Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Marija Jovanović je postala poznata široj publici po romanu “Spletkarenje sa sopstvenom dušom“, koji je izašao kao izdanje autora 2000. godine i ubrzo po objavljivanju postigao ogroman uspeh. Roman sam pročitala nedugo posle pojavljivanja i nije mi se dopao. Sad se već i ne sećam zašto, ali znam da nije. Možda ga nisam čitala u pravo vreme, šta li već ali je to i osnovni razlog zbog kojeg nisam pročitala sledeća dva romana “Kao da se ništa nije dogodilo” (izašao 2004.) i “Idi, vreme je” (2006.). Uprkos svemu tome nisam želela da propustim književno veče pod nazivom “Književni autoportret Marije Jovanović” u organizaciji Centra za kulturu i obrazovanje održano sinoć u 20h u Domu omladine.

Bez obzira na moj stav o knjizi, Marija Jovanović je ostavila snažan utisak na mene. Neposredna, komunikativna, raspoložena, inteligentna i iznad svega obrazovana i načitana, bujicama reči plenila je pažnju prisutnih posetilaca. Veliki plus, bar za mene, je i to što je došla sama (ne podnosim književne večeri gde pisci ćute ili eventualno iščitavaju odlomke iz romana a kritičari objašnjavaju šta je pisac hteo da kaže…) i što nije htela da čita odlomke iz knjiga, već je govorila kako su nastajali njeni romani. Zatim je počeo razgovor sa publikom o knjigama i umetnosti u svakom obliku i tako skoro do pola deset.

Interesantno književno veče. Dinamično, neobično i sa puno razmena informacija. Možda ipak pročitam te romane

Levant, Liban i Bejrut. Vrelina, žega, prašina, vreme koje teče neizmereno i neopterećeno časovnicima, pripovedači, priče koje ispredaju i tuga: “U Bejrutu nije potrebno da imate pravi razlog za tugu, u njemu neko očajanje plovi vazduhom, udiše se, kroz tu mrenu se gleda na sve pa i na sebe u ogledalu.“

Tuga se ogleda kroz libanske doživljaje glavnog junaka, arhitekte srednjih godina, koji u Bejrutu pregovara o prodaji projekata svoga pokojnog oca (isto arhitekte) jer sam nije dovoljno uspešan na tom polju. U isto vreme pokušava da razluči kojoj zemlji stvarno pripada, Libanu u kome je njegov otac, koji mu je nedostajao tokom detinjstva, proveo dobar deo svog radnog veka ili ipak Srbiji u kojoj ga je čekao i koja sada njega čeka. Levant, takav kakav je, potpomaže njegovo posrnuće uz alkohol i hašiš.

Rečenice, bogate i pune opisa, pokazuju pripovedački dar Miomira Petrovića i njegovu fascinaciju Orijentom.

U nedelju, negde oko 15h, u okviru predizbornog programa, predsednik Republike Srbije i Demokratske stranke g-din Boris Tadić je došao u Aranđelovac.

Postojale su neke ranije najave ovog dolaska, ali ja nešto nisam verovala. Ne zbog Predsednika, nego zbog Aranđelovca, računam slepo crevo bili, slepo crevo ostali, napravili frku oko Peščanika,…

Ali nisam bila u pravu. I drago mi je zbog toga. Drago mi je i zbog svih 800 do 1000 ljudi koji su došli, iako dolazak nije bio najavljen u medijima već samo po sistemu čaršijske priče, ali radi i ta varijanta. Drago mi je i zbog grada, jer mi ova poseta daje nadu da će i neke druge stvari naći put do ovog grada, koji ima ljude, ima okolinu ali samo nema vođstvo da sve to usmeri kako treba.

Posle petnaestominutnog obraćanja prisutnima, g-din Tadić je otišao u Kragujevac.

U svakodnevnom ludilu koje nas okružuje, uglavnom diktirano potrebama ali i, koliko god to bilo neporavdano, pitanjem prestiža, sve češće zaboravljamo šta je u životu važno, u stvari, šta je najvažnije.

Najvažnije je ZDRAVLJE. Fizičko, isto koliko i psihičko, jer bez njih ništa nije kako treba.

Svi to znamo, svi tako mislimo, ali se ne ponašamo tako. O tome se govori kada se dogodi nešto strašno, kada se neko razboli ili prerano ode iz ovog kolektivnog haosa u kome je čitava planeta, pa i ovaj njen mali deo, Srbija.

Tako i ja. Volim da mislim da vodim računa o tome šta jedem, koliko se rekreiram, koliko spavam i koliko eskiviram stres. Ipak, uhvatim sebe da produžim spavanje za desetak minuta jer sam prethodne večeri dugo ostala budna, pa onda idem kolima na posao umesto da prošetam, da ne odem u teretanu zbog nekih sasvim (ne)opravdanih razloga i da ukradem od same sebe neki kolač, parče torte ili čips. A onda me nešto pomeri i razmislim koliko su važne stvari koje me brinu ili loše utiču na mene.

Zdravlje je najvažnije. Mislite o tome. Svakoga dana, u trenucima kada se nervirate ili kad god. Pokušajte da smanjite nerviranje, negativnu energiju i sve ono što vam upropaštava život.

Mladen Žic, nastavnik gitare u Nižoj muzičkoj školi “Petar Ilić” u Aranđelovcu, koji je juče umro u Podgorici od posledica infarkta razlog je pisanja ovog posta.

Žao mi je da je jedan mladi,  talentovani i ambiciozni gitarista tako rano otišao na neka, bar se nadam, zelena polja.

Saša Simonović, rođeni Dečanac, poslednju deceniju živi i radi u Aranđelovcu. Od prošlog proleća je direktor Centra za kulturu i obrazovanje i tokom tog perioda je objavio dva romana.

Ptica nad Bosforom je roman koji nije obiman i, kao i autorov prvenac, brzo se čita jer se tako i radnja odvija. Sve ono što se u romanu događa je moguće, mada mi se čini da je možda mnogo za taj broj strana. Ipak, priča je zanimljiva, sa preokretima koji hrle raspletu.

Po meni, roman je u rukopisu trebao da odleži još neko vreme sklonjen u stranu, pa da ga posle te vremenske distance, kada se sve malo slegne, autor pročita i preradi. Ovako, kroz ceo roman se oseća neka žurba i nestrpljenje. Ja lično ne volim pluskvamperfekat i rečenice tipa: “Šampanjac se već bio ohladio”, kakvih ima priličan broj. Lektura nije urađena najuspešnije i ima puno pravopisnih greška. To je moguće ispraviti, ali čemu žurba i zašto svako prvo izdanje mora da bude takvo, pa tek prerađeno da bude bolje?

Romanom dominira islam, detalji iz Kur’ana, podaci o brzini širenja ove religije, objašnjenja pojmova i slično, što nije loše kao opšteobrazovni detalj, ali je nekako suviše naglašeno. Svi ovi pojmovi pisani su latinicom (a to nije njihov izvorni oblik) verovatno da im se naglasi značaj. Radnja se odvija u malom gradu u blizini Beograda (Ar, definitivno) o kome supruga direktora škole (poreklom iz Zubinog potoka, rođena i odrasla tu) kaže:

“Zaista, nikada neću shvatiti toliki ponos činjenicom da ste rođeni u ovom gradu i da u tom gradu treba i da satrunete. Ono što mi najviše smeta jeste malograđanština kojom je ovaj svet debelo nagrađen od strane svevišnjeg. Oni sve koji nisu rođeni ili ne vuku korene odavde nazivaju došljacima…”.

Moji roditelji su došli u Aranđelovac iz Rekovca. Ovde sam rođena i odrasla i niko me nikada nije nazvao došljakom, tako da mi je ovo stvarno zasmetalo.

U nastavku ove priče direktor škole se žali da ljudi koji dolaze sa strane polako preuzimaju primat pri zapošljavanju, dobijanju stanova, započinjanju poslova… :

“Pa kako da ne preuzmemo primat, kada smo mi došljaci pametniji, sposobniji i lepši od vas. Vama je ovde najbitnije da se na slavama, svadbama i sličnim slavljima što više najedete krmetine, i popijete što više alkohola. Kao stoka ste, bre.”

Ove rečenice su me, u kontekstu čitavog romana, dovele u veliku dilemu, naročito poslednja: da li je ovo umetnička sloboda ili mišljenje autora?

Bliže se lokalni izbori. Pošto u Aranđelovcu već izvesno vreme vlast čine Radikalna stranka, SPS i SPO, sve ubrzano tone u ovom inače načetom gradu. Krediti za sve i svašta podignuti, uveliko su potrošeni, to za šta su podignuti nije izgrađeno, ulice i kolovozi puni su rupa, budžet prazan…

U razgovoru sa ljudima oko sebe, uglavnom primećujem melanholiju tipa: “Od ovog gore ne može, ko god da bude na vlasti”.

Svi oni koji žive u gradovima kod kojih SRS nije na vlasti neka pitaju nas, Novosađane ili neke od slično unesrećenih građana kako nam je. Ili neka pročitaju šta Mooshema kaže za Novi Sad. Uvek može da bude gore.

Dakle, pamet u glavu i vodite računa koga birate za sledeće 4 godine u Vašem gradu. Lokalna vlast NE može da se promeni (stranke su vlasnici mandata), koja stranka dobije većinu 11.05. ostaje tu za sledeće 4 godine a to je jedan jako dug period.

Sedim i gledam kroz prozor u sunčano i izgleda toplo jutro. Ne mogu da verujem da sam juče, negde oko 14h, bila napolju u vreme najjačeg padanja grȁda koje pamtim ( izvinjavam se ako akcenat nije tačno obeležen)

Tokom oluje grmelo je i sevalo, računar je bio isključen, kad je bilo vreme da se uključi morala sam da krenem dalje za obavezama i eto, tek sad nađoh vremena da opišem događaj (a i čekam da mi se napuni baterija od aparata, ne bih li nakačila i neku sliku).

Elem, juče oko 13:45h odem ja u apoteku. Brzinskom brzinom, posle nekih 7-10min , dok sam čekala da rastvore sirup, pogledam kroz izlog i vidim da vetar duva kao lud. U trenutku kada sam izlazila iz apoteke, već je padao grȁd i to jako, kako pada kiša tokom najbešnjih oluja a led je bio veličine malo krupnijeg zrna graška. Uz vetar koji ga je nosio, lako je dolazio do mene iako sam išla ispod terase, koja i nije bila neka zaštita.

Bilo je već skoro 14h a nevreme je i dalje besnelo. Bila sam skroz mokra i prilično smrznuta a grȁd je i dalje padao nesmenjenom jačinom. U Potoku (ulica ispod koje teče rečica) voda je bila sigurno tridesetak cm visoka i nosila je velike količine leda. Žao mi je što nisam imala tada aparat da napravim bar neki snimak te bujice. Kiša je i dalje padala, ali je grȁd prestao u vreme kada sam stigla do kuće. Ruže i lale su bile okovane ledom, kao da je zima. Ja nisam bila okovana ledom ali mi je bilo hladno kao da jesam. Dok sam se ugrejala i došla sebi sve je već bilo gotovo.

U okolini je padala jaka kiša uz vetar ali bez grȁda. Možda i bolje, u suprotnom od voća i letine ostalo bi malo, možda i ništa.

Od subote uveče razmišljam da li da napišem post o Goranu Ješiću. Razmišljam, jer ne želim da moj deo weba bude iskorišćen u reklamnoj kampanji bilo koje stranke. Da se pljuje može ali da se hvali nikako

Ali, uvek postoji neko ali. Ipak se to dogodilo u mom gradu, ipak sam ja bila na mestu događaja pa onda (ipak) treba da prokomentarišem dešavanje.

Goran Ješić je verovatno najmlađi (rođen 1974.) gradonačelnik u Srbiji. Opština Inđija u kojoj je na vlasti već šest godina ponela je titulu “najprivlačnije opštine za investicije u Srbiji”, ima oko 30 greenfield investicija, budžet je dvadesetak puta veći nego kada je on došao na tu poziciju i 51% tog budžeta se koristi za nove investicije, javne službe nisu na budžetu opštine pa im je procenat naplate oko 98%, birokratija je svedena na minimum a dobijanje raznih potvrda i/ili izvoda iz opštine je jednostavno koliko telefonski poziv ili internet zahtev i to traje oko 45 sekundi. Da ne pominjem specijalizovane automate raspoređene po gradu putem kojih se upućuje zahtev opštinskoj administraciji za izdavanje potrebnog dokumenta…

Ono što je ostavilo najjači utisak na mene je njegov stav da opštine treba da se vode kao kompanije, bez partijiskih preporuka, već ko zna-radi, ko ne zna uči ili ide negde gde može da radi sa tim što zna.

Volela bih da i Aranđelovac dobije svog Ješića.

Uskoro će i najveći pravoslavni praznik Uskrs. Svi se pripremamo onako kako možemo, neko planira putovanja, neko odmor a neko slika.

Prijateljica moje mame je uvek bila naš džoker za radove iz likovnog, mada nikada nije išla na studije slikanja ili bilo čega sličnog. Ali, talenat je talenat i mora da dođe do izražaja. Poslednjih godinu-dve ona slika ikone, i to na najrazličitijim podlogama (ja imam Bogorodicu naslikanu na gornjem delu drvene varjače), pred Uskrs oslikava jaja i svaki njen rad je pravo umetničko delo. Iako su podloge male, umetnost i veština su velike, bar za posmatrača kao što sam ja.

Još jednom, bravo.

Ova fotografija je tek da vidite na šta mislim, a na naslovnoj strani ima još

U hodniku aranđelovačke Skupštine opštine postoji fotokopirnica. Tu radi žena, lošeg obrazovanja i još lošijeg ponašanja, član Srpske Radikalne Stranke, čiji je dolazak na vlast uslovio da se ona ponaša još gore i bahatije. Ovo je detalj koji to i potvrđuje.

Direktor jedne od budžetskih ustanova, koja već dva meseca radnicima nije isplatila plate, prolazi hodnikom na putu ka kancelariji predsednika opštine.

“Ej, gde ćeš ti?” upita ona.

“Pa kod predsednika opštine, možda nam da neki dinar,” s mukom izgovori dotični direktor, jer se ista priča ponavlja već mesecima.

“Evo,” reče osoba za koju ne mogu da nađem dovoljno pristojan, pogrdni izraz koji mogu da objavim, uzimajući metalne novčanice sa šaltera “daću ti ja neki dinar.”

Način i gest kojim je to izrečeno govorili su da nije u pitanju šala, a u kontekstu zbivanja u opštini tek.

Neću ni da komentarišem.