Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Verujem da ste svi već čuli za Aranđelovac, ako ne zbog vode, mermera i Bukulje, onda sigurno zbog nepotrošenih budžetskih para datih u republičku kasu a najsigurnije zbog događaja oko emisije “Peščanik“.

Sinoć sam, posle svega onoga što se izdešavalo u ovom gradu, uporno pokušavala da se ukonektujem na internet (imam ADSL vezu, da ne bude zabune), pogledam komentare i ostavim svoje, ali uzalud. Ni makac. Server je, kažu, bio spor. Verovatno pod utiskom svega onoga što se ovde dogodilo. Spori ljudi, prilično neobavešteni, uz vodstvo onih malo bržih i eto… Još jedna sramota za ovaj grad.

Ne razumem samo zašto su “svi oni koji nisu sa mnom, protiv mene” i zašto ti koji se ne slažu sa bilo čim, ne spreme lepo pitanja, argumente i dokažu da su u pravu, nego “puc, puc, ožeži, ožeži,..” pa da se ratuje.

Što bi rekao jedan naš prijatelj, sa kojim smo gledali snimke ove tribine “Ko vas, ljudi, sad napada?”

Da se razumemo, B92 gledam retko, jer ne volim “Velikog brata” i užasno me nervira kada se stalno prikazuju detalji iz “kuće”, ali nisam ponela plakate i zastave i lepo maskirana otišla da branim Srbiju od “Velikog brata”. Jednostavno ne gledam.

Volim da se probudim sama, bez trzanja i skakanja, naročito kada ne radim prvu smenu. Zato, najčešće, uveče pred spavanje isključim telefon.

Sinoć zaboravih da to uradim i oko pola 2, kako sam kasnije utvrdila, me probudi dotična naprava. Javi mi se uplakani ženski glas, koji jedva čujno, kroz suze, isprekidano kaže:

“Jaoj, u bolinici sam, sve me boli, …” i na moja uporna pitanja “Ko je to?” (jer sam mislila da je neko u takvoj situaciji promašio broj telefona) ona odgovara, tiho i sa blagim bosanskim akcentom:

“Ništa te ne čujem, evo doktor će sada…”

Javlja se “Doktor”, glas koji bi mogao da pripada muškarcu od pedesetak godina i počinje da me smiruje (”zna on da sam se ja već malo uplašila…”) i da se raspituje za detalje sa kim razgovara.

Do tada sam se već rasanila i posle svakog njegovog pitanja, koja su uglavnom bila usmerena ka tome da sazna što više o meni i porodici koju imam, počela sam da pitam koga oni traže i zbog čega. Kada sam mu jasno i prilično glasno rekla da moja majka ni slučajno nije osoba sa kojom sam prvo razgovarala a onda on počeo da me ubeđuje da je to ipak bio moj brat (!?!) i da je on lekar VMA (koji se, naravno, nije predstavio), već sam počela da vičem. Na moj povišen ton, odgovorio je uvređenim : “Vi mi ne vjerujete?” i naravno, onako preteći: “Pa, provjerite! …” To je bio kraj razgovora.

Dugo posle toga nisam zaspala, ne zbog nekog straha već od besa i osećaja nemoći, jer realno svake noći može neko tako da me zivka a ja nisam sigurna da postoji način da se od toga zaštitim. Nemam identifikaciju na telefonu a i da imam, u pola dva noću, bez naočara i u žurbi da se što pre javim da se ne bi probudili svi u kući, ne znam koliko bi mi značila…

Hor o kome pišem je osnovan još 1999.godine, kao što mu ime i kaže, kao crkveni hor. Detalje možete videti na zvaničnoj prezentaciji opštine Topola. Sa ovim horom su sarađivali moji ko-pevači iz aranđelovačkog hora (da, Aranđelovac IMA hor ali o tome u  sledećem članku…) i bili naši gosti.

Sinoć je u punoj sali restorana “Aleksandar” u Aranđelovcu bio koncert ovog hora, pod rukovodstvom dirigenta Marije Rakonjac. Repertoar je bio vrlo šarolik, bilo je tu delova liturgije, ruskih napeva i narodnih pesama. Sve je bilo dobro, mada su se meni najviše dopale izvedbe duhovnih pesama.

Fotografija nemam, ali i šta bi vredelo da imam, kad ne prenose zvuk, pa ko je bio, čuo je o čemu pričam, a ko nije neka čeka sledeći sličan koncert (nadam se aranđelovačkog hora).

Što bi rekao onaj nestrpljivi tršavi klinac iz reklamnog spota: “Sad sam OK!”… i ja sam tek sad OK… naravno, ova moja priča se ne odnosi na bilo kakvo jelo ili piće, već na pročitanu trilogiju već pominjanih autora Daglasa Prestona i Linkolna Čajlda.

Serija događaja u muzeju, kako bi ih ja nazvala, počinje knjigom “Kabinet čudesa” u kojoj sam se prvi put susrela sa neobičnim agentom Pendergastom i o kojoj sam već i pisala. Posle kompletnog ludila u Njujorškom prirodnjačkom muzeju, agent Pendergast odlazi u Kanzas, gde nailazi na vrlo neobičan slučaj, naizgled nasumičnih ubijanja i kasapljenja u nepreglednim poljima kukuruza, što je opisano u knjizi “Mrtva priroda sa vranama”.
Diogenova trilogija, kako se može nazvati, počinje knjigom “Sumpor”. Ritualna ubistva koja niko ne može da objasni pobuđuju pažnju, koga drugog, do agenta Pendergasta koji ima vrlo efikasne ali tajne izvore informacija. U čitavoj zbrci neobjašnjivih događaja agenta Pendergast prepoznaje tragove svog retko pominjanog mlađeg brata, Diogena, fizički jako sličnom Pendergastu ali na sasvim suprotnoj strani zakona i morala. Narednik Vinsent D’Agosta, koji pomaže u rešavanju slučajeva, koga je agent upoznao još ranije, tu je kao jedan od retkih ljudi u koje Pendergast ima poverenja .
“Ples smrti” okuplja sve likove iz prethodnih romana, Noru Keli, kustosa muzeja, njenog supruga, novinara Bila Smitbeka, Vinsenta D’Agostu i ženu u koju je zaljubljen a koja je kapetan u njujorškoj policiji Loru Hejvud. Svi su na različitim zadacima i izgleda kao da su i na različitim stranama a agent Pendergast se bori protiv svoga brata, čije poteze ne može u potpunosti da predvidi.

I konačno, zahvaljujući izdavačkoj kući “Solaris”, do mojih ruku je stigao ključni roman o braći Alojzijusu i Diogenu Pendergastu, “Knjiga mrtvih”. Mesto dešavanja je, ponovo, Njujork, prirodnjački muzej u kome se sprema nova izložba koja bi trebala da skrene pažnju sa prethodnih, nemilih, događaja u muzeju. U isto vreme, Diogen se približava finalu onoga što je spremao godinama, kao osvetu svome bratu na prvom mestu a onda i svima ostalima.

Sjajno štivo, naročito za sve one koji vole dobre krimiće. I imaju dovoljno vremena da ih pročitaju

Što bi rekao onaj nestrpljivi tršavi klinac iz reklamnog spota: “Sad sam OK!”… i ja sam tek sad OK… naravno, ova moja priča se ne odnosi na bilo kakvo jelo ili piće, već na pročitanu trilogiju već pominjanih autora Daglasa Prestona i Linkolna Čajlda.

Serija događaja u muzeju, kako bi ih ja nazvala, počinje knjigom “Kabinet čudesa” u kojoj sam se prvi put susrela sa neobičnim agentom Pendergastom i o kojoj sam već i pisala. Posle kompletnog ludila u Njujorškom prirodnjačkom muzeju, agent Pendergast odlazi u Kanzas, gde nailazi na vrlo neobičan slučaj, naizgled nasumičnih ubijanja i kasapljenja u nepreglednim poljima kukuruza, što je opisano u knjizi “Mrtva priroda sa vranama”.
Diogenova trilogija, kako se može nazvati, počinje knjigom “Sumpor”. Ritualna ubistva koja niko ne može da objasni pobuđuju pažnju, koga drugog, do agenta Pendergasta koji ima vrlo efikasne ali tajne izvore informacija. U čitavoj zbrci neobjašnjivih događaja agenta Pendergast prepoznaje tragove svog retko pominjanog mlađeg brata, Diogena, fizički jako sličnom Pendergastu ali na sasvim suprotnoj strani zakona i morala. Narednik Vinsent D’Agosta, koji pomaže u rešavanju slučajeva, koga je agent upoznao još ranije, tu je kao jedan od retkih ljudi u koje Pendergast ima poverenja .
“Ples smrti” okuplja sve likove iz prethodnih romana, Noru Keli, kustosa muzeja, njenog supruga, novinara Bila Smitbeka, Vinsenta D’Agostu i ženu u koju je zaljubljen a koja je kapetan u njujorškoj policiji Loru Hejvud. Svi su na različitim zadacima i izgleda kao da su i na različitim stranama a agent Pendergast se bori protiv svoga brata, čije poteze ne može u potpunosti da predvidi.

I konačno, zahvaljujući izdavačkoj kući “Solaris”, do mojih ruku je stigao ključni roman o braći Alojzijusu i Diogenu Pendergastu, “Knjiga mrtvih”. Mesto dešavanja je, ponovo, Njujork, prirodnjački muzej u kome se sprema nova izložba koja bi trebala da skrene pažnju sa prethodnih, nemilih, događaja u muzeju. U isto vreme, Diogen se približava finalu onoga što je spremao godinama, kao osvetu svome bratu na prvom mestu a onda i svima ostalima.

Sjajno štivo, naročito za sve one koji vole dobre krimiće. I imaju dovoljno vremena da ih pročitaju

Bukulja je 696m visoka planina u čijem podnožju se udobno protegao Aranđelovac. Planinarsko društvo je još, davnih dana, utabalo staze kojima se može stići do vrha, ali je sve to malo više reklamirano poslednjih godina.
Kad god mi vreme dozvoli, idem u šetnje do vrha Bukulje. Pošto živim na drugom kraju grada, do podnožja idem automobilom, da skratim put i preskočim prolazak kroz smog, i onda krećem. Društvo mi najčešće pravi najmlađa ćerka, ali ponekad nagovorim i stariju decu.
Planinska staza, sa nekim totalno nemaštovitim imenom (nešto kao “Serpentina” ili tako nešto, moram da proverim…) duga je oko 2000m i laganim hodom može da se pređe za 1h. Jana i ja se penjemo 50 minuta do vrha.
Novost vredna hvale na samom vrhu je osmatračnica sa koje je pogled stvarno prelep. Vredi prošetati se do gore, makar samo zbog prizora, da ne pominjem koliko je zdravo provesti nekih dva-tri sata na čistom vazduhu i odabranom društvu..

Jesenji dani donose kišu, vetar, gomile lišća po trotoarima, slave i nove pozorišne predstave. Možda nije jasna veza imeđu slavske trpeze i pozorišta, ali ima je

U četvrtak, 8.11.2007., bili smo u Beogradu u gostima kod rođaka na slavi. Pošto koristimo svaku priliku da odgledamo neku pozorišnu predstavu, uputili smo se ka Zvezdara teatru, jer smo imali još nekih obaveza u tome delu grada. Predstava koje je bila na repertoaru nije mi bila primamljiva, pa smo produžili do Beogradskog dramskog pozorišta (www.bdp.co.yu) . Predstava je počinjala u 20.30h, što nam je dalo dovoljno vremena za neku sitniju kupovinu i parking.

“Igra parova” je predstava u kojoj igraju: Elizabeta Đorđevska (Sonja), Aleksandar Alač (Bernard), Neda Arnerić (Vera) i Dragiša Milojković (Ivan). Bračni par ljudi srednjih godina, Bernard i Sonja, čekaju svoje dugogodišnje prijatelje Veru i Aljošu da dođu na večeru. Sve je kao i uvek, sitni komentari i šale na račun gostiju i podsećanja na neke zajedničke momente, sve dok se Vera ne pojavi sa Ivanom, mladićem prilično mlađim od nje i time poremeti čitav ritual. Sonjino iznenađenje, Bernardovo zgranjavanje i nonšalancija Vere i Ivana. Počinje igra parova, koja uopšte nije nemoguća u stvarnom životu.

Autor Matijaž Zupančić je pokazao kolika može da bude razlika između predstave o nečijem životu i onoga kakav je taj život stvarno.

Sjajna glumačka ekipa, vođena režijom Milice Kralj, dobra muzika, scenografija koja ne odvraća pažnju od radnje predstave,… sve je doprinelo da uživamo u predstavi. Još jednom, bravo, celoj ekipi.

“Jakuzzi u liftu” Mirjane Đurđević (nagrađene nagradom “Žensko pero” za roman “Deda Rankove riblje teorije”) je simpatičan roman o našoj stvarnosti i svim onim (ne)mogućim situacijama koje su, ponekad, naša stvarnost.

Osim stručnih izraza koje koriste geodete i njima srodni stručnjaci, roman je napisan svima nama razumljivim jezikom.

Za trenutke odmora, bez opterećivanja, sve dok ovu izmaštanu situaciju ne smestimo u svakodnevicu.

Vremena se menjaju, pa tako i neke stvari na koje smo navikli. Tako je ove godine, Sajam knjiga otvoren u ponedeljak 22.10.2007. god., za razliku od prethodnih kada je otvaran utorkom. Nisam baš najbolje razumela poentu pomeranja otvaranja/zatvaranja, ali zašto da ne?

Kao i svake godine, po prirodi posla, otišla sam na Sajam. Ovoga puta sam imala mnogo više posla nego inače (dve koleginice manje u timu i odmah više štandova po osobi…), ali šta da se radi.

Obišla sam parter i prvi nivo hale 1 i halu 14 (nju sam više protrčala, jer se vreme polaska bližilo) i bilo je tu puno lepih stvari. Na žalost, zbog već objašnjenih detalja, nisam imala puno vremena da razgledam knjige zadovoljstva radi, ali sam, uz posao uspela da pogledam po nešto.

Omiljeni štandovi su mi štandovi sa dečijim knjigama, naročito Ružno pače u mnogome zapostavljen štand, bar što se medija tiče. Junaci koji žive na stranicama njihovih knjiga su neodoljiva Caca, Cica, Sara B. Savić i nova družina 4 i po prijatelja

Tu su nezaobilazni Kreativni centar (www.kreativnicentar.co.yu), Evro-Giunti, Laguna (www.laguna.co.yu), Samizdat B92, Solaris (www.solaris-ns.com), Bookland, Portalibris (www.portalibris.co.yu), Mono i Manjana (www.monoimanjana.co.yu), JRJ, Mali Nemo, Legenda i još mnogo, mnogo drugih, da ne nabrajam.
Iako nije bio tzv. “školski dan” bilo je mnogo dece koja nisu bila baš mnogo zainteresovana za knjige koliko za grickalice, sokove i razgovore mobilnim telefonima.

Dakle, standardno, puno knjiga, puno ljudi, veliki izbor, a cene, kako za koga. Pa, ako imate vremena, živaca i određene fondove, svakako prošetajte sajmom.

Vremena se menjaju, pa tako i neke stvari na koje smo navikli. Tako je ove godine, Sajam knjiga otvoren u ponedeljak 22.10.2007., za razliku od prethodnih kada je otvaran utorkom. Nisam baš najbolje razumela poentu pomeranja otvaranja/zatvaranja, ali zašto da ne?

Kao i svake godine, po prirodi posla, otišla sam na Sajam. Ovoga puta sam imala mnogo više posla nego inače (dve koleginice manje u timu i odmah više štandova po osobi…), ali šta da se radi.

Obišla sam parter i prvi nivo hale 1 i halu 14 (nju sam više protrčala, jer se vreme polaska bližilo) i bilo je tu puno lepih stvari. Na žalost, zbog već objašnjenih detalja, nisam imala puno vremena da razgledam knjige zadovoljstva radi, ali sam, uz posao uspela da pogledam po nešto.

Omiljeni štandovi su mi štandovi sa dečijim knjigama, naročito Ružno pače u mnogome zapostavljen štand, bar što se medija tiče. Junaci koji žive na stranicama njihovih knjiga su neodoljiva Caca, Cica, Sara B. Savić i nova družina 4 i po prijatelja

Tu su nezaobilazni Kreativni centar (www.kreativnicentar.co.yu) , Evro-Giunti, Laguna (www.laguna.co.yu), Solaris, Portalibris, Mono i Manjana, JRJ, Mali Nemo, Legenda i još mnogo, mnogo drugih, da ne nabrajam.