Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Nekad i povrede imaju dobru stranu. Tokom dana pauze na skijanju, pročitala sam najnoviji roman Miomira Petrovića.

Galerije Maksimilijan, sin običnih ljudi koji se istakao hrabršću u borbama, čime je zaslužio da ga uoči i usvoji Dioklecijan, postao je deo porodice rimskih careva. U nameri da osvoji svet, istrebi hrišćane i postane najveći vladar svih vremena, sprečavaju ga bolest i splet okolnosti.

Miomir Petrović  sebi svojstvenom rečitošću i opisima niže, jednu za drugom,  tačkice slika koje su se ređale dok sam čitala knjigu. Tačno sam videla svaki primećeni detalj, precizno opisane ljude, predele, građevine, čak naslutila atmosferu koja prožima prisutne, bilo da je u pitanju strah, ljubav, očaj, loša namera ili osveta. Osveta je, kažu, jelo koje se servira hladno a koja u ovom istorijskom trileru glavnog junaka vodi dalje čak i kad nema razloga za život. A u Galeriju tinjaju vatre koje će izaći na videlo, pre ili kasnije.

Šta još reći? Znam da sam pristrasna jer je Miomir Petrović moj omiljeni domaći pisac, ali šta ću kad volim da čitam kako on piše, sviđa mi se kako plete priču, njegov rečnik i način na koji pravi zaplet ali, što je mnogo važnije i rasplet romana. Nema onog standardnog: “lived happily ever after” ali nije ni sve došlo do crnog dna.

Pročitajte pa stvorite sopstvene utiske.

Evo nas na Kopaoniku, treću zimu zaredom. Obično smo na skijanju one nedelje kada je Sretenje, zbog što manje izostanaka školaraca, ali ove godine tajming je drugačiji.

Elem, izabrali smo najhladniju nedelju ikada. Navikli smo da skijamo u februaru, kada nije mnogo hladno, duži su dani… Nije problem -16°C, nego vetar. Kada smo na žičari, srce nam se sledi zbog vetra. Iako smo bili dobro obučeni i prvog dana (drugi da ne pominjem, duple kape, duple rukavice, šalovi, čarape…vuna je najbolji izbor) kad duva, ne pomaže ništa.

Ove godine smo zakupili apartman u vili Marko, putem Kolektive, po jako dobroj ceni. Apartman je super (mi smo se sa vlasnicom dogovorili i na licu mesta doplatili za mnogo veći apartman od dogovorenog, nema mnogo gostiju u kući, nama odgovara veći i svi srećni). Apartman je na dva nivoa, sedmokrevetni, kupatilo dobro opremljeno, ne veliko ni malo – taman, dnevna soba sa kuhinjicom baš ok, čisto je i toplo, sami podešavamo željenu temperaturu na radijatorima. Kuća je žuta, pa u skladu sa tim i unutrašnji detalji, posteljine i peškiri . Nameštaj moderan i funkcionalan. Jedini nedostatak je udaljenost od skijališta, 5 km (iako svuda piše 3, mi merili juče i 5 je) i što ne postoji nikakav organizovani prevoz, ski-bus ili tako nešto. Tako da smo vezani za automobil i svi moramo u isto vreme i da idemo i da se vraćamo sa skijanja… No, takva prilika.

Skijališta – dobro sređena, ovih dana nema gužve, jedino što nam stvarno nedostaje su kabine ili bar štitnici od pleksigasa na žičarama da nas malo zaštite od ledenog vetra. Možda i zbog malog broja skijaša, čini mi se da je veća neopreznost bordera, naročito pri prilazu i silasku sa žičare. Juče je jedan dečko “pokupio” Jelicu desetak metara pre ulaska na žičaru a mene je jedan border, pri silasku sa korpe pokosio (bili smo zajedno u korpi i valjda je izgubio ravnotežu pri silasku, šta li) i udario daskom u list  Sad sedim u apartmanu, gledam u sunčani dan, verovatno poslednji za ovo skijanje (popodne najavili sneg) utrljavam različite masti ne bih li razbila hematom i osposobila mišić za sutrašnje skijanje.

Cene – kao što se i očekuje na Kopaoniku, visoke, bar za standarde nas iz manjih gradova: čaj 140 din, kuvano vino 140 din, kafa 140 din, … Znatno povoljnije je u Rtnju gde obavezno pravimo pauzu u podne, jedemo preukusne krofne (50 din) a tamo je čaj 70 din, duži espreso sa mlekom 90, 0.5l vode 70 din. Fino je i toplo i odlično mesto za pauzu

To bi bilo to, za sada. Sutra ujutru ćemo videti kakvo će vreme a samim tim i skijanje biti.

Već sada daleke 2007. godine u Aranđelovac je uveden parking sistem. Uz veliko protivljenje građana jer je posao dat privatnom preduzeću, iako je sličan sistem mogao da se napravi u okviru gradskog komunalnog preduzeća, uz mnogo komešanja, prepričavanja, nagađanja o izakulisnim radnjama, bilo je onako kako je aktuelna vlast potpisala. Ugovor je napravljen na 20 godina, gde se parking-servis obavezuje da daje neki procenat naplaćenih parkinga opštini i da uloži nekih 200.000€ za to vreme, uz kaznenu klauzu da se, ukoliko redovno ne ispunjava obaveze, ugovor skraćuje za po dve godine. Sve u svemu, devet godina mogu da rade da ne plate dinar, da se spakuju i odu. I…

Majstori su došli sa nekoliko kantica boje, obeležili parking mesta, čak i na parkingu ispred zgrade opštine finansiranom iz samodoprinosa građana (!!!), doterali pauk-vozilo koje svaki malo teži auto sumnjivo ljulja dok podiže i krenuli u akciju. Potpuno nelegalno i nelegitimno, podilzali su ispravno parkirana vozila, bez prisustva policije, samo zato što nisu imala AR table i nisu platila parking, čekali da istekne prvi sat parkiranja i u roku od minut pisali doplatne karte, pisali doplatne karte koje nisu kačili na vetrobrane… Sve uz amin opštine i revolt građana koji se ogledao u neplaćanju parkinga/kazni.

Tadašnja opozicija, sadašnja aktuelna vlast, je u svoje programe uvrstila raskidanje ugovora sa tim servisom i još mnogo toga. Posle izbora 2008. neko je negde konstatovao da ugovor nije dovoljno štetan po opštinu da bi bio raskinut i tako su oni ostali. Pošto su d.o.o. nisu mogli baš lako da se izbore (ne poznajem pravne začkoljice) sa naplatom zaostalih kazni ali… U nekom trenutku postali su Metroparking sistem (i dalje doo ali mnogo moćniji) i odjednom mogu sve. Mojoj svekrvi na koju se vodi auto koji najčešće vozimo su bez sudskog naloga, obaveštenja ili bilo kakvog zvaničnog dokumenta jednostavno “skinuli” sa penzije kazne koje nisu bile plaćene. Jednostavno je na čeku penzije pisalo “sudske obustave”. Mene su, kada sam ukucala pogrešnu zonu, ucenjivali da platim prethodne kazne da bi mi priznali reklamaciju i sada vrhunac bezobrazluka… Pre desetak dana sam, kucajući poruku za parking, greškom ukucala “000″ umesto “009″. Da postoji registracija sa brojem 000 pa da pomisli neko da je u pitanju prevara tipa kucam jednu poruku za dvoja kola i sl. već se vidi da je previd u pitanju. Meni je naplaćeno 30 din za sat parkiranja iako sam ukucala nepostojeći broj i NIJE mi uvažena reklamacija iako su oni dobili svojih 30 din za taj sat zauzimanja parking mesta. Iako, od tog nesrećnog slučaja sa skidanjem novca sa računa, redovno šaljem sms poruke za parking, reklamacija nije uvažena. Naravno, centrala je u Beogradu a nesrećnim aranđelovačkim službenicima je ostavljeno da se raspravljaju sa razjarenim građanima.

Sve ovo napisano je u cilju postavljanja jednog pitanja: znate li da neko drugo d.o.o. preduzeće može tako da se ponaša, jednostavno skida svoja potraživanja sa računa dužnika i da ne uvažava nikakve reklamacije čak i kada nisu oštećeni? Nemam reči za njihov bezobrazluk i gramzivost a tek za državu koja im je to omogućila….

Odgledah juče film “Oklopnik” (Ironclad).  Doduše, bilo je planirano da gledamo “Zlatni kompas” ali šta da se radi.

Film prikazuje Englesku, davne 1215. godine, u vreme kada su se baroni pobunili protiv apsolutističke vladavine tadašnjeg kralja Džona i primorali ga da potpiše Magna Cartu.  Potpis i pečat na dokumentu ( koji se smatra osnovom engleskog Ustava) dotičnog kralja nije sprečio da na sve moguće načine (uglavnom surovo kažnjavajući sakaćenjem i ubijajući) pokuša da vrati apsolutističku vladavinu. Šačica pobunjenika kreće ka trvđavi Ročester, koja je bitna strategijska tačka, dok u pomoć ne stignu Francuzi. Kralj Džon, sa danskim plaćenicima nemilosrdno napada.

Ocena filma na IMDB-u je realna, ništa spektakularno, ništa novo, a opet dovoljno interesantno da se provede tromo nedeljno popodne.

Drugog dana Pozorišne revije (festivala) u Dvorani park glumci Beogradskog dramskog pozorišta Milica Zarić, Borka Tomović, Marko Živić i Ivan Zarić odigrali su predstavu Kelerabe su zdrave.

Danas sam čula (i pročitala) da je ova predstava inspirisana teatrom apsurda.  Ono što sam ja sinoć videla je prikaz savremenog načina života u određenim krugovima. Sve je moderno, hladno do sterilnosti, sve kuće liče, stanovi gotovo identični, svaki trenutak isprogramiran i sa svih strana stižu upozorenja na obaveze. Parovi koji žive zajedno iz navike i/ili koristi jer su emocije nestale, ostala je samo loša komunikacija i zajednički cilj – iskoristiti nekoga drugog za boljitak u životu. U tu svrhu se prikriva pravo stanje stvari, glumi se sreća, ljubav i razumevanje.

Ako je sve ovo teatar apsurda, jer su zajedništvo i toplina osećanja, doma i porodice sasvim i dovedeni do apsurda, slažem se.

Glumci dobri, scenografija interesantna, jaka četvorka

Tačno u podne drugog dana Sedme pozorišne revije u Aranđelovcu (danas) u velikoj sali Doma omladine glumci pozorišne trupe Balkan novi pokret odigrali su predstavu “San o Balkanu”. U predstavi igraju Vesna Stanković, Dušica Novaković i Siniša Ubović. Uz lični angažman i prisustvo direktorki Gimnazije i Ekonomske škole, predstavu je odgledalo pedesetak srednjoškolaca. Doduše, nisu baš upućeni u to da tokom predstave treba da ćute, ali još su mladi, naučiće.

Predstava je, u stvari, muzički prikaz vlaških narodnih običaja, iz davnih vremena. Mada, kad se setim one scene sa vračanjem, nisam baš sigurna da je to davna prošlost… Mnogo pesme i igre (autor muzike Sanja Ilić), mimike, govora tela, priče bez reči, kroz muziku i pokret. Meni se predstava dopala a za one koji su je propustili evo kako to izgleda (od prilike, kod nas je bilo lepše, sa fotografijama parka i Aranđelovca u pozadini )

Posle predstave, održana je tribina Komercijalizacija pozorišta, tokom koje su prof. dr Milovan Zdravković i prisutni glumci govorili o tome da li i u kolikoj meri treba priželjkivati komercijalizaciju pozorišta.

Sve u svemu, sasvim fino provedena dva sata.

Predstava Jugoslovenskog dramskog pozorišta “Drama o Mirjani i ovima oko nje”, sinoć je otvorila i započela Sedmu pozorišnu reviju  u Aranđelovcu. Organizator je, kao i svake godine, Centar za kulturu i obrazovanje, pokrovitelj Opština Aranđelovac.

Revija nosi naziv “U potrazi za smislom”, sastavljena je od 5 večernjih predstava eminentnih beogradskih pozorišta koje će se igrati u Dvorani “Park” i dve podnevne (besplatne) u Domu omladine (to su predstave za decu i omladinu). Jednu od ovih predstava, San o Balkanu prati i tribina “Komercijalizacija pozorišta”. Novost je anketa kojom će gledaoci glasati za najbolju predstavu. Detalji na sajtu CzKiO ili na fotografiji pored.

Ovako, unapred, čini se da je ovoga puta Centar za kulturu nadmašio prethodne sezone. Gledaoci će pokazati jesam li u pravu.

“Drama o Mirjani…” je priča o svakodnevici “običnih” ljudi. Njihovi životi su isprepletani, možda čak i u težnji da se stope i da se nikako ne razlikuju, jer razlike privlače pažnju i nisu baš tako dobre. Odlasci na posao, dolasci, porodične razmirice, stresne situacije i ponovo novi dan, sasvim sličan prethodnom i tako redom, do trenutka kada neka varnica zapali vatru promene, makar na nekoliko sati. Predstava koja nas podseća na mnogobrojne a za nas neprimetne živote koji se vode oko nas i ne ostavlja tako lep osećaj na kraju.

Glumačka ekipa solidna, Mirjana Karanović standardno dobra.  Scenografija na prvi pogled jednostavna, ali tokom predstave se iskazuje u svojoj neobičnosti. Sve u svemu, vrlo dobar 4

Pre nekoliko dana za pultom u Biblioteci nabasam na knjigu “Šest i po najgorih muvanja od postanka sveta” od Roberta Takariča. Do sada sam knjige ovog autora samo prelistavala i iščitavala po neku stranu ali i to sa osmehom na usnama. Znam da su njegovi romani popularni među školarcima a posle čitanja ove knjige jasno mi je i zašto.

“Šest i po muvanja” od samog početka vas teraju na smeh, sve od objašnjenja šta je “muvanje” (= zavođenje; dodvoravanje; upoznavanje s ciljem uspostavljanja neke vrste veze, naročito između dečaka i devojčica u školi; dosađivanje jednog pola suprotnom…
Takođe i teranje muva – I još Stavljanje muve na udicu…) i zašto ih je šest i po a ne sedam. Napisana kao da je zaista i pisala devojčica od 13-14 godina, ova knjiga dočarava sve one neugodne a ipak neprocenjive situacije koje smo i sami doživljavali u osnovnoj školi.

Toplo preporučujem, za sve uzraste. Odlična za pretvaranje lošeg raspoloženja u nasmejan dan

Imala sam jako naporan produženi vikend – od petka po podne, pa sve do juče kad je već počeo da pada mrak. Da ne gnjavim, imam dobar razlog što sam tek jutros pročitala sve o akciji blogera #ustupamoprostor.

Jedan od spotova koje pominje Gaga Đermanović u svom postu sam videla juče na Fox Life televiziji, ali se ne sećam da sam videla bilo kakve oznake Komercijalne banke, što u ovom trenutku nije ni važno. Važno je da se ovim postom i ja pridružujem akciji u kojoj su već učestvovali Ivan (inicijalna ideja), Miloje, Zubarica, Šaputalica, Deda Bor, Mahlat,  Tetka, Peđa Milićević, Dragan Varagić, Sandra Kraviz, … valjda nikoga nisam zaboravila …

Pa da krenemo redom:

Stop trgovini decom, organizacija Astra – Anti trafficking action

Mali VEliki ljudi

Bolje da znaš

Ujedinjeni protiv droge – poruka za roditelje!!!

Osobe u razvoju – kampanja organizacije Dečije srce

I na kraju, ali ne najmanje važna, već ranije pominjana Bitka za bebe

Toliko od mene, za sada. Idemo dalje u neke nove pobede. A i svi vi koji imate medijski prostor, možete da se priključite akciji – u naslovu naglasite da ustupate prostor, postavite linkove ili video-spotove u tekst, emisiju ili već u prostor kojim raspolažete i poruku prenesite dalje.  Hvala još jednom za vreme i napor.

Nekada davno u davna, pradavna vremena … nisu živeli Štrumpfovi, bar ne u ovoj priči, već sam, čini mi se pre sto godina počela da čitam ovu knjigu. Tačnije, prošle godine u martu. Pročitala sam je negde u avgust ove godine ali nikako da o tome i napišem neku reč.

Knjiga je obimna, skoro 600 strana, ali to nije razlog  zbog čega sam je čitala jako, jako dugo. Efektivno, to moje čitanje tačno i odgovara broju strana ali su bile velike pauze između dva čitanja. I ne, knjiga nije dosadna, bar meni nije bila. Ali da krenem polako:

“Muzej nevinosti” je roman o Kemalu i Fusun, njihovoj nesrećnoj i na trenutke nemogućoj ljubavi, o Istanbulu kao pozornici na kojoj se igra ova neobična predstava. Kemal, stegnut društvenim i porodičnim vezama ne želi da raskine veridbu sa devojkom iz odgovarajućeg staleža iako se zaljubljuje u Fusun, siromašnu daleku rođaku. Nemogućnost da bude sa Fusun preživljava tako što počinje opsesivno da skuplja sve sitnice koje ga, na bilo koji način, podsećaju na nju. I tako godinama.

Roman je pomalo putopisan, pokušavala sam da se prisetim delova Istanbula koje Pamuk opisuje, tužan, poučan, ali na neki način daje nadu da može da se preživi i jako velika tuga. Pre ili kasnije.