradu popeo novinar Nezavisnog Đorđe Randelj i svojom interpretacijom jednog gotovo nezapaženog detalja studente Novog Sada ponovo digao na noge. Parafraziraću, jer me sećanje više ne služi kao nekad. Randelj je rekao nešto slično ovom: Nedeljama već marširate ulicama Novog Sada i niko vas ne primećuje. RTS još nije preneo vest o vama, pa ljudi valjda ne znaju da postojite. Interesantno je, međutim, baš sam juče gledao Dnevnik i interesantno je da je tu bila i jedna vest o studentima koji protestuju u Burmi. Bio je i snimak, gomila studenata okupljena oko jedne zgrade, sedi u tišini i neće da se makne. I onda je uz taj video spiker pričao o borbi studenata za demokratiju, o režimu koji ignoriše mladost koja svoje vreme umesto u učionicama provodi na ulici. Govorio je i o istrajnosti studenata u svojim zahtevima i o tragičnom stanju ljudskih prava. Dragi studenti, ja mislim da neko u RTS-u radi za nas! Neko vas ipak vidi, i iako ne može da vas prikaže, on aludira, jer je na vašoj strani. Ne odustajte. Izdržite. Borite se do kraja. Ne mogu da vas ignorišu zauvek. U jednom trenutku moraće da vas i zvanično ugledaju.

Tako su studenti Burme za mene postali simbol NAŠE borbe za pravdu i istinu. Mnogo kasnije, shvatila sam da su svi studenti koji protestuju protiv svojih režima zapravo jedinstveno telo sa jedinstvenim ciljem. Još kasnije, shvatila sam da je naš režim bio mila majka naspram burmanske vojne hunte.

Tog dana šetnju smo završili kod ozloglašenog novosadskog Dnevnika, i neko je iz jednog od prozora proturio tri prsta. Hajde da ne zalazimo u simboliku. Zna se šta su ta tri prsta značila. I Dnevnik je uporno ćutao o nama, ali neko nas je i tamo ipak video.

Kada su počela da pristižu pisma podrške iz sveta (poštom, e-mailom, diktirana preko telefona) koja smo čitali na skupovima, svima nam je laknulo. Studenti iz Baden-Virtemberga su čuli za nas i podržavaju naše zahteve. Studenti sa Geteovog Univerziteta u Frankfurtu takođe. Gospođa Cucuz iz Čikaga. Aranka iz Budimpešte. Novinar iz Japana. Linda iz Holandije. Potpuno nepoznati ljudi čiji životi teku nezamislivo daleko od nas, a koji su na neki način, negde već, čuli za našu borbu i poželeli da nas podrže. Ne mogu da opišem koliko nam je to značilo. Taj tračak svetlosti koji nam se ukazivao kao vesnik spasonosnog izlaza iz dubokog pećinskog mraka. Naš glas se ipak čuje.

Dok ovo pišem, nad studentima, monasima i građanima Burme vojni režim već jedanaesti dan vrši nesputano nasilje koje će u istorijskim čitankama kroz deset godina biti označeno kao Tienanmen 21. veka, iako je i burmanski masakr 1988 ( poznatiji kao 8888) bio daleko krvaviji od Tienanmena, sa konačnim brojem žrtava od preko 3000. Burmanci su od juče potpuno odsečeni od ostatka sveta, jer je režim doslovno UGASIO internet u celoj zemlji i time efektivno stao na kraj slobodnom protoku informacija u strane medije. Ako svet ne vidi - sve može nesmetano da nastavi da se događa: nasumično pucanje na nenaoružane monahe i studente, hapšenje, premlaćivanje i brutalno mučenje protestanata čiji je jedini greh to što nakon 50 godina surove vojne vladavine žele da žive normalno, bez straha od progona, u skladu sa demokratskim vrednostima i osnovnim ljudskim pravima. Strani novinari su izbačeni iz Burme. Jedan japanski novinar koji se zatekao tamo juče je ubijen. Hunta je nemilosrdna u svojoj odlučnosti da protest uguši po svaku cenu, tim pre što ga sada predvode monasi ( koji su za Burmance najsvetija bića na svetu, i samim tim, imaju ogroman uticaj na narod); more narandžastih mantija koračalo je ovih dana ulicama Burme simbolično zaštićeno nejakim lancem izukrštanih ruku studenata i građana. A onda je počelo da se po njima puca. Tek tako, jer se može. Do danas: na desetine mrtvih i ranjenih, stotine zatvorenih, opkoljeni manastiri i uništena sela.

Snimci i fotografije su se proredili ali čudesnim putevima ipak dospevaju do javnosti. Pogledajte neke od njih ih na youtube.com ili na Amnesty International.

Osećam potrebu da učinim nešto jer najgore stvari tek dolaze, i iako deluje kao da ne postoji način, prisećam se našeg, daleko benignijeg protesta i znam da njima u ovoj situaciji podrška sa druge strane sveta mora značiti još daleko više.

Ko Htike je Burmanac koji živi i studira u Londonu. Nakon jučerašnjeg gašenja interneta u Burmi njegov blog Ko Htike’s Prosaic Collection ostao je jedan od poslednjih izvora izjava svedoka sa lica mesta, i slika nasilja i masakra koji se sprovodi nad nedužnim stanovništvom Burme. Htike je neumoran u prenošenju svakog detalja, svake prošvercovane fotografije - a svaka reč i svaka slika znače da je neko negde rizikovao život da bi vest o brutalnosti režima katapultirao u svet. Htikeov moto je ” Gde postoji volja- postoji i način”. Ja vas pozivam da posetite Htikeov blog i da mu date podršku za ovo što radi, ili uputite otvorenu poruku protestantima u Burmi. U sumornoj burmanskoj noći pritisnutoj strahovima i neizvesnošću, neko će, na neki način već, možda baš u vašim rečima pronaći tračak nade. Verujte mi kad kažem - svet je daleko rezonantniji nego što nam se ponekad čini.

Uputila bih vas i na tekst Hjua Grifitsa na B92 blogu kao i na listu oružja (i opskrbljivača) burmanske vojske. Takođe, u Amnesty International tekstu, videćete gde smo sve i kada bili navedeni kao izvoznik oružja ( i to zemljama pod vojnim embargom, a zahvaljujući državnoj firmi SDPR Yugoimport) . Neka svako prosudi za sebe. Srbija verovatno i danas krši EU embargo na izvoz oružja u Burmu a 2004 godine 30 srpskih inženjera posetilo je Burmu kako bi se obavile neophodne popravke na Soko G-4 avionima. Uopšte nije važno da li to rade i drugi i u koliko većoj meri, potrebno je zahtevati od odgovornih da naša zemlja ne podržava surovi vojni režim koji se na najbrutalniji način obračunava sa svojim građanima.

Dalje. Ako želite da učinite nešto, pošaljite poruku svojim političkim predstavnicima u zemlji u kojoj živite, kao i burmanskom ministru inostranih poslova i zahtevajte puštanje na slobodu svih pritvorenih protestanata i monaha i prestanak nasilja nad nenaoružanim ljudima.

Foreign Minister Nyan Win
Ministry of Foreign Affairs
Naypyitaw
Union of Myanmar

Fax: +95 1 222 950 OR +95 1 221 719

E-mail: mofa.aung@mptmail.net.mm

Ukoliko vam je potrebno, ovde imate prigodan tekst za ovakvo pismo.

Nemojte odmahnuti glavom i reći - ma kao da će to nešto vredeti. Vredeće. Što ubeđenije režim veruje u to da je uspešno izolovao svoje građane od sveta, to će ih brutalnije kažnjavati. Mi ne možemo mnogo, ali možemo da im damo do znanja da SVET VIDI I ZNA. Svaki uspešan atak na fizičko nasilje jednog režima nad civilima, bio je uslovljen neumoljivim pritiskom internacionalne javnosti i strahom od budnog svetskog oka.

U decembru 1996, kada je vest o studentima iz Burme tako lekovito delovala na studente iz Novog Sada, burmanska hunta zabranila je pohađanje univerzitetske nastave ( zabrana je trajala do 2000. godine!) i time praktično ukinula više obrazovanje u zemlji. Studenti su se tih dana bunili protiv kontinuiranog kućnog pritvora vođe Nove lige za demokratiju - Aung San Suu Kyi. Suu Kyi je osnivač ove partije, koja je još 1990. godine odnela ubedljivu pobedu na burmanskim izborima. Izbori su, naravno, bili poništeni, a Suu Kyi je od tada provela 11 godina (!) u kućnom pritvoru. 1991. godine dodeljena joj je Nobelova nagrada za mir. Postoje navodi da je, usled pojavljivanja na prozoru svoje rezidencije 22. septembra 2007. kada je protestna povorka prošla njenom ulicom,ponovo odvedena u ozloglašeni Insain zatvor.

Dok ovo pišem, pristižu i vesti da satelitski snimci od juče i danas pokazuju nasilno dislociranje seljaka, fizičko uništavanje sela, okruživanje manastira i pojačano prisustvo vojske u svim delovima zemlje. Politički analitičari tvrde da pravi masakr tek predstoji, ukoliko se međunarodna zajednica ne pokrene odmah. U protekla dva dana, UN je poslao specijalnog izaslanika u Burmu, Amerika je uvela nove sankcije, a ljudi širom sveta juče su protestovali ispred burmanskih ambasada.

Za kraj:

Najnovija vest o Burmi na B92 nalazi se ovde.

Prodemokratski aktivisti u Burmi zamolili su svet da obuče crvenu majcu u znak solidarnosti. Pridružite se.

Burmanska ambasada u Beogradu, ako je adresa još uvek ista:

Kneza Miloša 72, 11000 Beograd
TEL: (011) 645-128

Pišite, zovite, okupite se, prošetajte se ispred njihove zgrade u crvenoj majci. Radite po sopstvenoj savesti.

Tek kada sam danas pročitala nečiji post o “dve godine na blogu” shvatila sam da je godišnjica mog blogovanja bila i prošla - 23. septembra. Ne brinite, neću sad udariti po statistikama. I vi i ja imamo preča posla u životu. A Kurt Vonegat lepo kaže u stavci 1 : Iskoristi vreme potpunog stranca tako da on nema utisak da mu je vreme protraćeno. Ako mi već, ovako potpuno nepoznati, posvetite nešto svog dragocenog vremena, potrudiću se da ga ne trošim na statističke podatke.

Nisam imala nikakav koncept na umu kada sam počela da pišem Bisere. Sada gledam listu tekstova i vidim da su se za ovih godinu dana iskristalisale tri teme: politika, književnost & jezik i - tenis. Ova sad već standardna postava prošarana je, kao dobra domaća slaninica mesom, sasvim ličnim pričama o ljudima, mestima, sećanjima, događajima i uopšte, stvarima za koje verujem da imaju potencijal da obogate tuđe iskustvo slično kao što su obogatile moje. Ako ste odavde poneli nešto od toga - drago mi je, ako niste - nadam se da makar niste gubili vreme čitajući moje duge tekstove do kraja. A, ne smem da zaboravim šmilustraciju, moj obračun sa majkom prirodom i svima vama koji imate talenat koji ja toliko priželjkujem

Čini mi se da sam upravo uporedila svoj blog sa slaninom.

Uglavnom, interesantnih godinu dana. Inače, pre više od 3 meseca sam obezbedila lični domen ali sam strašno lenja za akciju prebacivanja tekstova i uređivanja stranice. Biće i to, valjda.

Hvala vam na posvećenom vremenu, budite uvereni da se ono ceni.

Idemo dalje.

Ovih dana Srbija opet uživa veliku popularnost u zapadnim medijima. Naravno, zahvaljujući sportistima. Bilo bi lepo da i drugi, koji su u poziciji, dovedu svet u Srbiju, i povedu Srbiju u svet. Na pravi način.

Dičeva trodnevna “extravaganza” : Humanitarna akcija, ulični basket, koncerti , “fundraising party” na Belom Dvoru, aukcija, karneval, izložba…Chris Webber, Saša Vujačić (Lakers), Scott Pollard (Boston Celtics), Predrag Stojaković, Bobby Jackson (New Orleans Hornets), Toni Kukoč, Glen Rice, Sarunas Marciulionis , Panayotis Fasulas, Coach Gregg Popovich (San Antonio Spurs), Dino Radja….

Konferencija za štampu

Kris Veber ( Detroit Pistons) pozdravlja Beogradjane na Divčevoj oproštajnoj žurci 22. septembra

Dejvis Cup plejof: jedna zemlja protiv čitavog kontinenta. ‘Ajmo momci, šta je to za vas!

Promotivni poster za Dejvis kup

Doubles

Šef

Proteklih nedelja sam svašta počela da pišem ali nikako da završim. Više sam vremena provodila čitajući - što knjige, što blogove. Onda, sticajem okolnosti, otkrila sam “novog” pisca koji je, na žalost, umro 2003, ali je na sreću - pre toga - napisao par debelih knjiga. Krizirala sam nedelju dana nakon završetka US Opena. Sad mi je bolje. Kupila sam džinovsku gramatiku engleskog jezika. Od Baneta sam dobila 4 knjige, koje sam pročitala za dva dana. Definitivni favorit : zbirka priča Pravi dan za u ribe. Preporučujem svima koji su voleli seriju “Grlom u jagode”. Bane ti si car. Hvala na pošiljci. Nadam se da ću jednog dana uzvratiti istom merom.

Nešto sad čitam o ideji da se model Hongkonga upotrebi za rešavanje statusa Kosova. Ne znam koliko u ovoj priči ima istine, ali ja mislim da je ovo genijalna zamisao. Zaista. Mislim da bi vremenski rok trebao da bude recimo 100 godina. Da Kosovo funkcioniše kao država u državi s tim da ne može da se odvoji i ne može da ima vojsku. Pa za 100 godina da vidimo šta ćemo. Računam, 100 godina je dovoljno dug period da svi kojima je Kosovo glavni adut za održavanje na vlasti - momentalno izgube motivaciju. I sasvim dovoljno da odumru svi koji danas zagovaraju izolaciju od sveta i huškaju na rat. Do tada, naša će politička zrelost napredovati bar do rane mladosti. Da ne odlučujemo šta ćemo sa ostatkom života u 6. razredu osnovne škole. Mislim, smešno je i pokušavati rešiti problem koji nadilazi sve državne strukture i svu državničku pamet i diplomatičnost. To je kao kad bi smo dete koje ne ume da hoda terali da trči. Smešno je rešavati išta dok nam se Velja Debilić kandiduje za predsednika , Legija daje intervjue iz zatvora u kojima po hiljaditi put “sve otkriva” (završi više, mame ti, i crkni!) kvazilegalista iznalazi alternativna tumačenja Ustava a demokrate su toliko prestravljene radikalima da bi i samu demokratiju prodale samo da njih ne vide na vlasti. Da se ne zajebavamo. Mirne duše dozvoljavamo organizaciju nacističkog skupa u srcu multietničke sredine kakva je Vojvodina, a ovamo ćemo kao biti diplomatični? Ovo bi nam bila idealna šansa da “pitanje svih pitanja” odložimo za neki drugi put, neko vreme kada ćemo eventualno umeti da na neko  pitanje damo inteligentan odgovor. Pitanje je, naravno, kome ovo ne bi odgovaralo. Koštunici sigurno- njemu je potreban Državni Problem Br 1. zbog kog je rešavanje svih drugih gorućih problema ( a naročito njegove nepodobnosti za datu funkciju) prigodno svedeno pod izdajništvo najgore vrste. Iskreno govoreći, nisam sigurna da se još neko nešto pita. Svi ostali su, ispada, sitna buranija. Koštunica je postao mama i tata nacije.

Znate li vi za onu staru kinesku kletvu - Dabogda živeo u interesantna vremena?

Ima istine u tome. Nama se, izgleda, baš posrećilo.

Dragi Nole,

Videla sam da ti je nedavno pisao bslp, pa sam poželela i ja da ti kažem koju reč. Nadam se da te ovo pismo zatiče u dobrom raspoloženju i zdravlju.

Juga i ja smo danas gledali tvoj meč sa Fererom, i u početku smo se strašno sekirali. Činilo nam se da ti ništa ne ide od ruke. Onda je Juga u četvrtom gemu predložio da spustimo noge sa kauča na kom smo se zgrčili od treme, i da se nagnemo ka ekranu pa da se udruženim snagama fokusiramo na tvoju pobedu. Kada si rezultat okrenuo u svoju korist uplašili smo se da ćemo izbaksuzirati nešto ako se pomerimo, pa smo u tom položaju presedeli ceo meč. Jedino smo povremeno skakali na noge od radosti i oduševljenja. Ustvari, u nekoliko navrata smo čestitali jedno drugom na dobro obavljenom poslu, i ja sam jednom ustala da uzmem koka-kolu, ali osim toga nismo se pomerali. Ležerno si odigrao sjajan meč, nisi se premorio - čega smo se najviše bojali ako se razvuče na pet setova, i nisi dobio toplotni udar iako je u trećem setu delovalo kao da ćeš prodisati na škrge. Bilo je zanimljivo gledati Ferera kako kaplje po terenu kao pre neki dan Nadal. Uzgred, mislim da se Nadal sada još više ždere. Hajde što ga je pobedio njegov drugar Španac, njemu je i oprostio, ali što si onda ti pobedio drugara nakon što je Nadal velikodušno izjavio da nisu bila u pitanju kolena već da je drugar jednostavno igrao bolje - e to mislim da će dugo da ga muči, baš kao i onaj poraz u Montrealu. Ubeđena sam da je Nadal verovao da ćeš danas izgubiti, Ferer je protiv njega zaista odigrao impresivan meč. Ali dosta više o Nadalu, on je ionako jedan običan dupeglavac.

Šta god da se desi sutra, ti si već danas naš šampion. Zato što zbog tebe svi odjednom umeju da izgovore slovo Đ. Zato što se ovih dana svi Kanađani koje poznajem iskreno interesuju za Srbiju. Zato što se u poslednje vreme, u sportskim i informativnim programima, o Srbiji i Srbima voditelji i gosti izražavaju sa divljenjem i hvalom. Zato što odjednom mnogi žele da posete zemlju u kojoj žive ljudi sa tako prijatnom ličnošću i tako dobrim smislom za humor. Zato što predstavljaš našu zemlju na najlepši mogući način, sa toliko stila i ukusa da prosto porastemo 10 santimetara svaki put kada nas neko priupita za tebe. Zato što si za naš imidž učinio više od bilo koga ko je plaćen da o tom imidžu razmišlja. Iskreno govoreći, ja mislim da bi ovi iz parlamenta trebali da te stave na platni spisak i da ti mesečno isplaćuju bar dve poslaničke plate. Znam ja da tebi ne trebaju njihove pare, ali računam da si zaslužio- pametniji si, sposobniji, zreliji i kulturniji od bilo kog istinskog poslanika, i obavljaš njihov posao neuporedivo bolje iako to nije u opisu tvog radnog mesta. To je valjda zato što te niko nije birao.

Dragi Nole, ja sad idem da se odmorim za sutrašnji meč (malo me bole leđa), a nadam se da i ti radiš to isto. Budi uveren da ćemo nastaviti da te volimo bez obzira na rezultat, ali ćemo navijati kao da je pitanje života i smrti. Vidimo se sledeće godine na Rodžers kupu u Torontu!

Uz dubok naklon,

Saša

Buduci da smo na temi o Ljosi i Markesu spontano formirali fan klub Novaka Djokovica, prenosim teniske komentare ovde. Nole veceras igra sa Mojom, pa ili ce da mi ugasi temu ili ce da je rasplamsa:) Mislim da je “main event”, znaci ja necu leci da spavam veceras pre 1 sigurno. Opet. Vi preko bare cete  kasniti na posao. Opet. Sta nam radi covek, svestan nije.

Prognoze? Opklade?