Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

DVE HARFE

Bio je to poslednji šinobus toga dana na relaciji Vrbas-Sombor. Već je bio mrak pao i bila sam prilično umorna, te ovaj put nisam posmatrala unutrašnjost sela. Sve su pruge u Bačkoj smeštene na margini mesta, i onaj ko sedi u vozu vidi unutrašnje strane prizemnih seoskih kuća, obično kakve štale, dvorišta, bašte, a gdegod i kanal Dunav-Tisa-Dunav. Ovaj se put moj pogled ne zaustavi na kakvom plastu sena kraj neke poljane, ili na muškarcu i ženi koji motikama pleve baštu. Moje su se oči same sklapale, protiveći se svakoj kontroli. Voz ovom trasom ne saobraća poslednjih par decenija, već samo ova dva vagona šinobusa, od kojih u prvom radi grejanje, te zimi obično drugi vagon zija prazan. I sva me ta slika, tog šinobusa, tih bašta, atara i kanala uvek podseti na scene naših posleratnih filmova i TV-serijala, recimo na Salaš u malom ritu ili na nešto tome slično. Posle dvadesatk minuta vožnje stigosmo, najpre ugledah staru tablu železničke stanice na kojoj svih sedam slova imena Crvenka davno behu porđala, ali su se, zahvaljujući rđi, i danas jasno čitala. Izađoh. Ne znam zašto sam sebi uvrtela u glavu da ću odmah po silasku ugledati nekog svog, iako sam znala da me niko neće sačekati. Nisam javila da dolazim. Ne znam, zaista ne znam, zašto očekivah poznato lice, valjda me behu prigrlila negde zaturena sva ispraćanja i dočekivanja sa ove stanice.
Železničke stanice su uvek bile udobnije koracima. Nasuprot autobuskim stanicama, prljavim i užeglim, koje su za preziranje. Naročito u velikom gradu, autobuska stanica je još veća u svojoj bedi i prljavštini, gde u sebi krije, u svojoj ulubljenoj utrobi, uvek neki snek-bar, takođe, prljav. No, i ja sam ih katkad posećivala, uvek iz nužde, zbog neke dobre hladnoće ili nekog dobrog kašnjenja.

Bio je novembar mesec, i već poslednjih nedelju dana beše dosta hladno. Ali, ovde osetih kako zima ume mirisati na dete, možda mi mirisaše na mene i moje detinjstvo. Tamo gde sada živim moje je detinjstvo dovoljno izbledelo da ga često i ne opažam. Naglo smenih tok svojim misli i bacih pogled na čekaonicu i fenjere. Šinobus krenu dalje, a ljudi koji siđoše zajedno sa mnom odoše svojim putem. I ja, pođoš, kući. Kraj kafane, u kojoj su 50-tih godina dva brata Egipćanina svirala na harfama. I ponekad, ovako sa večeri, kada se slegne seoska prašina, čini se da se tanke žice tog instrumenta negde skrivene još čuju. Možda je to pritajni eho koji se buni protiv korova zaborava i prolazasnoti, opominjući na večnost, a možda je to samo vetar, jer vetar je ovde, na Telečkoj visoravni, tih, vredan i podmukao.

Kafana u kojoj su svirala dva brata Egipćana 

Već više od pola veka, dva brata Egipćana ne stanuju u Crvenki, ali se njihovi potomci sahranjuju na crvenačkom groblju, nezavisno od toga na kom ih delu sveta smrt poseti. To je neko pravilo ili običaj, vrag će ga znati.

SELO SA 22. NACIJE

Dakle, stigoh, tu, na severo-zapad Bačke, na tlo negdašnjeg Panonskog mora, gde već dva veka leži Crvenka. Smatrala se za najveće selo u bivšoj SFRJ, a podatak koji začuđuje i ujedno budi intereseovanje jeste taj da je u Crvenki zajedno živelo 22 nacije, te se 60-tih pročuo glas o Crvneki kao “Velikoj porodici”. Brakovi su mahom bili mešoviti, tako u matičnoj knjizi rođenih može da se vidi sklopljen brak između Hrvata i Ukrajinke, Čeha i Srpkinje, Grka i Mađarice.

Čim je reč o nečem internacionalnom spremni smo pomisliti na krupne naslove jutarnjih novina, na rasne progone, na zakorelu krv građanskog rata, pune ulice, proteste . . . Međutim, ovde se razlike, nacionalne, verske i rasne, nisu nikada jasno ocrtavale i podvajale.

Sećam se da mi je otac pričao kako on sve do odlaska u vojsku nije poimao da mu je najbolji prijatelj mađarske nacionalnosti. Družili su se čitav život. Kao deca, bežali sa časova i odlazili na kanal da pecaju. Više puta zaboravljali na vreme i ostajali uz obalu kanala po čitave dane i noći. Niko ih nije tražio, niko obično nije ni primećivao da ih nema. Moj otac, odlazi u armiju, u Pulu. Iz Pule piše pismo svom najboljem prijatelju, gde između ostalog iznosi konstataciju, na svoje veliko čuđenje, doslovna rečenica iz toga pisma glasi: Tibi, jebo te, pa ti si mađar!

Grci, Česi, Ukrajinci, Slovaci, Mađari, Albanci, Jevreji, Srbi, Nemci, Crnogorci, Italijani, Slovenci, Rusi, Makedonci, Rumuni, Hrvati, Poljaci . . . Sav taj narod, došao je, zadržao se, prošao ili otišao, u poslednjih sto godina. Međutim, svi su se u jednom trenutku, 60-tih godina XX veka zatekli na ovim nepreglednim australskim poljima žita, deteline i šećerne repe.

Poslednjih decenija malo toga je ostalo tako, mnogo ih je ostalo bez posla. Sve više je sujete i nekog, čini se urođenog inata koji se izgleda pojavljuje i buja samo pod posebnim uslovima.

CRVENI KONJI

Hodala sam ka kući. Nebo je bilo nisko, mogla sam osetiti kako mi puzi niz oči. Prolazila je noć, polako i nekako odjednom. Bližila sam se kanalu koji je trebalo preći preko Betonskog mosta, nekada Drvenog, spojnicu između dva jednaka podeljana dela Crvenke. Postoji legenda da su na tom mestu, danas centru Crvenke, nekada davno svoje dane i svoju veliku ljubav delila dva konja. Jedan koštati sivi konj, i njegova saputnica crvene grive. Naime, veruje se da su dva mesta, jedno kraj drugog, dobila imena u sećanje na njihovu ljubav, Sivac i Crvenka.

Zabeležene su i druge legende o nastanku imena Crvenka, tako bi veliki broj stanovnika Crvenke kada bi bio upitan o nastanku imena, odgovorio da ime njihovog mesta potiče od nesagledivih polja bulki, koje su pre naseljavanja crvenile čitav kraj. Na ovim su krajevima svoje živote živeli mnogi narodi, Skiti, Iliri, Panonci, Rimljani pa Goti, Langobardi, ali se o njihovom vremenu malo šta može saznati. Prvo na šta se u arhivi nailazi jeste 1785. godina kada je Josif Drugi, carskim proglasom o kolonizaciji, odlučio da opustele krajeve naseli Nemcima. Bogatsvo nepreglednih australskih polja, Nemci su znali koristiti. Od 1840. do 1900. Crvenka je bila trgovački centar Bačke za žitarice. Zemljoradnja, stočarstvo i vinogradarstvo su bile dominantne grane privrede. Nemci svakim danom sve više unapređuju Crvenku, 1912. podižu Fabriku šećera, a već 1923. pokrenuti su i pogoni Fabrike alkohola i špiritusa.

Hodala sam neko vreme niz drum, neposredno po silasku sa mosta spustih se na trotoar. Kuće su ostale manje-više prizemne, ali sam ja gledala u redove tih kuća tražeći nemačku gradnju, koja je nekad bila okosnica svake prizemne kuće u Crvenki. No, zbrojih samo nekolio kuća, sa švapskim anforom, poluotvorenim hodnikom duž čitave kuće, uskim a visokim prozorima, duplim, sa belim ramom. Te trošne nemačke kuće, koje se još gdegod mogu videti, izgledaju sada mekano i raspušteno naspram novih, oštrih i svetlih višespratnica.

TIŠU-MIŠU

Glavna ulica, sa centrom, zadržala je negdašnju krošnju. Titova ulica, glavna, naravno, na obodima sa stablima lipe i breze. I nekoliko vrba. Zastala sam na čas na pešačkom prelazu, pogledom obuhvativši ta stabla. Sat je odbijao 23h, a već je bilo tako kasno. Sve je spavalo. Produžih dalje. I taman kada reših da ubrzam korak, predamnom se pojavi zvuk. Jedan mi je čovek išao u susret. Bio je pijan, bilo je to više nego očigledno. Njegovo opušteno telo njihalo se sa jedne na drugu stranu trotoara, kao kakva bačena, ispijena konzerva na vetru. Najpre prepoznah kaput, crn, kratak, nepromenjen, a onda i lik, i videh sada već jasno: Tišu-Mišu! Ta je persona imala taj nezgodni, i krajne neobičan običaj, šetati noću, sa sobom i odjekom svojih misli. Kada bi tokom tih svojim noćnih bauljanja po ulicama koga sreo otpozdravio bi ga sa Tišu-Mišu, otuda su ga krstili tim imenom. Svojevremeno se pričalo po čaršiji da je u Crvenku došao iz Francuske. Neki su tvrdili baš iz Pariza, ali nikada to niko nije čuo iz prve ruke. Kružile su priče, vezivali se u kolo kocka, novac i alkohol. No, sve je ostalo na tome. On me opazi i protrtlja Tišu-Mišu, tiho i mrzovoljno. Trebalo mi je uvek nekoliko trenutaka, da razumem njegov jezik, a kad razumeh, pomislih da se jako promenio. Uzvratih mu. Posle kraćeg ćutanja koje nisam prekidala drukčije sem nemim pitanjem očiju, strepeći neprestano da Tišu-Mišu ne iščili i nestane naglo i ćutljivo, kao što nestaju priviđenja. Ali, on pođe dalje. I ja pođoh dalje, kući.

Zađoh u sledeću ulicu. U mislima mi je još bio taj čovek. Mojom glavom naglo i neočekvano protutnji jedan drugi lik, lik Ludog Milenka, sve sa žmirkavim, malo izbečenim očima i kosom, crnom kuždravom i masnom. Podatak o njegovom postojanju zabeležen je u mojim moždanim arhivima, u isto ono vreme i gotovo na istom mestu gde i prvi noćni izlasci. Letnji. Do ponoći. Dok igra se letnji turnir u malom fudbalu, a neki roditelji, fino obučeni, sveži, vode svoju decu na sladoled. Nikada to ne behu moji roditelji. Imala sam trinest godina kada sam se vraćala glavnim drumom kući, nešto malo pre ponoći, bili smo pokisli do gole kože. Na pola puta izusmo svoju obuću i zavrnusmo nogavice. Sa asfalta je još isparavala vrela dnevna mučnina, i kiša bila laka i topla. Na ćošku, kod Milana pekara, kupismo vruć hleb. I grabili smo se oko njega, pokisli. Imala sam trinest godina kada prvi put upoznah Ludog Milenka. Po čitav dan, po čitavu noć, Ludi je Milenko šetao centrom, uvek centrom, nikada ga nije napuštao, osim kada je odlazio na oporavak. Ali se uvek vraćao. Čistiji. Neprekidno je naglas, zbrajao nedelje u godini: 41 nedelja, 42 nedelje, 43 nedelje . . . a kada nije brojao sedmice prebrojavao je godine, nekim redom - to je sigurno. Podigao bi ruke i od palca na levoj ruci krenuo nabrajati ’91, ’92’, ’93, ’94, ’95, . . nepostojeća, ’97, . . . a onda bi krenuo iz početka, sve povikujući Nepostojeća? Nepostojeća? A potom bi sav ozaren, kao da je rešio težak matematički problem, tiho ispuštao Moguće, dabome da moguće! Da . . da, nepostojeća, u majku mu, nepostejeća! Kako su mu se saltko deca smejala, sve ga krišom imitirajući sa podignutim prstićima. Taj čovek nije imao prijtelje, on ih je gubio uz put. Imao je sestru sa istom etiketom. Ludog Milenka, u jarkim ili svetlim bojama, pamti svaki Crvenčanin, iz neke ulice, nekog popodneva, a možda i kao pojavu, koja se podrazumeva i ne objašnjava. Kao ono o čemu se nikada ne govori a ipak je prisutnije od mnogih događaja i stvari o kojima se po vazdan trtlja.

Pomislih da nema šta više da gledam, to veče, u tom društvu i da će najbolje biti da se izvučem, tiho, neprimetno.

ULICA DIVLJIN KESTENOVA

Ulična rasveta senčila je i stvarala kontrast na onim delovim neba gde će sutra oblaci stajati. Sneg će sutra, pomislih. Najzad, tu sam, pred česmom, na uglu ulica Moše Pijade i Save Kovačevića. Istini za volju, bio je to bunar, sa metalnom oprugom, koja se pokretala, i gde smo mi nekada svojim malim rukama, teško ispumpavali, čekajući da vode poteče u jakom mlazu do metalne posude, uvek dupce pune, sa čijih se oboda vazda voda prelivala i pravila baru oko česme. Ta je metalna opruga bila podešena tako da kada se jednom podigne, pusti da se sama vrati dole, a za to vreme, svega pola minuta, stigne se sagnuti, ispružiti dlanove, i posrkati malo vode. Najgore su muke nastupale kada prođe tih pola minuta a budeš sam, i to ti se eto desi, pa onda svaki čas trčiš da brzo digneš pologu kako bi se što pre spustio do vode. I kad god bih podigla glavu, a hladna voda još klizela niz ždrelo, ugledala bih krošnje divljih kestenova.

Duž obe strane druma ulice Save Kovačevića bili su drvoredi divljih kestenova. Desna je strana druma bila odraz levoj strani, jer na ovoj levoj strani stabla divljih kestenova su izdužena, vitka i tamnija, u senci. Kao da je na sredini druma postavljenjo nekakvo nevidljivo ogledalo koje ih spaja, u parove, jedno preko puta drugog. Ta je ulica u meni oduvek, tačnije od trenutka kada sam se prvi put srela sa Danilom Kišom, ali to je oduvek bilo, oduvek i jeste, naime, ta je ulica oduvek u meni krštena imenom Divljih kestenova.

Kada bi ta stabla i taj drum umeli govoriti ili pisati, ili bar pevušiti, imali bi mnogo muke i posla oko svih silnih i snažnih, a krajnjih i konačnih, misli i razmišljanja koja sam im ostavljala. Kroz sve ove godine, razmišljanja, često nepregledna, fragmentarna, zamršena, razbacana, iscepana a u raznolikim ćoškovima moga života. Ali oni ćute, iskusno. I ti mi se divlji kestenovi osmehuju, ili ih to samo vetar šiba. Onim osmehom koji na naša lica dolazi kada sretnemo nekog starog prijatelja, koga dugo nismo videli, a sa kojim imamo okačeno jedno zajedničko vreme, neki deo života, koga se prisećamo samo sa takvim osmehom na licu, kakav meni upućuju sada stabla divljih kestenova. Ostaše ti osmesi na njihovim granama, a ja produžih dalje.

OSTAĆE SAMO GROBOVI RASUTI

Video sam otkopane grobove iz V veka pre Hrista. U njima su bili još uvek vidljivi tragovi glavnih kostiju i naslućivale se osnovne linije ljudskog lika. U meni se javilo nezadovoljstvo, kao nad neuspelim delom ili nedovršenim poslom. Čovek treba da nestane bez traga.

Ivo Andrić

Ostalo mi je još da prođem kraj groblja, to je poslednji deo Crvenke, kraj kojeg trebam proći na putu do kuće. Kako je noć bila, slabo sam šta mogla videti, sem tišine, koja je bila potkupila vazduh. No nisam ni naprezala oči, mogla sam ih pustiti da ostanu sklopljene, sve sam dobro poznavala i njihova mi pomoć nije trebala, ovaj put, a sve su ređi putevi kada mogu sebi priuštiti da ta pomoć ostane neprihvaćena.

Katoličko groblje

Groblje je izdugnuto, na brdu, koje je početna tačka Telečke visoravni. Najpre stigoh do kapije, na koju se ulazi na katoličko groblje, sa leve strane, i pravoslavno sa desne strane kapije. To je stara kapija, iz vremena kada su katoličko i pravoslavno groblje bili približno ravnopravni po broju sahranjenih. Vremenom, pravoslavno se groblje sve više granalo, te je 90-tih godina podignuta nova kapela, i novi ulaz sa suprotne strane. Na katoličkom groblju počiva nemački živalj, koji je na ovim prostorima boravio do okončavanja Drugog svetskog rata i kolonizacije. Njihovi su spomenici obrasli korovom i šibljem, a bivalo je vremena kada se nisu ni nazirali. Tek odnedavno, pojavili su se, izronili i zasijali. Odnedavno, jer su Nemci poslednjih godina dolazili u obilazak svojih predaka, došli po svoje. I taj se rat zaboravio, ali ravnica je takva: krotka i neugledna, rađa, ćuti i pravi se nevešta, uvek spremna da bude poprište ljudskog rada ili ljudskog razaranja.

Ostaci jevrejskog groblja

Preko puta katoličkog groblja, a razdvaja ih svega dva metra staze, leži pravoslavno groblje. Ovaj stari deo, na koji se najpre nailazi zbijen je i nabacan. Čini se da se spomenici guraju i komešaju. I tu postoji borba čovekova, borba za većim, jačim, boljim, lepšim spomenikom. Poražavajući su ti ljudski nagoni, jer drobe pristojnost, koja vodi harmoniji, a ova je pak jedina mogućnost za ravnotežu. I tu su, na tom groblju, veletrgovci i činovnici koračali jedan pored drugog, dopuštajući da ih dodiruju laktovima, čak udaraju i guraju činovničići sirotinjskog izgleda, paori i seljaci. To odabrano društvo, ti stručnjaci, iščileli su u toj mlakoj gomili. Ostajali su spomenici, gotovo sami, koji više nisu predstavljali ništa. Pomešano, izravnano, i zakopano.

Koliko je samo spomenika koje već godinama niko ne obilazi, ne primećuje, koliko sam ih samo ja poimence znala, ponaosob. Bilo mi žao, ne tih grobova, i ne tih ljudi koji u njima leže, jer ne poznavah ih, već kamena, kojeg ljudske ruke ne prihvatiše, ne dodirnuše, decenijama! Gde ste Vi, koji ste taj kamen oteli, ogoleli, isklesali i smestili ovde? Čemu ste dizali spomenike? Kome? Bogatije, veće, jače, lepše . . . kome? Onim mrtvima? Ili ste ih možda podizali ovim živima koji su po pogledu sećanja i prošlosti više mrtvi? Ili ste i Vi sami odavno mrtvi, ovako ili onako, pa ovo pitanje upućujem ovoj noćnoj tišini koja me vuče na opreznost i strah? Ne terejte me da Vam dolazim. Ne terajte me da otvaram oči . . . lepo Vas molim, samo to . . . ne . . . molim Vas.

Ko je bila Anabela?

… U svakom slučaju želja da se smejemo zbog bilo čega, nimalo lažna velikodušnost u načinu na koji je Anabela tražila i primala zadovoljstvo. Nije moguće da je takva bila i prema drugima, i zato im nisam pridavao značaj, (smisao je u tome da mi Anabela nije ništa značila, ali zašto se danas svega toga sećam) premda bih u stvari više voleo da sam bio jedini, da sam tako živeo sa Anabelom. No Anabela je morala da zarađuje za život i s vremena na vreme bi do mene dopro neki sasvim jasan nagoveštaj, kao kada bih se iza ugla mimoišao sa … - nikada nisam znao njegovo ime, niti sam pitao - pa bih ga gledao kako ulazi u zgradu, zamišljao ga kako prelazi isti put kao i ja te večeri, stepenik po stepenik, sve do hodnika i Anabelinih vrata i svega ostalog. (Čega? Oskudnog inventara sa puno svetlosti i dnevnih novina, tamo nas je bez izuzetka sve dovodila)

Sećam se kako sam otišao da popijem čaj, i pročitao poglavlje…(Šta li sam čitao tada? Hm, septembar…da, moglo bi to biti poslednje poglavlje Romana o Londonu ili eventualno poglavlje o Nadrealizmu u knjizi Herberta Rida…ili, moglo bi biti bilo šta). Na kraju, to ga se sećam odlično, pročitao sam dnevne novine 20.09…ali sam unutra osećao Anabelu sa onim za čije ime nisam pitao, bio sam budala, ali sam to osećao kao da su bili u mom krevetu, upotrebljavali ga iako nisu imali prava da to čine.

Možda zbog toga nisam baš bio ljubazan prema Anabeli kada se pojavila sutradan ujutru na mojim vratima. Saznao bih hirove i raspoloženja svih njenih varijacija na temu (reč se ponovo javlja na prilično čudan način, a, Sigmunde?) u trenutku nakon što bi izgovorila prve reči, obično kratko “Ćao” ili bi sačekala da ja prvi izgovorim bilo šta, često sam to činio da bi preduhitrio njen formalni uvodni paragraf koji me je s vremenom počeo izluđivati. Tog jutra ćutao sam kao zaliven, ona je najpre postavljala pitanja, pa pošto sam i dalje ćutao počela je da cvrkuće. Pošto sam i dalje ćutao, osećajući u ustima sinoćni čaj i vesti od prethodnog dana, (Automobil pregazio staricu, vozač pobegao; Meso u tanjiru samo jednom mesečno; Stres kriv za prehladu; Na pragu slobode; Protiv nametanja demokratije silom; Novi dom traži preispitivanje; Rast koja ohrabruje; Šljunak ore naše drumove) Anabela je počela bivati besna. Pripalio sam cigaretu koja je trebalo da znači isto što i podizanje bele zastavice.

Pisci koje cenim znali bi lepo da ironizuju jezik nekoga ko bi bio kao Anabela. To me veoma zabavlja, nema zbora, ali mi su u stvari prednosti koje pruža kultura čine pomalo prljavim; i ja sam mogao da ponovim tolike Anabeline fraze, ili rečenice, i ovde bi trebalo da to učinim ako bih pisao priču, ništa lakše od toga. Ali u ono vreme radije bih se posvetio tome da u sebi poredim Anabeline načine govora, koji je umeo da je razgoliti mnogo dublje nego moje ruke, da otkrije u njima ono otvoreno i ono zatvoreno, ono usko i ono široko, veličinu njihovim senki u životu. Umela je da nabaci neku opasku, uzgred rečenu; umela je da ćuti i digne nos kada je cenila da će to roditi plodom na njenoj poljani; umela da pravi ironične aluzije; da stoji i mirno posmatra ulicu kada bi većina nas pobegla glavom bez obzira. I tako već deset minuta ne mogu da se rešim da dodam sve što nedostaje (a čega nema mnogo i što ne odgovara onome što sam se neodređno nadao da ću napisati).

Ostaje još nekoliko manje važnih pojedinosti: kada sam se vratio u sobu do detalja sam smislio kako Anabeli da uverljivo objasnim svoje odsustvo; suviše dobro sam poznavao nedostatak radoznalosti u njoj, prihvatiće bilo šta i opet će doći sa novim kratkim i hladnim “Ćao”. Ali Anabela nikada više nije došla. U pitanju je bilo obećanje dato Vilijamu, ili se naprosto stvarno uvredila zbog mog odsustva, ili je imala previše posla. Mislim da sam je u početku nekako neodređeno očekivao, ne znam da li bi mi se svidelo da sam je video kako ulazi ali me je u dubini duše vređalo što je tako lako zaboravila na mene, ko bi joj prevodio tako kao ja, ko je mogao poznavati Vilijama ili nju bolje nego ja. I dalje sam izbegavao mesta na kojima bih mogao da je sretnem uveče ili tokom noći.

Uistinu, voleo bih da napišem priču o Anabeli i o onim vremenima, možda bi mi, kada je napišem, to pomoglo da se bolje osećam, da sve ostavim u redu, ali više ne verujem da ću to učiniti, ostaje samo ova sveska puna nepovezanih delova, želja da se poduhvatim upotpunjavanja, želja da popunim praznine i da ispričam druge stvari o Anabeli, ali ono što jedva uspevam sebi da kažem jeste da bih voleo da napišem priču o Anabeli, međutim, na kraju mi ispade samo još jedna stranica u svesci, još jedan dan bez započete priče. Nevolja je u tome što nikako da se uverim u to da nikada tako nešto neću moći da učinim jer između ostalog nisam kadar da pišem o Anabeli, ništa mi ne vredi da skupljam pabirke, na kraju oni ipak nisu Anabelini ostaci nego moji, skoro kao kada bi Anabela htela da napiše priču pa se setila mene, kako me je panika izvukla iz njenog života u roku od dva meseca, setila se svega onoga što se sada vraća, mada je, izvesno, Anabeli vrlo malo značilo, i samo se ja toga sećam, nečega što je tako sićušno ali se neprekidno vraća odande, nečega što je možda trebalo da bude drugačije, kao i ja i kao skoro sve, i tamo i ovde. Kad malo bolje razmislim, koliko je samo Derida u pravu kada kaže: ne ostaje (mi) gotovo ništa, ni stvar, ni njeno postojanje, niti moje, ni čist objekat ni čist subjekat, nikakvo zanimanje ni za šta. Nikakvo zanimanje, doista, jer tražiti Anabelu u dnu vremena znači uvek iznova padati u samog sebe, i tako je tužno pisati o sebi iako bih želeo da i dalje zamišljam kako pišem o Anabeli.

H.K.

P.S. Autor prethodnih redova jeste H.K. nepoznat književnoj javnosti, a najnepoznatiji autoru ovog bloga. Ta dva slova njegovog/njenog imena i prezimena mogu bili zaista bilo šta, postoji beskonačno mnogo varijacija na temu. Na desetine kombinacija svakotrenutno obitava u meni.

D.B.

U martu ove godine u Akademskom pozorištu Beča, postavljen je novi komad Petera Handkea “Spuren de Verirrten” (”Tragovi zalutalih) i njegova scenska interpretacija u režiji Friderike Heler.

Drama je ispričana u prvom licu, iz perspektive “gledaoca”, koji nam predočava šta čine protagonisti na sceni.

Na formalnoj ravni, dramom dominira tehnika kratkih sekvenci, dinamika ulazaka i izlazaka: na sceni se pojavljuju parovi, muškarci i žene, kojima se pridružuje treća osoba, zatim i drugi protagonisti, čiji se broj osipa i raste. Na značenjskoj ravni, dramu karakterišu varijacije na temu sukoba: jedan apeluje na pomirenje a drugi ustrajava u svojoj mržnji; jedan teši a drugi odbija utehu; jedan posreće pod teretom a drugi ga ignoriše.

Ovaj mir je…pokvaren kao životna namirnica, koja ostaje sveža samo ako se svakodnevno koristi - nepotrošljiva kroz upotrebu, i to intezivnu!

Večno vraćanje sukoba očitava se ne samo u pominjanju srednjovekovnih ratova, koji su navodno izbijali svakog leta, već i u epizodama u kojima prepoznajemo biblijske i mitske figure poput Abrahama, Edipa, Medeje. Abraham prolazi sa Isakom i nosi nož, pri zajedničkom povratku Isak nosi nož i viče da mu Abraham nije otac. Odiseju saopštavaju da je najzad stigao na Itaku, a on uvikuje: “Povratak kući - samo to ne!” Kain viče: “Ja sam nevin. Nisam ubio brata. Bila je to naredba s vrha…” Činom odbacivanja svojih starih uloga junaci sugerišu poremećaj u ravni vremena i novi, prethodno nepoznati karakter sukoba.

Gubitak smisla se, na primer, dočarava na sledeći način: “Juče zvezdano nebo iznad mene i večni zakon u meni. A danas? Jorgan iznad mene i dušek ispod mene.”

Pričitajte ceo tekst koji Katarina Rohringer Vešović potpisuje za Vreme, broj 860. 28. jun 2007.

Zbog nesuglasica sa koleginicom lusijom došlo je do otvaranja ovog posta. Molim Vas ostavite svoj komentar ovde.

Bez sumnje najznačajnija figura moderne portugalske književnosti i kulture uopšte. Rođen je u Lisabonu. Za života bio je poznat uskom krugu pesnika i ljubitelja poezije. Tek posle smrti, njegov opus postaje bliži široj čitalačkoj publici zahvaljujući najviše Luisu de Montalviru, koji je sakupio i objavio kritički izbor iz njegovih dela. Pesoa je imao više pseudonima, ili kako se u njegovom slučaju kaže: heteronima. To su Alvaro de Kampos, Rikardo Reis i Alberto Kaeiro. Pesoa je pod različitim imenima, kao niko pre njega, ostvario četiri izuzetne i različite pesničke ličnosti, od kojih svaka za sebe ima prepoznatljiv pesnički jezik i razvoj. Ne ulazeći u psihološku analizu Pesoine ličnosti, možemo sa sigurnišću tvrditi da je on najcelovitije i najadekvatnije izrazio posebnu složenost portugalskog duha, dostižući rafiniranost njegovog velikog prethodnika Kamoenša.

TA NAŠA MLADOST, NASMEJANA, PROZIRNA

Ta vaša mladost, nasmejana, prozirna,

ta vaša sreća, tiha, zamišljena, laka,

pogledi vaši onom tko vas gleda,

nespoznanje naše sebe, neznađe.

Sve ono što ste, po čemu ste nalik

ideji što vas zaboravlja

ljubavlju hrani onog tko vas ljubi

jer bivate ne misleći

na istu mladost što je večno žalo

Kronosa, pravde nepravednog oca,

skrši ko vale,

ostavljajući u sećanju

tek beli zvuk pene

post posvećen Pitchweis-u 

[…] izuzetne ličnosti, osobenjaci, rukovode se svojim vlastitim načelima koja im daju za pravo da odustanu od onog što su rešili da budu ili da učine, već prema tome kako im se prohte ili učini korisnim, to su osobe koje se ne daju zavarati, podsmevaju se nama i našim dobrim namerama, ali, konačno, iskustvo nas tome uči, zaboravićemo polovinu od onoga što smo obećali, a kad smo već toliko zaboravili, zaista nema razloga da ispunimo i ostalo, to je kao kula od karata, ako već nedostaje vrh, bolje je da se sve sruši nego da se mešaju boje. Zato je vrlo sumnjiva tvrdnja da se Hristos oprostio od života rečima iz Jevanđelja, koje navode Mateja i Marko: “Bože moj! Bože moj! Zašto si me ostavio?” Ili Luka: “Oče, u ruke tvoje predajem duh svoj.” Ili Jovan: “Svrši se.” Ono što je Hristos izgovorio, na časnu reč, i to svaka budala zna, bilo je: “Zbogom svete, sve gori i gori.” […]

Žoze Saramago - “Godina smrti Rikarda Reiša”

The drug did me, and not me the drug.
—Jervey Tervalon

Ambiciozna antologija šmrkanja prevedena je i na srpski jezik. Knjiga koja zavređuje pažnju.

Geri Filips i Džervi Tervalon (priređivači), Kokainske hronike; Cenzura, 2007.

[…] Ova zbirka pripovedaka čedo je popularne kulture, na isti način na koji je i način uživanja droge opisan u velikom broju priča, potekao upravo iz predstava koje popularna kultura neguje o uživaocima droge i njihovom miljeu. Kroz sedamnaest nadahnutih pripovedaka podeljenih u četiri celine, prodefilovaće likovi aktivnih i “lečenih” narkomana, dilera, ubica, makroa, prostitutki, sponzoruša… Čitalac će iznova iz pripovetke u pripovetku imati priliku da oseti kako je to dodirnuti dno u pravom smislu reči, kako je to kad za jedan “šot” moraš staroj narkomanki da uduvavaš koku u… Ostaviću vam da sami otkrijete gde […]

Više o knjizi:

Prikaz Generacijska knjiga, u Danasovom dodatku ”Knjiga”, piše Vladimir Arsenić.

Sedamnaest priča o kokainu , Magazin REZ, piše Muharem Bazdulj.

Paradoxical Charms , Pop Matters, by Leslie Joseph.

Po ne znam koj pat
se vidov sebesi vo tebe mrtov
ne, tvojot bol nema nikogaš da bide moj
Godini na ljubov ili smrt

Bez ljubov, znam, će te progolta
ovoj grad bez gordost i bez sram
će ostaneš bez dela za vrednuvanje
će ostaneš
bez moć i magija
bilo što da promeniš
Puštaš solza
ne znam što sokriva
dali nemoć
ili želba za odmazda

Podstaknuta jednim strašnim događajem od pre dva dana, rešila sam da objavim ovaj tekst čiji je autor Zoran B. Nikolić. Naime, pre dve noći, u Crvenki je ubijen jedan mladić na koncertu Ritma nereda. Grupa skinhedsa ga je šutirala dok mu se mozak nije prosuo svuda naokolo. Za to vreme Ritam nereda je svirao, a skinhedsi su ih pozdravili podignutom rukom kao što su nemački vojnici Hitlera. Razumem da postoje okolnosti pod kojim čovek ubija, u slučaju rata ili u slučaju kada je to čin samoodbrane, ali šta je sa tim ljudima? Odakle toliko nasilja?

Dok sam tražila ovaj tekst setila sam se predavanja koje je u aprilu, u Novom Sadu, održao doktor Ivan Čolović pod naslovom “Nacionalizam kao religija”. Tom prilikom istakao je da je nacionalizam svojevrsni oblik religije modernog doba. Nacija postaje predmet kulta, sa svim ritualnim radnjama i mitovima koji čine taj kult. Tako na primer, mit o nebeskom narodu, koji je jedan od vodećih mitova nacionalizma, ima religijsku matricu, odnosno duboko je ukorenjen u religiji, koja ga prva i propagira (Biblija npr.). Ovaj veliki antropolog za ovo predavanje omeđio je naše prostore, te je na primeru srpskog jezika i srpkih manastira objasnio na koji to način nacionalizam poprima razmere religije.

U postoktobarskoj Srbiji jača krajnja desnica. To su snage koje preziru demokratiju i s protivnicima se po pravilu obračunavaju nasilnim metodama. Na protekloj gej paradi u centru Beograda pokazali su da mogu da okupe hiljadu ljudi voljnih da se suprotstave policiji i kad ona iz futrole izvadi pištolj

Autor: Zoran B. Nikolić

U postoktobarskoj Srbiji jača krajnja desnica. To su snage koje preziru demokratiju i sa protivnicima se po pravilu obračunavaju nasilnim metodama. Pri tom u protivnike ne računaju samo one sa drugačijim političkim ubeđenjima, pre svih mondijaliste, komuniste i anarhiste, već su im neki ljudi krivi samim tim što su različite nacionalnosti, veroispovesti ili seksualne orijentacije. Krajem juna su nasilnim razbijanjem skupa homoseksualaca u centru Beograda pokazali da mogu da okupe hiljadu ljudi voljnih da se suprotstave policiji i kad ona iz futrole izvadi pištolj.

Još polovinom novembra prošle godine na skupštini Udruženja književnika Srbije sukobile su se, uslovno rečeno, nacionalna struja, kojoj je istekao mandat, i građanska. Pripadnici obezbeđenja, za koje ni dan-danas nije jasno ko ih je tačno angažovao, kratko ošišani momci u crnom, sa oznakama pokreta „Obraz“, u hodniku su fizički napali grupu knjževnika koja se protivila dotadašnjoj upravi Udruženja. U obračunu je književnik Igor Miloš dobio nekoliko udaraca u glavu, a napadnute su i pesnikinje Radmila Lazić i Ljiljana Đurđić. Obezbeđenje oponentima dotadašnjeg predsednika Slobodana Rakitića nije dozvoljavalo da izađu za govornicu. Kada su jednog od članova obezbeđenja, koji je nosio bedž sa natpisom „Obraz“, upitali zašto je došao, odgovorio je:

- Da se borim protiv jevrejskog lobija koji ovde pokušava da uspostavi krizni štab.

U martu ove godine prvo je u Zrenjaninu oštećena spomen-ploča u znak sećanja na zrenjaninske Jevreje žrtve nacističkog holokausta. Počinitelji su razbili ploču i oblepili je propagandnim plakatima na kojima je bila poruka „Srbija Srbima“ i „Srbin za Srbina“, sa potpisom „Savez nacionalista Srbije“. Nekoliko dana kasnije, u sedište Socijaldemokratske unije u Beogradu za vreme sastanka grupe za prava homoseksualaca upala je grupa skinhedsa i pivskim flašama porazbijala glave svih prisutnih i sve ostalo što im je došlo pod ruku. Krajem marta leci „Saveza nacionalista Srbije“ pojavili su se i u Apatinu.

Onda je usledio najozbiljniji postoktobarski ispad nove srpske ekstremne desnice. Oko hiljadu desničara, među kojima je bilo pripadnika organizacija „Obraz“ i „Zbor“, članova Srpske svetosavske stranke, skinhedsa i navijača fudbalskih klubova Crvena zvezda, Partizan i Rad, batinama je 29. juna sprečilo pokušaj održavanja prve jugoslovenske gej parade. Osim učesnika nesuđene parade, batine su dobili i novinari i prolaznici koji su se usudili da stanu u zaštitu žrtava.

Iako je razbijanje parade najavljivano danima putem plakata koji su lepljeni svuda po gradu (na kojima je pisalo „Pravoslavni na okup za duhovno zdravu Srbiju. Sprečimo antihrišćanski homoseksulani nemoral i perverznjačku orgiju“), policije em nije bilo dovoljno, em je reagovala kasno i isprva mlako. Na kraju su, kada su i po njima počele da pljušte kamenice, upotrebili i vatreno oružje. Pucali su u vazduh iz pištolja i automatskih pušaka, ali to jurišnike nije naročito impresioniralo. Povređeno je sedam policajaca i od 30 do 40 građana. Dva policajca su teže povređena. Policija je privela 32 osobe, među njima šest maloletnika.

Istine radi, na Trgu je bilo onih koji nisu došli nikoga da biju, već samo da ubeđuju učesnike parade da su na krivom putu. Oni su sa podozrenjem gledali na nasilnike.

- Jedan brat se javio jednom vrlo uzbuđenom navijaču i pitao ga što ga nema u crkvi nedeljom, na šta se ovaj postideo i smirio malo - izveštava jedan od očevidaca na Internet forumu „Svetosavlje“.

Ko su akteri novog talasa nasilja i netrpeljivosti u Srbiji? Naravno, tu su već poznate organizacije, kao što je Srpska svetosavska stranka, čiji su aktivisti, zajedno sa Šešljevim radikalima, još 1990. godine silom sprečili igranje drame Siniše Kovačevića „Sveti Sava“ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Predsednik te stranke Žarko Gavrilović, koji je svojevremeno bio protojerej Srpske pravoslavne crkve, a i sada nosi svešteničku odoru, pojavio se na beogradskom Trgu Republike prilikom prebijanja homoseksualaca i lezbejki.

- Bog im je dao te organe koje oni žele da zloupotrebe, prema tome, ustajmo protiv tog zla satanskog koji žele neki nazoviintelektualci koji su nažalost u vrhovima vlasti. Mi se nismo borili protiv komunista da bi došli satanisti - rekao je tada Gavrilović novinarima.

Pored „starih“ ultrakonzervativaca sa kokardama i bradama i klasičnih fudbalskih navijača, na Trgu su primećene i „nove“ snage sklone da silom nameću drugima svoja uverenja. Među beogradskim fubalskim navijačima (pogotovo u „United force“, organizaciji navijača FK „Rad“) ima mnogo skinhedsa, pripadnika potkulturnog pokreta nastalog u Engleskoj. Iako u inostranstvu postoje i „šarpovci“ (skinhedsi antirasisti) i „rašovci“ (skinhedsi leve ili anarhističke orijentacije), srpski skinhedsi su mahom sledbenici nacionalsocijalističke ideologije. Srpski skinhedsi su proteklih godina u više navrata napadali Rome, a 1997. godine jedan romski dečak je susret sa skinhedsima platio glavom.

Na beogradskim ulicama svuda se nalazi šestokraki krst, Hristov monogram, kojem su dodata grčka slova „alfa“ i „omega“. To je simbol Otačastvenog pokreta „Obraz“, još uvek tajanstvene organizacije koja se u javnosti pojavila krajem prošle godine. „Obraz“ nije politička partija i demokratiju vidi kao zlo. „Obraz“, kako kaže njihov potpredsednik Dušan Stojanović, „ne veruje u pluralizam interesa u srbskom narodu, već u njegovu sabornost, u jedinstven sistem vrednosti i u jednu zajedničku sudbinu za sve Srbe“.

„Obraz“, koji je kao politička organizacija registrovan pre tri godine, osnovala je grupa ljudi okupljena oko istoimenog časopisa nastalog 1995. godine. Za ovaj šestomesečnik je jedan tekst svojevremeno napisao i Vojislav Koštunica, sadašnji predsednik SRJ. Sada je „Obraz“ u naponu, prima nove članove i osniva odbore širom Srbije. Poznato je da odbori ove organizacije postoje u Vojvodini, Šumadiji i Beogradu. Na Internet sajtu „Obraza“ može se naći informacija da je jedan od promotivnih skupova pokreta, u februaru ove godine u Aranđelovcu, održan u stranačkim prostorijama Demokratske stranke Srbije (DSS).

Članovi „Obraza“, studenti istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, osnovali su studentsko udruženje „Sveti Justin filosof“, a „Obrazu“ je bliska i grupa studenata Filološkog fakulteta okupljena oko lista „Dveri“. Udruženje „Sveti Justin filosof“ je do sada na fakultetu održalo dve tribine na kojima su gostovali vladika budimski Danilo i pokojni vladika šumadijski Sava. Velikodostojnici Srpske pravoslavne crkve redovni su gosti i na promocijama „Obraza“. Česti gosti na skupovima „Obraza“ su i direktor i autori izdavačke kuće „Ihtus - hrišćanska knjiga“ iz Beograda, protiv koje je Savez jevrejskih opština početkom jula podneo krivičnu prijavu zbog izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje, razdora ili netrpeljivosti.

Predsednik „Obraza“ Nebojša M. Krstić, sociolog iz Niša, trgovac nekretninama, član Udruženja književnika koji je do sada objavio četiri knjige, i saradnik časopisa „Vojska“ (u broju 467 iz januara ove godine potpisao je tekst pod naslovom „Vojska je državotvorni stalež“ u kojem između ostalog kaže da je „mir samo međuperiod između sukoba ako uopšte postoji mir u ovakvom svetu“), odbio je da govori za „Blic News“. Kaže da ne želi da ga identifikuju sa „padavičarima i skinhedsima“. „Obraz“ je više puta odlučno demantovao da ima bilo kakve veze sa skinhedsima ili sa sprečavanjem gej parade.

- Za odbranu od homoseksualnog terora Srbima nisu potrebni nikakvi organizatori, a pogotovo ne oni koji potpuno sumanuto i pogubno miksuju pravoslavno Srbstvo sa antipravoslavnim i antisrbskim nacizmom - kaže se u demantiju koji je „Obraz“ uputio jednom srpskom nedeljniku.

- Krstićevo ograđivanje od skinhedsa je razumljivo. Za njega su oni jedan zapadni potkulturni model. Skinhedsi su uvozna roba, to je engleski proizvod i veze nema sa Srbima - kaže za „Blic News“ Vladimir Marković, jedan od najboljih poznavalaca ekstremne desnice u nas.

- Mi smo morali znati da ćemo uz „Otpor“ dobiti i „Obraz“. Mi, opozicija, alternativa, mi smo, a ne Milošević razorili sve institucije društva. Mi smo štrajkovali, učili studente da se treba baviti politikom a ne studirati. Ja sam tada bio docent univerziteta i bio sam pred kordonom umesto za katedrom - rekao je na jednoj tribini povodom uspona krajnje desnice u Srbiji Vladimir Ilić, sociolog sa Filozofskog fakulteta.

Ilić kaže da je naše društvo u stanju socijalne panike posle četiri izgubljena rata, deset godina stalne opasnosti od novih ratova, godina embarga i sankcija, a predstoje neminovna masovna otpuštanja i socijalna polarizacija.

- Žrtveni jarac je neophodan. Posebno ako ste petnaest godina unazad bili obučavani da krivca tražite ili u komunistima ili u mondijalistima ili uopšte u drugima, u drugačijima. Biće još mnogo više frustriranog sveta - kaže Vladimir Ilić.

Vladimir Marković kaže da od društvene reakcije zavisi kako će se sve ovo završiti. Ako se bude tolerisalo, značiće da takvo vrednosno opredeljenje ima zeleno svetlo.

- Dok god bude trajao reformski projekat, trajaće i ovo kao nekakav antireformski impuls. Ukoliko reformski projekat propadne, utoliko lakše. Ja se više ne usuđujem da te grupe nazovem marginalnim. One su ušle u glavnu političku priču. To nije politika na vlasti, ali jeste delimično bliska nekim krugovima u vlasti. Ne može se govoriti o Srbiji kao o Vajmarskoj Nemačkoj, ali su neke stvari slične. Ekstremna desnica ima perspektivu da se razvija kao jedina autentična politička artikulacija van etabliranih stranaka - zaključuje Vladimir Marković.

Krv i čast

U Evropi postoji i politički pokret skinhedsa nacista pod imenom „Blood & honour“ (Krv i čast). Ovaj pokret se zalaže za supremaciju bele rase i ima ogranke u svim evropskim zemljama, uključujući i slovenske i pravoslavne.

- „Blood & honour“ u Srbiji postoje sigurno od 1995, 1996. godine. To su nacistički „Oi pank“ bendovi koji postoje širom Srbije. Nekim klincima se svidi taj fazon, pa onda naprave bendić, pa onda pišu tekstove - pohvale Hitleru, Trećem rajhu, arijevskoj rasi, Kristalnoj noći, protiv Roma, Jevreja, judeomasonske zavere, protiv komunista. Ima dobar refren jedan jagodinski bend: „Pozdravljamo te, Radovane Karadžiću, ti si naš vođa protiv komunizma, pozdravljamo te, Radovane Karadžiću, protiv masona i svetskog cionizma“ - kaže Vladimir Marković.

Ali, kako sami ističu, „B&H“ je politički, a ne muzički pokret. Srpska filijala „B&H“ se nedavno udružila s organizacijom po imenu „Srpski front“ koja okuplja Srbe naciste koji nisu skinhedsi. Novostvorena organizacija zove se „Savez nacionalista Srbije“, baš kao ona čiji su plakati nađeni na razbijenoj spomen-ploči jevrejskim žrtvama u Zrenjaninu.

Na jednom „B&H“ sajtu se može naći sledeća poruka:

- Drugovi, 9. marta su naša srpska braća upala u prostorije jedne od vodećih demokratskih partija i bili uhapšeni i dugo držani u zatvoru. Oni su to učinili, jer je ta partija htela da organizuje gej marš u našem gradu. Gotovo svaki skinhed i nacionalsocijalista u Beogradu proganjan je i hapšen zbog ovog događaja. Materijalna šteta koju su naša braća napravila je velika. Od 20 ljudi koji su učestvovali u napadu uhapšeno je samo šest i oni su preuzeli svu odgovornost. Sada svi nacionalsocijalisti ovde treba da skupe oko 20.000 maraka za nadoknadu štete.

Postmoderni ultranacionalizam

„Obraz“ je izdao „Proglas prijateljima“ i „Proglas neprijateljima“. Neprijatelji su „cionisti“ (pri čemu je iz teksta jasno da se odrednica odnosi na sve Jevreje), „ustaše“, „poturice“ (odnosno Hrvati i Muslimani). „Poturicama“ se poručuje da su „duhovno još ništavniji od Hrvata i da su i naziv lažne nacije i naziv lažnog jezika ukrali od onih od kojih potiču. Tu su još i „Šiptari“, za koje se kaže da su „etničko ruglo Evrope“, zatim „demokrate“ („vaše pravo ime je laž a prezime ljigavost“), „lažni mirotvorci“, „sektaši“, „perverznjaci“, „narkomani“ i „kriminalci“. Na kraju proglasa se kaže:

„Otačastveni pokret „Obraz“ možda ne može fizički da uništi sve zlo koje kidiše na Srbski narod, ali će, dokle god postoji, neprestano i neućutno na njega ukazivati, protiv njega se beskompromisno boriti. Još jednom upozoravamo sve neprijatelje Srbstva i pozivamo ih: pokajte se za svoja zlodela, inače za vas neće biti ni Božije ni ljudske milosti!“.

U svojim programskim dokumentima „Obraz“ traži „viteške oružane snage“, koje bi trebalo da budu „nepobedive“ i ističe da „industrija naoružanja i vojne opreme mora da bude najvažnija i najznačajnija grana srbske privrede“. „Obraz“ se protivi demokratiji i umesto nje zalaže za staleško uređenje. Ovo i još mnoga programska opredeljenja istovetni su sa stavovima Dimitrija Ljotića, rodonačelnika srpskog fašizma. Jedino što se razlikuje jeste odbijanje Ljotićevog „jugoslovenskog“, odnosno „srpsko-hrvatsko-slovenačkog“ nacionalizma. Iako ne poriče da mu je Ljotić jedan od uzora, Nebojša M. Krstić se poziva i na Dražu Mihailovića, Milana Nedića, Stojana Protića, Slobodana Jovanovića, a najviše od svih na vladiku Nikolaja Velimirovića.

- Oni izbegavaju da forsiraju Ljotića da ne bi pitanje koncepcijskih razlika između njih i četnika otvarali na akutan način. Niti više ima klasičnih ljotićevaca, niti klasičnih četnika. Postmoderno je doba, pa tako i oni prave gemišt - kaže Vladimir Marković.

Imam vam večeras pomenuti priču o nastajanju jednog kratkometražnog igranog filma. Njegov radni naziv je “Sopstvena smrt na tuđoj glavi“.

Šta kritičari kažu o filmu (koji još uvek nije snimljen, napisan je scenario) :

“Film funkcioniše na principu: našli se jedan idealista (momak) i jedan skeptik (devojka) i onda je skeptik sve sjebao, jer se prekasno osvestio (a skepticizam je tragedija našega doba) i ona ne biva debil, njena krivica je tragična kao i njegova zalutalost u ovo vreme i zato oboje ne mogu da ostvare ljubav do kraja.” - Lusija

No, scenario je samo podloga, a šta će sve na kraju formirati priču videćemo kada film bude snimljen.

Režiju će potpisati Milica Stojanov, mlada umetnica, novosađanka (izvorno). Rođena iste godine kada je u Kanu, kameru d’or za najbolji film osvojio jedan mladi, rano osedeli čovek - ikona nezavisnog američkog filma, Džim Džarmuš, za film Čudnije od raja. Ili, iste godine kad i ja

A sad malo ozbiljnosti. Rođena je 17. februara (a Molijer je 17. februara okončao svoj život, na daskama koje život znače!) U sedmom razredu osnovne režirala je Pop Ćiru i pop Spiru, da bi nešto kasnije (kroz šest godina) upisala režiju na novasadskoj Akademiji umetnosti u klasi profesora Bore Draškovića. Dalje, režirala je pozorišnu etidu - Tri sata između dva leta, 2005, po istoj priči snimila je film i radio dramu. 2006. režirala je jednočinku Medved Čehova, koja je bila na repertoaru SNP-a; kratki dokumentarni film Kuća na raskršću, 2006. i radio dramu Svetionik; neke emiseje na RTV-e.