Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

…ljudi ubijaju ljude.

Tako nekako ide omiljena poslovica članova National Rifle Association (NRA) - udruženja koje u američkom Kogresu lobira protiv eventualne državne kontrole pristupa oružju, poznatije kao “gun control”. NRA se poziva na drugi amandman Ustava koji u originalu glasi : “A well regulated Militia, being necessary to the security of a free State, the right of the people to keep and bear Arms, shall not be infringed.” Ukratko, odredbu koja se odnosi na službu u organizovanoj državnoj miliciji krivo tumače kao ustavom zagarantovano pravo i slobodu pojedinca da poseduje oružje. Još kraće - krše zakon i niko im ništa ne može jer u prave džepove sipaju zeleno.

Hm…hm…hm. U redu. Ljudi ubijaju ljude. Evidentno. Ali vatrenim oružjem, ljudi ubijaju ljude EFIKASNIJE. O tome malo ko ima šta da kaže.

Juče, 16. aprila , student Virgina Tech Univerziteta Cho Seung-Hui je između 7:15 i 9:45 ujutro ubio 32 osobe a potom i sebe, prethodno ranivši njih još dvadesetak a sve to koristeći dva automatska pištolja kupljena 36 dana ranije sasvim legitimno u lokalnoj prodavnici. Zapanjuje količina municije koju je imao kod sebe. Ranjene osobe u sebi su imale i po tri metka. Cho je ciljao u glavu, grudi i abdomen. Prva dva ubistva desila su se u spavaonicama, gde je hladnokrvno i iz još nepoznatog razloga pucao u devojku i momka koji su spavali u jednoj od soba. Dva sata kasnije, usledio je pandemonijum u jednoj od zgrada sa učionicama. Cho je zabarikadirao izlazna vrata vezavši ih lancima, i idući od učionice do učionice pucao na svaku pokretnu i nepokretnu metu. U tom procesu, poginulo je 30 ljudi. Ovaj masakr danas nazivaju najbrutalnijim u novijoj američkoj istoriji. Detalji polako postaju poznati, i slikaju jednu stravičnu sliku o izolovanom, usamljenom, nesrećnom i mentalno nestabilnom momku koji je kao izgubljeno dete ostavljao mrvice za sobom veoma dugo, ali te mrvice nije imao ko da sledi. Još u osnovnoj školi bio je otpadnik, ćutljiv i izolovan. Nije imao drugove. Želeo je da bude pisac i pisao brutalne tekstove o porodičnom nasilju koji su zabrinuli profesoricu engleskog . Policija je bila obaveštena. Uhodio je devojke po studentskom domu i kada su ga cimeri otkrili, rekao je da će da se ubije. Proveo je dva dana pod nadzorom, u skladu sa zakonom. Policija je bila opet obaveštena. Imao je imaginarnu devojku koja je u njegovoj mašti bila super model i zvala ga Spenki. Bez obzira na sve, Cho je sasvim legalno i nesmetano kod lokalnog dilera kupio dva pištolja -Walther P22 i Glock 9mm .

Od juče ujutro, TV stanice emituju program o ovom događaju 24 sata dnevno. Hipnotisana nacija upija informacije o krucijalnim detaljima Choovog života uključujući šta je jeo, na kojoj je strani kreveta spavao i koju je muziku slušao (Collective Soul, btw). Počasti se Nacijo, još malo pa nestalo!!! CNN je bez presedana - intervjuišu se studenti, rođaci i roditelji nastradalih koji ni sami ne znaju šta hoće da kažu ali su sigurni da nešto već hoće; članovi raznih školskih sekcija koji su konačno dočekali svojih 5 minuta slave na malom ekranu; glupavi bivši cimeri u dresovima univerzitetskog fudbalskog tima koji se na pitanja novinara zgledaju kao u dosluhu i keze kao filmske zvezde na crvenom tepihu primajući komplimente o sopstvenoj osećajnosti prema svom čudnom sustanaru; lokalci koji ne mogu da prestanu da se oduševljeno smeškaju konzumirani idejom o tome da će se pojaviti na nacionalnoj televiziji; oni koji su poznavali Choa iz osnovne škole, oni koji ga nisu poznavali ali im je bio malo čudan, kao i oni koji su bacali đubre u isti kontejner i čiji je pas zapišavao drvo pored kog je Cho svakog dana prolazio na putu do škole. Ponosni vlasnik prodavnice oružja u kojoj je Cho kupio pištolje svečano izjavljuje za kamere da je momak imao uredna lična dokumenta i da je bez problema potvrdio njegovu adresu -municiju je verovatno kupio u trafici preko puta.”Cho mi nije rekao zašto kupuje oružje”- kaže on.

No shit Sherlock! Osim toga, šta bi to dobro donelo? Podsetiću vas na to kako je Borat kupovao pištolj kod naivnog, ali ozbiljnog, vlasnika prodavnice oružja:

Borat, naivno: Dobar dan, ja bih da kupim pištolj. Koji bi bio najbolji za ubijanje Jevreja?

Vlasnik prodavnice, sasvim ozbiljno: Pa, Glok devetka ili četres’petica.

Čekaj, stani. Glok devetka? Nešto mi je poznato…Ah, da. I Cho je pucao iz istog pištolja.

Da. Ljudi ubijaju ljude. Ali, da li bi čovek naoružan nožem uspeo da nanese ovolike i ovakve povrede i usmrti ovoliki broj ljudi pre nego što ga neko savlada? Ili čovek naoružan viljuškom? Bilo čim što ne pljuje vatru?

Još uvek čekam da čujem makar i jednu reč o kontroli oružja, dok jedan od najjačih lobija u američkom Kongresu ležerno priprema PR strategiju za lokalizovanje štete. TV stanice predvođene CNN-om im velikodušno ostavljaju dovoljno prostora i vremena za to, svesrdno gaseći nacionalnu žeđ za senzacijom. U Americi ništa novo. 80 miliona Amerikanaca mirnije spava sa pištoljem ili puškom pod jastukom. U ime 4 miliona svojih članova, NRA godišnje utroši 180 miliona dolara na lobiranje. Zajedno sa Hrišćanskim konzervativnim pokretom, NRA čini pokretačku silu koja održava republikance u Beloj kući. Administracija ih nagrađuje ignorisanjem poziva na pooštravanje zakona o naoružanju i indirektnom sabotažom UN mera protiv globalnog šverca oružja. Više o NRA lobiju možete pročitati ovde. O tome kako demokrate izvrdavaju temu jer se boje da pred predsedničke izbore razljute naoružane birače koji bi onda mogli glasati za već proverenu konkurenciju, može da se pročita ovde.

U međuvremenu, Cho posthumno dobija mnogo više od pažnje koju je za života silno želeo,a pravi heroji ovog užasnog incidenta, kao profesor koji je poginuo držeći vrata da Cho ne uđe u jednu od učionica dok svi studenti ne iskoče kroz prozor, ostaju samo epizodni glumci čija hrabrost služi tek kao romantična podloga za nastavak sage o školskim pucnjavama.

Bušova izjava?

“Oni koji su poginuli, bili su na pogrešnom mestu, u pogrešno vreme”.

Ni reči o pogrešnim zakonima.

Citati, retorička pitanja, vesti i kratke teme & dileme. Za sada ovako, dok be budem imala svoj dot com….

Pogled na 3 o’clock, molim ————————————————————————–>

Cheers!

Kurt Vonnegut, Jr (1922 - 2007)

I wanted all things to make some sense
so we could all be happy, yes, instead of tense
And I made up lies, so they all fit nice,
And I made this sad world a paradise.

K. Vonnegut, Man Without a Country,2005

11. aprila 2007. umro je jedan od najvećih svetskih humanista, kultni pisac fikcije, po sopstvenom sudu pogrešno svrstan u fioku za naučnu fantastiku; nepopravljivi šaljivdžija, jedan od retkih pisaca koji je o istinitim tragedijama i nesrećama umeo da piše na komičan način sa toliko stila da to nikog ne povredi; idealista koji je verovao da će ljudi biti ponovo srećni tek kada opet budu živeli u plemenima, čovek koji nije imao državu ali je ponosno bio stanovnik čitave planete. Sve što je ostavio za sobom vredno je zlata, naslednik mu se i ne nazire.

Od mnogo citata koji su aktuelni ovih dana ja biram da ovde prenesem recept koji je, u sebi svojstvenom posprdnom stilu, ostavio za buduće pisce:

8 pravila za pisanje fikcije u kratkoj formi:

1. Iskoristi vreme potpunog stranca tako da on ne oseća da je vreme protraćeno.
2. Pruži čitaocu makar jedan lik za koji neće moći da navija.
3. Svaki lik mora želeti nešto, makar to bila i čaša vode.
4. Svaka rečenica mora uraditi jednu od dve stvari: uvesti novi lik ili nastaviti prethodno događanje.
5. Počni što bliže kraju.
6. Budi sadista. Bez obzira koliko simpatični i nevini da su vodeći likovi, napravi da im se dese grozne stvari- da bi čitalac video od čega su likovi sačinjeni.
7. Piši da zadovoljiš samo jednu osobu. Ako otvoriš prozor da vodiš ljubav sa celim svetom, tvoja priča će dobiti upalu pluća.
8. Daj što je moguće više informacija, odmah. Do vraga sa misterijom!Čitaoci moraju toliko dobro razumeti šta se događa, kada i kako, da mogu sami da završe priču ako im buba-švabe pojedu poslednje stranice knjige.

K.Vonnnegut, Bagombo Snuff Box: Uncollected Short Fiction

Toksični, obični i lekoviti ljudi. Ako ima jedna podela koju treba u životu rigorozno vršiti u odnosu na druge ljude, bez osecanja krivice, to je ta. U korist mentalnog zdravlja. Sopstvenog, naravno.

Srećem ih svaki dan. Neki ljudi su mlaki , obitavaju tu negde na ničijoj zemlji, niti prijaju niti škode. Moj svet bi se jednako okretao i bez njih u njemu.

A onda, postoje oni retki ali moćni, koji truju. Sve oko sebe. Sve sa čim dođu u kontakt. Uvek su nezadovoljni, uvek besni, uvek im nešto nije pravo. Sve najbolje znaju. Isisavaju životnu energiju iz drugih u dugim, požudnim cugovima. Laprdaju bez prestanka. Prave gnusne grimase dok se obračunavaju sa svetom i sprovode svoju volju. Manipulišu. Smatraju da ceo svet treba da se vrti oko njih , sa njim i vi. Ako ne uskočite spremno u to kolo, biraju jedno od dva sredstva da vam daju do znanja da vam neće oprostiti: ulaze u otvoreni sukob potežući pri tom najniža sredstva i upošljavajući najgnusnije metode strane svakom trezvenom čoveku, ili pak teatralno ćute, grimasama daju do znanja da vas preziru, čim okrenete leđa počinju da truju okolinu novom pričom - o vama. U očima im često vidite autentičnu mržnju. U pokretima agresivnost i, neretko, samouverenost bez pokrića. Ako imaju problem, pa pogrešite i dopustite im da vas njime opterete, to će trajati satima, iscrpeće svu radost i energiju iz vas. Ponekad će pak biti samo pasivno agresivni. Podbadaće, provociraće, namerno raditi stvari koje okolini smetaju, bacaće seme svađe sa velikom radošću i uživati u prizoru koji sledi. Spletkariće. Kovaće razne zavere. Ili će, što je slučaj kod najumilnijih primeraka, tražiti od vas neku pomoć a onda se dosledno truditi da vas osujete u pokušaju da im zaista pomognete. U Bernovoj knjizi “Koju igru igraš” ovaj tip spada u one koji sve što kažete dočekuju sa “da, ali”. Više se ne sećam kako se ta igra zvala.

Ima mnogo drugih iritirajućih ponašanja i ima mnogo ljudi koji nam na neki način već ne prijaju, ali nisu toksični. Nerviraju, smetaju, ometaju, zamaraju,ne zaklapaju - ali ne truju. A trovači su jedinstveni po svojoj potrebi da svoj jed i gorčinu prenose na druge ljude. Najnezadovoljniji su kad nema šta da im smeta, i tako se večito vrte u začaranom krugu samorazdraženja. Kada te zapljunu oker šlajmom iz dubine duše, oni se osećaju bolje. Žive od tuđe energije, hrane se iscrpljujući tuđe raspoloženje, dobijaju neki osećaj uzvišene vrednosti vežbajući svoj maligni uticaj na okolinu, traćeći joj dragoceno vreme.

Trovači su uglavnom veoma ograničeni. Njihova se argumentacija svodi na površne i često irelevantne zaključke, njihova plitkost ogleda se u potpunoj nesposobnosti da uvide zašto su ti zaključci pogrešni, uskost njihovih pogleda na svet evidentna je u nemogućnosti da vide dalje od svog trenutnog cilja, a cilj je samo jedan - otrovati okolinu i onda likovati nad svojim uspehom do sledeće prilike.

Simptomatično je da ovi ljudi misle da su više u pravu ako glasnije pričaju. Zbog opsesivne potrebe da budu apsolutno u pravu, oni tako uglavnom urlaju dok iznose svoje stavove ili optužbe ili jadikovke. Dramatizuju. Prave scene. Teatralno demonstriraju silu. Vole da deluju opasno. Iskreno veruju da im ponašajna agresivnost daje na intelektualnoj snazi. Gledaće da te po svaku cenu uvuku u tu destruktivnu komunikaciju, jer angažovana publika je jedino što im daje razlog da postoje. Kada ne bi imali sa kim da se “ćeraju”, njihov život ne bi imao smisla. Tu se treba prisetiti jedne izreke koja kaže: never argue with a fool- they’ll drag you down to their level and beat you with experience. Odnosno- ne svađaj se sa budalom, jer će te spustiti na svoj nivo i dotući iskustvom.

Zaključila sam, najbolji način da se suočiš sa ovakvim ljudima je da ih ignorišeš. Potpuno, bez pardona, sasvim nekulturno. Naravno, ako si čovek, ni ignorisanje ne jamči da ćeš ostati totalno neoštećen. Ali makar nećeš biti izložen onoj dozi koja bi ti skratila život za par dana. U situacijama u kojima može da se bira, trovače jednostavno treba isključiti iz svog života. A pošto su kao pijavice, to znači da ponekad treba biti bespoštedan i neuviđavan do mere koja ti inače nije po ukusu.

Ali!

Svi toksični ljudi sveta da se skupe na istom mestu (ima neko bombu?) ne mogu naneti štetu po intenzitetu uporedivu sa lekovitošću jednog jedinog osmeha one druge, suprotne vrste.

To su oni ljudi koji na svoju okolinu deluju kao lek. Njihova pojava leči sve što boli, što fali, što nije na svom mestu. Oni se jednom osmehnu i nebo se razvedri. Kada se od srca nasmeju, ti se smeješ sa njima. Kada uđu u prostoriju,unesu sa sobom taj čudesni entuzijazam, i svima se popravlja raspoloženje. Često, oni ne moraju ništa da kažu i ništa da urade, njihova vesela dispozicija jednostavno varniči i potpaljuje okolinu. Moj brat je jedan od njih. Zato ga volim još više.

A htela sam nešto o ovome da kažem zato što….

Posle užasnog dana na poslu, gde sam morala u timu od četiri čoveka (gde ignorisanje nije bilo opcija budući da projekat mora biti završen do kraja dana) da nađem način da neutrališem razorno dejstvo trovača koji se našao među nama i čija se toksična slina sručila na nas kao nuklearna bomba od 50 megatona, a onda još i da se suzdržim pa ne razbijem glavu iz čijih je usta i očiju ta gadost kuljala ( što je bilo neuporedivo teže)…. posle takvog dana dakle, dolazim kući potpuno iscrpljena, smoždena, isceđena,dotučena, kako god vam drago, nema te reči koja može adekvatno opisati to stanje. Želim samo da se istuširam ( ne znam zašto imam utisak da voda pomaže), i da legnem, da se pokrijem preko glave i spavam do prekosutra i možda, samo možda, uspem da zaboravim psihičko nasilje izvršeno nad svima nama tog dana.

I onda se događa ovo:

U hodniku zgrade, kod lifta, neka gužva. Jedni izlaze, drugi ulaze, neki čovek prolazi između njih, i posred tog haotičnog kretanja stoji jedan čovečuljak u pidžami na štrafte i papučama, proćelav, sa gotovo začuđenim izrazom na licu i malo dignutih ramena kao u nekom pitanju. Znam ga, komšija sa petog sprata, vidim ga jednom u par meseci jer uglavnom ne izlazi iz stana. Još uvek ne obraćam mnogo pažnje na njega. Lift se zatvori pre nego što smo svi stigli da uđemo, dvoje iznervirano krenu peške, jedan čovek krene napolje (?), a dedica u pidžami vidim sve bi nešto hteo ali ne bi da se nameće, krene za ovima što su krenuli peške ali ih ne stigne, pa krene za čovekom koji je krenuo napolje ali ovaj izađe i zamakne iza vrata, pa krene natrag do lifta , i nekako pomirljivo uzdahne spuštajući ramena i nasmeši mi se. Još uvek prebiram po mislima i u sebi polemišem o tome da se sve dobro i završilo, kako je moglo da bude. To sa poslom. Ali mi njegov nenametljiv osmeh i žmirkanje polako spuštaju pritisak. Dobar dan, dobar dan. Da li je jako hladno napolju, jeste, jako. Pritiskam dugme za peti i osmi sprat, vrata se zatvaraju, u liftu deda i ja. Smeška se onako kako to obično čine stari, dobroćudni ljudi pomireni sa životom i smrću i svim što ih u međuvremenu može zadesiti. Blago, baš kao da se nikada ne ljuti, nikome ne zamera, ništa ne shvata suviše ozbiljno jer već je dovoljno video a suviše malo vremena mu je preostalo da bi pridavao važnost nepopravljivim stvarima. Smeška se iza svojih velikih naočara i žmirka.

Onda nenametljivo uzdahne, i izdigne malo to što drži u rukama a ja tek sad primećujem. Teglicu pirea od kuvanih jabuka. Drži je pažljivo kao jaje iz kog samo što se nije izleglo neko dragoceno pile, jednom rukom obuhvatajući dno a drugom poklopac. Prsti su mu grguravi, koža suva i bela. Pridigne je nesigurno i kaže: “Eto išao sam da zamolim Frenka da mi otvori, ali nije tamo. Ja sam sad suviše slab, ne mogu.” - i onda ruku koja je pokrivala poklopac usporeno usmeri ka srcu pa doda kao da mi poverava tajnu, pri tom se smeškajući i žmirkajući kao da se izvinjava što opterećuje svojim problemima “Znate, imao sam operaciju”. Lift staje na petom spratu, i ja se, konačno, kao podbodena, prenem iz svog unutrašnjeg monologa, uzmem teglu iz njegove ruke, okrenem je naopačke pa je malo lupnem po dnu, i na dedicino oduševljenje - otvorim. Bio je toliko iskreno zatečen iznenadnim rešenjem svog problema, da pričajući o teglici verovatno nije ni pomišljao da me pita da mu pomognem. Lice mu se ozarilo kao obradovanom detetu. Samo što nije poskočio od radosti. Možda su mu se mnogo jele jabuke a ne može da žvaće pa je pire odlično rešenje. Šta god da je razlog, otvorena teglica na njega je delovala kao eliksir mladosti. Licem mu se razlio osmeh pun zahvalnosti, koraknuo je ka meni kao da bi me zagrlio ali je ustuknuo, pomislivši valjda da bi to bilo neprilično, pa je par puta zbunjeno žmirnuo i izašao napolje. Stojeći na hodniku pre nego što su se vrata zatvorila, zagledao u mene i kaže: “Ako ja nekad mogu nešto da učinim za Vas, samo recite!” . Pritom sleže ramenima opet se izvinjavajući, valjda za činjenicu da je slab i star i da zapravo neće moći da uzvrati ogromnu uslugu koju sam mu učinila. Meni se neka toplina razlila telom, svi mišići u licu zagolicali, sve mi nekako lepo oko srca. ” Dogovoreno” -kažem kroz procep između zida i vrata koji se upravo sasvim zatvorio, i uhvatim sebe gde se smeškam kao ono isto obradovano dete.

I, kakav je bio dan na poslu?

Ma,nebitan. Bitno je ovo osećanje koje je na mene prešlo kao neka umilna zaraza, prosto jer mi se neko toliko iskreno i toplo osmehnuo, da sam mogla da osetim kako taj osmeh miluje moju dušu i leči je.

Za to osećanje, srećom, ne postoji antidot.

“Sve što je potrebno da bi zlo trijumfovalo, je da dobri ljudi ne učine ništa”

Edmund Burke

Odmah ću zamoliti one koji čitaju ( i koji će biti dovoljno zainteresovani da pročitaju do kraja), da učine nadljudski napor i da se suzdrže od komentarisanja na temu nezavisnosti Kosova. Ne želim da se na ovom mestu upuštamo u tu priču, ima mnogo drugih , pogodnijih blogova i foruma koji mogu da služe u te svrhe. Ovo nije tema o nezavisnosti Kosova. Ovo je tema o izostanku reakcije kako pojedinaca, tako i globalnog društva, na veličanje nakaznih ideologija, ideje o superiornosti rasa ili nacija, i neshvatljive nostalgije za fašizmom i Trećim Rajhom. Bez obzira da li se ovo radi sa ciljem sticanja profita ili iz žestokog političkog ubeđenja, ili zbog oba, ovakve manifestacije ljubavi, simpatija i sklonosti prema zaostavštinama fašizma i uže, nacionalsocijalizma, kada prolaze neopaženo od pojedinaca i bez intervencije nadležnih institucija - predstavljaju opasno seme ostavljeno da nesmetano klija. A kako svako nereagovanje predstavlja saučesništvo, smatram da je mnogo uputnije ne nipodaštavati ovu temu nekim davno ispričanim pričama.

Malu digresiju predstavlja posvećivanje pažnje amaterskim metodama Kurirovih novinara, prosto nisam mogla da odolim.

Nije da ne znamo da je Kurir u svakom smislu jeftin, lažljiv i senzacionalistički list, ali evo da se malo zabavimo… prenosim vam vest potpisanu sa R.K. (jel’ maloletni delikvent, pa ne sme da mu se zna identitet?) a potom ćemo se baviti jednim malo bitnijim pitanjem.

Slučaj je hteo da sam na originalan tekst o kom Kurir govori naišla pre dva dana, i imala prilike da ga podrobno pročitam pre nego što sam pročitala Kurirovu verziju cele stvari. Dakle, dajem vam Kurirov tekst ispod, a radi provere autentičnosti link je ovde.

HITLER ŽIVI NA KOSOVUAmerički novinar u Kosovskoj Mitrovici otkrio bivšeg člana OVK koji izgleda kao brat blizanac nacističkog vođe

Prva dezinformacija, već u podnaslovu. Dečko nije američki novinar nego engleski student koji se predstavlja kao Ed Alexander. Putovao je turistički, po balkanskim zemljama i živeo neko vreme u Hrvatskoj. Tekstove o svojim putovanjima objavljuje na blogu Balkan Baby. Osim toga, on nije “otkrio” ovu priču, njemu je domaćin iz Beograda rekao da u Kosovskoj Mitrovici postoji taj lokal.Po mom skromnom mišljenju ( a do sad ste već shvatili da sam prilično liberalna) - ne treba davati suviše težine Edovim političkim stavovima čak i ako se sa njima slažete, jer su prilično uskogrudo formirani, bez stvarnog poznavanja istorije, situacije i konteksta šireg od par godina. No, to je ovde najmanje bitno.

KOSOVSKA MITROVICA - U albanskom delu Kosovske Mitrovice živi i radi klon Adolfa Hitlera, otkrio je jedan američki novinar, a preneli svetski mediji. Bivši pripadnik OVK koji, kako svedoče fotografije, izgleda isto kao ozloglašeni nacista, uključujući karakterističnu frizuru i “hitlerske” brčiće, drži mali restoran “Jehona 2001″ u zabitoj uličici pored Ibra, koju je moguće pronaći samo uz pomoć lokalnog stanovništva.

“Svetski mediji ” koji su preneli ovu vest su:

Serbianna ( gde je postavljena slika nekog ko liči na Hitlera i pogrešno navedeno da je to čovek o kom se u tekstu govori),
Huffington Post ( tekst napisala Julia Gorin o kojoj ne znam ama baš ništa ali vidim da je ili žestoko mrze ili obožavaju)
Kurir
Jutarnji List
Index

i nekoliko blogova, uključujući i ovaj! Većina nije tražila dozvolu blogera da iskoristi fotografije, Index je doduše dao kredit na kraju članka. Sudeći po priči na Balkan Baby blogu, i Slobodna Dalmacija će štampati tekst o tome - oni su predhodno kontaktirali autora.

U restoranu koji izgleda kao da je iz ranih četrdesetih negde u Nemačkoj, na zidovima vise slike ponosnog vlasnika, koji u crvenom džipu pozira s kolegom teroristom, za koga bi lako moglo da se pomisli da je službi samog Osame bin Ladena!

Svedok ove fašističke kafane, prenose mediji, tvrdi da je sličnost s pravim Hitlerom toliko neverovatna, da je u trenutku pomislio kako se nemački vođa nije ubio 1945. u Berlinu, nego pobegao na Kosovo i uspeo da pronađe eliksir za večitu mladost!

- Kad smo ušli u restoran, “Hitler” je sedeo za stolom, nezadovoljan našim prisustvom. Upozorio nas je da ne smemo ništa da slikamo, ali je na kraju ponudio da ga fotografišemo za velike pare, što smo odbili. Dok smo još sedeli u šoku i pili kafu, konobarica je sela s nama i počela da miluje kolegu fotografa ispod stola, istovremeno govoreći kako bi trebalo pobiti sve Srbe! Bili smo preneraženi - priča ovaj američki novinar.

Velike pare = 5 eura
Diskutabilno je da li je “kolega” fotograf, to se nigde ne spominje

On kaže i da je u jednom trenutku u kafanu ušla grupa lokalaca, koji su gazdu pozdravili prepoznatljivim nacističkim dizanjem ruke i usklikom “Hajl Hitler”. Kao da to nije bilo dovoljno da ih ubedi da su zalutali pravo u 1941. godinu, stigao im je račun, u čijem je zaglavlju stajao kukasti krst!

Ovaj američki novinar, koji je svetu ispričao priču o Hitlerovoj inkarnaciji na Kosovu, nikada neće zaboraviti Kosovsku Mitrovicu, a, kako kaže, jedino žali što nije uspeo da pronađe lokalnog berberina kome je pošlo za rukom da “napravi” tako autentičnog Adolfa Hitlera.

Ne. Nigde nije rekao da žali. Samo se zapitao ko mu je brica.

*****

E sad, mnogo više od Kurirove jeftine kvazi-novinarske taktike koja se sastoji u tome da tri čoveka pišu sve tekstove prepisujući ih sa interneta i potpisujući se različitim inicijalima, mene zapanjuje činjenica da se nigde, ali nigde gde je ova vest prenešena i gde se diskusija povela, ne govori o neprihvatljivosti sramotnog prisustva fašističkih obeležja, u regiji koja želi da ubedi svet da je pro-evropska, demokratski orijentisana, i spremna da bude samostalna , te da se sa susedima igra lepo i pošteno. Diskusija se svodi na pro et contra nezavisnosti Kosova, a ono što je dominantno je potpuno odsustvo pomena da veličanje Hitlerovog lika i dela treba da bude kažnjeno kao nedolično, jer predstavlja veličanje neprihvatljivih stavova i ideja odavno osuđenih i zakonom sankcionisanih u celom svetu. To kao da uopšte ne figurira. Potpuno je marginalno. Očigledno, mnogima je prihvatljivo, nekima čak i simpatično (zeza se čiča, eto, šta ćeš, smislio način da zaradi nešto para).

Mnogo frapantnija vest od toga da na Kosovu ( ili bilo gde drugde) postoji bolesnik ubeđen da je reinkarnirani Hitler sa osećajem za privatni biznis, je ta da mu je uopšte dozvoljeno da vrši fašističku propagandu na ovaj način, i da niko ništa ne radi po tom pitanju. Zbog čega? Ne bih išla tako daleko da tvrdim, ali ne mogu da se ne prisetim da je Hitler tokom II svetskog rata Kosovo pripojio Albaniji . Nostalgija ? Sasvim moguće. Tek, dopuštanje ovakve svinjarije je mnogo strašnije od same svinjarije koja je evidentno delo umobolnog čoveka. Ako ko god se na Kosovu trenutno zove Vlast ne nalazi za shodno da o ovome progovori i žustro reaguje u skladu sa opšte prihvaćenim standardima suzbijanja i tretiranja fašistoidnih pojava i ideja - onda taj ne treba da se hvata vlasti! Nigde! Nikad!

Kada je u Mumbajiu Puneet Sabhlok otvorio restoran “Hitlerov Krst” sa sve svastikom u logou, internacionalni diplomatski napori su stali ovom problemu na kraj - restoran je na kratko zatvoren, potom mu je promenjeno ime i naravno svastika je uklonjena. Na žalost, restoran je isprva radio kao u bajci - biznis je cvetao sve dok se u blogosferi a potom i u zvaničnim medijama nije digla ogromna prašina. I individualna i zvanična reakcija su, dakle, došle sa zakašnjenjem.

Kada se u Hrvatskoj pojavio šećer u kesicama sa Hitlerovim likom i frapantnim Holokaust šalama na pakovanju ( Dođe Hitler Jevrejima: pustiću vam ploču. Koju? Betonsku!), po rečima Žarka Puhovskog iz Hrvatskog helsinškog odbora, ispostavilo se da je šećer krasio raznovrsne tanjiriće za kafu u okolini Gospića i u nekim okolnim gradovima već duže vreme, uz potpuni izostanak društvene reakcije. Novi List se dokopao priče, potom i drugi mediji, digla se prašina sve do Jerusalima pa je konačno usledila je zvanična istraga te pokrenut postupak protiv vlasnice dotične fabrike.

Kako je moguće da se Predappio , rodni grad Benita Musolinija ( i grad u kom je sahranjen), u 21. veku diči svojom fašističkom prošlošću i ponosno zarađuje na prodaji fašističkih suvenira i razglednica sa likom Musolinija, anti-semitskim porukama i fašističkim simbolima? Restorani su takođe tematski dekorisani i služe Benito Musolini vina, a volonterska skin-head “garda” čuva grob svog idola danju i noću. Mnogi vlasnici prodavnica, restorana, razgaljeni posetioci i gardisti-volonteri spremno i bez konsekvenci izjavljuju da su pobornici neo-fašizma. Kako je sve ovo moguće, bez obzira na postojanje zakonske regulative koja strogo brani glorifikovanje fašističkih simbola?

Moguće je. Moguće je zbog sramnog izostanka reakcije društva i zbog nedovoljne angažovanosti pojedinca kada su u pitanju stvari za koje je “zadužen neko drugi”. Izgleda je postalo simpatično izbacivati šale i pošalice na temu grozomornog stradanja miliona ljudi sredinom prošlog veka. Postalo je originalno učiniti da ličiš na Hitlera, najvećeg monstruma savremene istorije. Postalo je dopadljivo praviti pare od prodaje fašističkih obeležja. Postalo je u redu biti nostalgičan za “starim dobrim vremenima” kad se znalo ko je glavni, i ko je superiorniji. Sloboda govora otišla je toliko daleko da bi nas uskoro mogla vratiti u pećinsko doba gde je toljaga po glavi bila najprihvatljiviji način za rešavanje svih problema. Savremeno društvo koje ima ambiciju da bude progresivno, demokratsko i pro-ljudsko, ipak mora uvesti izvesne sankcije čak i na slobodu govora, u protivnom, pedofili bi mogli početi da reklamiraju lepote svojih poroka na TV-u, ne bi li prosvetlili ostatak sveta.

Indiferentnost i društvena tolerancija na groteskno paradiranje proponenata fašizma ili pak onih koji misle da je upotreba simbola fašizma u poslovne svrhe hrabar potez a potonji uspeh nepobitan dokaz da su u pravu, jednaki su, u svojim efektima, pružanju najiskrenijih simpatija takvim pojavama. Da ne govorim o tome da vređaju, minimalizuju i diskvalifikuju stradanja i patnje žrtava dva Svetska rata, koje izostanak društvene kritike i akcije mogu da vide samo kao pomirljivo klimanje glavom.

Primera ovakvih izgreda i društvene neangažovanosti ima mnogo, ovo su samo neki.

Da se ne zavaravamo, mi u Srbiji možda još uvek nemamo Hitlerov restoran ili šećer, ali nismo daleko, budući da tolerišemo i ne kažnjavamo slogane kao “Nož, žica, Srebrenica”. I nemoj sad da čujem nebuloznu, ograničenu tezu da se Holokaust i Srebrenica ne mogu porediti. Jel’ bi mogli da se porede da je ubijen malo veći broj nepoželjnih? Koliko tačno? Ideja koja je stajala iza Srebrenice, ISTA je kao ideja koja je stajala iza Holokausta, a poricanje Holokausta je protivzakonito, baš kao i, odnedavno, poricanje Armenijskog genocida u Francuskoj ( iako zvanična Turska to smatra vrhunskom uvredom, baš kao što zvanična Srbija smatra nedopustivim suočiti se sa sopstvenom prošlošću).

Danas smo ovde gde smo, jer nismo na vreme učinili kažnjivim silne ostrašćene slogane koje slušamo poslednjih 17 godina, političke partije čije se ideologije graniče sa neo-fašizmom, obožavanje lika i dela dokazanih monstruma i kreatora novijih balkanskih ratova i etničkih čišćenja. Da smo 2000. sankcionisali propagandu i širenje umobolnih ultra-nacionalističkih ideja i infantilnih ratnih pesama naročito iz usta onih koji su neslavnoj deceniji najpožrtvovanije kumovali, danas bi verovatno imali ukupno 3 partije u državi umesto dvestotinekomada i živeli bi, sasvim sigurno, jedan kvalitetniji život dostojan mislećeg čoveka. Da smo osudili, umesto što dopuštamo, veličanje ratnih zločinaca kao narodnih heroja, da smo se ogradili, umesto što štitimo razne monstrume koji su svoja nedela činili opijeni patriotskom rakijom, uz smešak i sa zadovoljstvom - mogli bi sebi da pogledamo u oči i mirno spavamo, znajući da smo kao društvo - reagovali. Da nismo sedeli i posmatrali kako zlo trijumfuje. A društvena reakcija ipak mora da počne od pojedinca. Zato kao pojedinci imamo obavezu da reagujemo. Glasno. Uvek. Ma kako besmisleno delovalo.

Onima kojima je omiljeni argument na ovu priču da “nismo samo mi činili zločine” pa stoga ne vide razloge ni da ih baš mi priznamo, imam da kažem ovo:

To što su drugi radili nešto loše, naše loše ne čini ništa ispravnijim. Dva loša ne čine dobro. Kad to savladate, onda ćete imati pravo glasa. Pre nego što stekneš moralno pravo da govoriš o drugima, moraš prvo u svojoj kući da napraviš red. Osim toga, neko mora da bude prvi. Zar ne? Nešto mi je logično da to bude proslavljeni “nebeski narod”.

Ovo je dugačak post u kom se meša nekoliko tema… Volela bih da skrenem pažnju na dve koje su presudne:

Apelujem na međunarodne i domaće vlasti na Kosovu da istraže slučaj Hitlerovog lokala i ukoliko još uvek posluje - kazne vlasnika i pošalju glasnu poruku kosovskoj ali i široj javnosti da potkrepljivanje fašističkih sentimenata neće biti tolerisano čak ni u bezimenoj ulici u šupku sveta. Ukoliko zakon po kom bi to bilo kažnjivo ne postoji, neka bude preduzet prvi korak ka njegovom stvaranju. Ali glasna i jasna reakcija i verbalna osuda ne smeju izostati.
Apelujem na srpske vlasti da pogledom prebace preko svog sebičnog, egocentričnog, sramotnog i infantilnog interesa za premijersko ili predsedničko mesto, diplomatsku poziciju ili ministarsku platu i zasluže svoje mesto u istoriji tako što će učiniti prvi korak u suočavanju sa bolnom istinom da Srbija nije nevina, i da samo kada se pokaje, može nastaviti da živi, jer trenutno stanje stvari je patetična imitacija života. Neka taj prvi korak bude usvajanje predloga zakona o kažnjavanju poricanja genocida u Srebrenici.

Pokažimo svetu da nismo robovi samoobmane i da se zaista jesmo oslobodili turskog nasleđa. Jer trenutno, ne izgleda tako.

Govor mržnje, nacionalizma i slične bahanalije nemaju slobodu izražavanja na ovom blogu, pa se ne treba ni truditi jer će biti brisani. Pošto je ovo moj lični blog, ja odlučujem šta je prihvatljivo a šta nije. Privremeno je uvedena moderacija komentara. Ukoliko ih bude, pre nego što budu objavljeni biće pregledani. Forward-thinking people only!

Abdandon thought and let the dream descend…

Jedva sam čekala! Za rođendan mi je ove godine upriličen odlazak u pozorište o specijalnoj prilici- povratak Fantoma na scenu u Torontu - na samo četiri meseca!

Fantom u operi je roman Gastona Leroa iz 1909 godine. Od objavljivanja, roman je nebrojeno puta adaptiran i pretvaran u filmove, opere, mjuzikle. Najpoznatija pozorišna produkcija je naravno Njujorška (Andrew Lloyd Webber), ujedno predstava sa najdužom postavkom na Brodveju ( od 1988) baš kao i na pozorišnoj sceni Toronta ( od 1989). Svetska premijera održana je 1986 godine u Londonu,sa Sarom Brightman u glavnoj ženskoj ulozi.

Priča je smeštena na sam kraj 19-og veka i govori o Eriku, genijalnom kompozitoru deformisanog lica sakrivenog maskom, koji živi u lavirintskom podzemlju operske kuće u Parizu (Opera Garnier ili Palais Garnier), i svojim prisustvom teroriše opersku trupu. Erik je ceo život proveo sakrivajući se od ljudi koje njegova nakazna pojava plaši i nikada nije osetio bliskost i ljubav. U operskoj trupi je Kristina u koju se Erik zaljubljuje i u potaji joj daje časove pevanja kako bi nadmašila dotadašnju primadonu i dobila glavnu ulogu u predstavi. Erik uspeva da ubedi Kristinu da je on “anđeo muzike” kog je njen otac poslao sa neba da joj pomogne i ona se prepušta njegovom učenju, i uticaju. Za vreme predstave u publici je Raoul, Kristinin drug iz detinjstva, koji je očaran njenim glasom i njih dvoje ubrzo postaju verenici. Međutim, Kristina je još uvek devojčica na raskršću, čijim osećanjima manipulišu tri muškarca: Fantom, Raoul i otac kog više nema. Njeno putovanje kroz lavirint podzemnih katakombi kroz koji je vodi Fantom, simboliše spoznaju skrivenih komora sopstvene duše, i ustvari je inicijacija u svet odraslih žena, svojevrstan rite de passage koji će devojčicu učiniti ženom. Kristina je rastrzana između tajanstvenog čoveka pod maskom i svog verenika, iako je svesna Erikove mračne naravi i posesivnosti, i dok Raul pokušava da je spase Erikovog uticaja i da joj otvori oči, Eriku ipak povremeno uspeva da je “hipnotiše”. Njena svest zamagljena je verovatnjem u andjele i demone, zajednička opsednutost muzikom stvara nevidljivu sponu između nje i “učitelja”, njeni postupci su još uvek pod kontrolom afekta, i sve to stvara poprište za žestoki sukob svetle i mračne strane ljubavi. Da bi pobedila, ona mora da nauči da veruje sebi, i na tom putu naučiće da voli, mrzi, saoseća, prezire, strahuje i gubi.Lero, međutim, nije napisao Fantoma kao puku “lepotica i zver” priču. Fantom je mnogo više od toga. Radnja je smeštena u istorijom toliko bogatu opersku kuću, i u takav period, da se teme poput političkih intriga među kompozitorima, glumcima, i društvenom elitom onog doba prosto nameću ( prisetite se Salijerija koji je upravo u Francuskoj, početkom 19-og veka, izvodio svoja najpoznatija dela, dok je Mocart istovremeno bio strogo zabranjen a kasnije izvođen samo u osakaćenoj formi). Dakle, Fantom obiluje slojevima i obrađuje više od jedne društveno značajne teme. Ono što je posebno interesantno, a što verovatno nije svima poznato je upravo istorija Opere Garnier o kojoj bih želela da kažem koju reč, kao i o poreklu Leroove inspiracije za knjigu o Fantomu.

Ova veličanstvena građevina smatra se biserom barokne umetnosti, koja je, zbog grandioznosti i eklektičnosti utemeljila praktično novi stil gradnje: Napoleon III. Sagrađena je po nacrtima arhitekte Šarla Garniera, na zahtev Napoleona, koji je želeo gradu da udahne dimenziju grandioznosti, a uzane, isprepletene ulice Pariza učini širim i lakšim za oružano suzbijanje nereda. Izgradnja je započela 1861 i trajala 14 godina - usporena ratovima, uličnim neredima i požarima kao i političkim previranjima. Završetak radova doveden je u pitanje kada je otkrivena katastrofalna činjenica da temelji treba da se smeste usred nekada močvarnog zemljišta. Kopanje je dovodilo do punjenja bazena vodom, onemogućavajući postavljanje čelične konstrukcije i betoniranje temelja, što je bila ključna stvar za potporu masivne, ambiciozno zamišljene građevine. Arhitektonska ekstravagancija je, kažu, išla ruku pod ruku sa hirovitošću tadašnjih kompozitora, egoističnih primadona i uglednih buržuja, i prosto se podrazumevala. Da bi rešio ovaj problem, Garnier je upotrebio ogromne pumpe za odvodnjavanje koje su radile bez prekida osam meseci, koliko je trajalo postavljanje temelja. Bilo je jasno da će, čim se pumpe isključe, voda obgrliti zabetonirane temelje koji će lako popustiti pod pristiskom. Rešenje: napuniti unutrašnjost podzemnih katakombi vodom, kako bi se izjednačio pritisak na zidove temelja. Većina onih koji su gledali Fantoma u operi pogrešno smatra da je podzemno jezero samo proizvod Leroove mašte. Jezero pod zgradom opere je sasvim stvarno, iako je Fantom “malo” diskutabilan.

Na samom početku 20-og veka, raskošna istorija Opere Garnier narušena je morbidnim otkrićem stotine leševa u podzemnom jezeru. Tokom sukoba 1871 godine, poznatijeg kao Pariska komuna, u kojem je poginulo više od 80 hiljada ljudi, mnogi pobunjenici su streljani i njihova tela pohranjena u korito jezera pod Operom koja tada još nije bila završena. Kako to obično biva, u Operu su se sjatili silni novinari . Među njima, i dramski kritičar Gaston Lero. Jeziva tama podzemnog jezera i katakombi, osvetljena tek po kojom žandarskom bakljom, poslužiće Lerou kao inspiracija za Fantomovo tajno skrovište.

Prošlog vikenda sam, dakle, posle mnogo godina planiranja kako ću to učiniti sledećeg meseca, konačno odgledala Fantoma u Operi u Princess of Wales Theatre. Tamo sam stigla čak i Gospodara prstena da odgledam, ali Fantoma nikako. Tokom 17 godina, 9 izvođača smenilo se u Erikovoj ulozi, i sa žaljenjem moram da kažem da me John Cudia kog sam imala priliku da gledam, ni malo nije impresionirao. Čini mi se da nije ni dotakao Fantomovu srž. Nije uspeo da prenese emocije, strast i unutrašnju torturu, tako da je njegova opsesija Kristinom bila neubedljiva, njegova hipnotička moć nad njom slabašna a njegova podvojena ličnost ( jak pod maskom, slab bez nje) nedovoljno iskontrastrirana. Svejedno, iskustvo je vredno vremena . Predstava je spektakularno osmišljena od početka do kraja. Kompozicije su zaista moćne naročito u kombinaciji sa živopisnom kostimografijom, scenske izmene impresivne, u egzibicionističkom stilu čak je i centralni luster “zamalo” pao u publiku, baš kao u knjizi. Marni Raab savršeno je tumačila Kristinu. Fenomenalna masovna scena, Mascarade, bila je bez premca.

Ono što nisam znala je da postoji čitav jedan “kult” sagrađen oko Fantoma, to jest da veliki, jako veliki broj ljudi dosledno prati menjanje glumaca u predstavi i različite produkcije - žena do mene gledala je Fantoma 12 puta - 9 puta u Torontu, jednom na Menhetnu, i dva puta u Londonu ( i potvrdila moj stav o nepodobnosti trenutnog protagoniste, iako je igrao i na Brodveju). Posle sam malo tražila na netu, i uvidela da tamo negde, među obožavaocima Fantoma, postoji čitav jedan poseban svet posvećen isključivo njemu, koji naseljavaju ljudi spremni da potegnu na drugi kraj planete da bi odgledali novog glumca, u novoj produkciji….Malo ekscentrično, da. Ali budući da se radi o mjuziklu čija snaga zavisi isključivo od glumačke interpretacije, i koji, kada je dobro izveden doslovno zaslepljuje - donekle razumljivo. Ne čudi onda što je Fantom pobio sve pozorišne rekorde vezane za zaradu i dužinu davanja predstave ( zaradio je preko 3 biliona dolara širom sveta, a na Brodveju se prikazuje punih 19 godina)

Predpostavljam da su mnogi gledali film iz 2004, u režiji Džoela Šumahera. O Holivudskim filmovima možemo da mislimo šta hoćemo, ali jedno je sigurno, Džerard Batler je savršen Fantom. Poseduje pravu harizmu, pokrete,stas i glas, i bez greške rasplamsava bol i bes, ljubav i mržnju, podjednako. Proverite sami, uostalom. Sekvenca koju vam dajem zove se Point of no return, događa se na samom kraju, i, čini mi se, savršeno oslikava dinamiku prepuštanja. Predhodi joj Kristinin pristanak na Raulovu ideju da tokom predstave namame Fantoma na scenu njenim prisustvom, dok naoružani žandarmi čekaju u zasedi, da ga opkole. Ali kako to obično biva kad đavo odnese šalu, nije svaki plan predodređen da uspe…

Uživajte.

Tekst možete pogledati ovde.

Bilo nekad, sad se priča…..

Sve su prilike da ime Bruno Šulc mnogima ipak nije poznato. A budući da, lično, najveće zadovoljstvo nalazim u slučajnom otkrivanju malo poznatih stvari/događaja/ljudi tamo gde im se najmanje nadam, nudim vam kratku priču o Šulcu u nadi da će neko, negde, doživeti sličnu radost.

Bruno Šulc rođen je 1892 u Drohobiču - Ukrajina, a ubijen je 1942 u jevrejskom getu gde je, zbog svog likovnog talenta bio pod (slabašnom i kažu umišljenom) protekcijom gestapovca Feliksa Landaua. Bio je (nedoškolovani) nastavnik crtanja u srednjoj školi koju je i sam pohađao, i samouki stolar i grafičar. Bez obzira na priznanja u sferi likovnih umetnosti , danas je poznatiji (iako još uvek nedovoljno poznat) kao slučajni književni fenomen, specifičan po unikatnom narativnom stilu koji je izvršio snažan uticaj na mnoge čitalačkoj publici daleko poznatije pisce.

Moglo bi se reći da je svaki detalj Šulcovog života i dela svojevrsna ekskluziva.

Zbog jevrejskog porekla , i istorije grada u kom je rođen, a koji je prelazio iz ruke u ruku sve do kraja II svetskog rata, Šulca danas podjednako samouvereno prisvajaju Izrael, Poljska, Ukrajina i Austrija. Uglavnom se, međutim, definiše kao najznačajniji pisac na poljskom jeziku između dva svetska rata. Pravilnije bi bilo reći da je bio slučajni literarni glas, jer Šulc nije pisao sa namerom da njegova dela budu objavljena i nije sebe smatrao piscem. Većina Šulcovih tekstova su ustvari pisma koja je pisao prijateljima, a na nagovor prijateljice iz Varšave koja je bila impresionirana Šulcovom maštom, ta su pisma kasnije sakupljena i objavljena kao kratke priče. Bez obzira na Šulcovu žestoku samokritičnost i skromnost u odnosu na sopstveni umetnički izraz ( i likovni, i književni), on je još za života stekao posvećene sledbenike, a post-humno i širu slavu u krugovima ozbiljnih književnika, književnih kritičara i knjiških moljaca. Poslednjih godina obnovljeno je interesovanje za Šulcovo književno delo, mahom zahvaljujući nekolicini pisaca koji su samog Šulca stavili u centar svojih romana ili priča ( Cynthia Ozick “The Messiah of Stockholm” , David Grossman “See Under: Love” ), pa su njegove knjige doživele nova izdanja i prevode, a neka od neobjavljenih pisama prikupljena su i objavljena kao zasebno izdanje.

Po čemu je, dakle, Šulcova umetnost toliko jedinstvena?

Likovni kritičari često ga svrstavaju u “demonologe”, naravno, ne u smislu obožavanja demona već zbog insistiranja na mračnoj strani ljudske duše, kroz čiju prizmu, kako je smatrao, dolaze do izražaja najdublje, primordijalne ljudske emocije. Serijalom grafika pod nazivom “Knjiga idolatrije”, koja se sastoji od pomalo grotesknih prizora koji slikaju potčinjeni odnos muškarca prema nepristupačnoj ženi , izazvao je podeljene i dijametralno suprotne reakcije u javnosti, od obožavanja do zgražavanja. Ova zbirka radova karakteristična je i po tome što je koristio, između ostalih, u svom okruženju tada gotovo neupotrebljavanu tehniku staklopisa (cliche verre) koja otisku daje nadrealističan ton i mističnu atmosferu. Takođe, ilustrovao je jednu knjigu Vitolda Gombroviča, kao i svoju knjigu Sanatorijum pod klepsidrom, i ostavio za sobom mnoge auto-portrete i radove inspirisane motivima koje srećemo u njegovim pričama.

Šulc je proveo ceo život u Drohobiču, napuštajući ga nevoljko i izuzetno retko. Drohobič je za njega bio centar sveta, čije su mračne ulice i zgrade skrivale sve umetniku neophodne Muze. Kada se kroz njegova malobrojna pisana dela sagleda bujna perceptivnost i nesvakidašnja sposobnost da i od najmanjih događaja izgradi kompleksne magične svetove, postaje jasno da je za maštu stimulisanu čak i onim događajima i prizorima koje većina ljudi uopšte ne primećuje, i soba sa četiri gola zida mogla biti nepresušni izvor inspiracije. Osnovna tema Šulcovih priča su detalji njegovog detinjstva i ulice i stanovnici Drohobiča, mikrouniverzumi čija unutrašnja, skoro magična dinamika, ostaje zauvek nepoznata većini učesnika i posmatrača ali se prosto nameće maštovitom hroničaru kao što je Šulc.

Šulcov literarni opus je izuzetno štur, i sastoji se od dve zbirke priča : Ulica krokodila (Prodavnice cimetove boje) i Sanatorijum pod klepsidrom. Ulica krokodila je u stvari zbirka pisama pisanih Zofiji Nalkovskoj, u kojima Šulc, iz razloga koji se samo mogu naslutiti, varšavskoj prijateljici otvara svoju osećajnu dušu otkrivajući pri tom neverovatno bujnu maštu i sposobnost da isplete priču iz najtrivijalnijih detalja svakodnevnog života. Šulcovo opažanje je detaljno i dalekosežno, njegov jezik je bogat a izražavanje neintuitivno - često se služi metaforama potpuno stranim racionalnoj perspektivi. Najveći broj Šulcovih dela ustvari su pisma pisana prijateljima, i tako ih treba i čitati, jer očekivanje koje tipično imamo dok čitamo priče pisane sa namerom da čine celinu, pri čitanju Šulcovih dela neminovno dovodi do razočarenja. Dinamika njegovih priča je fantazmagorična, iako su utemeljene u stvarnim događajima i ličnostima. One nisu tek maštovito prepričani događaji i radnje,vrlo često su to upravo događaji koji samo počinju u stvarnosti i u njoj ostaju nedovršeni, nelogični ili banalni, a svoj krajnji oblik, značenje i dimenziju dubine dobijaju tek kroz Šulcovo opažanje. Zbog toga što njegovo tumačenje opaženog ima izrazito mističan karakter, Šulc je u svojim delima Drohobič uzdigao do statusa mitskog mesta , na sličan način kao što je Arakataka kroz Markesova dela postala Makondo. Drohobič je svet unutar sveta, svaka pojedinačna priča je svet unutar sveta unutar sveta, svaki detalj svake priče je svet za sebe, pa se tako ovaj kompleksni sistem mikrosvetova niže kao beskrajni, pomalo haotični, skup majstorski oslikanih minijatura.

Čitanje teksta u kom je doslovno svaka rečenica završeno umetničko delo i mogla bi stajati sama za sebe predstavlja, ipak, svojevrstan problem. Zbog toga sam Ulicu krokodila čitala tri puta. Prvi put u teškim mukama, uporno nastojeći da je čitam kao tipičnu zbirku priča sastavljenu od većih celina. Šulcovo insistiranje na raznobojnim detaljima i produbljivanje svake,običnom oku nevidljive, dimenzije svakog događaja do neslućenih granica, dovode do toga da se nakon nekoliko stranica slojevi i celine unutar celina toliko namnože da je tekst izuzetno teško pratiti u ritmu kratke priče, a sasvim nemoguće pratiti linearno. Njegove priče odišu iracionalnošću snova, i poseduju jednaku dozu detalja koji unutar same priče (sna) imaju svoju ulogu i smisao, dok van nje predstavljaju neshvatljivu apstrakciju. I kako odmičeš dalje, tako se svet u koji si zagazio sve više raslojava. Postaje preteško održavati sve te lopte najraznovrsnijih boja, veličina i težina u vazduhu, a istovremeno biti skoncentrisan na nit koja ih spaja. Znači, potreban je drugačiji pristup.

Drugi put, ovu knjigu čitala sam kao pisma u kojima se prepliću sećanja na detinjstvo i snovi - ne očekujući ništa što tipična kompozicija kratke priče obično nudi. Efekat je bio sasvim drugačiji, mnoge stvari su dobile novi smisao ili su ga dobile po prvi put. Zbog toga mi se čini da je za pravu spoznaju Šulcovog dela neophodno čitati ga na način sasvim drugačiji od onog na koji smo navikli. Usled neočekivane kompleksnosti, sleđenje detalja onemogućiće nas da nesmetano doživimo priču, a sleđenje priče ostaviće nas uskraćene za fenomenalne detalje.

Treći put, čitam je kao udžbenik stilske figure i metaforičkog izražavanja. I tek kada si predhodno spoznao celinu, pa se nesmetano udubiš u svaku rečenicu pojedinačno, uočavaš veličinu Šulcovog neminovnog genija. Pred tobom se otvore čitavi novi svetovi u kojima figuriraju osećanja, mitovi, groteske, snovi, sećanja, minijature, slike u rečima, naivnost, nevinost, značenja, simbolizmi, ukratko - svi znani i neznani pojavni oblici bogate ljudske duše gde se svesno i nesvesno, san i java pretaču jedno u drugo, opirući se kategorizaciji i tumačenju.

Mislim da se u lavirintskom stilu naracije krije i razlog Šulcove slave u književnim ali ne i širim čitalačkim krugovima. Po prirodi stvari, želju za bespoštednim i višedimenzionalnim udubljivanjem imaju oni koji u tome vide korist a ne smetnju, i logično je da ljudi od pisma to spremnije čine. A tek kada potpuno uroniš u čarobni, snoliki svet Bruna Šulca, bez rezervi, očekivanja i ishitrenog prosuđivanja, možeš zaista da doživiš i ceniš njegovu posebnost. U svakom drugom slučaju, njegova pisana dela biće doživljena kao opterećenje i besomučno nadgrađivanje nadgrađenog, komplikovanje komplikovanog i razgrađivanje razgrađenog.

Zato bih Šulca najiskrenije preporučila onima koji imaju osećaj za detalje i potrebu za njima, onima koji streme da obogate svoj izražajni stil, bez obzira koji medijum praktikuju i onima koji žele da se oprobaju u drugačijem načinu čitanja.

Literarni kritičari Šulca najčešće ( i samo donekle) porede sa Kafkom i Prustom. Sam Šulc bio je impresioniran delima Tomasa Mana i Vitolda Gombroviča. Među poznatim obožavaocima Šulcovog literarnog dela su Džon Apdajk, Danilo Kiš i od novije generacije pisaca Aleksandar Hemon ( naslov Hemonove prve knjige je Pitanje Bruna). I zaista, izgleda da je Šulcov uticaj bio izuzetno jak , budući da kroz njihova dela zaista provejava dosta šulcovskog senzibiliteta i stila.

Ako se složimo sa Hemonom da je dobra knjiga ona koja nas uči da čitamo na novi, drugačiji način, onda sasvim sigurno vredi čitati Bruna Šulca.

********
ODLOMCI

Ptice, Ulica krokodila

“U to vreme smo prvi put primetili kod oca interesovanje za životinje. U početku je to bila strast lovca i umetnika istovremeno, bila je možda takođe i dublja, zoološka simpatija bića prema srodnim, a tako različitim formama života, eksperimentisanje u neisprobanim registrima života. Tek u kasnijoj fazi ta stvar je uzela neobičan, komplikovan, duboko grešan i protivprirodan obrt, kojeg je bolje bilo ne izvlačiti na svetlost dana.

Počelo je to od ležanja na ptičjim jajima.

Ulažući veliki trud i novac, nabavljao je otac iz Hamburga, Holandije, iz afričkih zooloških stanica oplođena ptičja jaja, na kojima je nasađivao ogromne belgijske kokoške. Bio je to veoma zanimljiv postupak i za mene – to izleganje pilića, pravih čudovišta po obliku i boji. U tim čudovištima, fantastičnih kljunova, koji su se odmah po rođenju široko otvarali proždrljivo šišteći čeljustima grla, u tim gušterima nežnog, nagog tela grbavaca, nije moguće bilo prepoznati – buduće paunove, fazane, tetrebe i kondore. Smešten u kotarice, u vatu, taj zmajev nakot dizao je na tankim šijama glave, zarasle u belinu, cvileći bezglasno nemim grlima. Moj otac je išao duž polica u zelenoj kecelji, kao vrtar duž staklenih leja sa kaktusima i vabio iz ništavila te slepe mehure, u kojima je pulsirao život, te bedne trbuhe, koji su spoljni svet primali samo u obliku jela, te izrasline života, što su pipajući puzile ka svetlu. Nekoliko nedelja kasnije, kad su se ti slepi pupoljci otvorili prema svetlu, sobe su se ispunile šarenim žagorom, treptavim cvrkutom svojih novih stanara. Spuštali su se na karniše zavesa, opšivnice ormana, gnezdili se u gustišu cinkanih grana i arabesaka mnogostrukih visećih lampi.

Kad je otac studirao velike ornitološke priručnike i prevrtao šarene tablice, izgledalo je kao da te pernate fantazme poleću iz njih i pune sobu šarenom lupom krila, komađem purpura, krpama safira, bakarne rđe i srebra. Za vreme hranjenja činile su na podu šarenu talasavu leju, živi ćilim, koji se pri nečijem neopreznom ulazu rasturao na pokretne cvetove, koji su lupali krilima u vazduhu, da se na kraju porazmeštaju u gornjim regionima sobe. U pamćenju mi je naročito ostao jedan kondor, ogromna ptica gola vrata, smežurana lica prepuna izraslina. Bio je to lepršavi asketa, budistički lama, pun nepokolebljivog dostojanstva u celom držanju, koji se upravljao po gvozdenom ceremonijalu svog velikog roda. Kad je sedeo nasuprot ocu, nepomičan u svojoj monumentalnoj poziciji prastarih egipatskih božanstava, sa okom prevučenim beličastom opnom, koju je sa strane navlačio na zenice, da bi se u potpunosti zatvorio u kontemplaciji svoje dostojanstvene samoće – sa svojim kamenim profilom ličio je na starijeg brata moga oca. Ista materija tela, stegna i zbrčkane tvrde kože, isto sasušeno i koščato lice, iste, duboke, očne duplje koje su postale nalik na rogove. Čak i ruke, snažnih članaka duge, mršave očeve šake, s ispupčenim noktima, imale su svoj analogon u kondorovim kandžama. Nisam mogao da se oslobodim utiska, videći ga tako uspavana, da imam pred sobom mumiju – sasušenu i zato smanjenu mumiju moga oca. Mislim da ni majčinoj pažnji nije izmakla ta neobična sličnost, iako nikad nismo pokretali tu temu. Karakteristično je da je kondor upotrebljavao isti noćni sud koji je upotrebljavao i moj otac.

Ne zadržavajući se samo na izleganju sve novih i novih primeraka, moj otac je priređivao ptičje svadbe na tavanu, slao je svata, privezivao u otvorima i rupama tavana privlačne, čežnjive verenike i postigao ustvari to da je krov naše kuće, ogromni, šiljati krov od šindre, postao prava ptičja gostionica. Nojev kovčeg, na koji su sletale sve vrste krilatih stvorenja iz dalekih krajeva. Čak dugo vremena posle likvidacije ptičjeg domaćinstva u ptičijem svetu se sačuvala ta tradicija naše kuće i za vreme prolećnih seoba često su se na krov spuštala čitava mnoštva ždralova, pelikana, paunova i svakojakih ptica.”

Avgust, Ulica krokodila

“U julu je moj otac odlazio u banju i ostavljao me s majkom i starijim bratom na milost i nemilost letnjih dana belih od žege i onesvešćujućih. Prevrtali smo, ošamućeni svetlom, tu veliku knjigu raspusta, čiji su svi listovi goreli sjajem i imali na dnu opojno slatko meso zlatnih krušaka.

Adela se vraćala u svetla jutra, kao Pomona iz vatre užarenog dana, prosipajući iz kotarice šarenu lepotu sunca – sjajne trešnje, pune vode ispod prozračne kožice, crne višnje, čiji je miris prelazio ono što se ostvarivalo u ukusu; kajsije, u čijem se zlatnom mesu nalazila srž dugih popodneva; a pored te čiste poezije voća istovarivala je komađe mesa sa klavijaturom telećih rebara nabreklih snagom i hranljivošću, alge povrća, kao ubijene sepije i meduze – sirovi materijal ručka sa još neformiranim i jalovim ukusom, vegetativne i zemaljske primese koje su mirisale divljinom i poljem.

Kroz tamni stan na prvom spratu zidane zgrade na trgu svaki dan je skroz prolazilo leto: tišina drhtavih vazdušnih slojeva, kvadrati svetla koji su na podu snivali svoj strasni san; melodija vergla izvučena iz najdublje zlatne žile dana; dva-tri takta refrena, koji je, sviran negde na klaviru, stalno iznova, malaksavao na suncu na belim pločicama, izgubljen u vatri dubokog dana. Pospremivši, Adela je pravila hlad u sobama navlačeći platnene zavese. Tada su se boje spuštale za oktavu dublje, senka je ispunjavala sobu, kao utonulu u svetlost morske dubine, ogledajući se još mutnije u zelenim zrcalima, a sva žega dana se odmarala na zavesama koje su se lako talasale od sanjarija podnevnih sati.”

PREVODI:

Na žalost, ne postoji noviji prevod obe knjige na srpski jezik. Prevod iz 1961 ( u Nolitovom izdanju) je arhaičan i nezgrapan. Ako možete, radije pročitajte engleski, francuski, nemački ili neki drugi, aktuelniji prevod. Ima ih dosta na internetu, besplatno.

Noviji prevod tri priče ( 2001)
Stariji prevod Ulice krokodila ( Prodavnice cimetove boje) i Sanatorijuma pod klepsidrom (1961)Trenutno kod nas u prodaji može da se nađe zbirka odabranih eseja i pripovedaka pod nazivom Republika snova.

Par interesantnih podataka:

****Dugo je detalj jedne od Šulcovih priča u Sanatorijumu pod klepsidrom smatran plodom njegove mašte, ali je 1980 godine u jednoj biblioteci pronađen originalan Austro-Ugarski oglas koji počinje istom rečenicom: “Ja, Ana Čilag, sa svojom kosom dugom 185 cm….”

****Nije poznato da li je Šulc zaista napisao, ili počeo da piše novelu “Mesija” , koju je često spominjao u privatnim pismima. Sve do danas, ovaj rukopis ostaje bez traga.

****2001 godine pronađena je poslednja serija Šulcovih murala koja je predhodnih 50 godina smatrana izgubljenom. U skladu sa internacionalnim nesporazumom oko prisvajanja Šulcovog lika i dela , predstavnici Yad Vashem instituta deo radova tajno i bespravno preneli u Izrael, pa je 2003 u Drohobiču pod nazivom “Republika snova” predstavljena samo okrnjena zbirka.

**** Ako se u u skorije vreme zateknete u Njujorku a Šulc vas se dojmio, imaćete priliku da pogledate predstavu “Republika snova” Double Eedge teatra, inspirisanu Šulcovim životom i umetnošću.

Promenio se svet, nema šta. I ja imam nešto protiv toga.

Digitalna tehnologija omogućila je da, uz malu pomoć adekvatnog programa, bez obzira koliko si loš fotograf , časkom nadomestiš nedostatak talenta i znanja. Ekspozicija, fokus, kadar? Ko o tome još vodi računa, kada se sve može naknadno izmanipulisati u post-produkciji? I ne samo to, nego je licima i telima danas moguće dati potpuno drugačiji izgled i oblik tako da u časopisima odjednom sve žene imaju istaknute jagodice i blago zakošene oči, svi muškarci su nabildovani, belozubi i preplanuli a svi fotografi talentovani…Znači, više ti ne treba ni dobar foto-aparat, ni talenat, ni interesantan subjekat. Mnogo je bitnije ovladati programom za obradu fotografije nego samom umetnošću fotografisanja. Neću ni da počinjem o tome kako ove manipulacije, koje su postale opšte mesto, utiču na samopouzdanje i imidž o sebi kod devojčica nesrećnih što nisu savršene kao foto-modeli.

Momci se više ne sastaju u dvorištu škole da igraju košarku, već na svojim ultra-brzim kompjuterima sa ekstra-velikim LCD monitorima klikću svojim bežičnim miševima u potrazi za društvom na raznim forumima, “čatuju” umesto da razgovaraju, igraju video igrice umesto da igraju fudbal a ljubav izjavljuju SMS-om, MSN-om i ICQ-om umesto lično, ili u ljubavnim pismima.

Odrasli “slušaju” knjige na CD-u na putu do posla umesto da ih čitaju, a vesti dobijaju na minijaturnom ekranu mobilnog telefona,umesto iz novina. Radio se sluša preko satelita. Telefonira se preko interneta. Prodavnica elektronike u kojoj ćemo kupiti najnoviju spravu koja rešava sve probleme koje do juče nismo ni imali, nalazi se u dobro poznatom kraju, ali ćemo ipak iskoristiti prednosti GPS sistema da bi do nje stigli najbržim mogućim putem. Papir i olovka se smatraju zaostalim i staromodnim, njih su zamenili lap-top ili blackberry. Zaboravi sedenje u kafiću tek tako, uz ćaskanje sa prijateljima… kafa se od sada na javnim mestima pije isključivo u društvu lap-topa ulogovanog na hot-spot internet konekciju plaćenu kreditnom karticom. Online, real-time, naravno. Mobilni telefon nije “in” ako u sebi nema fotoaparat, video, mp3 plejer i bar 50 ugradjenih ring-tonova, i definitivno nisi kul ako na njega ne primaš RSS feed iz bar tri izvora.

Najvažnije od svega je, naravno, da sve bude apsolutno umreženo i sinhronizovano: mobilni, blue tooth, lap-top, blackberry i ipod, jedno bez drugog više ne može, sve mora da služi svemu, bude kompatibilno sa svim i podržava sve, u svakom trenutku, na svakom mestu, za svaku eventualiju,jer jebeš ti takve naočare za sunce koje u sebi nemaju video kameru, i kakve su ti to patike kad u đonovima nemaš MP3 plejer???

Sa druge strane, koliko se neke stvari beskrajno komplikuju, toliko se neke druge neverovatno uprošćavaju, svodeći nas na puke izvršioce radnji o kojima više uopšte ne moramo da mislimo, jer mašina misli umesto nas. Više ne moraš da se mučiš sa inspiracijom da bi uspešno sastavio kratku priču ili ne-daj-bože roman. Dovoljno je da skineš StoryBuilder ili neki sličan softver i možes komotno da pustiš mozak na pašu,jer se knjiga piše sama od sebe. Ne moraš da razvijaš maštu, a ne moraš ni da se opismeniš, jer su tuđa mašta i pismenost samo jedan klik od tebe.Program ne samo da će da ti predloži uvod, razradu i kraj - daleko više od toga, ne moraš da misliš ni o strukturi rečenica ili poglavlja, gramatici i pravopisu, imenima protagonista, ili sacuvaj-bože njihovom psihološkom profilu. Kreativnost u čipu! Ako se dovoljno potrudiš, uspećeš da poveruješ da je tvoja, a ne tuđa, i zbog toga ćeš biti izuzetno ponosan na sebe!

Dalje, ne moraš više da naprežeš mozak da bi se setio da treba da popiješ lek u 11, jer postoji mašina i za to. Naravno prvo je treba pošteno isprogramirati, i za ovo će običnom smrtniku verovatno trebati večernji kurs od dve nedelje i priručnik na 30 strana , ali kada jednom to prebrodiš, treba samo 2 puta mesečno da je napuniš pilulama, i tu je tvoj posao završen. Ne samo da će te zvukom podsetiti kad je vreme za sledeću dozu, nego će i pilulicu da ti stavi na tacnu. A ako se samo pretplatiš na usluge izvesne specijalne službe,sprava će sama pozvati hitnu pomoć telefonom kada slučajno promašiš svoju dnevnu dozu anti-psihotika,koji ti ne bi ni bili potrebni da ti život nije toliko jebeno komplikovan da oko svake proklete sprave kao što je ova moraš da presaviješ mozak četiri puta ne bi li je isprogramirao.

Ustvari, uopšte više i ne moraš da razmišljaš ni o čemu drugom, osim o tome kako sprave koje razmišljaju umesto tebe funkcionišu. Da bi bio pametan, pažljiv i organizovan, ne treba ti ni trunka samo-discipline i truda. Dovoljno je da kupiš neki PDA uređaj( za one koji ne žive u 21 veku, PDA je personalni digitalni asistent) - i on će misliti umesto tebe. On će te podsetiti na rođendane onih ljudi koje toliko voliš da bi napamet morao da znaš stvari vezane za njih,i na vreme će te upozoriti da se približava godišnjica braka ili ćerkina matura. Na njemu u časovima dokolice možeš da igraš igrice i surfuješ internetom, a ako ti kojim slučajem padne na pamet da se pozabavis Poinkareovom jednačinom, ništa prostije, jer đavolja spravica koja stane u džep je genijalnija od Ajnštajna, Perelmana i Kasparova zajedno. Sve na jednom mestu, ultra-mega-super-duper-uređaj, razume se - kompatibilan sa svim drugim uređajima koji su ti okačeni o glavu, vrat, zglob ruke ili za pojas, koje držiš u džepu ili uštekane u punjač u automobilu.

I šta sad ja hoću da kažem, ima li ovome kraja?

Pa, brine me to što uporno rešavamo simptome bolesti savremenog društva, a na uzroke više niko i ne obraća pažnju. Zbog čega nam je potrebna momentalna gratifikacija i sve mora da bude real-time, instant, high-speed? Zbog čega smo postali takvi megalomani, da sve sto je do juce bilo najnovije, danas više nije aktuelno i zamenjuje se novim, skupljim, većim, boljim, minijaturnijim ili sta se već smatra prestižnim u datom trenutku? Zbog čega sve mora da bude high-definition, ultra-flat, twice-as-large, extra- wide, super-small? Zbog čega se današnja deca prepuštaju sama sebi i čarima tehnologije, a posle se u panici traži terapeut specijalizovan za “zavisnost od interneta”, kada shvatimo da je dete asocijalno? Ili se pak hvatamo za glavu kada uvidimo da ipak nije baš sasvim asocijalno - poznatije je kao SexyBaby u Myspace komuni i druži se sa glavnim facama u Second Life?

Zašto se više ne neguje kreativnost,pa nam trebaju softveri da je simuliraju? Zašto se ne hranimo dovoljno zdravo i ne živimo u skladu sa prirodom, pa nam posle trebaju mašine da nas podsete na 20 esencijalnih vitamina i minerala koje treba da popijemo svaki dan, da ne bi uvenuli? Zašto smo toliko premoreni, sluđeni i frustrirani pa zaboravljamo da ugasimo šporet kad odlazimo na posao,i onda neko zarađuje pare na kompjuterskom programu kojim sa posla možemo da isključimo i uključimo bilo koju spravu u kuci, naravno, ako smo se predhodno dobro umrežili? Zbog čega smo se toliko urbanizovali, da nam je postalo prihvatljivo da kupimo CD sa zvucima prirode da bi se prisetili kako zvuče ptice i sagorevamo aromatična ulja da bi osetili miris šume?

Suluda tehno-evolucija koja je potpuno pokorila ljudsko biće u nama i oduzela nam svaki osećaj za meru, preti da nas pretvori u kompletne idiote, nesposobne da se brinu sami o sebi ali uvek spremne da se brinu o svojim mašinama.

Ja kažem: ne dopustite sebi da narednih 40 godina sumanuto trčite za napretkom radi napretka. Nemam ništa protiv tehnologije tamo gde je korisna, ali mi se čini da smo ipak malo izgubili kompas. Ako je već svet krenuo u pravcu dezintegracije, potrudite se da vi u njemu ostanete celi.

*****

Ako možete da izdržite još malo negativnosti, predlažem da pogledate i pridiku Henrija Rolinsa na ovu temu ( Teeing Off, The Henry Rollins Show # 6).

Ako vam je pak ovo bilo previše, kao meni, i zreli ste za rehabilitaciju, evo vam pilula za smirenje.

A posle toga, budite sami sa sobom bar pola sata. Ištekujte se iz matrixa, pojedite jabuku umesto da progutate zdravlje u piluli, i isplanirajte da petak veče provedete van dometa. I ja ću to isto da uradim. Pa ko zna, možda se i sretnemo negde van blogosfere.

Desilo se, tako, par stvari koje sam baš htela da komentarišem ali je prošao voz. Nego da krenem od početka: On je došao kući jedan dan bolestan kao pas, a ja sam se istog trena bacila u preventivne akcije dezinfekcije telefona, tastature i kvaka na vratima. Cele nedelje spavao je u drugoj sobi. A spavao je bogami 20 sati dnevno, valjda se ne bi ni budio da ga ja nisam terala da jede i pije. Odmah sam prešla na novi režim ishrane: voće i povrće u ogromnim količinama, čajevi od đumbira sa medom, propolis i polen, limunade, vitamini, sve po redu, i za mene i za njega. Uposlila sam i afirmativan samo-govor: Ti si zdrava, ti se nećeš razboleti, ti si jača od virusa, osećaš kako vitamini struje tvojim telom i uništavaju uljeze koji bi hteli da ti naude. I sve u tom stilu. Išla sam čak tako daleko da sam u “njegovu” sobu koja je prosto mirisala na gripu ulazila isključivo sa hirurškom maskom, onakvom kakvu nikad nisam koristila dok je Torontom harao SARS. Bila sam sigurna da sam ovog puta izvukla tanji kraj! Jer inače, to ovako ide - on, par dana, pa ja - par nedelja. Začepe mi se suzni kanali, prorade sinusi, cure suze, curi nos, grebe grlo da jedva gutam, temperatura, slabost, nesvestica, sve po redu, trideset puta pojačano. Vala, ne ove godine. U nedelju, sve je izgledalo savršeno. On je prezdravio, kao, ja se nisam razbolela. Ponosna na sebe zamišljam kako sam konačno provalila sistem odbrane od bolesti. OK. Znaću kako da se vladam sledeće godine.

E, ne lezi vraže. U ponedeljak se jedva vučem do nekog seminara u centru, sedim pod ventilatorima koji me prosto obasipaju hladnim vazduhom, iz minuta u minut mi je sve lošije, dok se salom širi gromoglasan aplauz na nešto strašno pametno što je govornik upravo rekao, ja pakujem svoje stvari i bežim kući sa već polu-zatvorenim desnim okom. U autobusu me hvata tipična slabost, sva se tresem i pitam se hoću li stići do svoje zgrade. Ostalo nije ni za priču, takvu mogu da me vole samo mama, tata, brat i sad muž. Šta će, mora. Svoji smo, u dobru i zlu. U polu-komatoznom stanju provela sam narednih nedelju i kusur dana. Još uvek se oporavljam.

Za vreme mog “odsustva”, brutalno su pretučeni glumci Pozorišta mladih u Novom Sadu. O toj sramoti nemam snage ni da pišem. Moj se grad pretvorio u seljanu. A bili smo srpska Atina. Nekad, davno. Više nemamo prava da se kulturom pravimo važni, tu smo privilegiju izgubili kad smo ono izglasali Šešeljevu Maju za gradoubicu. Dalje, Koštunica je isfolirao Ahtisarija na tehnikaliju ( e za to valjda ne treba link, to i vrapci znaju) a posle se zdušno bacio u usvajanje nove platforme. Selektivno premijerstvo, nema šta. Katmandu je video prvi sneg u 63 godine. Konzervativci u Kanadi bezuspešno su se borili za poništenje Kyoto sporazuma. Bušova retorika opasno se usmerava ka pripremanju tla za napad na Iran. Ta je kampanja doduše počela još pre dve godine prilično jasno, ali tada niko nije obraćao pažnju na to. Posle su se Ameri malo zbunili, nisu znali da li im je bolje da se koncentrišu na Koreju, Avganistan ili Iran, i sve je palo u zaborav, na kratko. U Pančevu su se nekoliko puta oglašavale sirene za hemijsku opasnost. Priča se o krivičnim prijavama, videćemo ko će tom beskrupuloznom pokušaju zloupotrebe pravnog sistema u svrhu odbrane ljudskog prava na život uspešno stati na kraj. Ali ne sumnjam da će se takav heroj već naći. Pančevci definitivno zaslužuju Nobelovu Nagradu za Opstajanje u Neljudskim Uslovima. Ministar policije na Kosovu, Fatmir Redžepi, dao je ostavku na tu funkciju nakon izbijanja incidenta u protestima na Kosovu i smrti dva protestanta. Potom je usledila i ostavka šefa UNMIK-a Stivena Kertisa. Ajde, UNMIK je ipak visoka politika. Jedino što imam da kažem je - i šiptari su ukapirali kako funkcioniše diplomatija , al’ Srbi neće nikad. I nije nas sramota, ponosni smo, nego šta! Molim? Ko to u srpskoj politici treba da da ostavku? Pa, možda bi bilo lakše i efikasnije nabrojati one koji još nisu dali dovoljno razloga za to. Ana Nikol Smit je umrla pod nerazjašnjenim okolnostima, pokoj joj duši. Valjda se to zove karma, a karma je zeznuta stvar. Ja sam ubeđena da iza svega stoji onaj Howard Stern, ali šta uopšte i pričam o tome, kad nemam pojma. Ne pratim estradu tako pomno, samo imam neki osećaj.Blogowski je dosledan u nastojanju da sa ostatkom blogosfere podeli neka osnovna pravila o uspešnom vođenju bloga. Svesno kršim bar dva sa liste od sedam pravila koja je postavio nedavno, ako kršim ostala, to radim nesvesno, svega mi. Evo samo pišući o nedavnim događajima kršim pravilo o originalnosti. Tja. Iako blogovanje ne shvatam naročito ozbiljno i to radim isključivo zato da bih svesno obraćala pažnju na pravopis ( u poslednje vreme sve češće sam se hvatala za udžbenike ne bih li proverila da li sam u pravu, i to doživljavam kao lični poraz jer mi je jezik bio naj adut od kad znam za sebe), ima smisla pristupiti blogovanju organizovano i sistematski ako njime nešto određeno nameravaš da postigneš u javnosti.

Danas je u Torontu pao veliki sneg. Iz zgrade sam zakoračila direktno u pregršt belog, ni trotoari ni ulice nisu bili raščišćeni jutros u 8 iako je sneg padao još od juče. Autobus sam čekala stojeći u hrpi snega. Neverovatno je i fascinantno kako sneg uvek uspe da iznenadi ove što su odgovorni za puteve, čak i kad ga meteorolozi najavljuju nedelju dana ranije. Osnovna zimska radost u Torontu sastoji se u probijanju kroz snežne nanose koji parališu saobraćaj i u celom gradu naprave ludnicu. Ne smem ni da mislim kako bi se proveli da nas je zadesilo isto što i Njujork…

Za kraj, evo citata iz dva mejla koja sam danas dobila a koji se takođe tiču aktuelnih stvari:

1. “Danas je zasedala nova Skupstina Srbije,na celu sa starom vladom.Radikali svi listom u belim majicama sa velikim likom Sheshelja na grudima.Skupstinom predsedavala Borka Vucic,omiljeni bankar Slobodana Milosevica,kao najstariji delegat /samo 82 godine/.Pored nje za predsedavajucim stolom i 4 najmladja kandidata u skupstini i medju njima je bio jedan u beloj majici.Dnevni red Rezolucija na Ahtisarijev predlog.Rezolucija nije tehnicka stvar,uostalom kao i mnoge druge koje se ovih dana ta odlazeca vlada zurila da obavi,a tehnickom su se proglasili samo onda kad je Kostunica odbio da primi Ahtisarija.Danas nam je objasnio i zasto,pa taj prosti Ahtisari je dosao u vreme popodnevnog odmora! Necuveno!”

2. “Sutra je Dan Drzavnosti Srbije i ja ti ga ovim putem cestitam. Sutra treba na poslu da budes posebno lepa, ponosna i nasmejana. Ko god da to primeti ti mu objasni da je danas veliki dan. Ovde ljudi nemaju pojma zasto je sutra praznik ali se lako pomire sa tim da ne moraju da dodju na posao. Ja cu sutra malo kasnije do grada, svecano naravno.”

Ma naravno da nije sva moja korespondencija političkog sadržaja, nego mi se eto svidelo da kopiram ovde…

I, da se vratim na priču o sistemu odbrane od bolesti. Jeste. Tačno znam kako ću sledeći put da postupim. Odmah ću da se svesno i predano nadišem vazduha zasićenog virusima, da koristim njegove maramice za nos i pijem iz iste čaše, za vitamine neću ni da čujem, daleko im lepa kuća. Hoću bre da se razbolim k’o čovek, bez zastoja, i da završim sa tim ne ulivajući sebi lažnu nadu. Virus je ipak virus. A vakcinu da primim neću i tačka.