Svi postovi sa bloga: Danijelin dnevnik

Druge večeri Osmog pozorišnog festivala u Aranđelovcu na programu je bila predstava lazarevačkog „Puls” teatra  Sunce tuđeg neba.

Predstava je trajala dva sata i gledala sam je sa velikim očekivanjem zbog preporuka koje sam prethodno čula. I moja iščekivanja nisu bila ispunjena :-/ jer sam, nekako, sve vreme čekala da se nešto dogodi ili da dođemo do neke poente.

Kao što se iz naslova (koji je meni rekao sve) može pretpostaviti, predstava govori o iseljenicima iz Jugoslavije, tridesetih godina prošlog veka, koji gube zdravlje i živote u rudnicima hiljadama kilometara od kuće u pokušaju da obezbede sebi neki bolji život po povratku u maticu.

Sa druge strane, predstava nije naporna ili dosadna iako traje prilično dugo, verovatno su moje utiske poremetila očekivanja.

Osmi aranđelovački pozorišni festival zatvoren je predstavom Književsko— srpskog teatra iz Kragujevca „Do gole kože” i mislim da je ova predstava bila sjajan odabir za finale festivala.

Predstavu je režirao Pjer Valter Polic (Pierre Walter Politz) a rađena je po istoimenom filmu. Jedna tužna priča, u suštini,  o ljudima koji su ostali bez posla i smišljaju način da zarade novac, pretvorena je u komediju koja će vam ulepšati taj i još nekoliko narednih dana dok se budete prisećali scena priprema za striptiz -)

Iako je na ovoj predstavi bilo manje publike nego prethodna dva dana kada su gostovale predstave „Iza kulisa” i „Indigo” publika je glasanjem predstavu „Do gole kože” proglasila najboljom.

Ova predstava ostavila je suviše lepih utisaka da bih u ovom istom postu komentarisala telefone, bliceve, kikiriki i štapiće.

Fotografiju sam uzela sa sajta pozorišta ;-)

Osma pozorišna revija u Aranđelovcu otvorena je sinoć predstavom “Eling” Beogradskog dramskog pozorišta. U prijatno toploj sali oko 400 gledalaca  je imalo priliku da gleda pozorišnu adaptaciju filma iz 2001. godine.

Eling (Pavle Pekić) i Kjel Bjarne (Ljubomir Bandović) su cimeri koji su posle dve godine provedene u istoj sobi u duševnoj bolnici zajedno nastavili život, pod više-manje budnim okom socijalnog službenika Frenka Ešlija (Ivan Tomić). Svako od njih ima svoje probleme sa suočavanjem sa stvarnošću i svako od njih način da zaštiti ovog drugog od strahova koji ih pohode.

Predstava traje više od dva sata i na momente mi je pažnja popuštala, naročito jer je Pavle Pekić bio jako tih, pa su mi promicali, kako sam imala utisak, bitni delovi razgovora ili monologa. I delove rečenica Slobodana Ćustića (Alfons Jorgensen) nisam baš najjasnije čula. Čitavu predstavu nosio je Ljubomir Bandović, koji je dominirao glasom, stasom i govorom tela.

I, naravno, ponovlja se priča kao i svake godine – publika je još jednom pokazala da nije prava pozorišna publika, jer su zvonili mobilni telefoni (iako je na početku voditeljka lepo zamolila da se isključe), kuckane su poruke i čak su radili i fotoaparati. Ni snimatelji lokalne televizije nisu bili mnogo uviđavniji prema glumcima.

Kišni i prilično hladni novembar u Aranđelovcu, sada već tradicionalno, osvežava i pomalo i razmrda, Pozorišni festival u organizaciji Centra za kulturu i obrazovanje.

Osmi pozorišni festival nosi naziv „Svetlost i afirmacija“, počinje večeras, 13. novembra u 19 sati kada je na programu dokumentarna izložba “Sunce tuđeg neba”, koja je deo pratećeg programa.

Predstave se održavaju u Dvorani “Park” u 20 časova, svake večeri. Program Festivala:

  • 13. novembar – “Eling”,  Beogradsko dramsko pozorište, u režiji Marka Manojlovića
  • 14. novembar – “Sunce tuđeg neba”, Puls teatar iz Lazarevca, po tekstu Milovana Mračevića, u režiji Aleksandra Lukača.
  • 15. novembar – “Iza kulisa”, pozorište „Boško Buha“, po tekstu Majkla Frejna u režiji Juga Radivojevića,
  • 16. novembar – „Indigo“, predstava u kojoj se na tekst Duška Premovića kao reditelj potpisuje Branislav Lečić.
  • 17. novembar – “Do gole kože”, Knjaževsko srpski teatar iz Kragujevca.

Pored pomenute izložbe „Sunce tuđeg neba“,  u pratećem programu će biti izveden muzičko-scenski program „Put oko sveta“ koji izvodi duo „Maska“, a u sklopu tribine koja će za temu imati „Formiranje profesionalnih pozorišta u Srbiji“ govoriće dramaturg Dragana Bošković.

Pokrovitelji festivala su Ministarstvo kulture i opština Aranđelovac.

Marica Popović piše romane koji nisu toliko reklamirani uobičajenim marketinškim metodama koliko onom narodskom, često i najefikasnijom, reč-po-reč. Tako se i u našoj biblioteci pročulo da ova autorka piše romane koji se čitaju do duboko u noć i sada ih možete dobiti samo preko rezervacije.

 “Život u raskoraku” je roman koji sam sasvim slučajno “ulovila”. I pročitala za dan. To je živa i dinamična priča o jednoj energičnoj i pametnoj Sunčici, koja je glavna junakinja romana. Priča, ipak, ne počinje sa Sunčicinim potresnim životom u Tuzli, sa majkom koja to kao i da nije već sa životom nekih drugih ljudi u Beogradu, koje će ona sresti kada tamo pobegne. U NATO bombama zasutom Beogradu ima ljudi koji mogu i hoće da joj pomognu da odraste i postane violinistkinja za šta ima talenta i želje ali ima mnogo više onih kojima upravljaju najmračnije strasti i koji predstavljaju potencijalnu opasnost za mlade i neiskusne devojke.

Roman se čita u jednom dahu. Pored životnih priča junaka, iskomentarisana je i politička situacija u zemlji i okruženju, izneto mišljenje o svemu onome što se na ovim prostorima dešavalo. Podrobno je opisan splet kriminala, vlasti, novca i moći. Na trenutke mi se činilo da Mala Su, kako od milja tepaju Sunčici, ima natprirodni talenat da upadne u nevolje i još veću sposobnost da se iz njih izvuče, a mogla bi da pomaže Šerloku Holmsu u rešavanju zločina iz prve. I da, meni bi nekako drugačiji kraj bio mnogo logičniji, ali dobro, to sam samo ipak ja.

U svakom slučaju, pročitajte neku od knjiga autorke Marice Popović. Sigurno će vas odvući od svakodnevice makar na dan -)

 

U okviru obeležavanja Dana inteligencije a u organizaciji Mense Srbije, 20. oktobra 2012. godine izvršeno je testiranje  zainteresovanih kandidata starijih od 17 godina u Visokoj tehnološkoj školi strukovnih studija u Aranđelovcu.

Organizaciju ovog testiranja preuzeo je na sebe aranđelovčanin, ovlašćeni član Mense za delanje na lokalnom nivou, Dejan Milanov.

Testiranje 67 kandidata je obavljeno u prostorijama VTŠ i svaki kandidat će rezultate dobiti na kućnu adresu. Ukoliko test pokaže da je količnik inteligencije kandidata (IQ) 148 i više, stiče pravo na članstvo u organizaciji Mense Srbije. Potrebno je najmanje 20 članova sa teritorije opštine da bi se otvorio lokalni ogranak.

Akciju su svesrdno podržale Visoka tehnološka škola strukovnih studija koja je prostor ustupila besplatno i Opština Aranđelovac koja je pokrila troškove testiranja za 46 učenika, pa je za ovu kategoriju testiranje bilo besplatno.

Kako sam saznala nezvanično, u poređenju sa brojem testiranih kandidata u Čačku, Kraljevu, testiranje u Aranđelovcu može se smatrati vrlo uspešnim.

Tokom leta pokupim iz izloga u biblioteci knjigu „Omega” autora Nenada Cvetičanina. I, naravno, ne stignem odmah da je   pročitam ali je pročita par osoba u čiji ukus, bar kad su knjige u pitanju, imam poverenja. Dobijem sve preporuke: interesantna, puno podataka, treba je pročitati… U nekom trenutku stigne ova knjiga na red, ja puna poleta posle dve-tri potpuno promašene i teško se razočaram :-/ Velika očekivanja, šta li?

Ne bih da dajem sud o tome kako piše Nenad Cvetičanin jer je mene u nekom trenutku umorila čitava priča… U ovom romanu je opisana još jedna potraga za izgubljenim relikvijama Srpske pravoslavne crkve i teoriji zavere koja uvek prati takav poduhvat. A ja sam malo umorna od sličnih tema, još od „Da Vinčijevog koda” pa na ovamo.
Ima puno podataka, isečaka iz novina, vesti i to daje dozu verodostojnosti ali ja jednostavno nisam publika za ovakvo štivo.

Pisala sam o svom skorašnjem putovanju u Ptuj, ali ne i o samom putu i što je za ovaj post važno o povratku nazad.

Nisam neki kupoholičar i jedino što može duže da me zadrži u prodavnicama je kupovina stvarčica (nekada, sada su to već ozbiljno veeelike stvari) za moje klince. Onda stvarno mogu da ostanem vekovima dvoumeći se oko štraftica i tačkica ;-) Inače, kada idem u kupovinu najčešće dobijem precizna uputstva da se ni slučajno ne smorim posle prve dve radnje i tome slično. Sa takvim nekim afinitetima odem (tj. odemo) u WestGate šoping centar, nekih dvadesetak kilometara od Slovenačko-Hrvatske granice.

Bilo je dogovoreno da se ne zadržavamo dugo, da bismo stigli kući što pre, dakle sat vremena za šetnju, razgledanje i kupovinu. Svoju kupovinu (po jednu sitnicu za svako dete) obavila sam u H&M radnji i krenula da tumaram okolo u potrazi za kafom i nekim pecivima. Tu negde me presretne mlada žena, koja drži jedan od onih štandova u prolazu i ponudi mi kremu za ruke. Kreme za ruke koristim vekovima i uvek tražim neku još bolju i finiju. Iiiiii, posle par minuta razgovora o kremama, algama iz Mrtvog mora i sličnih stvari, eto mene kojoj ona na unutrašnjoj strani podlaktice testira jedan po jedan proizvod iz kolekcije Obey Your Body. Prodavačica je bila ključna za moju kupovinu, precizna u objašnjenjima ali ipak nenapadna, vidi se da poznaje i proizvode i kožu i još mnogo toga.

Proizvodi su jako kvalitetni, koža ostaje meka, nežna i predivno mirisna posle njih i jedino što sam pogrešila je što nisam tada kupila i kremu za lice, pošto ove kolekcije izgleda nema kod nas  :-/ Moj favorit je piling za telo, odmah za njim i šea puter za telo i naravno, piling za lice.  Ja sam odabrala mirisnu notu La femme  i apsolutno je fantastična.

Danas je u 14h u malu salu Doma omladine u Aranđelovcu stigao BITNO Karavan i to u okviru akcije upoznavanja omladine sa internetom - Šta je dobro na internetu?  Predavači su bili moji on-line (a od pre dve godine i mog prvog Blog Opena i uživo) prijatelji Suske (Suzana Janaćković – Živković, @SuskeLT), Walter (Đorđe Staniševski, @Walter030) i Deda Bor (Vladimir Stanković, @DedaBor).

Predavanja (internet, blogovi, facebook, twitter, zloupotrebe na internetu,…) su bila jasna, vrlo informativna i ne preterano duga. Iako je u publici bilo 4 srednjoškolca, jedna profesorka i ja, oni su predavali kao da nas je najmanje 5 puta više. Interakcije sa publikom je bilo malo, uglavnom jer su prisutni tinejdžeri (kao svi tinejdžeri pretpostavljam) već “znali sve to” …. brrrr, lepo mi se smrkne kad ne znaju koliko ne znaju…

Elem, Aranđelovac je najčešće vrlo nezgodno mesto za organizaciju raznih zbivanja, pa još subota i tako to, ali nema opravdanja za tako mali broj prisutnih učenika. Kancelarija za mlade ovoga puta je blago omanula sa organizacijom – prva ja se ne bih pojavila da mi Suske nije tvitnula da dolaze…

Međutim, drage ljude je uvek lepo videti pa smo posle predavanja otišli na (nekima dugo očekivanu ;-) ) kafu i ručak uz koji smo pričali o svemu i svačemu i jedne druge neštedimice obasipali pozitivnom energijom – što bi rekao Dedaljubav, muzika i sve nešto lepo.

 

 

 

Knjiga koja mi je sasvim slučajno došla do ruku. I u kojoj sam saznala nešto o Bogdanu Dunđerskom,  koji mi je ujedno i najupečatljiviji lik iz romana. Pravi gazda, dobrotvor i boem. Onakav kakvih više nema, ili se dobro kriju ako ih ima.

U romanu romantičnog naslova “Remedy For Love” istorija se preklapa sa sadašnjošću, paralelno teku dve priče koje samo liče jedna na drugu. Nemoguće ljubavi, nekad i sad. Ili, bolje rečeno, ljubavi koje se čine nemogućim.

Autor, Vanja Čobanov, piše pitko, lagano, ugodno. Nema napora pri čitanju ali ni velikih očekivanja.

Sve u svemu – roman za prijatno popodne. Može i na plaži ;-)

blogodak blog

Blogodak?

Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.

O projektu

Podrška

MyCity.rs

DevProTalk

Duhovi iz Palmotićeve 37