Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Moje najstarije dete, moja velika devojčica Jelica je juče, posle dugih 6 godina od kojih su poslednje tri bile posebno naporne, uz sedam različitih nastavnika ZAVRŠILA nižu muzičku školu.

Jako sam ponosna što je jedna od njih osmoro koji su uopšte završili od skoro trideset koji su upisali prvi razred, jedino mi je žao što se nije primila na sve to, već je od četvrtog razreda to već bilo samo da se navežba da se prođe razred. Za ocene nećemo da pitamo, niti komentarišemo, važno je da je to sve GOTOVO.

Sad još samo Čeda

Pamtim precizno i dugo. Mnogo toga, neprebrojive važne i nevažne stvari. Zbog ko zna čega, neka je to usud ili igra sudbine, ne sećam se ni jedne knjige pročitane u okviru školske lektire. Većine ostalih, pročitanih iz interesovanja ili zadovoljstva se sećam.

Takvo stanje stvari je dobro kada gledam predstave rađene po romanima. Onda sve posmatram kao prvi put, bez očekivanja i pretpostavki, predrasuda rekao bi neko.

Sinoć je u aranđelovačkoj dvorani Park gostovalo Kruševačko pozorište sa predstavom Tvrđava, u režiji Nebojše Bradića a po tekstu Meše Selimovića. Za razliku od nekih prethodnih predstava, ova nije ispunila salu bioskopa, ne znam da li zbog naslova, teme ili nečega drugog, ali šteta što ovu predstavu nije videlo još ljudi.

Radnja predstave je smeštena u bilo koje vreme negde na našim prostorima. Glavni akteri se dele na one koji imaju moć (stečenu nelegalnim putem, bar u osnovi) i stiču je sve više i one koji tu moć nemaju i sa svakim danom su manji, slabiji i potrošniji materijal za one prve. Uigrane kombinacije moćnih, za koje prepreke nisu ni sredstva ni ljudi, one slabe, neotporne i nesposobne za borbu u takvom svetu gaze bez milosti.

Predstava nije laka, ni relaksirajuća ali vredi je pogledati.

Čitaonica Narodne biblioteke “Sveti Sava” u kojoj se održavaju književne večeri, odavno nije imala mlađu publiku nego sinoć u 19h, kako je i priličilo obzirom da je pesnikinja koja je predstavila svoju prvu zbirku Jovana Milovančević iz Topole, učenica osmog razreda Osnovne škole “Karađorđe”.

Književnoj večeri nisu prisustvovali recezent knjige i nastavnica srpskog jezika, što je možda i dobro, jer je Jovana imala dovoljno vremena da sama objasni svoje motive i pesme. Zajedno sa starijom drugaricom Sarom Gajić pročitala je nekoliko svojih pesama, prethodno objasnivši zbog čega su napisane i kojim tematskim celinama pripadaju.

“Svaki početak je težak, nestvaran i čudan…” kaže ova nasmejana, komunikativna, rečita, zrela devojčica jasnog glasa. Ne znam kakav je utisak ostavila na vršnjake koji su svaku njenu pesmu ispratili aplauzom, ali su meni njene pesme ulile veliku nadu. Nadu da u vreme kada je rečnik školaraca ograničen na nekih, možda, dvesta reči, postoji dete koje koristi reči kao što su: plela mi je osmeh, šušti ovo šumarje, bojažljivo čarlija, okrviste, naričemo život, … I da još uvek ima nade da će bogatstvo našeg jezika biti sačuvano i prošireno a ne zaboravljeno, iskrivljeno i unakaženo.

Bravo Jovana, samo hrabro dalje!

Aranđelovac je okružen brdašcima i usponima što ne znači da ne bi trebao da ima biciklističku stazu. Volim da vozim bicikl i imam nekoliko prijatelja koji dele tu moju strast. Svi se snalazimo nekako, ali najčešće završimo u gradskoj vožnji kroz gužvu i pretrpane ulice (uz nervozne taksiste kao dodatni rizik) ili u vožnji po prigradskim ulicama što je još veća avantura uz stalnu igru kamiondžija “Prođi što bliže pored neuglednog učesnika u saobraćaju na prevoznom sredstvu sa samo dva točka”.

Evo još jedne ideje za neke nove projekte buduće opštinske vlasti ko god da bude u njoj. Da ne pominjem dobrobiti u vidu bezbednosti, zdravlja i ekologije.

Stvarno se trudim da na blogu ne komentarišem politička zbivanja u gradu ili državi. Nekako ne želim da se nerviram oko stvari koje ne mogu da promenim. Mogu da kažem šta je neko uradio dobro ili loše i mislim da je to dovoljno.

Ali.. Uvek postoji neko “ali”, ovo stvarno ne mogu da ne pomenem. Ne znam kako neki ljudi ne shvataju da je vreme da se sklone sa političke scene. Procenite sami.

Posle predizborne kampanje u kojoj su se stranke ili koalicije predstavljale kako su znale i umele, neko korektno a neko uz drvlje i kamenje za konkurenciju, sačekali smo rezultate.

Doduše, ne znam da li je sve već zvanično objavljeno (nisam bila juče u gradu a od jutros nisam zakačila vesti na lokalnim TV i radio stanicama), ali rezultati raspodele 41. odborničkog mandata u SO Aranđelovac su ovakvi:

• Srpska radikalna stranka 14
• Demokratska stranka i G17+ 12
• Socijalistička partija Srbije 6
• Demokratska stranka Srbije 4
• Nova Srbija 3
• Aranđelovac “Moj grad” 2

Već vidim kako će izgledati novi saziv Skupšine, ali da ne brzam, možda koalicije na nivou Republike donesu neko iznenađenje i možda utiču na koalicije ovde.

Marija Jovanović je postala poznata široj publici po romanu “Spletkarenje sa sopstvenom dušom“, koji je izašao kao izdanje autora 2000. godine i ubrzo po objavljivanju postigao ogroman uspeh. Roman sam pročitala nedugo posle pojavljivanja i nije mi se dopao. Sad se već i ne sećam zašto, ali znam da nije. Možda ga nisam čitala u pravo vreme, šta li već ali je to i osnovni razlog zbog kojeg nisam pročitala sledeća dva romana “Kao da se ništa nije dogodilo” (izašao 2004.) i “Idi, vreme je” (2006.). Uprkos svemu tome nisam želela da propustim književno veče pod nazivom “Književni autoportret Marije Jovanović” u organizaciji Centra za kulturu i obrazovanje održano sinoć u 20h u Domu omladine.

Bez obzira na moj stav o knjizi, Marija Jovanović je ostavila snažan utisak na mene. Neposredna, komunikativna, raspoložena, inteligentna i iznad svega obrazovana i načitana, bujicama reči plenila je pažnju prisutnih posetilaca. Veliki plus, bar za mene, je i to što je došla sama (ne podnosim književne večeri gde pisci ćute ili eventualno iščitavaju odlomke iz romana a kritičari objašnjavaju šta je pisac hteo da kaže…) i što nije htela da čita odlomke iz knjiga, već je govorila kako su nastajali njeni romani. Zatim je počeo razgovor sa publikom o knjigama i umetnosti u svakom obliku i tako skoro do pola deset.

Interesantno književno veče. Dinamično, neobično i sa puno razmena informacija. Možda ipak pročitam te romane

Levant, Liban i Bejrut. Vrelina, žega, prašina, vreme koje teče neizmereno i neopterećeno časovnicima, pripovedači, priče koje ispredaju i tuga: “U Bejrutu nije potrebno da imate pravi razlog za tugu, u njemu neko očajanje plovi vazduhom, udiše se, kroz tu mrenu se gleda na sve pa i na sebe u ogledalu.“

Tuga se ogleda kroz libanske doživljaje glavnog junaka, arhitekte srednjih godina, koji u Bejrutu pregovara o prodaji projekata svoga pokojnog oca (isto arhitekte) jer sam nije dovoljno uspešan na tom polju. U isto vreme pokušava da razluči kojoj zemlji stvarno pripada, Libanu u kome je njegov otac, koji mu je nedostajao tokom detinjstva, proveo dobar deo svog radnog veka ili ipak Srbiji u kojoj ga je čekao i koja sada njega čeka. Levant, takav kakav je, potpomaže njegovo posrnuće uz alkohol i hašiš.

Rečenice, bogate i pune opisa, pokazuju pripovedački dar Miomira Petrovića i njegovu fascinaciju Orijentom.

U nedelju, negde oko 15h, u okviru predizbornog programa, predsednik Republike Srbije i Demokratske stranke g-din Boris Tadić je došao u Aranđelovac.

Postojale su neke ranije najave ovog dolaska, ali ja nešto nisam verovala. Ne zbog Predsednika, nego zbog Aranđelovca, računam slepo crevo bili, slepo crevo ostali, napravili frku oko Peščanika,…

Ali nisam bila u pravu. I drago mi je zbog toga. Drago mi je i zbog svih 800 do 1000 ljudi koji su došli, iako dolazak nije bio najavljen u medijima već samo po sistemu čaršijske priče, ali radi i ta varijanta. Drago mi je i zbog grada, jer mi ova poseta daje nadu da će i neke druge stvari naći put do ovog grada, koji ima ljude, ima okolinu ali samo nema vođstvo da sve to usmeri kako treba.

Posle petnaestominutnog obraćanja prisutnima, g-din Tadić je otišao u Kragujevac.

U svakodnevnom ludilu koje nas okružuje, uglavnom diktirano potrebama ali i, koliko god to bilo neporavdano, pitanjem prestiža, sve češće zaboravljamo šta je u životu važno, u stvari, šta je najvažnije.

Najvažnije je ZDRAVLJE. Fizičko, isto koliko i psihičko, jer bez njih ništa nije kako treba.

Svi to znamo, svi tako mislimo, ali se ne ponašamo tako. O tome se govori kada se dogodi nešto strašno, kada se neko razboli ili prerano ode iz ovog kolektivnog haosa u kome je čitava planeta, pa i ovaj njen mali deo, Srbija.

Tako i ja. Volim da mislim da vodim računa o tome šta jedem, koliko se rekreiram, koliko spavam i koliko eskiviram stres. Ipak, uhvatim sebe da produžim spavanje za desetak minuta jer sam prethodne večeri dugo ostala budna, pa onda idem kolima na posao umesto da prošetam, da ne odem u teretanu zbog nekih sasvim (ne)opravdanih razloga i da ukradem od same sebe neki kolač, parče torte ili čips. A onda me nešto pomeri i razmislim koliko su važne stvari koje me brinu ili loše utiču na mene.

Zdravlje je najvažnije. Mislite o tome. Svakoga dana, u trenucima kada se nervirate ili kad god. Pokušajte da smanjite nerviranje, negativnu energiju i sve ono što vam upropaštava život.

Mladen Žic, nastavnik gitare u Nižoj muzičkoj školi “Petar Ilić” u Aranđelovcu, koji je juče umro u Podgorici od posledica infarkta razlog je pisanja ovog posta.

Žao mi je da je jedan mladi,  talentovani i ambiciozni gitarista tako rano otišao na neka, bar se nadam, zelena polja.