Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Ovo godine je treći put  održana manifestacija “Brezovačka zavetina”, dani narodnog stvaralaštva u Brezovcu.

Sve je počelo u četvrtak u 18h u hotelu “Izvor” (ne, hotel ne radi, nego u nekoj kvazi trpezariji, da ne opisujem detalje, mislim da je bilo i boljih mesta za ovu promociju…) gde je predstavljena knjiga prof. dr Radenka Lazarevića “U carstvu tame i tišine”. Knjiga je sastavljena od autentičnih dnevničkih zapisa tokom otkrivanja ili uređenja pećina u Srbiji koje je ovaj speleolog tokom svog radnog veka obišao. A mnogo ih je takvih. Posle razgovora o knjizi, prikazana su dva dokumentarna filma.

U isto vreme, u petak, otvorena je izložba etno-fotografije Slaviše Živkovića “Kuće iz Srbije” u Maloj galeriji.

Program je nastavljen u nedelju u 16h druženjem sa Rašom Popovim i kasnije promocijom knjige Zdravka Janjevića “Pola veka sa narodom za novine”.

I to je bilo to. Nisam sve ispratila uživo, kažu da je bilo lepo koliko je moglo da bude po ovom groznom vremenu.

Juče smo bili na izletu, pa nisam stigla da opišem sva događanja drugog dana Festivala.

Subota je bila vrela, ne znam kako su izdržali svi oni ljudi na štandovima izdavača. Ja sam svome kolegi nosila hladnu nes da se malo osveži

Elem, u 17h je otvorena izložba keramike  o kojoj je govorila Ljubica Ranković, viši kustos Narodnog Muzeja.

Dalje su se događaji nizali određenim redosledom, od kojih sam ja najavljivala pesnika Radoslava Zlatanovića (17:30h), mr Vasu Pavkovića (19h) koji je govorio o romanu Saše Simonovića “Kosovo i jedna ljubavna priča” (čitala i odlomak iz romana) i Mariju Jurišić (predstavljanje njenog romana “Moć pokore”) u 20:30h. Festival je zatvorio Matija Bećković, posle koga su nastupili solisti grupe Renesans.

Sve u svemu, mislim da je bilo baš dobro. Konačno, opet nešto lepo kod nas u gradu. I ja deo toga

Pre dve godine je, u organizaciji Turističke organizacije Aranđelovca, u saradnji sa Narodnom bibliotekom i Centrom za kulturu, u Domu omladine održan Prvi mini-sajam knjige. Bilo je to interesantno videti ( i u tome učestvovati) ali taj sajam, kao takav, nije zaživeo. Ove godine je organizaciju nečeg sličnog samo po ideji ali različitog po mestu i načinu održavanja preuzeo Centar za kultutu i obrazovanje, uz suorganizaciju Narodne Biblioteke, Narodnog Muzeja i Turističke organizacije,  pa je jutros u 11h otvoren Prvi letnji festival knjige u Aranđelovcu.

Moja uloga u svemu ovome je jedna od stvari koje dobro radim (skromnosti nikad dosta ) pa sam jedna od voditeljki programa. Glavnija

Ipak, biti angažovana skoro ceo dan je prilično naporno, pa nisam stigla do sad ni da opišem događanja. Kako ima vrednijih od mene samo ću usmeriti zainteresovane tamo gde je sve lepo detaljno opisano.

Moji utisci? Prilično pozitivni, mada zamračeni nekim ružnim, pozadinskim stvarima,  ali ne bih dalje o tome. Trg izgleda i zvuči sasvim drugačije nego prošle nedelje kada je u vreme vašara tamo bilo kao pod “šatrom”. Svuda su postavljeni strelice koje pokazuju gde su, od prilike, Biblioteka, muzej, Centar za kulturu i sl. Čak postoje i ulice sa simpatičnim imenima: Ulica Renesanse i tome slično, verovatno po ugledu na Sajam knjiga. Posetilaca ima, naročito kad premane vrućina (kako bi rekli naši stari)

Promocije knjiga su sasvim solidno propraćene, čak sam prijatno iznenađena brojem slušalaca. Pozorišna predstava “Kovači” Teatra PULS iz Lazarevca je bila sasvim OK, još da mi nije šuštala ona fontana u pozadini pa da sve lepo čujem, al’ dobro.

I sutra sam tamo. U 9h se otvaraju štandovi u 17h počinje program. Možda se setim da ponesem foto-aparat

Stranka stoji pored najnovijih knjiga koje su izložene na polici. Bibliotekarka prolazi pored nje i kaže:

“Uzmi ovu novu knjigu od Davida Albaharija, sigurno je dobra.”

Pošto znam da na polici nema knjiga Davida Albaharija, ukapiram o kojoj knjizi se radi i kažem: “To je knjiga koju je napisao Filip David“.

Uporna koleginica kaže: “To mu je sin, mora da i on dobro piše”

18. avgusta u 11h otvoren je novi “Fortuna market”. Tragovi otvaranja vide se na ulaznim vratima, na kojima je popucalo staklo…

Već sam dva-tri puta bila tamo, ali tek juče natenane prošetala i sve dobro osmotrila. Sve je uredno, čisto, sa mnogo više prostora nego ranije, odvojeno u određene celine. I ne sviđa mi se. Iako je sve preglednije i, što bi rekli današnji klinci, moćnije, to više nije ona Fortuna po kojoj sam volela da šnjuvam. Sad je to moderni, dobro organizovani, sterilni market.

Jedan moj poznanik, Mile , je pre nekoliko dana išao u poslovnicu MTS-a ovde u Aranđelovcu, zbog isteka ugovora koji ima. Pošto je prethodni ugovor istekao, on je hteo da obnovi ugovor, promeni tarifu i kupi novi telefon. Obzirom da traženog modela telefona nije bilo, šefica poslovnice je predložila da naruči telefon iz centrale i da ga pozove kad telefon stigne. U međuvremenu je šefica otišla na odmor a neko od radnika je zvao Mila da mu kaže da će, ipak, telefon sa sve ugovorom stići na njegovu ličnu adresu. Tada je još jednom Mile pitao za uslove ugovora sa tom novom tarifom i koje su cene nekih drugih telefona ako pomenuti model ne stigne i ostalo je da se telefon sačeka.

Post-express je u stilu imena brzo doneo telefon, ali je cena koja je trebala da bude plaćena  za paket bila skoro 2.000 din veća, što znači da su poslali ugovor za paket BEL 50 (stari) umesto za MIX 500 (novi). Naravno usledili su pozivi poslovnici, osobi koja je sve to i zamešala (jer nije dovoljno pažljivo saslušala korisnika) i dalje u krug, do ubeđivanja da nikako ne može to da se reši, ugovor je poslat sa telefonom i treba da se plati ta cena a  posle nije problem da se zameni paket !!!

Upornost se isplati, pa je, obzirom da uvek postoji rešenje ( u ovom slučaju: neću da preuzmem paket, paket se vrati u MTS express, poslovnica poruči ponovo telefon ali na svoju adresu, pozove korisnika da tamo potpiše ugovor i preuzme telefon i eto) telefon vraćen i sada se čeka dalja akcija radnika poslovnice. (”Mož’ da bide, ne mora da znači”)

Dakle, “MTS imate prijatelje!” …  ‘al za malo…

U subotu ujutru smo krenuli na vikend kod prijatelja iz Sevojna. Nije bila velika gužva na putu, tako da smo blizu Užica bili oko 11h. Krcate užičke ulice su nas malo usporile ali ni to nije predugo trajalo. Na samo jezero Perućac stigli smo nešto malo pre12.

Splav naših domaćina je simpatičan, minimalistički opremljen, verovatno kao i svi ostali takvi splavovi, ali sa svim potrebnim stvarima za vikend na vodi. Jezero je prilično čisto, mada tu i tamo naleti po neka prazna flaša od vode ili kečapa, kako kad, takvi smo kakvi smo… Dan je bio malo oblačan, što nam je i odgovaralo u odnosu na vrelinu prethodnih dana i baš onako usporen kakvi dani na vodu mogu da budu, laka nirvana. Bilo je tu plivanja, skokova u vodu, pecanja (Čeda je upecao 4-6 riba, zavisi kome priča o tome )… Ukratko, odmor od ludila svakodnevice, bez buke (osim komšija sa susednog splava koji su pevaliiii…), automobila i gužve. Uživancija.

Sa jezera smo otišli u mesto Perućac gde smo našli taj jedan detalj koji će da nam zagorča lep doživljaj (kažu da svaki lep događaj treba začiniti nečim ružnim jer se ružne stvari duže pamte, pa mi po toj poslovici…). Smeštaj.

Naš prijatelj nam je rezervisao sobe u Vili Drina, koja je stvarno sjajno opremljena i uređena. Obzirom da objekat ima dve zvezdice, prijatno sam iznenađena i spoljnim izgledom i unutrašnjim uređenjem. Problem je nastao kada smo ustanovili da u Vili nema trokrevetnih soba (kako smo prvo obavešteni) a ni dovoljno slobodnih dvokrevetnih da se svi udobno smestimo. Ipak, posle nebrojeno telefonskih poziva, podignutog pritiska i milion varijanti, smestili smo se. I lepo proveli noć. Malo nam je splasnulo raspoloženje zbog toga, nešto smo skratili večeru ali je na kraju sve bilo fino.

Nedeljno jutro je bilo oblačno i prohladno. Doručak koji je uračunat u cenu prenoćišta (1970 RSD po osobi) se služi u restoranu Vrelo, gde se reka Vrelo ili “Reka godine” kako je još zovu, najkraća reka u Evropi sa svojih 365m, slapovima uliva u Drinu. Posle toga smo prošetali duž čitavog toka reke , videli ribnjake i izvor. Ta šetnja nas je koštala sat i po vožnje više, jer smo za pola sata zakasnili da prođemo putem koji je bio blokiran zbog auto-trka koje su se tu održavale. I onda smo na Mitrovac otišli preko Kadinjače, pa u krug. I još nekih 4km pešaka do vikendice…

Predeli su predivni, divlji i baš onakvi kakvi treba da budu a ne urbanizovani kakav je npr. Zlatibor. Vazduh je čist i svež. U hladovini je bilo i baš hladno, iako smo svi imali dovoljno debelih stvari, tako da sam ja sve vreme posle ručka provela na okolnim livadama, manje u šetnji a više u lenčarenju na suncu.

Čim su trke završene (oko 16:30h) krenuli smo nazad. I još lepih predela svuda oko nas. I jedno pitanje, koje me ponekad zagolica, kad tako putujem ovom našom prelepom zemljom: kako li bi ovde sve bilo čisto i očuvano da smo neki narod kao Japanci a imamo sve ovo što nam je priroda bogato podarila?

Sinoć u 21h je otvorena terasa iznad bazena hotela “Šumadija”, koja je još jedan novi deo restorana “Aleksandar”. Nisam bila na samom otvaranju ali sam svratila kasnije da vidim kako to sada izgleda.

U prvom delu terase su separei koji podsećaju na čadore sa klupama, baldahinima i jastucima, i izgledaju vrlo udobno. Preko puta njih su obični stolovi. U srednjem delu se stoji i igra, bar je tako bilo sinoć uz muziku nekog DJ-a čije ime nisam zapamtila ( ako negde vidim ‘ću dopišem). Na samom kraju terase je šank do kojeg nisam ni pokušala da dođem, zbog gužve.

To je to, na prvi pogled, ako budem išla još neki put, po danu i još ponesem i aparat, biće fotografija, zbog realnog utiska…

8. avgusta otvoren je Simpozijum “Svet keramike”, koji je izložba radova umetnika koji su stvarali u okviru smotre “Mermer i zvuci”. Izložba je otvorena u Narodnom muzeju a ja, iako sam bila tamo, nešto nisam stigla da napišem post o tome. A onda vidim da sličan takav post postoji i odustanem (klik na “Svet keramike” pa ćete videti).

Meni se izložba dopala. Doduše ima nekih radova za koje baš nisam sigurna šta predstavljaju (a volela bih da znam, ne znam samo zašto ekipa Smotre nije stavila kratka objašnjenja ili bar nazive…) ali su lepi i interesantni, kako koji

Toliko za sada. Večeras ima koncert fado muzike na Otvorenoj sceni u 21h a u i sto vreme se otvara letnja bašta na terasi bazena hotela Šumadija, ako stignem na oba, pišem…

“Sprema se oluja, drhi ceo grad, ulice su puste, zanemele su sad. Prve kišne kapi već pale su na grad…”

Sećate se ove pesme “7 mladih”? Ja je se uvek setim kad počnu da se skupljaju tamni oblaci, da duva vetar i priroda se sprema da pokaže svoju ćudljivost. Tako je bilo i večeras oko 18h, kada su do tada sivi oblaci počeli da dobijaju modro-plavu boju i da izgledaju prilično preteće. Tu promenu je pratio jak vetar, koji je izvesno vreme nosio sve pred sobom, papire, kese pa čak i plastične igračke. Nešto kasnije počela je jaka kiša ali ni blizu po jačini onim kišama koje mogu da naprave problem. Sve je to trajalo negde do 19h, kada se sve smirilo i ostavilo malo tragova.

Volim da gledam manifestacije moći prirode, bez obzira o čemu se radi, da li je to ovakva (kratka) oluja, grȁd, iznenadni sneg ili nešto tako slično što mogu da vidim uživo ili je u pitanju snimak neke takve prirodne pojave. Tada se, na trenutak, setim koliko smo mi ljudi nemoćni pred prirodom, koliko god se trudili da dokažemo suprotno.