Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Nedelja, 16.12.2007. ekskluzivni restoran “Aleksandar“, Aranđelovac.

Građanska inicijativa “Korak” je organizovala koncert klasične muzike čiji su učesnici bili Kraljevski gudači Svetog Đorđa i Mihael Kofler, flautista. Bio  je to  poslednji koncert ove godine u ovom neobičnom koncertnom ambijentu.

Bavim se muzikom godinama, na različite načine i uvek su me najviše fascinirali gudači, jer pored toga što treba da zapamte note koje treba da odsviraju treba tačno da zapamte i mesta na kojima se sviraju te iste note. Na svim drugim instrumentima je to, ovako ili onako, obeleženo.

Kraljevski gudači Sv. Đorđa su zvučali sjajno a šlag na torti ove muzičke nedelje bio je gost, Mihail Kofler sa sjajnim izvođenjem koncerta E. Baha. Bilo je pravo uživanje slušati ga ali i gledati koliko je neko opčinjen muzikom.

Program koncerta je izgledao ovako:

• Corelli A. (1653-1713) Concerto grosso op.6, no. 8, Fato per la notte di natale
• Boccherini L. (1743-1805) Rondo u C-duru (violončelo solo Dušan Stojanović)
• Bach E. C. PH (1714-1788) Koncert za flautu solo i gudače

Baš je bilo lepo, šta drugo reći.

Svetlana Lukić je pre nekog vremena, kad je bilo svo ono ludilo oko otkazivanja promocije “Peščanika” u Aranđelovcu, rekla: ” da u Srbiji u narednom periodu ni fizički neće biti mesta da se iskaže drugačije mišljenje…” I, na moju veliku žalost, bila je u pravu.

Na TV B-92 vidim pre neki dan vest iz Stare Pazove “Đorđe Balašević definitivno ne drži koncert u ovom mestu”. I zgrozim se.

Kad je u mom gradu sprečeno održavanje “Peščanika” bilo mi je loše, ali opet je to nekako imalo veze sa politikom, neslaganjem ovih i onih, kakav god da je moj stav o svemu tome bio.

Đorđe Balašević nije zabranjivan ni u vreme Miloševića. Nemam šta više da dodam.

Krenem jutros malo pre 7 na posao. Oko mene sve lepo, belo. Krovovi, krošnje drveća, trotoari i kolovozi.

Kao i svake godine, bez obzira da li je novembar ili februar, JKP “Bukulja” uvek bude iznenađeno snegom. Tako da su ovoga jutra, ne baš tako malobrojni automobili klizali uz i niz glavnu ulicu jer sneg nije bio ni raščišćen niti je bila bačena so.

Eto, tek da napomenem.

U subotu, 8.12.2007. u već pomenutoj sali Centra za kulturu i obrazovanje, na spratu, održana je promocija romana “Kosovo i jedna ljubavna priča“, autora Saše Simonovića (koji je sada direktor Centra za kulturu i obrazovanje). Izdavač je Narodna biblioteka “Sveti Sava” u čije ime je roman predstavila direktor Rada Novičić. Pored autora, u promociji je učestvovala i Isidora Bjelica.

U svetlu događaja vezanih za (ne)finansiranje nekih ustanova koje su na budžetu Opštine, a finansiranje drugih, nisam htela da napišem članak o promociji. Onda me je malo prošao bes, malo sam razmislila i zaključila da je pomenutom g. Simonoviću samo plus to što se bori za svoje fondove koje (uspešno) koristi za promocije knjiga pisaca koji su retko dolazili, za gostovanje poznatih pozorišnih predstava, pa i za svoje radnike. I za roman, kad već može, bolje nego za reprezentaciju. Tako da ovim, nadam se, ispravljam grešku.

Što bi rekla prof. Đorđević: “Knjiga je, za čudo, dobra.” Ne znam zašto “za čudo”, valjda nije očekivala nešto dobro i ovom gradu, ali roman je sažet, pun informacija i zaplet je vrlo uverljiv i moguć. Po rečima autora “knjiga je pisana brzo i čita se brzo”. Roman ima 162 stranice, pa ne zahteva mnogo vremena, tako da koga god zanima šta okolnosti mogu da urade od velike ljubavi, treba da je pročita.

Promocija je bila dinamična i bilo je to još jedno interesantno veče, bez nemira, u Aranđelovcu.

Večeras je u sali Centra za kulturu i obrazovanje u Aranđelovcu (ne, nije to ONA sala tog Centra, ovo je ona na spratu, u kojoj se promocije održavaju ) gost bila Mirjana Bobić-Mojsilović koja je održala književno veče, i predstavila svoj najnoviji roman „Srce moje“. Pored toga je govorila i o svoja dva prethodna romana: „Tvoj sam“ i „Ono sve što znaš o meni“.

Neposredna, prirodna i nasmejana na mene je ostavila utisak jedne sasvim normalne osobe, pre svega žene koja se trudi da ostavi trag za sobom. Otkrila je neke veze između njenih romana koje ja nisam uočila, poeziju koja se kroz njih provlači i još neke detalje o njenim junakinjama.

Čitala sam neke od njenih romana (baš ove gore pomenute) i sasvim su OK. Baš kakva je i ona bila večeras, rečita i puna života. Uz aranđelovačku publiku (uvek ima interesantnih pitanja, ne bi ste verovali kakvih, pominjane su tu i sarme i muškarci i još svašta nešto…) jedan sasvim prijatan deo ove tmurne i kišne večeri.

Narodna biblioteka “Sveti Sava” u Aranđelovcu, postoji, verovali ili ne, skoro 150 godina. Verujem da je uvek bilo problema sa finansiranjem, a poslednjih godina, od kada ja tamo radim, uvek manjka novca. Uglavnom nema dovoljno za knjige, ali ovoga puta nema ni za drugi deo novembarske plate a decembarsku i da ne pominjemo !!!

Razumem ja da je, nekome ko treba da finansira ustanovu čije usluge neposredno ne koristi (za osam i po godina rada, na prste mogu da nabrojim službenike SO koji dolaze po knjige a među nema nikoga sa vrha), mnogo sve što treba da uloži za rad takve ustanove, ali ipak da nema dovoljno za plate jer je “probijen budžet”!?!. Ne znam samo ko je kreirao taj probijeni budžet, kad su radnici Biblioteke, Muzeja i još nekih ustanova ostali bez plata kojih će možda biti do Nove godine (ako se uradi rebalans budžeta…) a ako ne, 5. januar nije toliko daleko.

Važno je da je imalo dovoljno novca za putovanja po inostranstvu, koncerte (koje sam gledala ali kad sam saznala koliko su koštali uhvatila me vrtoglavica) i još što šta ali za plate nema. Tek da se zna, radnici SO su primili i drugi deo novembarske plate, oni valjda nisu probili budžet.

Istoriju jednog grada čine ustanove koje o toj istoriji brinu. Ustanovu čine radnici svojim radom i brigom o potrebama stanovnika ove opštine koji su biračko telo. Kakvo god.

Svaki razlog je dovoljno dobar da se vidi neka nova pozorišna predstava. Za mene su jesen i proleće pravo vreme za pozorište. Leti predstava nema, zimi su aktuelni praznici, ali su zato jesen i proleće savršeni.

Sinoć smo išli u Beogradsko dramsko pozorište i gledali predstavu “Laka konjica“. Glavni lik je Maks (Mima Karadžić), uspešan poslovni čovek koji je jedne kišne noći, pod uticajem alkohola, pobegao od poslova, neisplaćenih kredita i inspekcija. Tako je stigao u crkvu koja se nalazi u blizini njegovog rodnog mesta, gde upoznaje Marijanu (Zorana Bećić). Ona je restaurator koji radi na fresci, slučajno otkrivenoj ispod naslaga maltera.
U međuvremenu, svi ga traže, zbog nezavršenih privatnih i poslovnih obaveza.

Nisam oduševljena predstavom.Svako koga zanima kraj priče treba da vidi predstavu i donese svoj sud.

Verujem da ste svi već čuli za Aranđelovac, ako ne zbog vode, mermera i Bukulje, onda sigurno zbog nepotrošenih budžetskih para datih u republičku kasu a najsigurnije zbog događaja oko emisije “Peščanik“.

Sinoć sam, posle svega onoga što se izdešavalo u ovom gradu, uporno pokušavala da se ukonektujem na internet (imam ADSL vezu, da ne bude zabune), pogledam komentare i ostavim svoje, ali uzalud. Ni makac. Server je, kažu, bio spor. Verovatno pod utiskom svega onoga što se ovde dogodilo. Spori ljudi, prilično neobavešteni, uz vodstvo onih malo bržih i eto… Još jedna sramota za ovaj grad.

Ne razumem samo zašto su “svi oni koji nisu sa mnom, protiv mene” i zašto ti koji se ne slažu sa bilo čim, ne spreme lepo pitanja, argumente i dokažu da su u pravu, nego “puc, puc, ožeži, ožeži,..” pa da se ratuje.

Što bi rekao jedan naš prijatelj, sa kojim smo gledali snimke ove tribine “Ko vas, ljudi, sad napada?”

Da se razumemo, B92 gledam retko, jer ne volim “Velikog brata” i užasno me nervira kada se stalno prikazuju detalji iz “kuće”, ali nisam ponela plakate i zastave i lepo maskirana otišla da branim Srbiju od “Velikog brata”. Jednostavno ne gledam.

Volim da se probudim sama, bez trzanja i skakanja, naročito kada ne radim prvu smenu. Zato, najčešće, uveče pred spavanje isključim telefon.

Sinoć zaboravih da to uradim i oko pola 2, kako sam kasnije utvrdila, me probudi dotična naprava. Javi mi se uplakani ženski glas, koji jedva čujno, kroz suze, isprekidano kaže:

“Jaoj, u bolinici sam, sve me boli, …” i na moja uporna pitanja “Ko je to?” (jer sam mislila da je neko u takvoj situaciji promašio broj telefona) ona odgovara, tiho i sa blagim bosanskim akcentom:

“Ništa te ne čujem, evo doktor će sada…”

Javlja se “Doktor”, glas koji bi mogao da pripada muškarcu od pedesetak godina i počinje da me smiruje (”zna on da sam se ja već malo uplašila…”) i da se raspituje za detalje sa kim razgovara.

Do tada sam se već rasanila i posle svakog njegovog pitanja, koja su uglavnom bila usmerena ka tome da sazna što više o meni i porodici koju imam, počela sam da pitam koga oni traže i zbog čega. Kada sam mu jasno i prilično glasno rekla da moja majka ni slučajno nije osoba sa kojom sam prvo razgovarala a onda on počeo da me ubeđuje da je to ipak bio moj brat (!?!) i da je on lekar VMA (koji se, naravno, nije predstavio), već sam počela da vičem. Na moj povišen ton, odgovorio je uvređenim : “Vi mi ne vjerujete?” i naravno, onako preteći: “Pa, provjerite! …” To je bio kraj razgovora.

Dugo posle toga nisam zaspala, ne zbog nekog straha već od besa i osećaja nemoći, jer realno svake noći može neko tako da me zivka a ja nisam sigurna da postoji način da se od toga zaštitim. Nemam identifikaciju na telefonu a i da imam, u pola dva noću, bez naočara i u žurbi da se što pre javim da se ne bi probudili svi u kući, ne znam koliko bi mi značila…

Hor o kome pišem je osnovan još 1999.godine, kao što mu ime i kaže, kao crkveni hor. Detalje možete videti na zvaničnoj prezentaciji opštine Topola. Sa ovim horom su sarađivali moji ko-pevači iz aranđelovačkog hora (da, Aranđelovac IMA hor ali o tome u  sledećem članku…) i bili naši gosti.

Sinoć je u punoj sali restorana “Aleksandar” u Aranđelovcu bio koncert ovog hora, pod rukovodstvom dirigenta Marije Rakonjac. Repertoar je bio vrlo šarolik, bilo je tu delova liturgije, ruskih napeva i narodnih pesama. Sve je bilo dobro, mada su se meni najviše dopale izvedbe duhovnih pesama.

Fotografija nemam, ali i šta bi vredelo da imam, kad ne prenose zvuk, pa ko je bio, čuo je o čemu pričam, a ko nije neka čeka sledeći sličan koncert (nadam se aranđelovačkog hora).