Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Hiljadu puta smo čuli onu poznatu krilaticu :“Dajte krv, spasite život“, ali verovatno je više niko i ne registruje koliko nam je poznata. Da li zbog drugačijeg tempa života ili zbog sve manje brige za okolinu, sve je manje ljudi koji dobrovoljno daju krv.

Majka moje koleginice sa posla je pala i povredila se, i pri tome je slomila kuk, što u njenim godinama nije baš svejedno. Pošto se to sve izdešavalo dok sam ja bila u Beogradu tek sam je danas videla i pitala za detalje. Dobro u svemu je da je moguća operacija ali se pojavio problem potrebne krvne grupe. Slučajno pomenuvši taj detalj, ustanovile smo da druga koleginica i ja imamo potrebnu krvnu grupu.

Epilog možete da pretpostavite, otišle smo u zavod za transfuziju, dale krv i to nekome stvarno mnogo znači.

Poenta ove priče je: čitava procedura, sa probom, pregledom i samim davanjem krvi, ne traje više od desetak minuta, što na svakih 16 nedelja kada ponovo možete da date krv nije baš mnogo a nekome stvarno mnogo znači.

Prema tome: Dajte krv, spasite život. Ako mnogima oko sebe ne možemo da pomognemo da bolje i kvalitetnije žive, možda nekome možemo dati šansu da se ponovo vrati u normalan život.

Malo zbog sebe a malo više zbog posla, provela sam dva dana na sajmu knjiga. Da nesreća bude veća, zbog neobaveštenosti smo otišli baš u četvrtak kada je bio čuveni „Školski dan“ i kada je bilo, više hiljada dece, kako mi se na momente činilo. Nikako ne shvatam taj školski dan u sred radne nedelje, kada 98% učenika ide na sajam samo da bi izbeglo nastavu. Kad bi se poseta sajmu organizovala samo vikendom ne bi ih bilo ni približno toliko. Dokaz da sam u pravu je veći broj njih napolju nego unutra već posle prvog sata posete sajmu.

Sve u svemu, standardna slika: gužva i mnogo knjiga. Ja sam obilazila štandove izdavačkih kuća koje imaju dečiju literaturu i našla sam mnogo toga lepog. Kreativni centar, Bookland, Evro….prave stvari za decu različitih uzrasta. Što se tiče nekih drugih knjiga, pažnju mi je privukao „Leksikon stranih reči izraza“ Radomira Jovanovića u izdanju izdavačke kuće Alnari, prvi veliki projekat te vrste posle Vujaklijinog leksikona. Naravno, ne smem da zaboravim izdavačku kuću „Mono i Manana“ sa njihovim enciklopedijskim geografskim i istorijskim atlasom. Na štandu izdavačke kuće „Legenda“ iz Gornjeg Milanovca ponuda nekoliko knjiga sa temama iz opšte i dečije psihologije („Bolje biti vetar nego list“, odlična knjiga, sa primerima i vežbama), prilično novih romana i ponovna izdanja nekih romana koji su svojevremeno bili jako popularni („Kopča“, „Stršljen“ Zorana Popovića,…) a vrlo interesantnu ponudu imala je i izdavačka kuća JRJ (pre par godina izdala novu Larusovu enciklopediju) sa rečnicima po izuzetno povoljnim cenama (petojezični rečnik (srpski, engleski, španski, nemački i francuski jezik) u slikama za početnike sa frazama, uobičajenim pitanjima i odgovorima bio je 400,00 din što je jako povoljno).

Hala 14, kao i uvek, sasvim druga priča. Ne mnogo velika gužva a ponuda baš dobra, stručne knjige, knjige za učenje stranih jezika i još dosta toga interesantnog.

Meni bude jako naporno dok sam na sajmu, ali mislim da vredi otići, jer ima se šta videti a i kupovina je svakako povoljnija nego inače.

U Aranđelovcu je ponovo bilo jedno baš, baš lepo veče. Ako se ovako nastavi, mogli bi čak i da se naviknemo na lepe stvari u našem malom, tromom, usporenom gradu (da ne koristim teže izraze, još uvek sam lepo raspoložena) :)

Dvorana „Park“ je i večeras bila puna. U njoj su sedeli svi oni koji su želeli da vide balet „Ko to tamo peva“ Narodnog pozorišta iz Beograda, koji je večeras gostovao u okviru smotre „Mermer i zvuci“ (još jedno BRAVO za Slobodana Nedeljkovića).

Balet „Ko to tamo peva“ je rađen po ideji Ljubivoja Tadića a po svima nama poznatom istoimenom filmu Dušana Kovačevića, reditelja Slobodana Šijana.
Koreograf i režija je Staša Zurovac a muziku je napisao Vojislav Voki Kostić.

Kostimograf je Katarina Radošević Galić.

Ostale interesantne detalje možete videti na www.narodnopozoriste.co.yu da ja sad sve to ne prepisujem i nabrajam.

Muzika je fenomenalna a i sve ono što su članovi baletskog ansambla prikazali. Kostimi možda bolje dočaravaju situaciju u osiromašenoj zemlji pred rat a šminka u mnogome pojačava taj utisak (sve naravno, u poređenju sa filmom koje je neizbežno iako je ovo doživljaj sasvim druge vrste).. Vrlo lako se prepoznaju glavni likovi a čak i sporedni imaju jako važnu ulogu, naročito smrt (Anđela Đaković) i anđeo (Nada Stamatović ili Bojana Žegarac, stvarno ne znam koja je od njih večeras bila u ansamblu).

Od dela ansambla koji je igrao deo predstave Autobus (jer je predstava podeljena u nekoliko slika: Autobus, Vojska, Svadba, Sahrana,..) ne bih izdvojila nikog posebno osim momke koji su igrali Miška i pevača (na žalost, ne znam podelu uloga tačno po imenu, pa se ujedno i izvinjavam na neobaveštenosti) ali su oni bili samo malo važniji pojedinci jako uigranog tima.

Još jednom, moj najjači utisak večeri je muzika u kojoj se prepoznaju karakteristični taktovi iz filma, ali koja je sasvim drugačija, silnija i asocijativnija. U nekim trenucima podseća na muziku koja je bila popularna u Čikagu tridesetih godina, baš kada Evropa postepeno ulazi i Drugi svetski rat, da bi u sledećoj slici bila mnogo sličnija muzici ovih prostora.

Sve u svemu, uživancija. Opet nešto lepo kod nas :)

Mimo svih običaja, proslava 15 godina od mature generacije školske ‘90/’91 bila je 16. septembra u restoranu “Aleksandar”.

Obzirom da nikad, na žalost, nismo bili neka druželjubiva generacija (nisu svi bili čak ni na maturskoj večeri sada već daleke ‘91 godine), na ovogodišnjoj proslavi bilo nas je svega 35, Što je nešto malo preko trećine broja učenika koji su te godine završili Gimnaziju, kao prva generacija te škole posle tzv. Šuvarke.

Ko doš’o - dobrodoš’o a ostali kako god hoće ili misle da treba. Mi smo mislili da treba baš ovako.

Žao mi je samo zbog nekih ljudi koji su stvarno želeli da dođu ali su ih neke druge društvene obaveze u tome sprečile. Kako god, videćemo se, ako ne ranije, za pet godina, možda na nekom drugom mestu ali isto ovako lepo raspoloženi.

U okviru programa 41. smotre jugoslovenske umetnosti (da, da, još uvek se tako zove…) „Mermer i zvuci“, 12. septembra 2006. godine, Narodno pozorište iz Beograda je gostovalo sa predstavom „Laža i paralaža“ .

        Predstavu je režirao Jug Radivojević a glavne uloge su igrali Milan Gutović i Nataša Ninković.

        Na radost poštovalaca pozorišne i umetnosti uopšte, sala dvorane „Park“ bila je ispunjena skoro do poslednjeg mesta. Ruku na srce, sva mesta i nije moguće zauzeti jer je najmanje 10% stolica polomljeno ili uništeno dovoljno da na njih ne može da se sedne, ali je ipak bilo puno.

        Glumci su u potpunosti opravdali brojnost i očekivanja publike, pa je to bilo jedno lepo veče uz smeh. Sterija je ukazao na naše mane i različite sposobnosti koje se ne menjaju vremenom.

        Prijatno iznenađenje za mene lično je bila Nataša Ninković, koju sam prvi put gledala u pozorišnoj predstavi. Stekla sam utisak da je baš dobra glumica kojoj se na licu vidi svaka promena zahtevana ulogom, za razliku od mnogih TV serija ili filmovima u kojima mi je delovala prilično hladno i odsutno.

        Još jednom, bravo. I gostima a i publici.

Godinama već smo verni tradiciji da letnji odmor provodimo na Crnogorskom primorju, u mestu Pržno, koje će poznavaoci ovog dela obale prepoznati kao mestašce koje je prvo do Miločera i u kome se nalazi hotel „Maestral“.

Isto tako, godinama već, smo gosti u kući porodice Kažanegra (http://www.villakatarina.cg.yu/) u kojoj se osećamo kao kod svoje kuće. Kuća se nalazi blizu plaže, nova je i prelepa a i pogled sa jedne od terasa mnogo govori.

Omiljeni period za odmor nam je početak septembra, ali pretrpani raznim školskim obavezama, poslednjih godina odlazimo tamo prvog dana školskog raspusta i ostajemo koliko god nam slobodni dani to dozvoljavaju

Jun je svake godine sve topliji i topliji, ili mi se bar tako čini, tako da žurimo da odemo na plažu što ranije, da bi smo tamo proveli što više vremena pre nego što nam, oko podne, bude vreme za sakrivanje od vrelih zraka Sunca.

Pre podne, najčešće, provodimo na ne-hotelskom delu plaže u Pržnu, jer je tada tamo relativno mirno i voda je čista. Ruku na srce, veći deo pre podneva provodimo ispod tende kafea „Nika“ uz neko osvežavajuće piće ili čašicu „travarice“, lozovače u koju je potopljeno nekoliko različitih trava pa je oni kojima prija zovu i lekom

Kamenovo je velika plaža u blizini na koju idemo posle podne, gde osim u moru koje je posle šest sati sigurno čisto, osveženje nalazimo i u plažnom baru „PASARELA“ (da ne zaboravim da kažem da imaju odlične sendviče i pizze) a od skoro i u restoranu „PJADELA“ gde su i kuvana jela, riba ili jela sa roštilja jako ukusni i tako izbegavam dosadno smišljanje i spremanje obroka.

Promene radi, ove godine smo jedan dan proveli u Ulcinju. Bili smo na Velikoj plaži, i to na delu koji se zove Kopakabana. Svuda su isti suncobrani od trske i drvene ležaljke, ne tako udobne ali najbolje rešenje za nestvarno sitan pesak kojega ima svuda. Koliko sam videla, pored dečijeg igrališta, golova za mali fudbal, mreže za odbojku, restorana (brze hrane, kuvanih jela i jela iz menija, pa ko šta voli…) tu je i pedijatar i naravno spasioci, koji se stvarno tako i ponašaju (nisu samo manekeni kao na nekim drugim plažama…). Zbog jakog vetra i struja u moru, budno motre obalu i plivače, pa prateći jačinu vetra menjaju zastavice (zelena, žuta, crvena) kojima obaveštavaju da li je bezbedno plivati. Ceo dan je bio interesantan, jedino me je malo nerviralo to što treba jako dugo da se hoda u moru dok se ne dođe do neke dubine u kojoj može lepo da se pliva, jer priobalni deo jako blago ponire. Ali zato šetnja kroz talase prija, jer je struja toliko jaka da sjajno masira mišiće nogu.

Sve u svemu, bilo nam je lepo, kao i svake godine. Lepo smo se proveli i u Ulcinju, ali je meni najlepši deo obale ipak onaj od Svetog Stefana do Kamenova, a i stvarno izgleda lepo, zar ne?

Večeras, 15. juna 2006. godine je u „Sali kneževa“ u čuvenom aranđelovačkom hotelu „Staro zdanje“ bila promocija novog romana Vide Ognjenović „Preljubnici“.

Pored naše poznate autorke romana, pripovedaka i drama, kao predstavnik izdavačke kuće „Stubovi kulture“ došao je i književni kritičar Gojko Božović. Kao dobro uigrani tim, vrlo zanimljivo su predstavili knjigu govoreći o glavnoj junakinji i čitajući određene odlomke, tako da sam nekoliko puta pomislila da treba da proverim, već sutra, da li postoji neki slobodan primerak u biblioteci da bih je mogla pročitati.

Ono što je, na žalost, odvlačilo pažnju od glavne teme ove književne večeri bila je sama „Sala kneževa“. Nekada najupečatljivija i najreprezentativnija sala u gradu sada je više od ruine, sada je ruglo.

Salu koja se iznajmljuje po satu (cena prava sitnica, 4.000,00 din) zatekla sam ne prljavu nego štrokavu. Na nekada crvenom podu sada su stajali opušci i fleke od prljavštine, buđi a i od šampanjca koje se neizbežno proliva tokom venčanja za koje se ova sala najčešće i iznajmljuje.

Verovali ili ne, jako blizu koncertnog klavira a na jednom od lakiranih stočića, stajala je grudva maltera, spala sa plafona ili zida (nisam mogla da utvrdim ni pažljivim posmatranjem jer se sve kruni i sve je u pukotinama).

Stolice i dvosedi su stajali povučeni u stranu, onako kako najmanje smetaju, iako ih je trebalo rasporediti kako inače stoje kada su priredbe bilo kakve vrste u pitanju. Okrugli sto za kojim su trebali da sede gosti, bio je prašnjav i ulepljen, verovatno od gore pomenutog šampanjca, tako da sam kao deo kolektiva koji je organizovao ovaj kulturni događaj, morala da silazim i tražim dobro sakrivene konobare da bih dobila jednu prilično ulepljenu vlažnu krpu kojom sam, kako-tako prebrisala sto.

Šta još reći, osim, izvinite svi koji ste bili prisutni. Naša greška je u tome što smo vas pozvali da dođete u jedan ovakav prostor.

Zoran Živković je meni ostao u sećanju po emisijama koje je pravio na Televiziji Beograd, još kad je samo ta televizija i postojala. U svakoj emisiji pričao bi o određenoj temi, gledali bi smo film, a onda bi razgovarao sa gostima. I do večeras sam povezivala njegov rad sa naučnom fantastikom.

Večeras je bilo književno veče posvećeno radu ovoga (veoma plodnog i jako puno nagrađivanog) pisca, uz prikazivanje pet desetominutnih filmova rađenih u produkciji TV Studio B, sa zajedničkim nazivom “Sakupljač” a po njegovim pričama. Pored autora, gošća je bila i prof. Ljiljana Pešikan-Ljuštanović sa Novosadskog filološkog fakulteta.

Počela sam da čitam jednu od knjiga Z. Živkovića (”Nemoguće priče”, Laguna, Bgd) ali još nisam pročitala sve, pa ne mogu da dam svoj sud o tome. Ipak i ono malo što sam pročitala mi je, uz filmove koje sam videla, i razgovor koji sam čula, razjasnilo da se Zoran Živković u svojim knjgama bavi fantastikom i to onim delom naše stvarnosti koji postaje fantastika samo ako malo pobegne od stvarnosti kakva mi mislimo da treba da bude.

Vrlo interesantno i podstiče na razmišljanje. Direktno, serijal “Sakupljač” me je naterao da malo razmislim od čega bih se rado i lako odrekla zarad nečeg drugog, u trenutku razmišljanja možda jako važnog, ali na duže staze…

Samo bih još dodala da je Zoran Živković 2003. godine dobio “Svetsku nagradu za fantastiku” a da je BBC otkupio prava za njegovu knjigu i da se sprema scenario za film po jednom od njegovih dela, i velika je šteta što ovde nema čitalačku publiku kakvu zaslužuje.

Svima zainteresovanima samo želim da kažem da je ovaj blog trajno preseljen sa sajta http://www.mura.co.yu
i da će od sada biti na ovoj adresi

Danima se ne dešava skoro ništa interesantno a onda dva događaja koja bih da prokomentarišem/pomenem.

Danas se navršilo tri godine od kada je ubijen Zoran Đinđić. Samo što je tada bio sunčani martovski dan, i u Beogradu se osećao pravi početak proleća. Danas i nebo plače za Srbijom kakva smo mogli da budemo pre ovog najbezumnijeg čina u našoj skorijoj istoriji.

Posle tri godine nismo ni blizu onog mesta gde smo tada bili. Na žalost, vratili smo se unazad. Nekako me hvata strava od svakog sledećeg pojavljivanja naših „političara“ i od svakog njihovog gesta koji će nas odvesti ko zna gde i zaplesti nas u ko zna kakvu situaciju. Izgleda da su, ubistvom Đinđića, svi ljudi sa malo pameti i želje za boljim sutra odlučili da su važniji sami sebi i svojim porodicama, nego da prođu kao pokojni premijer, koji je trebalo da bude najčuvaniji čovek u zemlji. Čak i snimci njegovih govora i obraćanja imaju više snage, energije u vere u bolju budućnost nego svi naši sadašnji predstavnici zajedno.

Ne želim dalje ni da razmišljam gde ćemo biti za još tri godine. Ili za još tri,… Volela bih da mislim da će bar moja deca imati mogućnost da pristojno žive od svog znanja i rada. Ako ne u zemlji u kojoj su rođeni, onda negde gde će ih, prvenstveno, ceniti kao ljude.

Ali znam da neko nešto mora da učini ako hoćemo da nam bude bolje. Ili bar svako po malo. A ne da ćutimo (kao kad su nam uveli TV pretplatu isti oni ljudi koji su se protiv toga bučno borili u vreme dok su bili opozicija) i čekamo da se neko drugi prvi seti. Za početak, ponovo se (ako već niste a i ako jeste, od viška glava ne boli) uključite u akciju „Ako Srbija stane“ (idite na www.vesic.org ili na http://www.kapiraj.org ). Dobro je za podsećanje koliku razliku može da napravi jedan čovek.

Posle svega ovoga, glupo mi je i da pomenem sinoćni izbor za pesmu Beovizije, …