Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

U petak, 21.12.2007. u Aranđelovcu je otvoreno klizalište, na terenu između Muzičke škole i Sportskog centra. Bilo je puno zvanica, balona, vatrometa a kako sam čula (iz nezvaničnih izvora) i polomljenih kostiju usled ulaska na led u cipelama….

Juče sam bila na klizalištu. I kao svaki hairspliter uočila sam nekoliko nedostataka:

• Umesto u 11h klizalište je počelo da radi u 11:40h.
• Ne postoje oramarići ili bilo kakva mesta za ostavljanje obuće.
• Nema nikoga ko bi vam rekao koliko jako treba da se zategnu pertle na klizaljkama, što je jako bitno koliko se sećam časova klizanja…
• Nema nikoga da objasni bar osnovne korake za početnike koji su 90% posetilaca.
• Još uvek se led ne ravna mašinom nego ručno, pa je malo grbav.
• Još uvek nema mogućnosti kupovine karte za pola sata klizanja iako je sat vremena puno (naročito ako ste prvi put na ledu i imate od 5 do 7 godina).

Ali, važno je da je počelo. Možda se poprave u hodu

Svakoga dana, kada se dokopam interneta, prvo proverim šta ima novo na blogovima za koje sam se pretplatila (Google Reader, probajte, baš je super :)) a zatim i svoju poštu.

Danas sam prošitala nove vesti na Mooshema blogu a u vezi su sa akcijom i pričom “Da li si ti David?”. Tek da imamo blagi uvid u to kako se to radi na “trulom zapadu” koji mnoge stvari NE finansira iz džepova poreskih obveznika (tipa: političke partije, predsedničke izbore, proslave u novogodišnjoj noći,…). Pročitajte sami. Napisala Sasha.

Već neko vreme pratim dešavanja oko akcije “Da li si David?” koju je započela Tatjana Vehovec iz Novog Sada. Odjeci ove akcije stigli su i do TV B-92, a mislim da treba da se pomene gde god je moguće, da se dalje čuje.

Želim samo da kažem da podržavam ovu i slične akcije kojima se stvarno nešto može učiniti, a da su vlast bahate, bahate su. Gradonačelnik Aranđelovca je dr Radosav Švabić iz SRS (da čudne koincidencije), i za tri koncerta na kojima nije bilo ni 2.000 ljudi (ukupno) (Ar ima oko 25.000 stanovnika, cela opština preko 50.000) je letos dato oko 40.000 €. Naravno, to nisu zvanični podaci jer se do njih i ne može doći, ali ako je cifra i približno tolika, mnogo je. Mi u gradu nismo imali Tatjanu i žao mi je zbog toga.

Vlast biraju građani i njima vlast treba da podnosi izveštaje sa TAČNIM podacima o načinju trošenja našeg novca. Da ne pominjem da mi još uvek nismo primili plate.

Dakle, miša u ruke, samo ste klik daleko od potpisivanja.

Nedelja, 16.12.2007. ekskluzivni restoran “Aleksandar“, Aranđelovac.

Građanska inicijativa “Korak” je organizovala koncert klasične muzike čiji su učesnici bili Kraljevski gudači Svetog Đorđa i Mihael Kofler, flautista. Bio  je to  poslednji koncert ove godine u ovom neobičnom koncertnom ambijentu.

Bavim se muzikom godinama, na različite načine i uvek su me najviše fascinirali gudači, jer pored toga što treba da zapamte note koje treba da odsviraju treba tačno da zapamte i mesta na kojima se sviraju te iste note. Na svim drugim instrumentima je to, ovako ili onako, obeleženo.

Kraljevski gudači Sv. Đorđa su zvučali sjajno a šlag na torti ove muzičke nedelje bio je gost, Mihail Kofler sa sjajnim izvođenjem koncerta E. Baha. Bilo je pravo uživanje slušati ga ali i gledati koliko je neko opčinjen muzikom.

Program koncerta je izgledao ovako:

• Corelli A. (1653-1713) Concerto grosso op.6, no. 8, Fato per la notte di natale
• Boccherini L. (1743-1805) Rondo u C-duru (violončelo solo Dušan Stojanović)
• Bach E. C. PH (1714-1788) Koncert za flautu solo i gudače

Baš je bilo lepo, šta drugo reći.

Svetlana Lukić je pre nekog vremena, kad je bilo svo ono ludilo oko otkazivanja promocije “Peščanika” u Aranđelovcu, rekla: ” da u Srbiji u narednom periodu ni fizički neće biti mesta da se iskaže drugačije mišljenje…” I, na moju veliku žalost, bila je u pravu.

Na TV B-92 vidim pre neki dan vest iz Stare Pazove “Đorđe Balašević definitivno ne drži koncert u ovom mestu”. I zgrozim se.

Kad je u mom gradu sprečeno održavanje “Peščanika” bilo mi je loše, ali opet je to nekako imalo veze sa politikom, neslaganjem ovih i onih, kakav god da je moj stav o svemu tome bio.

Đorđe Balašević nije zabranjivan ni u vreme Miloševića. Nemam šta više da dodam.

Krenem jutros malo pre 7 na posao. Oko mene sve lepo, belo. Krovovi, krošnje drveća, trotoari i kolovozi.

Kao i svake godine, bez obzira da li je novembar ili februar, JKP “Bukulja” uvek bude iznenađeno snegom. Tako da su ovoga jutra, ne baš tako malobrojni automobili klizali uz i niz glavnu ulicu jer sneg nije bio ni raščišćen niti je bila bačena so.

Eto, tek da napomenem.

U subotu, 8.12.2007. u već pomenutoj sali Centra za kulturu i obrazovanje, na spratu, održana je promocija romana “Kosovo i jedna ljubavna priča“, autora Saše Simonovića (koji je sada direktor Centra za kulturu i obrazovanje). Izdavač je Narodna biblioteka “Sveti Sava” u čije ime je roman predstavila direktor Rada Novičić. Pored autora, u promociji je učestvovala i Isidora Bjelica.

U svetlu događaja vezanih za (ne)finansiranje nekih ustanova koje su na budžetu Opštine, a finansiranje drugih, nisam htela da napišem članak o promociji. Onda me je malo prošao bes, malo sam razmislila i zaključila da je pomenutom g. Simonoviću samo plus to što se bori za svoje fondove koje (uspešno) koristi za promocije knjiga pisaca koji su retko dolazili, za gostovanje poznatih pozorišnih predstava, pa i za svoje radnike. I za roman, kad već može, bolje nego za reprezentaciju. Tako da ovim, nadam se, ispravljam grešku.

Što bi rekla prof. Đorđević: “Knjiga je, za čudo, dobra.” Ne znam zašto “za čudo”, valjda nije očekivala nešto dobro i ovom gradu, ali roman je sažet, pun informacija i zaplet je vrlo uverljiv i moguć. Po rečima autora “knjiga je pisana brzo i čita se brzo”. Roman ima 162 stranice, pa ne zahteva mnogo vremena, tako da koga god zanima šta okolnosti mogu da urade od velike ljubavi, treba da je pročita.

Promocija je bila dinamična i bilo je to još jedno interesantno veče, bez nemira, u Aranđelovcu.

Večeras je u sali Centra za kulturu i obrazovanje u Aranđelovcu (ne, nije to ONA sala tog Centra, ovo je ona na spratu, u kojoj se promocije održavaju ) gost bila Mirjana Bobić-Mojsilović koja je održala književno veče, i predstavila svoj najnoviji roman „Srce moje“. Pored toga je govorila i o svoja dva prethodna romana: „Tvoj sam“ i „Ono sve što znaš o meni“.

Neposredna, prirodna i nasmejana na mene je ostavila utisak jedne sasvim normalne osobe, pre svega žene koja se trudi da ostavi trag za sobom. Otkrila je neke veze između njenih romana koje ja nisam uočila, poeziju koja se kroz njih provlači i još neke detalje o njenim junakinjama.

Čitala sam neke od njenih romana (baš ove gore pomenute) i sasvim su OK. Baš kakva je i ona bila večeras, rečita i puna života. Uz aranđelovačku publiku (uvek ima interesantnih pitanja, ne bi ste verovali kakvih, pominjane su tu i sarme i muškarci i još svašta nešto…) jedan sasvim prijatan deo ove tmurne i kišne večeri.

Narodna biblioteka “Sveti Sava” u Aranđelovcu, postoji, verovali ili ne, skoro 150 godina. Verujem da je uvek bilo problema sa finansiranjem, a poslednjih godina, od kada ja tamo radim, uvek manjka novca. Uglavnom nema dovoljno za knjige, ali ovoga puta nema ni za drugi deo novembarske plate a decembarsku i da ne pominjemo !!!

Razumem ja da je, nekome ko treba da finansira ustanovu čije usluge neposredno ne koristi (za osam i po godina rada, na prste mogu da nabrojim službenike SO koji dolaze po knjige a među nema nikoga sa vrha), mnogo sve što treba da uloži za rad takve ustanove, ali ipak da nema dovoljno za plate jer je “probijen budžet”!?!. Ne znam samo ko je kreirao taj probijeni budžet, kad su radnici Biblioteke, Muzeja i još nekih ustanova ostali bez plata kojih će možda biti do Nove godine (ako se uradi rebalans budžeta…) a ako ne, 5. januar nije toliko daleko.

Važno je da je imalo dovoljno novca za putovanja po inostranstvu, koncerte (koje sam gledala ali kad sam saznala koliko su koštali uhvatila me vrtoglavica) i još što šta ali za plate nema. Tek da se zna, radnici SO su primili i drugi deo novembarske plate, oni valjda nisu probili budžet.

Istoriju jednog grada čine ustanove koje o toj istoriji brinu. Ustanovu čine radnici svojim radom i brigom o potrebama stanovnika ove opštine koji su biračko telo. Kakvo god.

Svaki razlog je dovoljno dobar da se vidi neka nova pozorišna predstava. Za mene su jesen i proleće pravo vreme za pozorište. Leti predstava nema, zimi su aktuelni praznici, ali su zato jesen i proleće savršeni.

Sinoć smo išli u Beogradsko dramsko pozorište i gledali predstavu “Laka konjica“. Glavni lik je Maks (Mima Karadžić), uspešan poslovni čovek koji je jedne kišne noći, pod uticajem alkohola, pobegao od poslova, neisplaćenih kredita i inspekcija. Tako je stigao u crkvu koja se nalazi u blizini njegovog rodnog mesta, gde upoznaje Marijanu (Zorana Bećić). Ona je restaurator koji radi na fresci, slučajno otkrivenoj ispod naslaga maltera.
U međuvremenu, svi ga traže, zbog nezavršenih privatnih i poslovnih obaveza.

Nisam oduševljena predstavom.Svako koga zanima kraj priče treba da vidi predstavu i donese svoj sud.