Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Pacijent Radomir Mojmirović, rođen 04.12.1971. godine, primljen je u ustanovu za mentalno obolele dana 14.07.1998. godine. Došao je u pratnji oca Vlatka, i prijateljice, kasnije dokazano, ljubavnice, Sonje. Kako smo napisali na prijamnom listu pacijenta, doveden je zbog čestih gubljenja svesti, lošeg sna, neunošenja hrane i krvarenja iz usta i nosa. Njegov je otac tada izjavio da je u poslednje vreme pričao nepovezano, u nekim se satima nije mogao setiti kako se zove i gde se nalazi. Po prijemu, smešten je u jednokrevetnu sobu na petom spratu, gde se nalazi odeljenje tkz. privremenih bolesnika, odeljenje na kome leže pacijenti kojima još nije utvrđena dijagnoza bolesti. Po prvi put sam se sreo sa pacijentom Mojmirovićem 19.07.1998. godine, pet dana nakon njegovog primanja u mentalnu ustanovu. Na prvi utisak bio je to normalan mladi čovek. Sećam se da sam ga pitao kako je spavao i kako je on odgovorio da ne spava evo, četiri noći, koliko je u bolnici. Pitao me je tada nešto vrlo čudno, što mi se u prvi mah učinilo zabunom, naime, molio me je da mu ne određujem terapiju “jedna stranica dnevno”. Odgovorio sam mu ne sumnjajući u njegovu prisebnost, izgledao je sasvim normano, da tako nešto ne postoji, i ako je negde i čuo za takvu vrstu terapije, zasigurno je to bila neka lucidna šala. Još sam dodao kako se ne sme zavitlavati ozbiljnim stvarima, ali kako to ljudi stalno čine. Bio je to moj prvi utisak o pacijentu Mojmiroviću. Nakon dve nedelje svakodnevnog obilaženja od 19. do 02.08.1998. godine, zapazio sam kod pacijenta nemir, emocionalnu razdražljivost i labilnost. Postala je jasna preosetljivost za čulne nadražaje (svetlo, zvuk). Opazio sam i stanoviti motorni nemir, ležao je u krevetu prevrćući se s jedne strane na drugu. Bio je to prizor koji bih najčešće zatekao kada bih otvorio vrata njegove sobe. Posle te prve dve nedelje mislio sam da je po sredi prvi stadijum delirija (lat. delirium, engl. delirium, franc. delire, ital. delirio, nem. delirium, rus. делириј). Oblik akutne simptomatske psihoze, tj. psihoze koja prati infekciozne bolesti, intosikacije, poremećenja metabolizma, celebralne bolesti ili obolenja unutrašnjih organa. Iako kod pojedinih bolesti simptomatske psihoze imaju više puta neka posebna obeležja, one ipak poseduju kod raznih bolesti zajedničke osobine, koje često ne zavise od osnovne bolesti. To je naglasio i Bonhoeffer kad je (1910) opisao egzogene tipove reakcija, kojima pripadaju delirij, sumračno stanje, halucinoza, auencija, amnestički (Korsakovljev) sindrom itd. Delirij se može razviti naglo, s kliničkom simptomatologijom. U drugim slučajevima početak je postepeniji, preko prodromalnog stadijuma. Prvo od triju stadijuma delirija po Lajbermasteru (Liebermeisteru) je predelirantno ili subdelirantno stanje. To se stanje vidno ispoljava na pacijentu Mojmiroviću, u periodu od 19. 07. do 2.08.1998. godine. Svest je u ovom stadijumu još malo poremećena. Postoji osećaj malaksalosti, pojačano umaranje, javlja se glavobolja. Pažnja je oslabljena, shvatanje površnije, a može biti naznačena perseveracija i slabost zapamćivanja. Ako bolesnik sanja, snovi su neobično živi. Mogu se javljati i hipnagogne halucinacije, što je bio češći slučaj kod pacijenta Mojmirovića. Daljim posmatranjem (sve češćim i dužim) ustanovljeno je kod pacijenta poremećena svest ali sa postojanjem živog unutrašnjeg doživljaja, koje je poput snova haotično. Prag za spoljne doživljaje kod pacijenta Mojmirovića bio je vidljivo i dokazano povišen, pažnja oslabljena i fluktuira, pa je poimanje spoljašnjeg sveta manjkavo, a ono što bi mu spolja prodrlo u svest često je bivalo iluzinarno iskrivljeno. Pacijent Mojmirović periodično je bio dezorijentisan, u pogledu vremena i mesta, a više puta pogrešno prepoznavao osobe oko sebe i svoju okolinu uopšte. Jednom je u mom liku prepozmao svog prijatelja, izvesnog Branka Vrzića. Ponašao se prema meni tada, kao prema nekome koga dugo nije video, i kog je jedva pronašao. Grlio me je, plakao i pričao nepovezane stvari. Branka Vrzića pominjao je pacijent mnogo puta, u različitim kontekstima, pa mi je sve to postalo zanimljivo kada sam preko njegove rodbine i prijatelja, saznao da za Branka Vrzića nikada nisu čuli. Po svemu sudeći on nikada nije ni postojao, osim u glavi moga pacijenta. Slučaj je postajao sve interesantniji, složeniji i teži. Sve sam se više posvećivao samoj dijagnozi, bio je ta za mene izuzetno naporan slučaj. Nekoliko puta sam utvrđivao dijagnozu, menjao je, dopunjavao, poništavao i opet polazio od nule. Trajalo je to pune četiri godine. Energičnim pozivanjem, i velikom pažnjom uspevao sam na čas istgnuti pacijenta iz stanja u kakvom se nalazio, i tada sam dobijao uredan odgovor, ali već u sledećem trenutku nanovo bih izgubio kontakt sa njim. Imao sam u vidu da su halucinacije jedan od najvažnijih simptoma delirija, međutim, halucinacije su bivale trenutna pojava kod pacijenta Mojmirovića, trenutna i retka, tek odnedavno postala su njegovo uobičajeno stanje. Tada sam, konačno došao do prave dijagnoze, konstatujući da su se moji zaključci nakon one prve dve nedelje, letimičnog i površnog posmatranja, ispostavili kao tačni. Bila je to vrsta delirija. Halucinacije su bile presudne. U početku su halucinacije kod oboljenih od delirija, često hipnagogne, prema kojima bolesnik može još biti kritičan, ali kasnije sve više gubi kontakt sa okolinom i živi u svom imaginarnom svetu. Halucinacije su pretežno bivale vidne (vizije), često u živim plastičnim slikama, u scenama, slično kao u snovima. Te su halucinacije često pokretne i promenljive. U halucinatornom doživljavanju kod pacijenta bivala su uključena i druga čulna područja. Tako su se pojavljivale i slušne halucinacije, pa taktilne senzacije ili vestibularna halucinatorna doživljavanja (osećaj padanja, njihanja i sl.). Pacijent Mojmirović reagovao je na svoje halucinacije i njegovo se raspoloženje menjalo prema njihovom sadržaju: načas bi bivao euforičan, a malo zatim postajao bi strašljivo uzbuđen, plačljiv i srdit. Za sve vreme trajanja delirija može prevladavati isti ton raspoloženja. Pacijent Mojmirović sve je vreme konstantno bio malaksao, setnog raspoloženja. Čovek bi mogao pomisliti …

Udruženje književnika i književnih prevodilaca Pančeva raspisalo je konkurs za dodelu nagrada „Duškovićeva zvona“. Na konkursu mogu učestvovati stvaraoci sa teritorije Srbije.  Potrebno je na adresu: Dom omladine Pančevo, Svetog Save 10, 26000 Pančevo, sa naznakom za konkurs „Duškovićeva zvona“, poslati 5 pesama ili jednu priču do pet kucanih stranica,  u tri primerka, pod šifrom, sa razrešenjem šifre u posebnoj koverti. Koverat sa šifrom ubaciti u koverat sa radovima i zajedno poslati, nikako odvojeno. Radovi ne smeju biti ranije objavljivani. Rok za prijem književnih radova je 01. septembar 2007. godine.

U Pančevu,                                                                       Predsednik UKKPP

Dana 16. juna 2007.                                                         Dragana Mladenović

Po čemu će to ostati upamćen jučerašnji dan? Nećete verovati, kao što ni ja nisam mogla kada je to spiker na radiju saopštio, jutros negde oko sedam po centralno evropskom vremenu, i to onako spikerski, ozbiljno! Bila sam šlogirana, što zbog toga što sam spavala svega nekoliko sati u poslednjih 48h, što zbog pomisli da moram putovati 60km do NS-a (naime, bila sam u poseti kod svojih) i to tako rano, ne može se čovek ni istuširati! I sve me je to prilično usporavalo, ali sam onda, ni sama ne znam zašto dok sam stavljala vodu za kafu, upalila radio, koji je mama onako efikasno uglavila u radnu površinu kuhinje! Stvarno, zašto danas tako malo slušamo radio programe? (Ili sam u zabludi?) Ne, neće jučerašnji dan biti pamćen po tome što je na taj isti dan 1989. rođen Rastko Petrović ili što se na taj isti 16. maj 1917. negde u okolini Krfa udavio Vladislav P. Dis, a ne, znala sam da to neće pomenuti…Ali je zato spiker čitavih deset minuta govorio o prvoj osudi lica koje je izvršilo nasilje nad životinjom, time je usmrtivši - tu, u našoj zemlji! Ta i ta osoba (zaboravih ime) stara 32 godine osuđena je juče na četiri meseca zatvora i tri godine uslovnog zbog kako se navodi zlostavljanja životinje! Optuženi se branio, izjavom da nije kriv, navodno je vozeći automobil naišao na povređenog psa i kako tvrdi hteo mu ukazati pomoć ali kako su mu kola bila puna, te nije imao gde da smesti povređenog psa, morao je, kako je spiker saopštio, da ga priveže za auto i vuče trista metara. Pas je, što je utvrđeno obdukcijom tog i tog veterinara, (spiker je i obdukcijski izveštaj pročitao!) tom prilikom smrtno povređen, ali to okrivljenom nije bilo dovoljno te je tupim predmetom nekoliko puta potvrdio smrt psa….Eto, jučerašnji dan, da, baš taj 16. maj, baš ove 2007. godine ući će u naše državne anale kao dan u kome je po prvi put neko osuđen za izvršenje nasilja nad životinjama, i to na četiri meseca zatvora i tri godine uslovne slobode! Pa, lepo, ne cenite?

Kafu sam već zakuvala kada je spiker krenuo sa sledećom temom, nju vam verovali ili ne doslovno prenosim:

“KOLEGE SA POSLA ŠVALERISALE SE ISPOD ŽALOSNE VRBE!

Mirjana teže povređena jer je ležala na travi, Bojan bio “provodnik”!

Bojan Z. (33) i Mirjana M. (36) iz Beograda povređeni su kada ih je udario grom dok su vodili ljubav na Adi Ciganliji!

Ljubavnici su stradali ispod žalosne vrbe u nedelju uveče kada je veliko nevreme zahvatilo Beograd. Ekipa Hitne pomoći odvezla ih je sa opekotinama potpuno gole u Urgentni centar, odakle su prebačeni u Centar za opekotine u Zvečanskoj ulici! Posle ukazane pomoći, Bojan je pušten kući, dok je Mirjana zadržana na lečenju. Dežurni lekar potvrdio je da je Mirjana smeštena na Odeljenje intenzivne nege, ali da joj život nije ugrožen.”

Sipala sam mleko u kafu, ugasila radio i otišla da upalim računar…

Mislim da je pravo vreme da vam preporučim jednu krajnje lucidnu knjigu: “Don Rigobertove beležnice” od Maria Vargasa Ljose. Prepisujem ovde jedan odlomak iz nje, reč je naime, o jednoj slici Egona Šilea, pa ukoliko neko shvati o kojoj je slici reč, nek je prosledi.

Gde si? U dvorani groteske u Austijskom muzeju barokne umetnosti, u bečkom Belvederu.

Šta tamo radiš? Pomno proučavaš jedno od ženskih bića Džonasa Drintvita koja predstavljaju maštovitost i slavu na njegovim zidovima.

Koju od njih? Onu koja pruža predugački vrat s ciljem da bolje istakne grudi i pokaže prelepu, zamišljenu dojku s crvenastim dugmencetom koju bi svako živo biće dolazilo da sisa da je ti nisi rezervisao.

Za koga? Za onoga koji je u tebe zaljubljen izdaleka, obnavljača tvog identiteta, slikara koji te rastvara i ponovo stvara po svom hiru, tvog budnog sanjara.

Šta moraš napraviti? Nauči napamet to stvorenje i zagledaj se u njega u diskreciji svoje spavaće sobe iščekujući noć kad ću doći. Neka te ne obeshrabi što znaš da nemaš repa ni kandže ptice grabljivice ni običaj da hodaš na četiri šape. Ako me stvarno ljubiš, imaćeš rep, kandže, hodaćeš na četiri šape te ćeš, malo-pomalo, zahvaljujući postojanosti i upornosti koju zahtevaju ljubavni poduhvati, prestati da budeš Lukresija iz Olivara i bićeš Lukresija Mitološka, Lavlja i Krilata Harpija, Lukresija pristigla u moje srce i moju žudnju iz legendi i mitova Grčke (s usputnom stanicom na rimskim freskama s kojih te je Džonas Drintvig preslikao).

Već si kao ona? Uvučenih sapi, uzdignutih grudi, ponosite glave? Osećaš već kako se pojavljuje mačji rep i rastu ti zamišljena rumena krila? Ono što ti još nedostaje, dijademu za čelo, ogrlicu od topaza, pojas od zlata i drago kamenje na kojem će se odmarati tvoje ljupko poprsje, donosi ti kao dar obožavanja i poštovanja onaj koji te ljubi iznad svih drugih stvari, stvarnih ili nepostejećih.

Mario Vargas Ljosa, “Don Rigobertove beležnice”

Taština je tako ukorenjena u čovekovom srcu da se svaki vojnik, svaki komordžija, svaki kuvar, svaki nosač hvališe i želi da ima svoje poštovaoce. I sami filozofi ih žele. I oni koji pišu protiv toga žele da steknu slavu što su dobro napisali. I oni koji ih čitaju žele da steknu slavu što su to pročitali. I ja koji ovo pišem, imam možda taj prohtev. A možda i oni koji ovo budu čitali.

Ko bude hteo da upozna potpuno čovekovu sićušnost, neka samo ispita uzroke i posledice ljubavi. Uzrok joj je neko ne znam šta (Kornej), a posledice su joj strahovite. To ne znam šta, tako sićušno da ga ne uviđamo, pokreće celu zemlju, vladare, vojske, celi svet.

Kleopatrin nos: da je bio kraći, ceo zemljin šar imao bi drugi vid.

Blez Paskla “Misli”

Danas sam slomljena. Ova iznenadna sparina, isto tako iznenadno, počela je da me topi. Sama, kraj računara..ali, da - globalno selo…Odsečenost, šupljikavost…? Gluposti! Skuvaću čaj i staviću ga u frižider. To bi mi prijalo. Bilo je prijatno okupati se danas u Dunavu. A posle? Onaj sparni bus, i ona žena što je pala u nesvest. Naslonjena na držač u gradskom, držim u rukama “Teoriju avangarde”, ne osećam da sam se previše naslonila, ošamućenost…. i tres! Knjiga je pala. Otisak nečijeg stopala na 76. stranici. Razbudila sam se, neki me je dečko čudno pogledao. Izašla sam odmah, čim je gradski stao. To nije moja stanica, ali unutra je nepodnošljivo.

1

Ambise prekoračim,

stukne na ravnom tlu noga,

Dnevi svoje zamračim

blesne videlo Boga.

2

U tišini se oblačim,

tajnom progovara tvar.

Pepeo vetri me veju,

ostane žar.

3

Bezdoman,

topli nudim kut.

Besputan,

daljinama povedem na put.

4

I sudnji me,

i mrem,

a život tek otvara dveri…

 Momčilo Nastasijević

Jedva sam se provukla da upadnem na predstavu “Maska”, gostovanje somborske trupe…komad Crnjankog, i sve ostalo. A onda negde na po predstave neko me uporno zove na mob. Apsolutno nisam od ljudi kojima se dešava da im tel. pozvoni onda kada je to neumesno. Zato je moj tel. čitav život na vibraciji. I tako, neko je bio baš uporan, poslao je i nekoliko sms poruka, i teška srca izvukoh mob. iz donjeg džepa na pantalonama, bermudama, štagod. Kad tamo:
“važno je, ne mogu preko tela….” - gore čitam identifikaciju: brat Duća…Narvno prekinem čin gledanja predstave, pomislim ništa od katarze. I onda nazovem brata, kada mi on saopšti da se ubio drug. Danas, u poslepodnevnim časovima. Niko ne zna zašto. Eto lepe katarze.
I kako sam? Jedva kuckam ovo, mozak mi se razvodnio, naglo. Ili, da citiram svoju najbolju prijateljicu: “imam osećaj da mi je mozak jedan ogroman mišić, koji se na sve strane tegli i rateže, poput gume, a topi na unutrašnjim stranama lobanje.” Šteta, a baš sam danas poverovala da je život moguć, ali, kad ja tamo a ono…..

To je zemlja
onih što imaju manje nego ništa
velika urna sa pepelom jedne
i zajedničke smrti koja se ponavlja
ali ne pregoreva sa vremenom nikad
zemlja,
na koju ćete pasti čelom
vi i ja i moje čelo moj obračun
sa mnom taj nokat neba i pejzaž zadnje
svetlosti, to su predeli preslikani
sa očiju mrtvaca čije reči
zalud smo hteli da nikad ne odu sa zemlje
sve smo zaboravili osim svoje
vlastite smrti koju živimo

Gledali smo kako umiru stojeći
oni koje volimo sada vidimo
mrak koji ne vide slepi
sklopite oči, da vidite one koji su
dali večnoj noći dan svojih očiju

B.M.

Mreš.

Kao da padaš u sopstveni dan,

ruke opružene i bele,

na postelji od kovilja,

s bezazlenim,

ružičastim noktima.

Olovni uzdah utapaš

u sunčanu žišku

koja je ostala

i osvetlila tvoju sobu.

Mreš,

ti, očiju boje mora

u usnulom kolu repatica.

Miris sena

sa gumna,

u stogu

opio te na trenutak,

a onda opet vratio.

Mreš,

i slatka letnja mošt,

vlaži ti usta.

Mreš,

a prećutala si mah,

zadnji pev i stih.

Himna tvog malog,

ženskog srca,

sledila se

na putu da postane glas,

zastala,

plašeći se da postane celov.

Mreš,

a lokne ti još žive,

zagasite lepršaju na vetru,

igraju se,

kao deca.

Zatvaraš oči.

Za sobom vidiš

ruševine mosta,

mada znaš

da ne mičeš se

nikud iz svoje školjke.

Prsti ti sklopljeni

nad svećom

od voska.

1999.