Poslom sam se zadesila u skloništu za maloletne beskućnike. Prvih deset minuta bila sam sigurna da su dupla staklena vrata najbliže što ću prići, dok mi se, promrzloj na -23 C, nije konačno ukazala slika male trudne Indijke s druge strane stakla. Izvinila se zbog loše organizacije i povela nas u oblilazak sva tri sprata. Ćutale smo, sve tri, dok smo u neverici koračale iza nje, pazeći da ne stanemo na neki ekser, da ne ugazimo u barice kafe i ispljuvaka na tepihu, suzdržavajući se od disanja dokle god bi to bilo moguće, a onda plitkim udisajima koji su ličili na štucanje, nadoknađujući nedostatak kiseonika. Spavaonice su mračne i prljave, prozori prašnjavi i goli, pogled kroz njih nejasan kao kroz staračko oko. U svakoj sobi po dva ili tri metalna kreveta na sprat. Na sivom itisonu velike progorene rupe od cigareta. Boreći se da pronađem nešto suprotno opštom utisku zgađenosti, zaključujem da bar zajednički prostor nije skučen. Besmisleno se bavim zamišljanjem lakoće kretanja kroz široke hodnike i niz prostrane stepenike kojima upravo silazimo do tuš-kabina. Makar se ne osećaju klaustrofobično dok prolaze ovuda. Indijka priča nešto o maksimalnom tridesetodnevnom boravku u skloništu nakon čega štićenik gubi rezidencijalno pravo. A onda uviđam da stojim usred jednog hodnika popločanog narandžastim, izlomljenim pločicama. Opet razmišljaš o trivijalnim detaljima, kažem sebi. Sa leve strane su muške tuš-kabine, sa desne ženske. Deli ih svega metar ipo. “Da li im je dozvoljeno da se tuširaju u isto vreme?” pitam. “Ne, ali ko će to da sprovede u delo? Ovi će uvek naći gde da urade ono što namere, koja je svrha?” odgovara trudnica, i ja je gledam u neverici, primećujući kako njen veliki stomak nekako baš priliči atmosferi. Na kraju krajeva, i ona liči na dete. Možda ima 18, najviše 19 godina, tek je par godina starija od štićenika. Bolje da se i ne upuštam u razmišljanje o tome kako njen život izgleda van okvira ove situacije. Valjda sam, zbog svega što gledam svaki dan, stekla neki pesimizam u pogledu toga kako se ovakve okolnosti obično raspliću. Neko vreme, mogu čak da deluju kao med i mleko. Ali kad tad, pre ili kasnije, većinu stigne zajednička sudbina… Ne udubljuj se, rekoh. “A da li je neko od osoblja prisutan na spratu sa spavaonicama tokom noći?” “Pa , mi obavljamo redovne obilaske na svakih sat vremena. Sve i da neko stražari pred vratima non-stop, Ovi bi našli načina da urade ono što im padne na pamet, ako razumeš šta hoću da kažem.” Ćutim. A onda, ipak, moram da pitam: “Pa dobro, da li im makar dajete besplatne kondome ili odavde izlaze šesnaestogodišnjakinje sa stomakom do zuba?” Ćuti par sekundi. Da je nisam uvredila? A onda odgovara, rezignirano: “Ne možemo mi tu mnogo da uradimo, Ovi će uvek naći način da… Čed, rekla sam nema pomeranja nameštaja!” I time se taj razgovor završava, jer smo upravo ušli u “sobu za rekreaciju” u podrumu, ogromnu prostoriju u kojoj njih dvadesetak igra bilijar, video igrice i poker.
Ovo, ipak, nije standard. To dobro znam. Svejedno osećam jad pri samoj pomisli na traćenje novca i vremena na nešto što ne samo da ne pomaže, nego još i značajno odmaže. U ovom ogromnom prostoru bar 50 ljudi moglo bi da nađe pravo utočište od uličnog života, i uz adekvatan trud i posvećenost bar polovini moglo bi se zaista pomoći da svoj život ponovo uzmu u svoje ruke. Ali za to je ipak potrebno imati sistem, i razumeti makar osnove psihologije - nešto što bi u ovakvim institucijama trebalo da se prosto podrazumeva. Mnogo je lakše, međutim, pustiti ih da rade šta im je volja u toj beskrajnoj tridesetodnevnoj rotaciji nesrećnih duša koje još ni ne znaju da im je potrebna pomoć, a kamoli da su spremne da je prihvate kada je dostupna…. Iz nekog razloga, prisećam se novosadskih bolnica. Njihovih žuto-sivih, oguljenih zidova i trepćućeg svetla koje sa visokih plafona baca slabu senku na sivkaste ljude u metalnim krevetima koji podsećaju na sanatorijum. Čarobni breg. Mislila sam - kako iko može da se oseća bolje, da ozdravi, u ovako bolesnoj atmosferi? Kako je sve to štetno, ta svetlost, ti zidovi, ta gola težina koja se spušta sa oljuštenih plafona na bolesnike koji su ovde došli po lek, a dišu otrov. Bolest je toliko zgusnuta u tim uskim, visokim prostorijama plesnivih zidova, da je zdravom čoveku teško da se prekorači prag a bolesnom lako da klone duhom. Dosta! Htela sam da zaustavim ovo prisećanje pre nego što stignem do onog gadnog osećaja fizičke mučnine koji mi se prikrao s leđa i iznenada me obuzeo svom silinom, kada sam u jednom od tih kreveta ugledala mamu, moju mamu, nepobedivu mamu, ženu- lava, za mene oduvek najjaču, nepokorivu - kako se još opijena od anestezije teško pridiže sa štraftastih plahti , a ispod ogrtača sklizne joj kesica za drenažu. Prekasno. Postalo mi je muka, zavrtelo mi se u glavi, osetila sam bockanje u nogama i izašla pre nego što sam ušla, čučnula kraj metalne ograde pri vrhu stepeništa i naslonivši glavu na hladne šipke u sebi sam mislila ovo: Nemoj samo da se onesvestiš sada, pa da ona i ovde mora o drugima da brine. Nisam se onesvestila. Bio je to prvi put da sam doživela sopstvenu reakciju na nesvestan strah. Uvek sam držala da je strah nešto čega je čovek duboko svestan. Pored svih znanja o potisnutom i podsvestnom, umišljeno sam verovala da sam ja suviše svesna sebe da bi mi se takve stvari događale. Događaju se, čak i onima koji misle da o tome sve znaju, vidiš?
Sedamo u salu za sastanke; to je duguljasta , zastakljena prostorija usred “sobe za rekreaciju”, sa dugim stolom po sredini i dvadesetak prljavih stolica oko njega. Indijka stane nasred velike prostorije i poče da krešti: ajmo, ajmo, svi u salu za sastanke!!!! Niko se i ne pomera. Klinci koji igraju poker ražešćeno bacaju karte na sto, uzvikujući stvari koje bi, u duhu našeg jezika, zvučale ovako:
-E jeb’o sam ti mamicu!
-Konju doš’o si mi k’o kec na jedanajs! Š’a je? Šta me gledaš, alo bre???
-Šta si se stis’o k’o da ćeš da se usereš. Nije to ništa, samo tri glave. Ajmo, ajmo, pare na sto.
“Jesam rekla nešto, kol’ko puta da ponavljam, svi u sobu za sastanke ODMA’!” - frkće Indijka besno, dohvata neki časopis sa stola na kom se igra poker i baca ga posred karata u sredini. Karte se razlete po podu.
-Alo sestro, lakše to, koji ti je moj? Hormoni, a? E pa jebiga, ‘oće to u tom tvom stanju.
“Rekla sam u salu za sastanke odma’, inače ima da sedite na prvom spratu celo popodne” - njišti Indijka razgoropađeno, dok se oni što igraju bilijar konačno okreću da vide čemu sva galama.
-Jebote, svaki dan neko sranje. Znači, svaki dan. Pa dokle bre ja da slušam tu neke priče, posao, škola ovo ono, mani me majke ti pun mi vas je…. - crnac sa vunenom kapom na glavi baca bilijarski štap na sto i demonstrativno napušta prostoriju povlačeći pantalone, koje su mu skoro pale do kolena, ka struku. Jedno debelo stvorenje sa naočarima za sunce i kapuljačom preko glave hramlje prema stolu za kojim se igra poker, tek kad progovori shvatam da je žensko:
-Burazere, koje ste vi luzerčine. Ajde jebo mamu šta idemo pet minuta ovo ono, da ih skinemo s’…..
“Dosta bre. M’rš svi u salu ili m’rš napolje! ” Indijka gasi svetlo i u celom podrumu nastaje mrkli mrak. Sedimo u praznoj sali za sastanke, blenući u ništa. Nastaje neopisiva buka u kojoj se razaznaju psovke, pljuvanje iz pete i šutiranje nameštaja. Onda se svetla opet pale. U poređenju sa -23 i vetrom koji šiba napolju, naše prisustvo i ne deluje tako loše. Valjda se zato većina na kraju ipak predaje. Moje dve koleginice već su započele operacije neophodne za preživljavanje. Nabile su leđa na zid, zgrčile svoje torbice u krila, razrogačile oči i prestale da dišu da ih to ne bi dekoncentrisalo. Iskreno govoreći nije mi prijatno, ali sam u prednosti jer mi nije ni strano. Kad sam ono pre 6 godina radila u domu za maloletne delikvente, sve sam ovo videla i čula, i još mnogo gore. Jednom prilikom sam čak puzala po krovu ne bih li svojim banalnim i nepriznatim autoritetom privolela jednog od štićenika da siđe i izađe k’o čovek kroz ulazna vrata, umesto da mi beži preko drveća i ne-daj-bože slomi nešto. Hoću da kažem - ponašanje štićenika je sasvim očekivano, ali ponašanje zaposlenih me malo čudi. No dobro. Nevoljko se, konačno, okupljaju u sali za sastanke. Trude se da nam svojim stavom, grimasama i odsutnošću daju do znanja da jedva čekaju da se ova tortura okonča, da ne smaramo. Kapiram. Ne može se pomoći nekome ko ne želi pomoć. To je prva stvar koju naučiš u ovom poslu. Kada da daš sve od sebe jer pred sobom imaš čoveka koji želi da mu se pomogne, a kada da se distanciraš i ne rasipaš uzaludno energiju koja će ti biti potrebna tamo gde bi imala efekta. Zato se odlučujemo da preskočimo uvod, razradu i odmah pređemo na zaključak. Ima li neko nešto da pita?
Tišina, koju jedan belac koji misli da je crnac narušava mahnitim drmanjem glave na muziku koja mu u uši trešti iz CD plejera. Ćopava vrti očima. Crnac sa lopovkom preko glave plazi jezik kroz uzani otvor za usta, i beči svoje ogromne beonjače. “Džejms, ne! Rekla sam ne!” - strogo dobacuje Indijka. Jebe se Džejmsu šta ona priča. On je u svom filmu, ona tu ne figurira. Kao ni ja. Ni mi. Niko od prisutnih. Zato Džejms teatralno ustaje, glumeći neobuzdan gnev udara se po glavi obema rukama frkćući kroz nozdrve, a onda se teatralno stropoštava na stolicu , prekrsti ruke na grudima, prebaci nogu preko noge, i skoncentrisano se zabulji u nas. Ono što pokušava da kaže je : “Odjebi”. Tišina. Oni gledaju nas. Mi gledamo njih. Onda se oni gledaju međusobno. Mi i dalje gledamo u njih. Konačno, jedan predebeli dečko sa kačketom naopačke diže ruku. Ima pitanje. “Da?” kažem. Nekoliko trenutaka on trpi prezrive poglede koji mu govore da je folirant, štreber i uvlakač. Onda se ipak odlučuje da pita.
- A…. jesi ti Ruskinja?
Ćuti.Ćutim. Svi ćute. Dođe mi da prasnem u smeh.
- To je irelevantno, ali nisam - kažem.
-A jel’ si ruskog porekla? - uporan je on.
-Imbecilu , to nije verelantno!!! - dobaci devjoka sa zelenim i crvenim pramenovima u kosi, i udari debelog posred stomaka.
-Jebem ti mamu kravo jedna šta se biješ! - debeli gnevno drma njenu stolicu tako da zeleno-crvena skoro padne. -Ti ćeš da mi kažeš šta je rovelantno! - Gospođice, jel’ to bilo rovelanto? - okreće se ka meni, na moje iznenađenje, tražeći utočište. Ni pored najbolje volje, ne znam šta da mu kažem a da niko ne ispadne budala. Čini mi se da za njih još ima nade. Makar se trude da oponašaju i sarađuju, na sebi svojstven način.
Pročistim grlo. Bitno je posaditi seme. To možda neće uvek uroditi plodom ali je obaveza svakog moralnog čoveka da posadi seme, da pruži šansu čak i tamo gde ona deluje sasvim besmislena.
-Relevantno znači nešto kao - bitno za ovu situaciju. Relevantno bi bilo pitanje koje ima veze sa školovanjem, zaposlenjem, pronalaženjem sopstvenog stana, razumeš, nešto što je bitno za tvoju trenutnu situaciju.
Tišina. Džejms koluta očima tako da mu beonjače skoro dotiču ivice okruglih otvora na lopovskoj kapi, i ispušta pijuk kroz otvor za usta.
I dalje tišina. A kada želja za demonstriranjem poente na kraju nadjača strah od ismevanja, počinju da se ređaju pitanja i izjave, ovako:
- Za moju trenutnu situaciju najbitnije je to što niko neće da me zaposli jer imam kriminalni dosije. A stan neće da ti iznajme ako ne radiš. A riba mi je trudna i nemamo gde da živimo.Eto. I kako ćeš ti sad meni tu da pomogneš?
-Mene je keva izbacila iz kuće i ne da mi da se vratim a ja sa malim ljudima ne mogu da delim stan. Ja nisam mali covek. Oni su svi mali ljudi. Ovde, razumes? ( uperi prstom u slepoočnicu) Moj um je veliki, suviše veliki za male ljude.
-Ja ne znam, mene uvek na kraju izbace iz specijalne škole. Evo, na primer, prošli put sam kao udario jednog u oko i izbacili me. Naravno da sam ga slučajno udario. Koncentrisao sam se da ne poludim a on me je baš isprovocirao, ja sam jeo ručak i eto, slučajno. Minut pre toga mislio sam da ću ipak uspeti da se suzdržim, a sledeće što znam je da moja pesnica leti prema njegovoj faci. I još su mi na dosije stavili “napad oružjem” što sam u ruci držao kašiku. Jebem ti ja školu.
-Moram da nađem stan za do 300 dolara . Tako kažu ovi na socijali. Majke ti. Može, al’ pre tries godina.
-Ja samo hoću da znam ko može da mi plati naočare sa dioptrijom. Kako da idem u školu kad ništa ne vidim?
-Ja primam invalidsku i ne moram ništa da radim.
- Ma bre samo priče, priče, pričate mi priče, šta bre vi znate o životu? Evo kao maksimalno 30 dana u skloništu i onda marš napolje snalazi se kako umeš. Pa keve ti, i onda kao daj da ti pomognemo?
Da li je bolje ne pomagati ako nisi u stanju da obezbediš realne uslove koji bi podsticali na pozitivnu promenu? Ili je politički svrsishodno održavati u životu koncept “dostupne pomoći” kako se ljudi ne bi osećali potpuno napušteno i beznadno? Neefikasna pomoć je bolja od nedostatka pomoći? Oksimoron. Politika i privid sigurnosne mreže su na žalost, ipak još uvek važniji od živih ljudi. Institucionalizovana pomoć svake vrste, najplodnije je tle za mašenje teme. Ako je do prave poente još ikome i stalo. U sveopštoj galami začinjenoj ljutitim gestikuliranjem, lupanjem o sto, odmahivanjem glavom i kolutanjem očiju, ponovo počinjem da se prisećam novosadske bolnice.
Šta bi sivi ljudi, što mirišu na bolničku memlu, iz svojih metalnih kreveta rekli da ih je neko nekada pitao?
*****
A vic ide ovako: Dotrči Mujo kod Hase u dvorište, sav zajapuren, van sebe, viče:
-Haso,bolan, eno ti tuku sina u kafani!
Potrči Haso u kafanu, kad tamo neki grmalj razgoropađeno šutira njegovog jedinca Ramiza koji se previja na zemlji.
-Alo bolan, ostav’ mi sina, ala si se junačina na slab’jeg namerio!
Grmalj se okrene, zareži i krene prema Hasi.
-Š’a s’ reko? -pita Hasu kom već klecaju kolena. Gleda Haso ovog, nije mu svejedno, veći je i jači i mnogo opasno izgleda. Al’ čast je u pitanju pa ne može da se povuče tako lako. Pa mu veli:
-Kažem ako mi još jednom takneš Ramiza, pok’daću te u parčiće!
Grmalj ni pet ni šest, pa šutne Ramiza svom snagom. A Haso će kuražno:
- E ajd samo još jednom ako smeš majke ti!
Grmalj ni pet ni šest opet cakne ovog na podu.
-E majku ti bezobraznu samo se još jednom usudi da ga cakneš krvi ću ti se napiti! -urla Haso u besu
Tek će Ramiz, cvileći sa poda:
-Joj bolan babo, nemoj me više bran’ti , matere ti…..
